Павле Ћосић: Пикник у Солуну

Павле Ћосић

Павле Ћосић

Волим и да читам и да пишем путописе, али, иако релативно често путујем, не пишем их често. Штавише, ово ми је тек други. Осетим ту потребу само кад ми се учини да могу бити корисни, занимљиви и забавни. Морају да задовоље сва три услова. Најчешће се догађа да не буду корисни, али у чему је смисао путописа ако није користан? За све оне који ће једног дана кренути тим путем и на то место, без обзира на време у ком се налазили. Суштински, никад се ништа не мења толико радикално да чак и најстарији путопис не може бити од користи.

За ово путовање које се у старту звало авантура, осећао сам да ће неминовно прерасти у путопис, иако је трајало свега три дана и четири ноћи.

Солун је град који је код нас прилично потцењен. Прва асоцијација на њега су Солунски фронт и Зејтинлик и то је нешто незаобилазно у свим туристичким аранжманима. Има и тога, али није Солун битан само због српске историје и Првог светског рата. Наши туристи Грчку виде пре свега као дестинацију за летовање и фокусирају се пре свега на јефтина места с јефтиним смештајем. Солун није место за летовање, а није ни нарочито јефтино, мада се тамо може и летовати јер у близини има сасвим пристојних плажа. Он је пре свега занимљив, забаван и гостољубив град. Ако крећемо из Београда, удаљен је асфалтом 634 километра и најближи нам је већи град на мору. Конкуренцију му прави једино Пула која је удаљена 659 километара, али до ње се стиже бољим путевима, па тако и брже, али и доста скупље. Друге хрватске градове овде не рачунамо из два разлога. Најпре, Солун и Пула су градови који својим садржајима задовољавају све културолошке потребе својим музејима, догађајима, манифестацијама, изложбама, алтернативним местима, концертима, приватним журкама, пригодним локалима за свачији укус и уз све то обавезну дозу шарма, али и гостољубивости. Остали градови на Хрватском приморју углавном испуњавају први, али не и други услов.

Да кренемо од почетка. Иницијатори идеје смо били Маја и ја. Да одмах после Нове године кренемо возом клај-клај у Солун, да пут прекратимо најпре уз мини-журку и онда преспавамо у спаваћим колима и орни стигнемо ујутру у град (по реду вожење, пут траје 14 сати и воз креће у 19 сати из Београда). У почетку је требало да нас се прикључи што више, а да смештај нађемо преко Airbnb-а што комотније, опуштеније, мирније, комфорније и, наравно, јефтиније. Кандидати су у почетку расли, а онда почели да се осипају. Као разлози су највише навођени жеља за одмором у Београду, предуг превоз и цимање за тако мало проведених дана у путу и неизвесност. Донекле су сви били у праву, показало се. Наводио се још један разлог. Постављало се питање: „Зашто баш Солун?”, али на њега смо већ дали одговор. Овај бисер од града код нас је практично непознат. Прошле године сам већ био у Солуну, а била је и Маја, али на само један дан и ноћ да омиришемо његове чари. На путу за Атину. Иако сам и раније био у Солуну, тек сад сам схватио како он дише. Зато смо били жељни да га удахнемо пуним плућима, макар и тотално ван сезоне.

Тако на крају као другари кренусмо само Маја и ја, свесни да ћемо се ко зна колико пута срести у ситуацији да људи мисле да не само да смо у вези него да смо и увелико брачни пар. Стога смо морали да направимо неколико уговора који ће нас на том путовању штитити.

