Америка… Боравак у земљи где су знакови присуства вере видљиви на сваком кораку посебан је испит вере. У јужном државама САД вера је видљиво присутнија него на северу. У градовима на Флориди, на сваком другом ћошку налази се храм неке од расцепканих протестантских групација. Озбиљне, велике грађевине. Крст на свакој од њих. Крст се налази чак и на огромном замку сајентолога у Клирвотеру.

На телевизији се врте рекламе за наступе на стадионима чувених проповедника. Озарена лица публике са ранијих наступа. У Орланду који је апсолутни туристички центар не само због Дизниленда већ и због огромних паркова осталих компанија које се баве забавом, разних аква-паркова, филмских паркова (не превише далеко је и Насин свемирски центар са низом атракција за посетиоце) налази се и ужасна грађевина забавног парка „Искуство Свете Земље“ где су у сценографијама уз костимиране статисте оживљени призори из Старог и Новог Завета. Туристи фотографишу окрвављеног статисту под крстом који глуми Исуса, рукују се с њим. На другом месту слушају „другог Исуса“ који им преко микрофона изговара познате параболе, на трећем – трећег у следећој новозаветној епизоди. Све у свему, веома „образовно“ и – чиста саблазан.

„Цркве“, секте, разне школе и културни центри повезани са „црквама“, табле масонских ложа поред коловоза.Ту су и римокатоличке цркве, па цркве православних Грка, Антиохијаца, Руса, храмови Америчке Православне Цркве и наравно – српске Цркве. Нађе се и понека џамија. У Клирвотеру је једна албанска, са пратећим културним центром.

Иза црквених наслова крију се и многе сродне делатности које захваљујући црквеном окриљу остају неопорезоване као непрофитабилне иако се од њих много зарађује, као на пример у здравству. Болнице под црквеним покровитељством личе на праве индустријске комплексе.

Све у свему, изгледа као да овде вера има неупоредиво већи значај него у Европи, па и у Србији, да је много присутнија у свакодневном животу. Међутим темељна прилагођеност америчкој потрошачкој цивилизацији разних верских групација не може а да не забрине православног верника.

Релативизација приступа вери, по моделу приступа роби на гондолома у супермаркетима, не може а да не саблазни човека вере. А опет – религиозност, усмереност ка Богу је толико присутна…

Одавно је познато да се Православље код Срба у Америци чува у неразмрсивом пакету са чувањем националног идентитета. Има Срба који се одрекну не само свог језика него и вере и идентитета, али има их у знатном броју који посвећују велику пажњу својој цркви. Велики број оних који забораве језик остају православни. Вера је ипак најважнији елеменат идентитета. Прелазак америчких протестаната у Православље је у узлазној линији. Па опет не може се рећи да је Православље, још раздељено у више националних цркава и Америчкој Православној Цркви, посебно видљиво у маси религиозних оријентира.Кад би сви православни овде објединили своје снаге, ко зна…

У Србији религиозност ни близу није тако видљиво присутна као у САД. Иако је доминантна вера у Србији Православље – нема баш превише видљивих оријентира вере. Цркава је мало, а и мали број људи се у њима окупља. Обично кажемо – и није циљ религиозност него вера, а ми Срби веру показујемо у најтежим тренуцима, иако можда понекад у свакодневном животу делујемо као потпуно нерелигиозни, у сваком случају не баш црквени. То може да се објасни интуицијом многих озбиљних Срба да је заправо цео српски народ Црква. Онда није ни нужно учествовање великог броја у обредима, па и у самом срцу Православља – Светој Литургији.

Проблем са таквим ставом је да кад народ у већини престане да се руководи високим вредностима вере, немамо спреман начин како да процес отпадања зауставимо. Кад власт постане безбожна – тешко је изоловати је и препознати као такву. Јер и она је део народа. Онда црквеност већег броја верујућих људи неминовно добија на значају, али нема довољно изграђених механизама да се она појача.

Српски национализам је повезан са Православљем, са својим јеванђељским, светосавским коренима. Прави српски национализам није мрзитељски и искључив већ заснован на смислу и циљу историјског пута народа. На обавези. На заједничком завету. Кад осим танке црквености и умањења значаја вредности које проистичу из вере у свакодневном животу и сам национализам почне да слаби – идеја о Народу-Цркви запада у велике проблеме.

Осим великог броја религиозних оријентира који можда не воде правој вери али указују на Бога као извор свих вредности у Америци на сваком кораку можете да видите америчке заставе. Из неког разлога посебно се трговци аутомобилима труде да поставе на јарболе заставе дугачке и по двадесет-тридесет метара. Заставе су на јавним установама, на ресторанима, на продавницама. На приватним кућама у широким предграђима се често виде америчке заставе. На телевизији се политичари обраћају Американцима, америчком народу а не грађанима Америке.

У сваком граду видљива су спомен обележја америчким војницима погинулим за своју земљу. Србину није лако кад види и таблицу са натписом „Косово“ међу десетинама америчких поносних ратних подсећања, али не може да не помисли – а где су српске заставе, где су српска обележја и изрази захвалности родољубима у српским градовима? Сем појединих изузетака, баш и нису тако видљиви.

Велика Америка, обогаћена у ратовима али и трудом својих грађана, макар показно „у Бога верује“, и у своју моћну нацију, поноси се својим хибридним националним идентитетом, а Србија скрива своју веру и свој органски национализам за најтеже тренутке. Делимично и на основу „упутстава“ која добија од те исте Америке. А шта ако успемо и своју веру и своје завете да успешно сакријемо и од самих себе? Притом да отупели чак и не региструјемо „најтеже тренутке“?

Можемо волети или не волети богато и пребогато Америчко царство, доброг домаћина а светског насилника, али не бисмо смели да игноришемо битне путоказе. Економија никад није у потпуности била независна у односу на веру и културу. Међутим, изгледа да су код нас још увек на власти они који добро знају да је „база“ старија од „надградње“. Ако то потраје – јаке туђе „надградње“ (као ова америчка) ће нас појести пре него што успемо да обновимо своју „економску базу“. А Црква, коју, знамо, ни врата адова неће угрозити, остаће само на острвцима, као што је то сада у Америци. Ко ће онда бити крив за држање у заблуди свих оних који су мислили и осећали да припадају Народу-Цркви?

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7cL

Categories: Преносимо

Tags: САД, СПЦ, ђакон Ненад Илић