Милош Милојевић: Tрамп и спољна политика САД – да ли су Америци увек за све криви други

Доналд Трамп, најизгледнији републикански кандидат на предстојећим председничким изборима по свој прилици није геније дипломатије. Обамино наслеђе у многим деловима света је веома конфузно а Трампови изолационистички импулси дубоко су укорењени у историји америчког сагледавања спољног света – који је у складу са америчким предрасудама исувише збуњен, неделотворан, нединамичан и сиромашан.

tramp-mm

Доналд Трамп неће постати следећи амерички председник – ове речи којима је угледни Економист отпочео опсежан чланак о Трамповој кампањи из септембра прошле године делују данас крајње неубедљиво. После низа успеха на републиканским прелиминарним изборима мале су шансе да било ко од републиканаца може да га победи – оно што им преостаје је покушај опструирања његове кандидатуре. Читав покрет #Never Trump окупио се око идеје да онемогући кандидатуру овог неугодног политичког аутсајдера.

Процене о Трамповим шансама на општим изборима варирају – од оних да пролевичарски демократа Берни Сандерс једини може да га заустави до оних да је са Трампом као противкандидатом Хилари Клинтон готово извесно следећи председник САД.

Међутим, чињеница да Трамп има реалне шансе отвара читав низ питања о политичким начелима и смерницама које би водиле његово председниковање. Спољнополитичке теме су се, за сада, показале као терен где се Трамп не сналази најбоље. Серија некомпетентних, слабо повезаних коментара, је једино што стоји на располагању као назнака о Трамповом виђењу америчког учешћа у светским збивањима. На интернету се недавно појавио протрамповски предизборни спот где се – исмевајући Хилари Клинтон – као највећи непријатељи САД означавају исламски терористи и руски председник Владимир Путин! То истовремено и онеспокојава и збуњује с обзиром на видно погоршање руско—америчких односа и позитивне коментаре који су један о другоме давали Путин и Трамп. Ипак – иако далеке од било каквог конзистентног програма – Трампове опаске о спољној политици осликавају неке карактеристике америчког сагледавања света које имају дубоке историјске корене.

Граница – По питању илегалних миграната Трампу су спремни да дају подршку и они конзервативни гласачи којима по бројним питањима нимало није симпатичан. По свој прилици знајући да је његова гласачка база озлојеђена политички коректним естаблишментом који негира и само постојање овог проблема Трамп је питање илегалне  миграције уврстио међу приоритете своје кампање. Део републиканског естаблишмента и највећи део демократа склон је да ово питање посматра искључиво у контексту тобожњих расистичких предрасуда уперених против Латиноамериканаца и неправедних привилегија белаца. Суочени са оваквим ставовима, речито осликаним у изјави Бернија Сандерса како белци не знају шта значи живети у гету и како је бити сиромашан, многи Американци су спремни да поклоне поверење личности способној да укаже на аутистично лицемерје политичког врха.

Као решење за илегалне имигранте из Мексика Трамп нуди подизање зида на америчко—мексичкој граници, пројекта који би по свој прилици коштао више десетина милијарди долара. Најозбиљнији Трампов противкандидат Тед Круз прихватио је ово решење. Поврх тога Трамп је у дебатама са својим републиканским опонентима истакао како ће присилити Мексико да изгради ову џиновску препреку. Како то мисли да изведе никоме није јасно – мада је у недавној дебати истакао како је спреман да искористи мексички суфицит у трговини са САД како би их присилио да плате овај пројекат. Марко Рубио, донедавни учесник у републиканској трци за председничког кандидата, био је изненађен Трамповом тобожњом спремношћу да као председник поведе трговински рат са земљом у којој и сам има велике пословне интересе. Ништа не знаш о томе, зато што си очајан бизнисмен, био је Трампов одговор – потпуно у складу са досадашњим током кампање. Трампове изјаве у вези са Мексиком су изгледа толико иритантне да се огласио и мексички председник Енрике Пења Нијето који је – потпуно немаштовито – Трампов успон упоредио са Хитлеровим из 30-их година прошлог века. Трампова идеја о масовној депортацији илегалних имиграната довела би по свој прилици до тешких економских губитака у пољопривреди и грађевинској индустрији као и у слабије плаћеним услужним делатностима па су врло слаби изгледи да она буде реализована чак и ако се Трамп усели у Белу кућу.

