Подсећање: На вест о смрти косовског мученика Ђорђа Мартиновића (1928-2000)

КОСОВСКИ МУЧЕНИК

Шиптарски терористи набили га на колац 1. маја 1985. Истина скривана 15 година. „Глас“ први објављује целовит „филм догађања“ о Ђорђу Мартиновићу, кад је постао познат светској јавности, прва информација објављена је 4. маја 1985. године, у „Политици“. Гласила је: „Службеник Дома ЈНА у Гњилану, Ђорђе Мартиновић, набијен је на колац 1. маја на својој њиви Јаруга, два километра од Гњилана. Ово злодело извршили су шиптарски терористи“.

martinovic

Та вест пукла је као гром из ведра неба у тада узаврелој косовској и југословенској стварности. Данас може слободно да се каже, она је била иницијална каписла за многа потоња збивања на Космету и у Југославији па, на неки начин, и чувене Осме седнице годину и по дана касније.

Редакција „Гласника“ објављује поводом вести о смрти Ђорђа Мартиновића, детаље који до сада никада нису објављени, а који увелико одговарају на истину која је до сада била скривана од јавности.

Чињенице су следеће: Ђорђа Мартиновића су 1. маја у 13 часова шиптарски терористи сачекали на њиви и набили га на колац. На врху коца била је флаша. Флаша је остала у утроби жртве. С последњом снагом Ђорђе је стигао до пута и био пребачен у приштинску болницу, где је хитно обављена операција. У тешкој животној ситуацији, када је у јавност већ процурела вест о догађају, Ђорђу Мартиновићу долази у посету пуковник Новак Ивановић, начелник Дома ЈНА у Гњилану и приморава Ђорђа Мартиновића да призна да је он сам себе набио на флашу, јер је био хомосексуалац!? Новак Ивановић ће, у исповести за часопис „Интервју“ после годину дана, признати да га је на то натерао извесни генерал Стојановић. После тога, пуковник Ивановић добија прекоманду и сели се у Зрењанин.

Ђорђа Мартиновића из Приштине превозе на ВМА где пет угледних лекара на челу са доктором Ћерамилцем, потписују дијагнозу да самоповређивање те врсте није могућно. Тражи се супервештачење и на том вештачењу људи од медицинске струке потврђују да то није могућно. Затим се тражи супер-супервештачење од словеначког академика Јанеза Малцинског из Љубљане који је званично написао да је самоповређивање могуће, али и да није могуће!

На крају, Ђорђа Мартиновића пребацују у Лондон код др Питера Холија, који га два пута оперише и јавно саопштава да самоповређивање није могуће. Због тога др Холи добија писмо од др Малцинског који му прети „зато што се меша у унутрашње ствари Југославије“.

Цео случај, иначе, данас може да се каже, водио је тадашњи министар унутрашњих послова СФРЈ Стане Доланц. Остаће запамћено да је на Телевизији Љубљана 1987. године Доланц изјавио: „Случај Ђорђа Мартиновића је завршен. Моја полиција је утврдила да се сам повредио и нема судског процеса. Ђорђе је први српски самурај који је над собом извршио харакири“, уз широки осмех. Такође је данас за објављивање да је савезни јавни тужилац Милош Бакић, између осталог и због начина вођења истраге у случају Ђорђа Мартиновића био одликован високим одликовањем, да су људи из правосуђа Вукашин Трумпић и Градимир Поповић били на ВМА и тешко болесном Мартиновићу изнуђивали признање, наравно уз присуство полиције. Да је све то дозволио генерал Владимир Војводић, тада начелник ВМА у Београду, да његов помоћник Срђан Крстинић, потоњи адмирал у војсци Фрање инсистирао да се Ђорђе Мартиновић избаци са ВМА.

О томе је сведочио др Станислав Никић, тада шеф Неуропсихијатрије на ВМА. Да је Бранко Мамула, адмирал, остао нем на писмо и молбу Добрице Ћосића да се случај разјасни. Да је генерал Милан Даљевић из Управе ССНО, тврдио да војска с тим случајем нема никакве везе. Да је генерал Петар Грачанин, шеф унутрашњих послова СФРЈ после Доланца, тражио да се закључи предмет Ђорђа Мартиновића.

Други општински суд у Београду донео је 1990. године, по тужби Ђорђа Мартиновића, пресуду којом се држава обавезује да му због нанетих увреда и тенденциозног скривања истине исплати одштету од око 100.000 немачких марака, међутим, ни после толико година пресуда још није оснажена нити је Мартиновићу и његовој породици (супруга, три сина, ћерка и десеторо унучади) икада исплаћена одштета.

