Непрекидно од 2008. године странке на власти, а у последње време и приличан број опозиционих, настоје да увере српску јавност како је Европска унија она Земља Дембелија из снова сваке ленштине и да ће, чим Србија буде примљена у ту организацију, њени грађани живети као бубрег у лоју.
Од почетка добро припремљеног и извођеног пропагандног програма јавност је засипана причама о томе како је Србија у Европи, да Европа нема алтернативу и да, према томе, нема о чему да се размишља. Како се овај ЕПП захуктавао, а ситуација са Косовом и Метохијом као делом суверене Србије постајала све неизвеснија, то је смишљена спасоносна парола: „И Косово и Србија”. Она је требало да умири оне грађане Србије који су схватали да ту комбинацију уопште не препознају господари ратова, како широм света тако и на Балкану, и који, уосталом, нису тек тако, из досаде, дошли овамо да оснују нову државу и саграде Бондстил, своју највећу војну базу у Европи а све у циљу заштите „виталних интереса” своје земље.
Како је време одмицало тако се Косово све више измицало, па је постепено престала и парола којом се оно помињало уз Европу. Рекламирање се заснивало искључиво на благодетима Европске уније, које ће и наши грађани почети да осећају чим Србија постане равноправна чланица. Што је, разуме се, могуће тек пошто и ако испуни све постављене услове.
О њима се, међутим, не зна баш много, а гласови оних који захтевају да наша јавност буде подробна обавештена о њима, не чују се често.
Сасвим се ретко кроз строго контролисани медијски простор пробију и нека другачија мишљења од оркестрираних рекламних порука професионалних политичара и њихових сарадника о предностима европског пута Србије у Брисел у коме је, разуме се, све идеално.
У исто време, нашу јавност затрпавају подаци о изјашњавањима грађана, која би требало да створе утисак како је велика већина грађана Србије присталица придруживања Унији, док је против занемарљиво мали постотак оних који не схватају њене предности, те би, по схватањима и жељама професионалних политичара, референдум био потпуно сувишан трошак.
Током свих ових година откако српски политичари воде Србију у Европу, није било озбиљне и свеобухватне анализе из које би се могла стећи објективна слика о Европској унији. Нису се могле прочитати анализе стручњака из различитих области који би објаснили како, заправо, функционише ова организација европских држава. Нема сумње да у таквом конгломерату не могу сви интереси бити исти, већ се морају прилагођавати и усаглашавати како би Унија била заиста успешна заједница равноправних чланица, али је томе било сасвим мало речи.
Тако би и будући Европљани из Србије требало најпре да чују која су права и обавезе које их очекују, шта се приступањем Европској унији добија, а шта губи. Наши би грађани морали да буду тачно обавештени, рецимо, о томе чега се морају одрећи и шта ново морају прихватити како би се прилагодили правилима већине.
Ако сте, рецимо, у ЕУ, морате поштовати заједничке одлуке (избеглице из Азије и Африке, очигледно, представљају изузетак), па сте обавезни – свиђало вам се то или не – и да уведете санкције Русији. Ту нема много приче, иако су наши политичари увек спремни да је измишљају. Тако, на пример, потпишу споразум – практично учлањење у НАТО – а онда говоре како ће Србија да сарађује и са НАТО-м и са Русијом. Дивота, као у бајци!
Ништа није ни сасвим бело, ни потпуно црно, али су грађани Србије ваљда заслужили да им после оволико година неко отворено каже да нигде нема бесплатног ручка – сем у мишоловци – а што наши професионални политичари никако не могу да изусте.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-79S
Categories: Судбина као политика
Не видим да је “добро” вођена кампања. Ја сам био скептичан спрам добрих намера Запада још далеких 80-тих, да бих се 90-тих потпуно уверио, а ’99 поентирао. И како је неко могао да ме убеди да су они окренули ћурак наопако и да живи нису што им више не долазимо?
А нисам ја неки најпаметнији, па да сам открио топлу воду. Верујем да је и већина Срба и наших пријатеља једнако овако размишљала.