Четрнаестог децембра 2015. Србија је почела такозване преговоре о придруживању Европској унији, и то у време када је очигледно да њене чланице све више показују колико им се интереси разликују, па није тешко доћи до закључка да није далеко дан када ће се овај савез 28 држава Европе – распасти.

После вишегодишњих уцена из Брисела, којима су биле изложене не само садашња већ и претходна извршна власт, најзад је „отворено” то чувено 35. поглавље и тиме означен почетак преговора о приступању Србије Европској унији. (Преговори би требало да представљају договоре мање-више равноправних преговарача, али је та реч у овом случају употребљена као еуфемизам. На састанцима се диктирају услови ЕУ који се морају испунити и проверава да ли је то учињено, што је услов за сваки следећи корак. Нема ту никаквих преговора.)

Но, без обзира на све околности, наш премијер, све до 2012. љути противник приступања Србије Европској унији, а од маја исте године ватрени поборник те идеје, одушевљено је прославио овај велики успех државе Србије, односно, његов лични. Ни његови сарадници, страначки другови и блиски му медији нису крили своје задовољство подвигом неуморног Вође, који ће омогућити да у Србију из бриселске Земље Дембелије потеку милијарде и милијарде евра бесповратне помоћи и разних повољних кредита.

Међутим, већ десетак дана касније почело је непријатно буђење из слатког сна.

Српска јавност, која, ако је веровати нарученим и ненарученим анкетама, у знатном проценту подржава улазак земље у Европску унију, веома се непријатно изненадила сазнавши колико држава Србија треба да потроши како би постала чланица ЕУ – а да сума о којој се говори, заправо, није коначна, јер је њу тешко, готово немогуће, израчунати!

Познато је једино да се та предрачунска сума мери милијардама и милијардама евра. Наведено је, рецимо, да је само за прихватање и примену еколошких стандарда Уније потребно уложити око десет и по милијарди евра.

Неопходно је побољшати администрацију и техничку опрему, што такође представља велики (и непознат) издатак.

Србија је, такође, дужна да обезбеди новац и за приватни сектор, и за нове технологије у фабрикама. (И то је немогуће израчунати.)

Према досадашњој пракси, свака од данашњих чланица ЕУ чланица имала је трошкове за исте ставке, али се, рецимо, у Словенији ни данас не зна колико су они износили! Невероватно, али истинито!

Следи још једна загонетка: У тридесет петом, а за Србију првом отвореном, поглављу пише како је потребно да наши представници одговоре на три питања: како да се наше законодавство усагласи са европским, како да се оснују нове институције ради примене европских закона и колики су додатни трошкови да би европско право почело да се примењује у нашој земљи (и које би, разуме се, тек требало израчунати и додати уз већ колико-толико познате трошкове).

Нема никакве сумње да ће се цена бриселске улазнице мерити милијардама и милијардама евра. Извесна је олакшица што ће део укупне своте стићи од ЕУ (опет се не зна колики је то постотак), нешто ће доћи и као помоћ, али нема сумње да ће лавовски део платити грађани Србије.

Земља Дембелија је, очигледно, веома скупа и за друге земље, а камоли за сиромашну и презадужену Србију. Како ће она да дође до милијарди и милијарди евра (за које се, како видимо, чак и не зна тачан број)? Излаз, ипак, постоји. Међународни зеленаши радо ће јој притећи у помоћ. Одобриће јој позајмицу. А ако не буде могла да плаћа ни камате, и за то постоји решење: даће јој нови зајам да измири тај део дуга. И тако у недоглед, односно, док земља не оде на добош.

Ту, међутим, не би био крај њеним невољама. Ако Европска унија, ипак, опстане и ако Србија најзад допутује за пет или десет година у Брисел, следиће јој и позив за улазак у НАТО. Зна се да нису све земље Европске уније и чланице овог „одбрамбеног” војног савеза, али је сувишно наглашавати како Србија никако не би могла да избегне такво „признање и почаст”.

Што би за њу и њене грађане било још једно огромно понижење и срамота, а и прилика за нова задуживања.

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6XR

Categories: Судбина као политика

Tags: Војислав М. Станојчић, ЕУ, Србија и ЕУ, отварање поглавља