Милорад Бајић, аутор и режисер филмова о случају Мартиновић, „Страх од истине“ и „Оптужујемо“, истиче да филмови никада нису приказани на Радио-телевизији Србије „због забране тадашњих првих људи РТС Душана Митевића и Милорада Вучелића“. Иако је Бајић неколико пута позиван да донесе филмове, њихово емитовање је увек отказивано у последњи час. Бајић сваке године првог маја пише отворено писмо Слободану Милошевићу у коме га подсећа да држава ни после 15 година још није званично обеснажила лажи о Мартиновићу упркос тврдњама домаћих и светских експерата како је са медицинског становишта немогуће да човек сам себи нанесе тако тешку повреду. „Филмови нису национално обојени и не баве се албанским сепаратизмом, већ, напротив, монструозним притисцима и лажима којима се држава послужила да би нас у оно време уверила како је на Косову тобоже све у реду. Желим да јавност схвати да се скривањем истине и медијским манипулацијама проблем може само продубити, а не решити. Да ли је искривљена стварност о Косову помогла Србима или Албанцима?“, пита се Бајић који је у име породице Мартиновић позвао на данашњу сахрану косовског мученика све правдољубиве и истинољубиве људе.

Сви који су учествовали у сакривању истине о страдању Ђорђа Мартиновића, човека некада метафоре косовског страдања Срба, сви који су учествовали у медијској мистификацији његове трагедије, могу да одахну. Ђорђе је мртав, међу њима такође има преминулих, а да ли још живе гризе ноћу савест што су то учинили, само они знају.

ГЛАСНИК КиМ број 23, 11. септембар 2000. год.

Данас сахрана косовског мученика Ђорђа Мартиновића

ЖРТВА СЕПАРАТИЗМА И ПОГРЕШНЕ ПОЛИТИКЕ

Крушевац 09. 09. 2000 – Данас у 13 часова у селу Читлук крај Крушевца биће сахрањен Ђорђе Мартиновић (1928), у присуству најближе родбине: супруге Јагодинке, синова Срећка, Драгана и Градимира, кћерке Олге и десеторо унучади.

Ђорђе Мартиновић (преминуо у прошлу среду), човек који је постао метафора страдања, скривања истине и медијских манипулација. Мартиновић је жртва монструозног злочина који су над њим починили 1. маја 1985. албански сепаратисти на Косову. Да би појачали исељавање косовских Срба, они су сејући страх, набили Ђорђу полулитарску флашу са коцем у утробу на његовој њиви Јаруга код Гњилана.

Према текстовима у дневним листовима Глас јавности и Данас од суботе, 09. септембра 2000. године

КОСОВО: МЕРА НАШЕ ПРОПАСТИ

Један службеник Уједињених нација, случајно бугарске националности, убијен је усред Приштине само зато што је на питање пролазника колико је сати, неопрезно одговорио на српском, без да се могао препознати његов бугарски акцент. Када је препознат као Србин, физичка ликвидација била је ствар рутине, као што је то већ у Приштини, ако сте Србин, правило већ пуна четири месеца. Други је, недавно, био убијен када је на пијаци, опет неопрезно, питао пошто су брескве, а један још раније, крајем августа, пола сата пре него што ће писац ових редова у пратњи француских легионара из Грачанице ући у Приштину, изгажен је зверски на улици, када му је на несрећу нестало бензина усред приштинске чаршије, наочиглед хиљада људи, и то пошто су га неки локални албански мафијаши препознали као Србина. Звао се Станимир, био је комбајнер на путу у суседно село, да скине пшеницу комшијама, а знао је да је сваки непредвиђен развој догађаја могућ. Напукле лобање, Станимир је дуго био једини српски пацијент у приштинској болници, пре него што ће, недуго после пребацивања у нишку болницу, издахнути. Премда ће се команданти КФОР-а радо похвалити да је број насиља над Србима драстично опао, заборавиће да помену и главни разлог, да се број Срба смањио четрдесет пута од пре четири месеца: од њих око 40.000 остало их је једва хиљаду, и то оних који се крију иза спуштених ролетни, не излазе да купе храну (чека их ситуација типа „пошто су брескве“) и ишчекују или да их неко споља избави или да коначно стална стрепња постане зла судбина кад неко крене да њихова врата разваљује секиром и одлучи шта да ради с њима.

