Огњен Војводић

Министарство спољних послова Русије je октобра 2014. године предложило украјинским колегама да поново прочитају дјело Николаја Гогоља „Тарас Буљба‟, да схвате гдје се налази Новорусија. „Историјска неписменост и политичка неодговорност су постале одлике представника садашњих кијевских власти. Трагачима за историјском правдом препоручујемо да поново прочитају Гогољево дjело `Тарас Буљба’ у оригиналу`, саопштило је МСП, и на украјинском језику навело цитат Гогољевог текста у којем је речено да је Новорусија заузимала „цијели југ све до Црног мора‟.

Гогољева личност и дјело су персонификација патриотског духа у Украјини и цијелој Русији, књижевни ауторитет, али и ауторитет апологете православља. Гогољево дјело има литерарни историјски значај, али и значај православног штива, корисно је због геополитичких анализа, али битније због познавања религиозних односа, а посебно државне и духовне доктрине руског царства, као јединствене политике православног духа.

У приповијести Тарас Буљба представљена је руска снага и одлучност у одбрани отачаства од освајача, а прије свега смисао борбе у одбрани православне вјере. Као у епу, православни витезови подносе и превазилазе страдања, а у последњем поглављу поразе непријатеља подвигом и снагом праведника. Козаци су савладали унијатску кривовјерну освајачку војску, али, када побједа треба да се крунише, Гогољ уводи некарактеристичан крај за руски еп и бајку. Војна побједа православних Руса се не крунише побједом православља, већ фаталистичким уступцима козачких пукова побијеђеном непријатељу, што Козаке доведи до пропасти, а у чему посредује `православно` свештенство.

Тарас Буљба на украјинској поштанској марки 2008. године

Шта је навело искусне козачке ратнике да потпишу војно-вјерску превару? Можда безусловно повјерење у православно свештенство или непознавање прозелитске политике унијатске мисије? Навешћемо дио текста драматичног разрешења козачке побједе и потписивања погубног `споразума`, у којем многи и пажљиви читаоци превиде `детаљ` да је поражену војску католичке круне `спасило руско свештенство`:

,,У љетописима је записано како су бјежали пољски гарнизони из ослобођених градова; како су били повјешани несавјесни арендатори; како је био слаб крунски хетман Николај Потоцки са многобројном својом армијом против те неодољиве силе; како је, разбијен, гоњен, подавио у малој ријеци најбољи дио своје војске; како су га страшни пукови козачке војске опколили у малој варошици Полономе, и како је пољски хетман под заклетвом обећао у име краља и државних власти потпуно задовољење у свему и повратак свих пређашњих права и повластица. Али, козаци нису били такви да на то пристану: знали су они већ шта је то пољска заклетва. И Потоцки се не би више шепурио на свом коњу што му вреди шест хиљада, и привлачио погледе госпођа и завист дворјана, не би више давао раскошне гозбе сенаторима , да га није спасило руско свештенство које је било у тој варошици.

Кад су изашли у сусрет сви попови у сјајним златним одеждама, носећи иконе и крстове, а пред њима владика са крстом у руци и са пастирском митром, сви су козаци сагли главе и поскидали капе. Они се у то време не би ни на кога обазрели, па ни на самога краља; али против своје хришћанске цркве нису смјели, и поштовали су своје свештенство. Пристаде хетман заједно с пуковницима да пусти Потоцког, пошто им се закуне да ће оставити у слободи све хришћанске цркве, да ће заборавити стару мржњу и да неће чинити никакве неправде козачкој војсци. Само један пуковник не пристаде на такав мир. Тај један бјеше Тарас. Истрже он прамен косе из своје главе и повика: – Еј, хетмане и пуковници! Не поступајте као жене! Не вјерујте Лесима, изневјериће пси!

Николај Гогољ (1809—1852)

А када главни козачки писар поднесе уговор и хетман га потписа својом моћном руком, Тарас скиде са себе чисту димискију, скупоцјену турску сабљу од чистог челика, преломи је надвоје као трску, и баци далеко на разне стране оба комада, рекавши: Па збогом! Као што се ова два комаде сабље неће саставити и бити једна сабља, тако се ни ми, другови, нећемо, више видети на овоме свету. Упамтите шта ћу вам рећи на растанку: на смртном часу сјетићете се мене. Мислите да сте купили спокојство и мир; мислите да ћете пановати? Пановаћете другим пановањем: одраће ти хетмане са главе кожу, напунити хељдином плевом и носити по варошима, а ни ви панови нећете сачувати своје главе!