Џејмс Трауб, један од уредника престижног часописа Форин Полиси, истакао је како је Зид – у буквалном и метафоричком смислу као обележје изолационизма – средишње место Трамповог разумевања спољне политике. Према његовим речима Хилари Клинтон ће морати да уложи много напора како би уверила Американце како је глобално лидерство и даље важно.

Против Обаминог блискоисточног наслеђа – Међутим, америчко светско лидерство које очито годи америчким либералима имало је у неким деловима света разарајући утицај. На Блиском истоку, неуралгичној тачки геополитике, где је оно опробано кроз више директних војних интервенција ситуација је и даље изразито нестабилна. У понедељак, 21. марта, шиитска милиција у Ираку, Лига праведних, дала је изјаву у којој осуђује америчко војно присуство у овој земљи и најављује да ће се борити против америчких снага као против окупационе силе. Ова претња подсетила је на вишемесечну кампању коју америчке снаге наводно воде против Исламске државе, без готово икаквих резултата, као и на стање Ирака после повлачења америчке војске.

Трампови критичари нису ласкави када коментаришу његове опаске о блискоисточним питањима. Тако, на пример рабин Рик Џејкобс, председник Уније за реформисани јудаизам из Њујорка, наводи: Да будемо искрени, нисам сигуран да ико може бити сигуран да ли он има јасну, кохерентну политику у вези са Блиским истоком. Ово је вероватно тачно. Али је врло упитно да ли било ко од водећих америчких политичара има било какав предлог који би побољшао ситуацију у региону.

Обамина спољнополитичка агенда по доласку у Белу кућу 2008. била је превасходно мотивисана тежњом да се направи снажан заокрет у односу на наслеђе Џорџа Буша и његов милитантан приступ региону. Коментатори наклоњени Обами дочекали су његову агенду слободе као добродошлу промену Бушове нејасне стратегије усмерену на окончању тираније у свету. Ипак, ситуација се нагло искомпликовала после 2011. године. Поједини спољнополитички коментатори указали су да је 2011. година била време јачања америчког утицаја у региону. У освит настанка Исламске државе и распламсавања грађанских ратова у Либији, Сирији и Ираку Обама је указао да је време да се направи заокрет у америчкој политици од одбране кључних америчких интереса – као што су „борба против тероризма“ и подршка Израелу – ка промовисању вредности попут слободе говора, слободе вероисповести и права жена. Америчка подршка често имагинарним либералним струјама у Арапском пролећу требала је да прати ову агенду. Испоставило се, како су циници указивали, да подршка обарању египатског председника Хоснија Мубарака може лако да наликује подршци паду иранског шаха из 1979. године кога је наследио ајатолах Хомеини и који је нагло заоштрио односе са САД.

Иранска политика је део Обаминог спољнополитичког наслеђа који Трамп критикује са пуно жестине. Наиме, након што је иранска регионална моћ порасла услед подршке опстанку на власти Башара ел Асада и чврстог везивања са Ираком америчка администрација је прихватила нуклеарни договор са исламском републиком. Међутим, конзервативни критичари су одмах указивали на мањкавости овог споразума и тобожњу претерану попустљивост. Јашући на таласу оваквих критика Трамп је у више наврата истицао да је реч о најгорем споразуму у историји – иако је његово познавање историје дипломатије крајње упитно – и да се чуди како државни секретар Џон Кери није напустио овај преговарачки процес. Воде нас глупи, глупи људи – веома, веома глупи људи рекао је на једном митингу критикујући преговараче са Ираном.