Одмах је веома важно напоменути: оно што пише на сајту Железница Србије, и оно што вам говоре на шалтеру, ништа од тога није истина. Нити има спаваћих кола, нити има кушета (односно има, али само до Скопља), нити је тачно да нема гужве и да карту и резервације можете купити непосредно пред пут, нити је то пут до Солуна него до Ђевђелије, а онда вас тамо чека неки крш аутобус с незаборавним грчким возачем који по цичи зими не гаси цигарету и држи широм отворен прозор. Уз све то, организација око преласка македонско-грчке границе је створена за вежбу стрпљења и штедње животне снаге. Ако ту дисциплину нисте довољно увежбали пре тога, могло би да вам се деси да неком од полицајаца украдете пиштољ из футроле и направите масакр у аутобусу. Три пута ће вам узимати пасоше и задржавати по двадесетак минута и сва три пута ће вам их враћати неки путник-добровољац који се ту затекне, макар то био и Грк који не уме да прочита ваше име. Пре тога, сличан малтретман вас у возу чека на српско-македонској граници. Тако да журку у возу и спавање можете одмах да заборавите, осим ако нисте од оних који увек свуда и лако могу заспати. Иначе, у том аутобусу срећемо Марију која је у Солун дошла код неке другарице. Океј, супер, контактираћемо преко Фејса да се договоримо да се видимо.

У Солун стижемо благо речено надркани. Маја је успела да спава и помало је чак и расположена, али ја ока нисам склопио, хладно ми је и приде сам мртав болестан. Прехлађен сам и све ме боли укључујући ноге. Напољу поред зиме још и чињеница да смо на солунској штајги на којој је хладније него напољу. Као у свим медитеранским местима, грејања обично нигде нема. Приморци су поносни на своју климу и сматрају да је грејање непотребно. Евентуално мало наложити камин кад захладни. Наравно, киша! Неумољиво, константно и досадно. Ја имам неке ципеле које као да су од картона. Дакле, и мокре ноге. У први локал у који улазимо, разуме се да налећемо на одушевљену конобарицу из Крушевца која после толико времена види Србе. Али ту нема хране па нас шаље, како је рекла, на пет минута хода у неку као мензу с готовим јелима. Таман, мени се једе супа. Зове нас да се после вратимо. Она ради до четири. Једва чекамо да је поново видимо. Међ готовим јелима свачега па и доброизгледајуће супе. То наручујемо. Ја пилећу, а Маја говеђу, али се мењамо кад нам стигну. Из солидарности. Затим јавно изводим перформанс мењања чарапа и гурања кеса у ципеле са садржајем брисања мокрих ногу оним сувим, горњим делом чарапа. Једна кеса из „Максија“, друга из „Ароме“. Остављам их да вире преко панталона јер тако делујем јадније. Осећам неодољиву потребу да свима дам до знања како сам сјебан и јадан јер поврх свега не можемо одмах да се упутимо у већ плаћен стан јер газдарица мора да га спреми од претходних гостију. Још четири сата очајничког смуцања по Солуну и на крају таксијем стижемо у свој нови топли дом, из ког, како ће се испоставити, нећу скоро уопште излазити до повратка. Тотално сам болестан.

Сутрадан се будим у пет ујутру. Не могу више да спавам. Гуглам да се обавестим кад се у Солуну обично отварају продавнице. Дочекам девет сати и одем у набавку за обичну пилећу супу, али то је трајало добра два сата због проблема с платном картицом за који сам мислио да је прошао. Медији су престали да нам јављају да у Грчкој још увек влада банкарска криза и ја сам наивно насео на то да ње више нема. Не, у Солуну скоро нико не прима картице, а у банкомату који сам једва нашао сам успео да подигнем само 20 евра, и то после чекања од петнаестак минута у реду.

Вратим се, ставим супу, а Маја се, ултраиспавана буди око 11, таман за доручак. Неки људи имају среће, а неки не. Ипак, добро сам расположен и ја. Закључујем да је много боље бити болестан у Солуну него у Београду. И то у сасвим новом и модерно опремљеном стану. Све стерилно чисто ко у болници (у доброј болници, не у некој нашој). Тај простор то заправо и јесте. Супермодерна болница с Мајом у улози медицинске сестре. Она, наравно, спава у другој соби, да не смета болеснику, а ни он њој. Ово му дође као неки луксузни опоравак после Нове године. Пошто сам био заборавио, Маја је скокнула по онај увек невероватно укусан грчки хлеб. Узгред, питање, зашто код нас нема тако доброг хлеба? У земљи пшенице. У Грчкој пшеница не успева и увози се, као што су је увозили и стари Грци. Аристотел и Перикло јели су хлеб од пшенице из увоза. Зашто онда они имају бољи хлеб од нас?