***

Хетман и пуковници стајали су збуњени, сви замишљени и ћутали су дуго, као да их тишти нека тешка слутња. Није Тарас узалуд прорицао: све се догодило како је прорекао. Није много времена прошло после вјероломног поступка под Каневом, а хетманова глава је била набијена на колац заједно са главама многих највиђених заповједника.“

ПАПСКИ ПОМИРИТЕЉИ

Сваки сусрет православих епископа са папским прелатима ме подсјети на чин `мировне мисије` православних пастира у роману Тарас Буљба. Повијест православља свједочи да су после сваког `споразума` са папизмом православни доживљавали државну и духовну пропаст. Пропагандну димну завјесу `хришћанског помирења` пред православним свијетом папизам је увијек тактички правио ради престројавања снага и припрема нових крсташких похода. Стара је стратегија евроатлантске алијансе да у војној немоћи или поразу предлаже православнима `помирење` позивањем на очување `заједничких хришћанских вриједности`.

Сусрет руског патријарха Кирила и папе Франциска

Истом `духовном` демагогијом започети су крсташки походи на Исток и окупирање Константинопоља. После освајања Константинопоља прозелитизам папизма је првенствено усмјерен на православну Русију као пријетњу `једнополарном` свијету евроатлантске војно-вјерске алијансе. Данашња пропаганда евроатлантског екуменизма је усмјерена и на скретања пажње са активности унијатске мисије на подручју Русије у Украјини и Балкана, где је вјековима узрочник вјерских ратова, и преусмјеравање позорности на Блиски Исток и `заједничког спољашњег друговјерног` непријатеља.

`Помирење` хришћана и повратак `хришћанском јединству` за папизам програмски значи `повратак` православља римокатолицизму, а сви сусрети и споразуми са православнима корак ка коначном прихватању папског поглаварства и `права свете алијансе` на планетарну премоћ. Стога, недостатак православне преговарачке стране са евроатлантском алијансом може бити непознавање континуитета католичког прозелитизма, као платформе евроатлантске војно-вјерске стратегије и међународне политике.

Међувјерски дијалог је дипломатија по преимућству, али којој вјера није средство, већ сврха и смисао државне политике. Политичка историја човјечанства нас учи да је дипломатија наставак рата политичким средствима, а рат наставак политике оружаном силом, што потврђује хришћанску истину да је живот на Земљи за праведника долина плача, рата и страдања. Дакле, долина дипломатије и рата до дана коначног Суда Господњег, а `прича` о помирењу православља са папизмом ради `јединства` хришћана политичка папистичка пропаганда и атеистичког ванхришћанског вавилонског стапања.

Када сам први пут читао Тарас Буљбу, као дјечак, збуњен сам био наступом православних свештеника, спасавања непријатеља који су чинили злочине и прогањали православну вјеру. Питао сам оца зашто су православни свештеници и владика навели Козаке да потпишу споразум који ће их одвести у смрт, отац ми је одговорио, одговарајуће мојим годинама, да су то били `лажни православни попови’.

Владимир Путин и папа Франциско

Од римокатоличког раскола примарна прозелитска пракса папизма је придобијање православних првосвештеника, које није првенствено унијатско издвајање, већ врбовање епископа унутар православне цркве, а потом преко `православних` поглавара превођење православне пастве у унију. Унијатизам је средство спољашњег притиска које папизам пасивизира када активира придобијене `православне` поглаваре. Такође, познато је да су мондијалисти у мантијама веће присталице једнополарног свијета и од политичара у међународним институцијама, а извјесни клерикални корпоративизам већи заговорник монетарног мондијализам то јест својеврсног економског екуменизма.

Евроатлантска алијанса је у мисијама медијатора увијек користила медијуме који имају архетипскo значeње у памћењу противничког народа. У средњем вијеку према православнима је користила хришћански ритуализам, а данас према народима источног лагера, прекинутог православног континуитета, користи религиозне мантре које изазивају нејасне религиозно-историјске асоцијације, програмски прављене према профилу популације којој су услед ускраћеног традиционалног васпитања религиозне представе учитаване популарном евроамеричком филмском продукцијом.

