Милош Милојевић: О мртвој трци за министра војног

Поводом чланка Горана Јевтовића Мртва трка за место министра војног

Милош Милојевић

Милош Милојевић

Сумњам да одлазећи министар одбране Братислав Гашић може много чиме да се похвали из времена свог министровања. Додуше, предизборно обећање да ће Крушевац имати министра је испунио. Да ли ће се вратити свом феуду или ће отаљавати неку републичку дужност није за сада познато – као уосталом ни да ли је премијерова одлука о смени коначна и неопозива – али да се Крушевљани не могу нарочито поносити достигнућима свог суграђанина то можемо да наслутимо са великом извесношћу.

Гашићев простачки испад изазвао је лавину коментара, потписивања петиција да се премијер умилостиви и још једном размисли – све у духу самоорганизованог иступања друштвено-политичких заједница и самоуправних организација – и Вучићево преумљење од одлучног не дам Гашића када је на дотичног могло да се упре прстом као на једног од одговорних за тешку трагедију и погибију седморо људи до Гашић после овога не може више да буде министар.

Од свих тих написа посебно је интересантан чланак пуковника Горана Јевтовића – који се не задржава на незанимљивим и повремено дегутантним маленкостима око Гашићеве смене (или оставке) – већ покушава да докучи ко има највеће шансе међу потенцијалним кандидатима за новог министра одбране и какав је уопште министар одбране потребан Србији. Судећи по мање-више редовним написима на сајту Фонда стратешке културе, Јевтовић добро познаје и овдашње геополитичке прилике и невеселу ситуацију у српској војсци као и историјат њеног (само)уништења. Реч је о једном од ратних команданата у Приштинском корпусу током 1998. и 1999. о коме његови надређени пишу са уважавањем (погледајте у вези с тим наводе у недавно објављеној књизи Небојше Павковића). И он њима уме да пише дирљиво и са патриотским жаром – ако нисте прочитали чланак написан поводом повратка генерала Владимира Лазаревића у отаџбину прочитајте чим пре, па се онда вратите на ово актуелније разматрање.

На почетку чланка Јевтовић износи нешто што бисмо помало иронично могли назвати Гашићевом дилемом – реч је о русофилу, који воли војску и цени њен ратни учинак из минулих ратова али који је морао да изиграва НАТО пајаца. Генерално људи, па чак ни политичари као посебан сој међу њима, не морају да буду министри. А кад већ хоће то да буду онда изигравање НАТО пајаца често зна да буде у опису радног места. И не само да је Гашић хтео да министрује већ му је запао ресор где је изигравање НАТО пајаца највидљивије и практично неизбежно. Делати као НАТО пајац а бити русофил коме се мобилни телефон оглашава руском химном подједнако је дегутантно као бити и аутентични НАТО кловн попут Јелене Милић и њој подобних делатника из НВО сектора. Ово помало подсећа на анатомију случаја Фајгељ – високопарни блогерски патриотизам, углавном безболан и неучинковит, лако се меша са шићарџијским таловима тамо где би опозиционо деловање било аутентично и несумњиво, и то баш са оном политичком струјом која представља вулгарну негацију било каквог патриотизма. Слична ситуација је и са русофилијим – или да будем директнији српском националном оријентацијом – неких од кључних носилаца власти у Србији, укључујући и одлазећег министра. Хибрис некакаве руске струје у овдашњој врхушки, по мом суду, једна је од најопаснијих заблуда међу критичарима лика и дела Александра Вучића.

fsk-trka

Текст Горана Јевтовића на сајту ФСК

Које су главне тезе Јевтовићевог чланка? Прво, да је положај Србије према НАТО-у незавидан, може се описати речима окупација или протекторат. Без обзира на језички укус, реч је о значајном сужавању суверености Републике Србије. Друго, та сужена сувереност посебно се тешко рефлектује на систем одбране који је систематски, намерно и систематски урушен, од доктринарних поставки до организације јединица и расположивих средстава. Тај систем је толико урушен да никакве козметичке поправке, НАТО сертификати и бајање о великим контигентима руског наоружања – који само што нису пристигли (сећате се громогласне гласине пуштене у јавност преко службених таблоида како је Путин обећао српским властима све што пожеле од које није било ништа; прибојавам се да су наши министри и сам премијер толико стидљиви да ништа нису хтели да затраже јер је тешко било убедити овдашње русофиле да је врло мала шанса да председник Русије да такво бланко обећање) – не могу да доведу до значајног побољшања. Треће, и што је за тему овог осврта посебно релевантно, међу истакнутим напредњачким кадровима није лако наћи некога ко је погодан за обављање ове функције.

Није тајна да напредњаци од преузимања власти кубуре са кадровима. Министарство одбране ни раније, по Јевтовићевом мишљењу, нису водили људи дорасли овом задатку. Гашић је ту само последњи изданак лозе коју чине Борис Тадић, Првослав Давинић, Зоран Станковић и Драган Шутановац. Њиховим заједничким деловањем Војска Србије сведена је на лаку НАТО коњицу на Балкану. Њихови напредњачки наследници само су наставили исту политику, додуше још посвећеније и на махове вулгарније. Неколико изазова показало је докле се са демонтирањем српског система безбедности стигло – поплаве из 2014. и мигранска криза указали су да је Србија врло ограничено способна да се носи са било каквим тежим безбедносним изазовом.