Док Срби по градовима нестају, а КФОР задовољно констатује да број инцидената (што је еуфемизам за систематско етничко чишћење Срба) свакодневно опада, једини је изузетак Косовска Митровица где „поновно уједињење“ града, штитећи, за сада, Србе француски војници и жандарми спречавају да се понове ужасни прогони српских становника Призрена, Пећи, Приштине, Урошевца… У Ораховцу њих неколико стотина, као у неком гету чекају да им се достави храна, а војска која је некада давно прва ушла у Берлин не може да уђе у Урошевац, јер јој то не дозвољавају локални Албанци. Сарадња са УНМИК-ом и КФОР-ом веома је важна… сваки пут када би српски представници одбили да преговарају, као случајно, снаге КФОР-а би помакле страже које чувају Дечане и Пећку Патријаршију; затим би се појавили неки Албанци који постављају динамит око манастирских зидина, а српски представници би, невољно, морали да се врате и да сарађују… па ко би уопште међу Србима смео да преузме на себе одговорност за рушење тих светиња. Зар да косовски Срби буду једино одговорни за њихову заштиту, или је то проблем који треба да решава осам милиона Срба….

Док представници наше Цркве, старањем владике рашко-призренског, неуморно и самопрегорно помажу старе болесне и изнемогле, превозе, спасавају, изводе у остатак Србије оне који беже, лече и снабдевају оне који остају, неколицина државних, а у ствари партијских службеника режима, смерно чучи у једном приштинском подруму, где се, пред зидом са смотаном државном заставом, глуми суверенитет Србије, само за потребе камера београдске телевизије… Суверенитет који не постоји и који се топи са сваком новом изјавом Милошевића и њему верних генерала… тих „победника“ у рату у којем није дато Косово…ни они сами, нити они који их, у нашој тзв. интелигенцији упорно подржавају и у Београду амнестирају (сваљујући сву одговорност на НАТО, као да је НАТО задужен да штити интересе грађана Србије), немају ваљаних одговора на питање где су стотине несталих, стотине отетих, близу 200.000 трајно расељених, каква је то победа после које Србе из станова и кућа истерују, убијају, некажњено, као глинене голубове, а све то уз слегање рамена представника међународне заједнице, тј. оних којима је „старање“ над Косовом „привремено“ препуштено. Како то да се на резолуцију УН позивају они који не признају Хашки суд, трибунал који је у име УН-а основао Савет безбедности… каква је та „победа“ у којој се глава губи и за једну реч изговорену на српском, каква је то победа у којој су Срби заштићени слабије него у доба нацистичке окупације и пуне албанске власти, најпре под италијанским, а затим и под надзором Трећег Рајха.

Морални пад нашег народа још је већи када се сагледају два посебна феномена: први да многи Срби, склоњени у енклаве, сами себи не признају шта се заправо догодило, а ново стање себи самима представљају као привремено, уљуљкани, за тренутак, извесном заштитом коју им пружа КФОР, а несвесни да су сатерани у гета, а и она ће се, по свој прилици, тешко одржати ако Милошевић остане на власти у Србији. Они су штавише, остали пријемчиви за сваку вест у новинама (деле им се бесплатно „Политика“ и „Експрес“) које им, лажно, понављају да је суверенитет Србије још ту, јер га и они представљају…по триста динара „плате“ који се службеницима редовно достављају… та илузија некако одстојава… Оних који ће себи признати да су се погрешно политички определили још увек је мало, као и оних који ће гласно рећи шта се све заиста дешавало у ратним околностима… са албанским цивилима…

Други је феномен страшна, скоро бездушна равнодушност остатка Србије за збивања на Косову, одсуство речи било какве осуде НАТО агресије, и још мање, осуда онога што се у мирнодопским условима дешава: да етничко чишћење косовских Албанаца, које је наредио Милошевић на почетку рата, сада смењује етничко чишћење Срба пред незаинтересованим снагама КФОР-а. Неспремност оних који су хорски певали да никада неће дати Косово, да макар и привире на просторе покрајине, јасно показује срамну димензију једног лажног патриотског патоса… Одсуство опипљивих дела уместо празних речи, нагла и свеобузимајућа преокупираност сопственим проблемима, чак некакво олакшање што је с Косовом све, на изглед, свршено, показује да је морално посртање Срба, упркос разумљивој исцрпљености десетогодишњим ратовима и санкцијама, тако дубоко да ће требати неколико генерација да се залечи.

