Емир Кустурица: Шта би Александар Вучић могао да научи од Јосипа Броза

Сиријски рат промијенио је свијет у коме живимо. Крај двадесетог и почетак двадесетпрвог вијека остаће урезани у памћење по слому СССР-а, информатичкој револуцији, видео игрицама које насљеђују филмску умјетност, ТВ преносима хаоса у Источној Европи и на Блиском Истоку. Тој серији придодата је сиријска епизода. Само дјеломично! Крсташке походе наметања демократије бомбама зауставили су руски авиони, бомбама, и пјешадија Башара Ал Асада. Зато данас на руским границама има стране војске више него што је било за вријеме Хитлера. Почетак новог свјетског сукоба или поново хладни рат? Највећа жртва нестанка прошлог хладног рата била је Југославија и Србија. Како је, у пракси, он поново успостављен, да ли за Србију има наде?

Фото: rs.sputniknews.com

Фото: rs.sputniknews.com

Гдје смо ми у тој причи, питао се гласач на посљедњим изборима у Србији. Највећи број су били осиромашени људи, обесправљени управо доласком демократије која је кажу васкрснула када је срушен Милошевић и испоручен Хагу. Све епизоде које су сљедиле већ су виђене у српској историји. Најупечатљивије је понављање оне са Недићем који је да не би испружио руку пред Хитлером сагао главу до пода! Та гимнастика као да је постала уобичајени ритуал управо када су, један за другим, наши политичари, они који су свргли Слобу, у сличном маниру дубоки поклон понављали пред минорним ликовима, чијих се имена данас више нико и не сећа, углавном ЕУ комесарима. Зато Вучићева појава није ништа више него законити завршетак низбрдице на коју нас је довела „демократија“ у којој је било више претњи него обећања,  а Вучићеви спољнополитички потези нису ништа друго него кочење на истој низбрдици којом су кренули његови претходници. Утолико је и премијерова прича да је спавао на поду бриселске канцеларије, у муци која је водила ка потпису Бриселског споразума, само један од последњих чинова давно започете европске драме. Шта може да очекује народ који је испоручио свог предсједника жртвујући га за добробит демократије?!

Руски дисидент Зиновјев је схватио, на крају живота, да је демократија крахирала падом СССР. Док смо имали војне блокове, Варшавски и Нато, писао је он, постојала је намјера да се у западним парламентима развија демократија и да се преко гвоздене завјесе шаљу примјери стварне слободе. Али када је срушен совјетски блок, ствар су из руку демократије преузеле корпорације. То право су стекле доказима технолошког напретка. На крају тог рата технологија и капитала на победничком постољу остали су војноиндустријски комплекс и Холивуд заједно, у пратњи двије гигантске енергетске групе или, у ствари, двије-три породице које су контролисале енергетски проток на планети.

Актери тек завршених избора у Србији су били подијељени у двије групе. Доста је било!, социјадемократе, демократе и Либералнодемократска партија, према западним мјерилима, спадају у редове неоконзервативаца јер код њих нема ни социјалдемократије, нити приче о социјалним правима. На Западу су и социјалисти дио те ретроградне екипе али су они, у нашем случају, ближи блоку народњака – СНС, радикали те на крају ДСС и Двери. Али све поменуте партије највише се разликују око једног појма, једне ријечи – неутралност. Или можда две, односу према НАТО и Русији. Демократе и социјалдемократе су, изгледа, склоније НАТО, чак и без референдума, док је Чеда већ пуноправни члан НАТО пакта јер је то доказао акцијама испоруке Милошевића и учешћем у развоју Шилерове улице.  Једино је нејасно како војна неутралност у коју се заклињу ДСС и Двери те СНС не чини ове партије блискима. У тој нелогичности ипак је најтеже извести доказ тврдње Санде Рашковић о изборној крађи Вучића јер је то тешко доказати некоме ко је успио да прикупи 1.700.000 гласова. Политичке добити су, изгледа, вјештина која данас подразумјева наклоност споља али и разумијевање народа, те вођење политичке игре. На почетку изборне трке, Бојан Пајтић је дисквалификовао листу Вучићевих напредњака јер на њој  „има свакаквих имена,  чак и русофила“. Дакле, ако у Србији има негдје русофила – пиши пропало, помислио је Пајтић. Али стварност је демантовала предсједника Демократске странке. Тамо гдје је било русофила, американофила и осталих филантропа, било је највише гласова. Мало ко вјерује у демократију. То је код Срба палило највише када је национални бијес синтетизован кроз слоган „Слобо Садаме“ и вјеру да нас то из загрљаја несврстаних катапултира у наручје Запада. Као и она крилатица која карактерише провинцијални дио Београда а гледали смо је деведесетих у форми пароле „Београд је свет“! Вучић се за изборе на вријеме обезбједио – око себе је скупио дружину управо вођен идејом нека буде свега што личи на ретро Југославију. А свакако ће на крају бити како ја кажем.

