Када се Александар Вучић, након избора 2016. године, појавио пред новинарима да саопшти своје виђење изборне одлуке српских грађана, истакао је три ствари.

Прво – похвалио се да су ти избори били, наводно, „с најмање неправилности у последњих 25 година“.

Друго – подичио сe да је СНС, тобоже, освојио више од 50 одсто гласова – што је, према његовим ранијим изјавама, и био основни циљ кампање.

„Само смо ми у то веровали“, додао  је још Вучић, јер „новинари су правили анкете и нико нам није давао више од 40 одсто. Ово је историјски резултат“, казао је задовољно.

Треће – рекао је да су „три листе испод цензуса: СДС–ЛДП–ЛСВ 4,7%, ДЈБ 4,7% и ДСС–Двери 4,4%“. При томе, по његовом осећању, једино „за СДС–ЛДП–ЛСВ могуће је да пређу цензус“. Он је још и кампању СНС-а поносно означио као „чисту, поштену, одговорну и озбиљну“, нагласивши да је „дубоко дирнут изборним резултатима“.

У вези с наведеним, важно је уочити да ниједна од те три Вучићеве тврдње није била сасвим тачна. У ствари, заправо ниједна није била уопште тачна.

Најпре, ови избори несумњиво су били најпроблематичнији избори после 2000. године, а по размери уочених манипулација и неправилности, на које је опозиција сложно указала, нису превише заостајали чак ни за понеким од оних чувених спорних избора из деведесетих.

Не само да је забележена, више него икада раније, куповина гласова преко замене изборних листића – тзв. бугарски воз: СНС-бот дȃ гласачу заокружен гласачки папир, а он њему изнесе свој празан лист, који СНС-кортеш, онда, поновно заокружи и преда следећем купљеном гласачу; него је, још, и гласање београдског СНС градоначелника било праћено белоданим кршењем изборних прописа: на фотографијама се лепо види недостатак контролног листића и незапечаћена кутија.

Овакво масовно гажење елементарних изборних правила није забележено бар у последњих пет изборних циклуса. Стога, избори 2016. године, шта год рекли ЕУ посматрачи, несумњиво да су корак уназад у односу на изборе од 2000. године до данас.

То, наравно, не значи да су избори 2016. године били у целости нелегитимни. Али, ако се чак три листе налазе на око 5% ценза, а свака листа која не уђе у парламент прелива своје гласове првенствено у СНС корито – онда чак и најмања манипулација може бити пресудна. Ко то не схвата, тешко да разуме шта су избори, шта је бројање, а шта статистика.

Друго,  Вучићев исказ да СНС-у „нико није давао више од 40 одсто“ прилично је неистинит. Ако ћемо право, већина истраживача прогнозирала је да ће СНС узети више од половине гласова: „Цесид“ 54%, „Фактор плус“ 51%, „Ипсос“ 51% и „Пропозитив“ 51%. Само су „Нинамедија“ и „НСПМ“ давали СНС-у 47% гласова.

Но иако је Вучић задао у задатак машинерији СНС-а да мора освојити преко 50 посто гласова, резултат је у тренутку предаје овог текста за објављивање (понедељак, 25. април, 17 часова), а према РИК-ових 97% обрађених бирачких места, био тек 48 посто.

Колона СНС-а, дакле, јесте прва по успеху. Али, посланици СНС-а без коалиционих партнера са изборне листе СНС-а – ПУПС, Социјалдемократска партија Србије, Нова Србија, Покрет социјалиста, итд. – за разлику од прошлих избора, више нису у прилици да самостално изгласају владу. Јер, посланика који су чланови СНС сада је, заправо, мање од сто. Досад их је било 131.

Ако је то „историјски“ успех СНС-а, онда је стварно тешко рећи у ком правцу иде СНС историја. Штавише, „историјски резултат“ СНС-коалиције од 48% и даље је поприлично далеко од учинка ДОС-а из 2000. године, и његових 64% гласова. Како 48% може бити веће од 64% – да би СНС збиља постигао „историјски резултат“ – то ваљда може да разуме само онај ко на свет гледа првенствено кроз СНС-пропагандне наочаре.

Но, како било, тешко да је ишта што је речено у Вучићевом постизборном обраћању нацији тачно. Није то био само неистинит извештај. Била је то и доста недопадљива слика носиоца режима који тешко успева да разуме шта се на овим изборима заправо догодило.

Наиме, ако је Вучић, после избора 2014. године, правио коалициону владу зато што је хтео, после избора 2016. године правиће је зато што мора. Дакако, неће бити мало странака у скупштини Србије (тј. њихових лидера) који ће хтети да уђу власт. Али, Вучић више неће бити апсолутни господар владе, нити парламента.

У скупштини ће се, наиме, после ових избора, образовати знатно јача опозиција него што је то било након гласања 2014. године. То је за сваког коме је на срцу Србија и демократија добра вест. Лоша вест је, међутим, то што опозиција нити ће бити ни хомогена, нити кохерентна.

Рецимо, они који су позивали да се гласа за Демократску странку – попут другосрбијанских перјаница Пешчаника – за циљ очекиваног ДС деловања истицали су „одбацивање ратне и великосрпске политике“, „признавање геноцида у Сребреници“, „плаћање ратних репарација“, „суочавање са ратним злочинима“, „признање независности Косова“, „извињење Албанцима за вишедеценијску тортуру, прогоне и убијања“, „неговање добросуседских односа са Косовом“, „укидање подршке Републици Српској“ и „бескомпромисне реформе, како би се Србија придружила ЕУ и НАТО“.

Ако Демократска странка, у будућем српском парламенту, стварно буде заступала таква становишта, онда је јасно да ће та опозиција бити гора од Вучићеве власти.

Такође, мало је сумње да ће Шешељ у скупштини више од власти нападати првенствено опозицију. Војвода ће, како се очекује, кидисати не само на НАТО-опозицију, већ и на истинску демократску и националну опозицију. То ће парламент учинити свакако занимљивијим местом него што је био досада. Али, лоше је ако истинску јавну дебату замени ријалити шоу једног човека и једне (тј. његове) странке.

Какогод, Вучић после ових избора није исти као Вучић пре њих. Његова власт је формално продужена. Али, она је слабија и рањивија него досад. Избори 2016. године показали су да СНС није у стању да поштено добије већину. Они су показали да тек с широком коалицијом Вучић може да узме парламент. Они су одредили да Вучић мора да прими СПС за партнера у Војводини, како би тамо имао већину.

Вучић је на овим изборима, тако, добио мање него што је планирао. То јасно предочава његову слабост, рањивост његовог режима и грешке његове политике.

Вучић је 25. априла слабији него што је био 23. априла. Наравно, то ни изблиза није довољно за очекивање да нам предстоји обарање актуелне колонијалне управе над Србијом. За то ће ипак бити потребно  више од избора одржаних у прошлу недељу.

Али, први корак рушења режима који је издао Север Косова и паразитски запосео државу направљен је. А када ће бити тај последњи корак – показаће ближа будућност.

(Фонд стратешке културе, 26. 4. 2016)

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7vD

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, Слободан Антонић, избори 2016