Маја одлази у шетњу, а ја луксузно да болујем. Јелена ме на чету пита да ли радим све исто што и у Београду. Кажем да не. У Солуну искључиво болујем и ништа друго. Сетим се да Стефи који ми чува стан кажем да се јавља на фиксни због евентуалних наруџби књига. Сетим се још неких људи и кроз све те четове се осећам као на журци. Солун је заиста диван град!

Маја се враћа после једно три сата, раздрагана јер је упознала најсрећнијег човека на свету. Црнца из Гане. Поклонио јој човек ону наруквицу среће од чега и живи тамо. Наравно да је мувао. На крају је морала да се растане од њега јер је, како је рекла, чека болестан дечко у стану. Њему је то било необично смешно. Да неко дође у Солун и разболи се. Он је вероватно дошао у Солун само захваљујући невероватној срећи, упорности и сналажљивости. Могу само да замислим како њему звучи да се неко напокон дочепа Солуна, а онда се разболи.

jaimaja

Изашли смо то вече. Не на дуго, али очито ми није баш тако лоше. Два пива у неком бару и добар наставак забаве код куће уз локалну телевизију. Ово сам доживљавао свуда. Чак и у Италији и Француској. Локалне телевизије су такав треш да је за њих и „СОС канал” појам професионалности и добре продукције. Све подсећа на Хепи ТВ, али је неупоредиво горе. Ко то није видео, не може ни да замисли, али укратко, то је нешто као „Палма“ у најстрашније време деведесетих, за оне који су то доживели а нису склони заборављању грозних момената. Делује као изругивање, али ми се тиме заправо тешимо. Тако нам је лакше. Много нас дуго убеђују да смо најнекултурнији на свету.

Пошто сам закључио да не бих преживео исти онакав пут назад, одлучујем да затражим породичну помоћ и вратим се авионом. Маја ће се већ некако снаћи.

Сутрадан се будим око 11. Маја већ увелико спрема стан јер до 12 враћамо кључеве, а онда почињу нови проблеми. Да не гушим, због проблема с картицом или ко зна чим, једноставно нисам успео да купим авионску карту. Значи, ту је авион који чека путнике, ја имам паре, али не могу да их потрошим на вожњу авионом. Упркос невероватној упорности, обилажењу десетак агенција и потраге за банкоматом који ће ми дати паре. Шта ћу, где ћу, поново назад истим путем, али макар сам наоружан спремношћу, или сам тако мислио. Сметнуо сам с ума још једну препреку због начина функционисања медија. И то сам мислио да је прошло јер нам медији не јављају, али мигрантска криза и даље траје. Једино што је заиста потпуно погрешно то звати кризом. Мислим и да је погрешно те људе звати избеглицама. Мигрант је пригоднији назив, јер не беже они тракторима од наоружане војске која убија све пред собом, него се крећу врло организовано без много ствари, али с доста новца.

Најпре се у возу дружимо с виспреним македонским сељаком који путује у Скопље да тамо продаје лозовачу и мед од кестена. Ништа нас нарочито није нуткао, али мене је занимало да лизнем ту лозу. Лудило! Питам пошто је продаје. Четири евра литар и по! Џабе. Узимам и мед од кестена (за који, иначе, први пут чујем). Кило за пет евра. Кад се смркло, приредимо мини журку у купеу. Баш онако како смо планирали у доласку. Имамо добар избор музике на телефонима. Врло пригодан и разноврстан. Од Рјучи Сакамота, преко Џој Дивижна, све до групе Луна, али не оне Тишмине, не ни оне аустралијске, него наше – Око моје зелено!

Журку изненада прекида полиција и неколико сумњивих ликова који се мотају с њима. Лупају нам чак и на прозор.

– Молим вас, преселите се у други вагон. У овај улазе избеглице!

– Нећемо! Путоваћемо с њима.

– Морате напоље, има их много!