Зато многи савремени руски и српски политичари православље и римокатолицизам сматрају вјерским формалним разликама и последицама геополитичкиих сукоба Истока и Запада, а сукоб у Украјини или српској Крајини последицом националног, а не вјерског опредијељења. Као у Украјини стварајући украјински унијатски национализам, или на Балкану у односу на православне Србе хрватски, тако је у Пољској папизам подстицао и користио пољски национализам као католичко оруђе против православне Русије, можемо га назвати пољски папизам, о којем пише Гогољ у роману Тарас Буљба.

УСУД УТОПИЗМА

Многе велике државе и народи имају свој својеврсни историјски `усуд`, који и поред историјског искуства и у највећим успонима политичке и војне моћи нису могле да превазиђу. У питању је проблем и опредјељење духовне, а не политичке природе. Руска империја је на врхунцу војне моћи правила погубне `компромисе` по питању православног Предања, као залога јединствене руске политике православног духа. Познати примјер руског политичко-духовног дисконтинуитета је владавина Цара Петра Великог, који је фасциниран технолошким напретком принципе протестантизма, позитивизма и техницизма примијенио на цркву, разграђујући континуитет хиљадугодишњег руско-православног јединства, јединствене духовно-државне политике, што је био замајац духовно-државног урушавања руског царства.

Сусрет папе и васељенског патријарха

Који су разлози руског и српског напуштања политике православног духа? Да ли страх од побједе у своје име, недостатак вјере у мисију православног смисла и културног континуитета? Зашто руски и српски човјек у успону војне моћи и праведној побједи посегне за ванправославним, апстрактним и утопистичким идејама? Такве примјере нису могли срести у политици европских народа. Можда је у питању погрешно свођење појма равноправности на раван класног и вриједносног поретка ствари? Можда погрешна представа о јединству и помирењу човјечанства, или као код актуелних српских партија на власти атеизам и прилагођавање политички пожељној евроамеричкој `побожности`?

ПРЕПОЗНАВАЊЕ

Да ли смисао сусрета православног патријарха са папом  може бити само политичке природе, по питању одбране хришћана и хришћанских светиња на Блиском истоку? Да ли мир у свијету одржава `равнотежа страха` и равноправна подјела војне моћи или религиозни релативизам и равнодушност. Руској нуклеарној одбрани није пријетња религиозно рушилаштво исламског фанатизма, већ рушилачка религиозна равнодушност евроамеричког инвазионизма, којој хришћанска и предхришћанска култура Истока не значи ништа, нити у аранжманима евроамеричког атеистичког `религиозног туризма`.

Предсједник Путин је изјавио да се Русија може ослонити само на двије силе – своје нуклеарно оружје и православну вјеру. Нуклеарно наоружање Совјетског Савеза укидањем антизападне идеологије постало је самоубилачко оружје, као после пада Берлинског зида, а Русија распродата, а шта се може догодити `падом` православља, (изједначавањем православља са папизмом), као вјерском и `природном` препреком освајачко-пљачкашкој ватиканско-викиншко-вашингтонској стратегији планетарне политике.

Владимир Путин

Залагањем и предсједника Путина 2005. године земни остаци Ивана Иљина, познатог богослова и правника, идеолога монархистичке емиграције, из Европе пренесени су у Русију, и положени у гробницу Донског манастира. Иљиново дјело говори о помирењу и уједињењу нове Русије у православљу на здравим државним основама, а о папизму као о политичкој и вјерској опасности. Колико је дјело Ивана Иљина показатељ пута повратка Русије православљу и отачаству, толико је сусрет патријарха са папом пут ванправославног вавилонског јединства.

Зато, због успостављања државног и духовног континуитета, искуства и дјела православних предака, као једино сигурног и слободног путу руског и српског политичког постојања, било би потребно да предсједник Путин, православни Руси и Срби, сви православни заједно, поново прочитамо приповијест Тарас Буљба, са великим внимањем на епизоду екуменистичког наступа православних свештеника и владике у погубном `помирењу` православних Козака са побијеђеним заклетим непријатељем свега руског и православног. Наиме, да бисмо схватили поруку какве су последице споразума и `помирења` са папизмом, препознали приближавање папизма као знак пораза и утопистичког усуда, и научили се препознавању православних пастира и евроатлантских екумениста под православним `псеудонимом` и знамењем.

Опрема: Стање ствари

(Сајт Огњена Војводића, 13. 3. 2016)

ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7fO

Categories: Преносимо

Tags: Владимир Путин, Николај Гогољ, Огњен Војводић, Русија, Украјина, папизам, православље, римокатолицизам, свејерес екуменизма