Иран не привлачи Трампову пажњу само када је по среди нуклеарни споразум постигнут прошле године. Наиме, када је иранска морнарица у јануару заробила накратко десеторицу америчких морнара Трамп се на друштвеним мрежама огласио речима да су амерички војници прошли кроз пакао и да неће дозволити такво понижавање Америке било где у свету. Овом и неким ранијим опаскама Трамп је дирнуо у болно питање америчке спољне политике и сложену тему иранског коришћења талаца у постизању политичких погодби. Раније је, у вези са заточеним Американцима у Ирану, изјавио да би он овакве ситуације решио у најкраћем року у америчку корист. Бројни стручњаци за блискоисточну политику указали су на наивност и потенцијалне опасност које проистичу из оваквог разумевања ситуације. Џон Лимберт, један од педесет двоје Американаца који су држани као таоци након заузећа америчке амбасаде у Техерану назвао је Трампа наивним. Лимберт је истакао да је у оваквим ситуацијама увек на Ирану да поставља услове а како ће тећи преговарачки процес и какве су уопште иранске намере изузетно је тешко проценити. Лимберт је подсетио да је Роналд Реган експлоатисао ову талачку кризу у изборној кампањи 1980. али да је потом спровео услове које је раније договорио Џими Картер. Шест година касније Реган је извео, по многима најсрамнији његов чин током председничког мандата – размену оружја за таоце како би испословао ослобађање тројице Американаца киднапованих у Бејруту.

Укидање санкција Ирану и враћање око 100 милијарди долара замрзнутих средстава значајно компликује регионалну ситуацију с обзиром на иранску разгранату мрежу утицаја у региону, даље снажење веза са поменутим савезницима и погоршање односа са Саудијском Арабијом. Победа „умерене струје“ на недавно одржаним изборима – умерене јер се не противи изричито постигнутом нуклеарном споразуму са великим силама – не значи да ће доћи до значајнијег побољшања односа са САД. Трампове предизборне изјаве о овој земљи ни најмање не охрабрују.

Сложеност регионалне ситуације је у неколико јавних наступа оголело релативно слабо Трампово познавање кључних регионалних актера и политичких личности. У интервју са конзервативним радијским водитељем Хјуом Хјувитом Трамп није успео да разазна ко је генерал Касим Сулејмани, командант елитне иранске републиканске гарде Кудс. Ову иранску војну формацију помешао је са Курдина. Трамп је отворено рекао да му нису познати кључни играчи али да се они на Блиском истоку ионако брзо мењају да је бесмислено да их све памти. С друге стране Трампово мишљење о Исламској држави је недвосмислено и он је вољан да Исламској држави нанесе пораз. Међутим, Трамп није шире образложио начин на који би то извео а његова генерална неспремност да се издвоје  нова средства за стране интервенције указује да би у борби против ИСИЛ-а већа улога била препуштена америчким блискоисточним савезницима. Ипак, став тих савезника према ИСИЛ-у је у најмању руку врло упитан. Парафраза Трампових речи да ако не можемо да узмемо њихову нафту немамо шта ту ни да тражимо отприлике сажима изостанак агенде како би требало регулисати ситуацију на кризним подручјима.

Рвање са дивовима: Кина и Русија – Један од стубова Трампове  кампање је и инсистирање да се Америка налази у изразито неповољном положају у економским односима са Кином, да Кина краде америчке послове у производним делатностима и да новим преговорима – за шта је сам Трамп самопрокламовани експерт – треба да се успоставе односи на новим основама. Како се о Кини изражава са ниподаштавањем тврдећи безмало да је реч о нацији фалсификатора и превараната, ни Кинези му нису остали дужни. Наиме, почетком марта кинески медији су указали на Трампов политички успех као на очиту ману демократског изборног система и докле може да доведе препуштање неконтролисаној маси да изабере ко ће је предводити.

Трампово указивање на тобожње лош амерички положај према Кини има јасно одређену циљну групу у предизборној кампањи. Наравно, реч је о плавим мантилима који су осетили притисак на своја радна места и сужене пословне могућности како је Кина доживљавала успон као светска трговинска суперсила. Заправо, кинеско-амерички односи једна су од најсложенијих тема у свету спољне политике и никако се не могу свести на крилатице да је реч о америчком искоришћавању или – како се понекад наводи – о продаји безвредног америчког новца за кинеску робу.