Какав је министар одбране потребан Србији? Када покушавамо да одговоримо на ово питање, опсервације господина Јевтовића веома су корисне за некога ко би претходно јасно одговорио на питање каква је војска потребна Србији. И ако би одговор на ово друго питање био да је потребна респектабилна оружана сила способна да се носи са растућим безбедносним изазовима – онда можемо да разумемо Јевтовићево резоновање. Јевтовић ту погодну личност не описује, али усудићу се да нагађам и у своје и у његово име – реч би била о неком некадашњем ратном команданту, искусном у организационим пословима, по могућству са генералским чином. Нажалост, у садашњим приликама овакво решење је искључено. Ако узмемо у обзир кроз какво је медијско шиканирање прошао истакнути ратни командант а садашњи начелник генералштаба – и да је ту медијску офанзиву водила једна невладина организација – можемо да наслутимо како би се реаговало када би један официр заузео истакнуто политичко место. Када у цело разматрање укључимо и то колико Вучић и његово најближе окружење жуде да буду прихваћени од прозападне „елите“, јасно је да од овога у догледној будућности нема ништа. Поред тога, чак и да адекватна личност заседне у фотељу министра одбране, садашња безбедносна политика коју би и она морала да спроводи или барем климоглавом потврђује пре би је унизила него што би она била способна да било шта промени. Дијагноза није довољна за излечење.

Братислав Гашић

Братислав Гашић

Пређимо укратко на Јевтовићево сагледавање потенцијалних (и „потенцијалних“) кандидата. По његовом суду у обзир не долазе личности без војничког искуства – војни позив је озбиљна ствар и нико ко се није бавио том проблематиком не треба да буде постављен за министра одбране. Истина је да смо на различитим министарским положајима имали људе од којих се због њихових академских квалификација много очекивало, али који су се показали потпуно недораслим за своје функције. Упитно је колико би се неки високи официр снашао у политичким водама – досадашње искуство са неколицином српских генерала који су се окушали у политичким водама не обећава много. Изгледа да се чизме и лаковане ципеле не слажу баш најбоље.

Ако би се о личности министра одбране спекулисало у неком другом контексту – оном који би подразумевао тежњу ка обнови руинираног система одбране – та личност би пре морала да буде добар организатор и ауторитет међу „цивилним“ политичарима способна да у једно време, где су такве мере непопуларне (барем код држава наше величине и економске снаге), знатнији део државних прихода преусмери на војне потребе. Неко ко би за тако нешто умео да лобира у јавности посматрачу са стране делује као погодније решење од искусног официра који до танчина познаје своју струку (што не значи да један или више таквих официра не би требало да заузму саветничке или друге дужности у једном таквом просрпском министарству у Влади Србије).

Овде долазимо до још једне занимљиве теме Јевтовићевог чланка, којој се посвећује доста простора. Та идеја је дискредитација једне (само)кандидатуре и односи се на истакнутог и популарног војног аналитичара и новинара. Занимљиво је да Јевтовић „испод црте“ цитира скорашњи чланак овог аутора, али у самом главном тексту не наводи име личности чији рад излаже критици. Стидљиво споменути аналитичар се на друштвеним мрежама спомињао као погодан за функцију министра одбране. Не знам да ли се сам о томе изјашњавао или да ли уопште има политичких амбиција.

Извор: Блиц

Извор: Блиц

Јевтовић спочитава војнополитичком коментатору што користи термин реформисти за делатнике који су ударнички радили на самоуништењу српске војне силе. Мислим да овде аутор чланка суди преоштро – као што реформисти економије често мисле да раде праву ствар иако се испостави да је једина ствар у којој су имали успеха било сервисирање страних дуговања тако су и најгорљивији заговорници НАТО стандарда у Србији сигурно у почетку веровали да раде исправну ствар.

Сет питања које Јевтовић препоручује, не само полуспоменутом војнополитичком аналитичару већ и другим новинарима и политичарима који се баве војном тематиком, био би потпуно адекватан да су прилике другачије и да српски НАТО ангажман побуђује чуђење у јавности. Али прилике су такве какве су а српско пузајуће прикључење НАТО – иако због широког противљења јавности вероватно неће бити формалног позива и пријема, као уосталом ни званичног свечаног признања косовске независности – не изазива код пажљивог посматрача ни најмање изненађење. Огорченост можда да, али изненађење никако. Зашто је то тако? Зато што се, иако је српска јавност изразито анти-НАТО оријентисана, у широким слојевима често могу чути слични аргументи какве у јавности самоуверено износи некадашњи министар одбране Драган Шутановац у монолозима пред неистомишљеницима. Отприлике се могу свести на то да смо мала, неважна држава, стешњена између НАТО чланица и да зато – ако не треба да се формално учланимо у савез не треба много ни да таласамо. Отпорна снага нашег народа је истрошена а дефетизам присутан далеко више него што указују површне анкете о томе за кога јесмо и за кога нисмо. И као што је недавно приметио Ђорђе Вукадиновић у Времену Србија је изабрала Вучића баш зато што није имала снаге да изабере било шта. И да закључим песимистичном парафразом речи из недавне колумне Александра Лазића: у стању када Србијом управља компрадорска прозападна елита сасвим је свеједно која ће марионета заузети које место. Та „елита“ је већ изабрала своја суштинска опредељења.


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6JT

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s