Као добар студент права он је знао је да је Југославија била мезимче хладног рата. Зато Вучић, за разлику од Пајтића и осталих демократа, схвата како данас ништа боље у политици не може проћи од карте на коју је играо друг Тито. Исте идеје коју је вртио Слобо, али му је за успјешан исход политике недостајао управо хладни рат. У тој игри која призива нашу младост има порочне привлачности. Одрастали смо и вољели Гагарина али и Амстронга, дивили се Кополиној Апокалипси али и клањали се Тарковском и Рубљову, слушали Биби Кинга и плакали када нам неко на ово отпјева… за Бајкалом. И што је најгоре или најбоље – нико нас послије није убједио да има боља рјешења.

Остаје да видимо да ли ће политика војне неутралности која је у Уставу захваљујући Војиславу Коштуници бити замјењена баш као што је Слобин шамар којег је ударио Србима у Крајини деведесетих, касније постао слоган Мирјане Милошевић „Мир нема алтернативу“. Надајмо се да тема војне неутралности није само модни тренд! Оно што потписника ових редова онеспокојава јесте идеја да се и политика ослања на кратак вијек трајања. Иако је, рецимо, живот друга Тита био дуг, тешко је повјеровати да је којим случајем доживио Гадафијев вијек да би избјегао судбину бруталног краја предсједника Либије. Политици перманентних промјена може да се супротстави жилав државни систем. Рецимо Бјелорусија и мој пријатељ Лукашенко. Питање је да ли би то било могуће да није имао С300?!

(Политика/Искра, 11. 5. 2016)


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7Bo



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

5 replies

  1. Немања је човек са веома бујном маштом!
    Доказао је то у својим бројним филмским ремек-делима!
    Увек је био на граници надреалног, као и овог пута: „…а Вучићеви спољнополитички потези нису ништа друго него КОЧЕЊЕ на истој низбрдици којом су кренули његови претходници”.
    Треба стварно поприлично не бити „у винклу”, па ову сумануту Вучићеву вожњу у бестрагију назвати кочењем!
    Но, да није можда и великог уметника напао вирус Лажански, који је овог пролећа пуштен из СНС лабораторије међ’ Србље ослабљеног имунитета?

  2. Кустурица је био почасни говорник на конгресу Српске напредне странке, на позив Вучића. Тада је, колико се сећам, хвалио Вучића али и признао да је ту зато што је добио подршку СНС за своје пројекте. Добио је најмање 100 000 евра од СНС само за Андрићград…

    Међутим, мени се чини да Кустурица сада прави мали отклон од Вучића, као да почиње да се дистанцира од њега, или га само упозорава да ће то да се догоди ако Вучић много наљути Русе, ако се определи само за једну страну, западну. Ако се Вучић определи само за Запад, онда Кустурица више не може да буде државни редитељ. Ако Вучић настави да развија односе и са Русијом, онда Кустурица вероватно може да остане државни редитељ, да лако добија новац за сваки пројекат који замисли, па макар Вучић био сурови и сирови диктатор попут Тита – само што сада уместо удбаша са црним мантилима шаљу људе са црним фантомкама на главама.

    Белорусија не опстаје зато што има С-300, већ зато што нема гладних људи и зато што су избори у Белорусији поштенији од оних у Црној Гори, а белоруску елиту не чине изроди који се стиде руских корена, као што су то Црногорци који секу све везе са српским коренима.
    Јужна Кореја опстаје само зато што има нуклеарну бомбу, али пошто има много гладних људи, и режим који је репресивнији од Титовог или Лукашенковог, питање је колико ће још издржати. СССР је имао нуклеарну бомбу, али гладне људе и репресивни систем и пукао је.
    Вучић нема атомску бомбу, али има много гладних људи, и зато не може још дуго издржати. Као што није могао ни Милошевић.
    Што је држава више демократска, а народ сит, мање су шансе да се догоди нека ”обојена револуција”.

  3. Ако, не д’о Бог, потраје Вучић на власти, добићемо новог Булајића.