Како се све већи део светске трговине концентрише на високопрофитабилне услуге у индустрији забаве или информатичкој индустрији важан параметар је да САД у овом сектору не остварују трговински дефицит још од 70—их година. Трамп сигурно претерује када наводи да САД губе своју индустријску базу и послове а посебно је проблематична тврдња да је ово непосредно повезано са кинеским привредним успоном. САД су врхунац запослених у производним занимањима имале 1979. године, годинама пре кинеског економског успона. Истина је да је преко 2 милиона производних радних места измештено претходних година из САД у Кину али и овај тренд се у задње време мења. Поскупљење кинеске радне снаге и неки технички аспекти индустријске производње довели су до тога да се производна радна места селе из Кине у САД. Истраживачи Решоринг иницијативе, организације која прикупља податке о радним местима која су се вратила у САД, указали су да се последњих година већи број радних места враћа у САД него што се измешта у иностранство. Према њиховим речима по свој прилици реч је о дугорочном тренду. Ако Доналд Трамп као амерички председник планира да враћа радна места у САД играће улогу епигона садашњих економских процеса а не радикалног реформатора.

За разлику од Кине о којој износи углавном негативне ставове када говори о Русији Трамп је много амбивалентнији. Комплименти упућени руском председнику као изузетном лидеру вредном поштовања, као што је указано на почетку чланка, нису спречили да се Русија у Трамповој кампањи означи као једна од највећих претњи по америчку безбедност! Ова порука би се, у ширем плану, пре могла разумети као предизборни ексцес него озбиљно изречена антируска провокација. Када је 17. децембра прошле године Владимир Путин назвао Трампа блиставом и талентованом особом Трампов тим је одговорио саопштењем да је велика почаст када такве речи дођу од човека кога дубоко уважавају у његовој земљи и да осећа како би Русија и Сједињене Државе требало да сарађују у обостраном интересу на утврђивању међународног поретка. У недавном интервјуу уредништву Вашингтон поста где је изнео до сада своје најдетаљније разумевање спољне политике Трамп је указао да су САД далеко мање од других држава НАТО погођене кризом у Украјини и да те државе не раде ништа како би ту обезбедиле своје позиције. Зашто смо ми они који увек воде и то потенцијално ка трећем светском  рату са Русијом? – питање је које озбиљно одзвања у време када су америчко-руски односи на врло ниском нивоу.

Проблематични савезници: Израел, Јапан и НАТО – Традиционално, 21. марта кандидати за председничке изборе су у Вашингтону говорили о својим спољнополитичким гледиштима. Ту је и Трамп био најопширнији а његова гледишта о америчким савезницима широм света, укључујући и читав савез НАТО, изазвала су приличну буку међу проинтервенционистичким припадницима естаблишмента. Трамп је, између осталог, рекао да планира да САД оставе плитак траг у светским збивањима и да је сврсисходност савезничких односа којима су премрежиле добар део света врло упитна. Интересантно да Трамп врло доследно заступа овакво гледиште: новинар Томас Рајт указао је на опширан интервју који је још 1987. године дао Њујорк тајмсу у коме је критиковао спољну политику Роналда Регана и његову претерану уплетеност у светска збивања.

Трамп нема високо мишљење о америчким савезницима. По његовом мишљењу и они, попут Кине и Мексика, злоупотребљавају америчку доброћудност и искоришћавају америчке ресурсе. Трамп је довео у питање Јапанско-амерички уговор о одбрани из 1960. који је један од стубова америчке политике у региону последња пола века. Медијски мејнстрим оштро је критиковао ова гледишта. Поједини новинари указали су да је Јапан, важан амерички савезник на Далеком истоку, последњих година све више инволвиран у заједничке безбедносне операције – влада премијера Шинза Абеа успела је да издејствује усвајање закона према коме Јапан има право да учествује у одбрани својих савезника, укључујући и САД. Поред тога ова држава је помагала америчке операције у Авганистану, дала свој допринос окупацији Ирака и антипиратским операцијама у Аденском заливу. Интервенционисти су поставили питање последица безбедносног вакуума који би остао иза евентуалног америчког повлачења и да ли би САД могле да рачунају на постизање бољег положаја у региону ако од себе одврате савезничке државе чији су односи са Кином заоштрени.

