Седмог јануара 2015. године, после објављивања карикатуре пророка Мухамеда у француском сатиричном листу „Шарли ебдо”, у Паризу је дошло до терористичких напада на редакцију листа и супермаркете са кошер храном, у којима је живот изгубило дванаесторо људи, док су у обрачуну са полицијом убијена и тројица нападача.

Четири дана касније одржани су протестни скупови у Паризу и другим градовима Француске, као и у више градова Европе, па и Београду. У знак осуде напада и подршке француском сатиричном листу људи су палили свеће и на реверима носили поруку „Сви смо ми Шарли”.

На Place de la République у Паризу окупило се том приликом око 2 милиона људи. Толики број није био виђен на Тргу Републике још од ослобођења Париза од немачке окупације 1944. године. Међу њима је било и 50 водећих државника више земаља, а рачуна се и да је у овим демонстрацијама широм Француске учествовало око 4 милиона људи. Циљ им је испољавање националног јединства, уверени да тиме бране не само идеје Француске револуције – слободу, једнакост и братство – већ и толеранцију.

Од тада, „дух 11 јануара”, дана ових окупљања, политичари користе као пример онога што је највеће и најбоље у данашњој Француској. И док су последице терористичких напада оштро осуђиване, изостало је питање: какво је, заправо, било обележје самих демонстрација, које су остале упамћене као једини охрабрујући знак у најтежим часовима Француске.

Да има и оних чије се мишљење разликује од ставова огромне већине показао је Емануел Тод (Emmanuel Todd), историчар и социолог левичарске оријентације (иначе пореклом Јеврејин ), својом књигом „Ко је Шарли?” (Qui est Charlie? : Sociologie d’une crise religieuse), објављеном средином 2015. године. По њему, ове су демонстрације биле обична превара, јер нису окупљале уједињене људе различитих етничких, политичких, верских и друштвених слојева који се залажу за толеранцију, већ жалосна и срамна парада надмоћне средње класе, њених предрасуда и исламофобије. „Оне су биле”, како сматра аутор, „тренутни и изненадни блесак тоталитаризма”.

„Ове гнусне демонстрације организовала је једнострана елита”, пише Тод, „која је желела да пљује на ислам, веру, која је у Француској слаба… Радничка класа и деца досељеника нису присуствовали овим скуповима. А најжешће демонстрације одржане су у најреакционарнијим деловима Француске, тамо где је римокатоличка црква одувек имала велики утицај на масе”.

Књига „Ко је Шарли?” убрзо је по објављивању постала бестселер, а преведена је и на енглески језик. Занимљиво је да је у самој Француској изазвала једну од највулгарнијих интелектуалних расправа, где оне иначе нису реткост.

Лист „Либерасион” оптужио је Тода за „богохуљење на 11. јануар”, и закључио да његова књига није само „бесмислена, увредљива и неистинита, већ и контроверзна и штетна”. У телевизијским емисијама и часописима називали су га „интелектуалцем смутљивцем“, док је премијер Маниел Валс учинио нешто дотле незамисливо: написао је у „Монду”веома оштру критику Тодове књиге, оптуживши га за „самобичевање”. Тод је у одговору упоредио Валсов слепи и неосновани оптимизам са Маршалом Петеном.

У интервјуима он каже како му је јасно да је постао француски непријатељ бр. 1, али не одустаје од својих ставова. Необично је, закључује Тод, што је у књизи описао напад хистерије у Француској 11. јануара, а затим је његова књига подстакла нову хистерију. „То је изврстан доказ моје тезе. Кад изазовете такву реакцију значи да сте погодили у живац. Истина, није пријатно да вас вређају сваких десет минута, али је и то и изванредан доказ да је у књизи све истинито.”

Тодов главни аргумент јесте да, заправо, постоје две Француске. Једна, „централна” – Париз, Марсеј и Медитеран – у којима су дубоко укорењене световне вредности Француске револуције и републике, где је равноправност нешто што се подразумева, и друга Француска – на периферији или у градовима попут Лиона – која је остала верна старим римокатоличким темељима. У њима људи можда и не одлазе у цркву, али су још под утицајем конзервативне римокатоличке цркве. То је, како га Тод назива, „зомби католичанство”.

„Француска увек има две стране”, каже он. „Зато се никад не зна: хоће ли пасти или се подићи. Она више није земља слободе, једнакости и братства, већ нека врста лажне републике, која фаворизује средњу класу, док радничка класа и потомци досељеника остају по страни”.

Сматра да је Француска у многочему дивна земља, укључујући и њен систем социјалне заштите, али је она „дивна” само за горњу половину друштва.

„Нису сви демонстранти били гневни исламофоби”, закључује”, али је целокупни ефекат ових демонстрација био управо такав. После њих исламофобија се раширила све стране. Људима се одвезао језик”.

Тод се пожалио како га највише погађају напади на његове истраживачке методе, иако он има о свему најпоузданије статистичке податке и ослања се искључиво на њих.

Књига „Ко је Шарли”, која је изазвала жучне расправе и осуде аутора, као да је најавила још теже дане за Француску. Неколико месеци пошто се појавила пред читаоцима, у терористичким акцијама 13. и 14. новембра, било је знатно више жртава него у јануару исте 2015. године.

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6Wq

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Војислав М. Станојчић, Емануел Тод, Париз, Француска, Шарли ебдо, терористички напади