Ма шта много? И Маја и ја смо у фазону да нећемо да се мрдамо. Таман мало да попричамо с тим људима и сазнамо истину. А онда ми падне на памет да провирим кроз прозор. Њих триста чека у реду да уђе у наш вагон. И то један по један уз контролу и само на једна врата. Врата нам отвара и трећи полицајац и пита зашто још нисмо прешли у други вагон. Не тера нас јер на то нема право, али нас експлицитно саветује. Враг однео шалу. Морамо да се селимо. Али брзо. Било би зајебано нешто важно заборавити. Добро све преконтролишемо за собом. Оставимо само неко јако лоше грчко црно вино под фирмом „карма”, али не из злобе или провокације, него зато што је стварно јако лоше и не може да се пије.

А у другом вагону празно и топло, а и вагон је много новији. Наравно, то су и даље Железнице Србије, али овде су купеи нешто пространији и нешто чистији. Стари су најмање 40 година, али некако се држе они забавни железнички патенти који су у оним старијим вагонима одавно отказали или чак још нису били ни измишљени. Седамо у купе с двоје младих Смедереваца који се нажалост нису показали као занимљиво друштво.

Свраћам да видим шта се догађа у вагону с избеглицама. Раздвајају нас само једна врата, добро закључана ланцем и катанцем. А они унутра ко сардине, једни другима на глави. Не чујемо се уопште, не знам како. Видим да се деру, али их не чујем. Дерем се и ја и показујем им да смо закључани. Они тај ланац и катанац не могу да виде. Најближи вратима вади карту за превоз и показује ми је наслонивши је на стакло. Пише лепо Гевгелија – Београд, Возна карта, уредно плаћена. Другом руком ми показује мимиком онај знак за паре. Прво сам мислио да хоће да ми плати да га пустим, али после сам схватио да је то значило нешто друго. Враћам се у купе правећи се блесав, али врло добро посматрам ситуацију. У возу има гомила стакала и из истог положаја можеш да гледаш много различитих кадрова, као да имаш постављене камере. Из тог положаја у ком се правим да дремам, врло јасно видим све што се дешава у ходнику испред врата. Тачно видим како контролори и сумњиви Арапин који је читавим путем обилазио воз, расподељују паре. Из те даљине нисам могао да видим тачно колико је ту било лове и у којим новчаницама, али врвело је од оних плавих од сто евра и понека браон од 50 која их је стално збуњивала при расподели. Значи, на њих 300, ако је било по 100 евра, то није лоших 30.000 евра. Ако су то поделили само контролори и сумњиви Арапин, и ако се то догађа сваке ноћи, то није прилично добра зарада него богатство. А приде се још може назвати мигрантским профитерстовом. Хоће ли неко одговарати због тога? Чисто сумњам.

migranti

Кад смо се приближили Београду на два сата, воз се скоро сасвим испразнио па су их пустили по целој композицији. Разместили су се само у потпуно празне купее. Довољно је било да само једна особа седи у купеу и они у тај купе неће улазити, чак ни на позив. Остаће да стоје у ходнику. Да је било вече, имали бисмо снаге да више разговарамо, али овако исцрпљени смо успели да разменимо само неколико информација. Полиција је примила од сваког по 100 евра за илегалан улазак у Србију. Циљ им је Немачка и само Немачка, која им је, како ми рекоше, обећана. Највише је младих људи, мушкараца, а ређе су то целе породице с децом. Често путују заједно и момак и девојка или млади брачни пар. Све је то врло културан и образован свет. Ипак они долазе из подручја богатих нафтом и гасом. Нису никаква сиротиња као што нам их приказују на снимцима, али им свеједно треба помоћ.

Кад смо стигли, преуморни, Маја и ја смо се растали само махнувши једно другом. Такав је то пикник био.

(Блог Павла Ћосића, 8. 1. 2016)


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6VI



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

2 replies

  1. Последњи пут сам ушао у српски воз 2001. или 2002. године. Тада сам себи рекао “никад више“. Драго ми је што сам испунио обећање дато самоме себи. Видим да се ништа није променило за ових 15 година у српским железницама. А из Србије је изнето 40 милијарди евра. Стање српске железнице је права слика српске владајуће елите – не државе, не народа, него само – владајуће елите.

    Свиђа ми се

  2. Богме и народа, и ми смо прилично офуцани и запуштени 🙂

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s