Трампово мишљење о НАТО је такође у духу сведеног америчког ангажмана. Иако не доводи у питање чланство у овој организацији сматра да САД више нису способне да у толикој мери учествују у њеном финансирању и да други савезници дају исувише скроман допринос заједничким безбедносним улагањима – што је вероватно тачно када су у питању многе европске државе скромних војних буџета. У споменутој изјави о Украјини Трамп се запитао зашто се европски савезници не позабаве озбиљније овим питањем већ све проблеме препуштају Американцима.

Али оно што је изазвало највише пажње су Трампове изјаве о Израелу. Трамп је раније говорио како хоће да одигра улогу неутралног момка у палестинско—израелском сукобу и да постигне договор свих договора у вези са овим питањем. За конзервативне републиканце овакво гледиште је неприхватљиво. Хилари Клинтон, која води у демократској трци за председничког кандидата, није отворено критиковала овај Трампов став – пошто је призраелска наклоњеност њених бирача умеренија – али је указала да Америци није потребан кандидат који исувише често мења мишљење о овом важном питању. Трамп је пред утицајном израелском лобистичком групом 21. марта изнео нешто измењени став о Израелу који је и поред тога далеко од републиканске ортодоксије.

Корени спољнополитичког трампизма – Трамп сматра да је ера када је Америка учествовала у изградњи других нација окончана. САД не располажу довољним средствима за тако нешто и морају се окренути властитој изградњи. Амерички изолационизам није спољнополитичка новост – заправо пре хладноратовске ере он се може означити и као доминантна струја у америчке спољне политике.

То није изолационизам осионе америчке елите – која са презиром гледа на наводни европски колективизам а са саосећањем на источњачку заосталост. Реч је о изолационизму инспирисаном политичким сентиментима ширих слојева – оних који верују да су њихови послови и материјални положај угрожени нелојалном страном конкуренцијом. Они деле презир према спољном свету карактеристичан за нову десницу (као и њен вокабулар) из 70–их година према којој су Сједињене Државе биле окружене, како наводи историчар Од Арне Вестад, циничним и себичним Европљанима, дрским јапанским шпекулантима и неодговорним и корумпираним лидерима Трећег света. Али за разлику од нове деснице која је заговарала мању зависност од споменутих чинилаца уз одлучујући утицај у свету Трампове присталице склоне су супротном решењу. И као што црпи знатну подршку широким незадовољством према отуђеном политичком естаблишменту Трамп са подједнаким успехом експлоатише и незадовољство америчким спољнополитичким ангажманом.

У досадашњој кампањи ослањао се углавном на свој инстинкт и тренутну инспирацију, подилазећи незадовољству политиком Обамине администрације. Трамп је, према сопственим речима, био свој најпоузданији спољнополитички саветник. Крајем марта Трамп је представио и чланове свог спољнополитичког тима. Реч је о Вејлиду Ферсу, стручњаку за антитероризам, Џорџу Пападопулосу који се бави енергетским питањима, Џо Шмицу и генералу Кејту Келогу. Нису у питању најпроминентнији стручњаци за спољнополитичку проблематику па њихови шири ставови као ни прецизна улога у Трамповом тиму још увек нису познати.

С обзиром на трагове америчког светског лидерства, зид у метафоричком смислу можда и није лоша спољнополитичка агенда. Можда не за САД, али вероватно да за добар део света. За Србију је реч о вероватно јединој доброј опцији на предстојећим америчким изборима.

(Katehon, 7. 4. 2016)


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7qD

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Nešto mi govori da će i Tramp samo zahvaljujući svojim predizbornim obećanjima dobiti Nobelovu nagradu. A onda ne sve po starom, nego još gore. Amerikanci vrlo dobro znaju da se nikad ništa po pitanju njihove spoljnje politike neće nikad promeniti jer to Americi ide u korist, ali i predsednički kandidati računaju na biračko telo ljudi poreklom iz pojedinih država i to ti birači verovatno jedino i čuju jer samo to i zanima. Uostalom, ne zaboravimo da je cela srpska dijaspora praktično jednoglasno glasala za Obamu. A vidimo u šta se kasnije to pretvorilo. Tako ćemo se jednog dana sećati i Trampovih velihih i kao šokantnih izjava o Srbima kojima je nanesena nepravda i koji su spašavali američke pilote tokom Drugog svetskog rata.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s