Косово је, заиста, последња мера нашег моралног посрнућа….С изузетком неколико новинара и чиновника на повременим задацима, нико из остатка Србије, стручно или политички везан за Косово, није за четири месеца, нашао за сходно да се на Косову (с изузетком једног београдског адвоката) задржи дуже од једног поподнева. То су потписнику ове белешке рекле грачаничке монахиње пре него што ће, после тродневног боравка, напустити манастир. Унутар тог феномена је и чудна незаинтересованост српске штампе за судбине косовских страдалника: нема личних прича, персонализованих судбина… само смењивање бројева, штуро и безлично набрајање мртвих, отетих, несталих… свих оних који су одавно побијени, или су претходно измрцварени да би њихови органи, ваљда преко Македоније, били продати за трансплантацију негде у Европи…

Писац ових редова разговарао је, пред Грачаницом, с једним британским војником, симпатичним истетовираним момком, несумњиво слабог образовања, који је, зачуђен, непрестано понављао: ја ништа не разумем, дошао сам да штитим Албанце од Срба, а вец месецима само браним Србе од Албанаца… ту нешто није јасно… Други један саговорник, Албанац, преводилац, полугласно ми каже да је Адем Демаћи, пре него што ће се (можда само привремено) повући с политичке сцене, рекао: „испали смо (ми Албанци) пет пута гори од Срба…“ Необичан лик у свом националном фанатизму али и некаквој архаичној честитости, тај политички поета, Адем Демаћи, којег је за време протеклог рата, као још и И. Ругову или В. Суроја штитила (из својих разлога) српска полиција (страдање Фехмија Аганија био је, изгледа, проблем слабе координације у заштити), није, међутим дочекао, бар не јавно, да су, упркос страшним злочинима на обе стране, косовски Албанци ипак победници, и на дугу и на средњу, и на кратку стазу…

За разлику од „победника“ у Србији, Демаћи, и Ругова, Сурои и Тачи, ма како се разликовали у ставу према прогонима Срба (Сурои се, на време оградио једним текстом), знају да су победници и за разлику од разгоропађених београдских „победника“ (који се бусају у груди и стално прете да „ће се вратити“ с војском на Косово) немају потребу да свој тријумф свакодневно обзнањују, него се посвећују практичним задацима у довршењу започетог посла, етничког чишћења… За разлику од српског национализма, који је толико подложан сатанској манипулацији Слободана Милошевића управо зато што није структурисан – јер осцилира између крајности (егзалтације и резигнације), и јер нема морална упоришта – албански национализам је систематичан и суров на један неумољиво постојан начин: број срушених српских богомоља, који се и од броја седамдесет, с краја августа, вртоглаво повећава, то свакодневно изнова доказује.

Душан Т. Батаковић

Књижевне новине бр 999 – новембар 1999

(Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска у егзилу)


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7jg



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , ,

1 reply

  1. Srpski narod na putu golgote! Ali je jos strasnije da srbin Srbina razapinje, ubija, izdaje, pljuje, oduzima dostojanstvo, ne pruza zastitu (pravnu i fizicku)…to kao da najvise boli.
    Boze, kada cemo vaskrsnuti u ljubavi, miru, milosrdju, istini, medjusobnom postovanju i uvazavanju, medjusobnoj zastiti i pomoci,…?!
    Kad ce Srbin, Srbin biti i stititi svoju djedovinu od neprijatelja (stranih i domacih) i
    necastivih gmazova koji vrsljaju po Svetoj nam Srpskoj zemlji?
    Kada ce nam doci Srpski Domacin i zasesti za drzavnu sofru, a koji ce imati jedini cilj zastitu, napredak, zdravlje, i svaki prosperitet Srpske zemlje i Srpskog naroda?!
    Ovaj tekst boli, jer ovo sta je doziveo Djodje Martinovic i mi dozivljavamo kroz duhovno, fizicko i moralno posrnuce. Ima li toj boli kraj i da li se negde nazire svetlo na kraju tunela za ovaj napaceni, namuceni, ponizeni, obespravljeni Srpski narod?!
    Do nekog boljeg sutra koje nas ocekuje samo kroz jedinstvo, kolektivno osvescivanje uz Pomoc Gospoda Isusa Hrista koji je Put, Istina i Zivot, valja nam postiti, moliti se jer nama samo Cudo i Milost Bozija mogu pomoci.

Оставите коментар