  4. @Порфирије Петроич
    Булајић је за „Битку на Неретви” ангажовао све саме тадашње звезде светског филма на челу са Бартоном.
    За епопеју „Савамала” о Кочничару и Савамалском фантому, Кусти тако нешто уопште не би било потребно.
    Његови надрелни ликови су у стварности у пуној снази, тако да би Кочничар и Малиша играли сами себе.
    Ђурке, попут оне коју у једном од Кустиних ранијих филмова силује Мики Манојловић, играле би савамалске дивље градитеље, које би Кочничар и његов мали од кужине, пре но што им сруше дивљу градњу, тако средили, да би перје летело на све стране!
    Остале улоге у масовним сценама играло би оних 11.000 статиста, што су већ купили билете за бежанију Етихадовим летом за Њујорк!
    Чак би, међу савамалским Ромима, могао пронаћи и Цигу са мањком једног зуба, који би играо Кочничаревог полубата, шеика Ел Зајеба, који и поред толиких милијарди не стигне да оде до зубара!
    Такав је живот: и богати плачу (због зубобоље)!
    Премијера филма ће се одржати за 30 година, на хелиодрому тек завршене фалус зграде.
    Главни протагонисти филма ће присуствовати премијери путем видео линка директно из Забеле.

  5. Ових дана публикован је чланак Драгомира Анђелковића под насловом „О Кочи Поповићу и српској историјској (не)свести“ у којем аутор говори ко је у ствари био Коча Поповић.

    Имајући у виду да је Коча Поповић (1908-1992) био представник интернационалног београдског антисрбског естаблишмента и Брозовог великохрватског робовласничког и троцкистичко-комунистичког режима, иначе цинцарског порекла. Учествовао је у Шпанском грађанском рату од 1937 до 1939. године. По завршеном грађанском рату вратио се у септембру 1939. године са извесном групом југословенских троцкиста у Југославију. За време покретања тз. буржоаско-демократске револуције у Србији у јулу 1941. године, која је била само нагли прелаз у Брозову великохрватску троцкистичко-комунистичку револуцију, придружио се Небојши Јерковићу и Данилу Лекићу.

    Из тих дана датираjу стравични комунистички злочини над српским родољубима у Србији. Да би Брозови комунисти-троцкисти доказали своју верност парији, убијали су своју браћу и своје очеве. Поменули бисмо случај Богољуба Манчића из мачванског села Засавице, који је добио наредбу од Јерковића, Лекића и Поповића да убије свога рођеног оца, сеоског млинара-кулака, зато што је био отворени непријатељ тз. народноослободилачке борбе и што је под окупацијом наставио да меље жито. Манчић је после дужег колебања и размишљања, будући да је била у питању његова глава, ако не изврши задатак старешинског кадра, који га је свесно увукао у разне друге злочине, ово и учинио. Отишао је са партијском тројком у своје село Засавицу, опколио кућу свога оца, којег је затекао на спавању и лично га убио из пиштоља, затим му одсекао главу, насолио и ставио у зобницу, однео и предао Јерковићу, Лекићу и Поповићу. Игром случаја, приликом немачке потере Богољуб Манчић је ухваћен и спроведен у логор у Шапцу. Цео
    овај случај је признао и детаљно описао пред иследником Београдске специјалне полиције.

    У току Другог светског рата, као Брозов и Рибарев слуга и нацифашистички сарадник, Поповић је водио између осталих, партизанске преговоре у Загребу са хрватским усташама и немачким окупаторима у име ЦК и Врховног штаба (1).

    Ваља потсетити се и на Поповићев интервју из 1991. године, који је дао Дину Фрескобалдију за италијански лист „Венерди“, у којем дословно стоји:

    „На питање куда иде Југославија и да ли је ЦИА у праву кад прогнозира грађански рат у земљи, Коча Поповић одговара: ‘Ситуација је катастрофална. Сви бивши комунисти су за читав век у заостатку за Западом… Ја сам рођен у Србији, али више се не сматрам Србином. Зашто бих се тако осећао кад у Београду данас командују наследници четника против којих смо се борили током целог рата. Срби су остали на грађанском и културном нивоу од пре сто година! Словенци и Хрвати су отишли даље од Срба и зато је праведно да наставе својим путем. Имају право да се отцепе’…“ (Види: С. А. Кочино мишљење о Србима, „Политика“, 16. јануар 1991).

    (1) Перо Попивода, генерал-мајор Југословенске Армије, Издајнички рад клике
    Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „ За социјалистичку Југославију“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у СССР, број 13, 5.Х.1949).

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading