Свети Јован Златоусти: Беседа о посту и милостињи

Свети Јован Златоусти (икона XIV век)

Свети Јован Златоусти (икона XIV век)

Јован Златоусти (Ιωάννης ό Χρυσόστομος, οκο 350-407), највећи тумач Светог Писма, најбољи хришћански беседник, учитељ хришћанског живота, идеални пример Црквеног пастира и страдалник за Јеванђеље Христово које је проповедао. Црква га слави више пута у току године. 30. јануара/12. фебруара заједно са Св. Василијем Великим и Св. Григоријем Богословом – Света Три Јерарха, и посебно 27. јануара/9. фебруара и 13/26. новембра.

Житије

Јован је рођен у Антиохији око 350. године. У Антиохији је добио блиставо и широко јелинско образовање, нарочито у философији и реторици. По култури, Јован је био Јелин, мада није извесно да ли је био Грк или Сиријац, јер је Антиохија, иако је била престоница Сирије, као трећи град по значају у Римској империји, културно и језички била јелинизована. У својој 18. години, Јован се предао изучавању Светог Писма и хришћанског богословља у антиохијској монашкој школи коју је водио чувени егзегет Диодор, потоњи Епископ тарсијски. Тада се код Јована јавила жеља за подвижничким монашким животом. Чим се ослободио мајчиних „окова“, после њене смрти 371. године, отишао је у пустињу у близини града. Тамо је провео шест година, најпре поред једног искусног учитеља, а онда у молитвеном усамљеништву. Године 381. Мелетије Антиохијски рукоположио је Јована за ђакона, а убрзо потом упокојио се док је председавао Другом васељенском сабору. Његов наследник на катедри, Флавијан, рукоположио је Јована за свештеника 386. године. До 397. године, колико се задржао у Антиохији, Јован је показао савршенство пастирског служења какво Антиохијци до тада нису видели.

Његова је делатност била многострана: крштавање оних који још не беху Хришћани, борба са јеретицима – аномијцима, аполинаристима и другима, служба милосрђа и стално проповедање и тумачење Светог Писма народу. У Антиохији је Јован одржао највећи број својих проповеди и протумачио највећи део Светог Писма. Због славе великог беседника, Јован Златоусти је позван 397. године на архиепископску катедру у Цариград. Хиротонисан је у децембру, а устоличење је обављено у фебруару следеће године. И у Цариграду је Златоусти вршио своју пастирску службу са апостолском ревношћу. Настојао је да духовно обнови и препороди и клир и народ престонице.

Хтео је да створи првохришћанску Црквену заједницу и веровао је да је то могуће постићи. Али све то није дуго трајало. Многи су се окренули против Златоустог због његовог апостолског рада и живота. Његов положај у Цариграду нарочито је отежан када је после погубљења Евтропија, првог царског министра, 399. године сву власт узела у своје руке царица Евдокија. Златоустовеј еванђелске проповеди, царица је доживљавала као личне увреде. Двору се није свиђао ни подвижнички живот Златоустов, његово избегавање раскоши и пријема. Био је довољан и мали повод па да престоница посегне за протеривањем Светитеља.

Рука светог Јована Златоустог (кликните за већу слику)

Рука светог Јована Златоустог (кликните за већу слику)

У то време, појавише се у Цариграду египатски монаси предвођени „Дугачком браћом“, које је Теофило Александријски отуда протерао под оптужбом да су оригенисти. Златоусти их је прихватио и после испитивања уверио се да они нису јеретици. Зато је позвао Теофила у престоницу ради заједничког решавања овог питања. Али Теофило покреће хајку на Златоустог. На сабору познатом под називом „Сабор под храстом“ (403), Златоусти је неправедно осуђен и свргнут с катедре на основу клеветничких оптужби у 29 тачака. Прогнан је у Витинију, али је одмах враћен због земљотреса који је због толике неправде задесио престоницу. Међутим, опет је протеран 9. јуна 404. године, сада у Кукуз у Јерменији. У Кукузу је провео пуне три године, а онда је протеран у дивљи Питиунт на крајњој источној обали Црног мора, али је успут преминуо од исцрпљености у Коману 14. септембра 407. године, рекавши: „Слава Богу за све!“ Његове мошти пренео је цариградски Патријарх Прокло 438. године у Цариград, у храм Светих Апостола.

(Православље.нет)

Свети Јован Златоусти: Беседа о посту и милостињи

Диван је пост, као што је дивно и читање Светог Писма; али дивно је само онда, када је праћено делом, пошто ако читаш а не делаш, читање ти бива на осуду, оно тада бива повод за казну. Јер нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон (Рим. 2,13). И опет Христос вели: Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; а сад изговора немају за грех свој (Јн. 15,22). Блажен је онај који говори онима што слушају, нарочито онда када они враћају с великом каматом; а камата – то је послушање и испуњавање заповести Божијих, како говори Господ: и дошавши, ја бих узео своје са добитком (Мт. 25,27). Шта си, дакле, брате, задобио уз помоћ поста? Па и земљорадник сади да би жњео, и трговац путује у туђину како би стекао имање, и морнар плови многим морима како би брод накрцао товарима. Не говори ми „много сам дана постио, нисам јео ово ни оно, нисам пио вина, одолео сам нечистоти“, него ми покажи јеси ли постао кротак, пошто си био гневљив, и јеси ли постао човекољубив, пошто си дотле био прек, јер ако си опијен гневом, зашто мучиш своје тело? Ако су унутар тебе завист и користољубље, каква је корист од тога што само воду пијеш? Сада ме не интересује каква је трпеза, него је ли дошло до измене рђавог начина размишљања? Ако госпођа, тј душа, чини прељубу, зато бичујеш служавку, тј. стомак? Ако душа отупљује, због чега исцрпљујеш тело?

Ово не говорим кривећи вас, него – ради лакомислених. Ако бих видео да летите високо, ипак бих пожелео да полетите још више: таква је тиранија љубави. И као што среброљупци, што више злата стекну, више га и траже, тако и ми још силније желимо ваш успех. Дакле брате, ако хоћеш да те Бог прихвати, онда пости као што су то чинили Нинивљани. Они нису примили закон; за њих апостол Павле вели: Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон (Рим. 2,14). Стога се не размећи празним постом, јер он сам по себи не узводи на небо, ако нема и сестру своју – милостињу, јер је она сједињена с њим, и међу њима је не само братски и присан однос, већ милостиња служи чак као ослонац посту. Како то знамо? Анђео је говорио Корнилију: Молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом (Дап. 10,4). Милостиња је крило молитве. Ако молитви не даш крила она неће узлетети, док душа када има крила брзо се узноси на небо. Докле је среброљубље и тежња за стицањем? Све то браћо нестаје заједно са овим животом. Без сумње казаћеш: „реци то самоме себи“. И кажем самоме себи, а кажем и вама, јер овај се савет тиче свих. Слушајући ово и исправљајући се, примам доброчинство од вас; и када би онај који говори био роб, ја примам савет, и када би био слободан, такође с нажњом слушам. Не личност онога који говори, него корисност савета чини да примам оно што се говори. И када се Мојсије, тако велики муж који је са Богом беседио, није гнушао савета свога таста, иако је овај био варварин, него их је чак примао и Бог их је потврдио (Изл. 18,24), шта је тек онда нама чинити?

Не кажем ти: постани сиромах, већ – потроши вишак свој на сиромахе, како би ти изобиље твоје постало темељ спасења. Зар не видите на улици многе сиромахе? Зашто они остају болесни и наги? Један је врло млад, други опет врло стар, ослањају се један на другог и страдање је њихово велико. Подај дакле сиромаху, како би Господа имао за дужника, јер је Он захвалан дужник, Који враћа улог и велику камату приде. Велика камата је преступ када су у питању спољње ствари, но када се односи на Бога, она је за похвалу. Зар не дајеш сиромаху? Обрати пажњу на Онога Ко те моли преко тог сиромаха и постиди се достојанства својственог Ономе Ко прима: оно што сиромах добија – Бог узима на зајам. Размисли о томе како се Господ твој унизио како би те сачувао да не будеш немилосрдан и нечовечан. Јер огладнех и не дадосте ми да једем; ожеднех и не напојисте ме; странац бејах, и не примисте ме; наг бејах, и не оденусте ме; боолестан и у тамници бејах, и не посетисте ме (Мт. 25,42-43). Дакле гладноме Христу не дајеш? Ти и сиромах заједно с трпезе добијате Тело Његово и једнако се причешћујете из чаше Његове. Он с тобом учествује у великим и страшним стварима, а ти му нећеш уделити мале? Зар је то што му дајеш твоје? Па ако си и од родитеља наследио, или чак од предака, то припада Богу. Зашто би то закопавао у земљу? Подај сиромаху и Господ ће ти то веома поуздано сачувати. Зар не видиш шта чини земљорадник? Често када услед сиромаштва нема за семе он даје у залог своју одећу и тако добија оно што му је потребно да посеје у земљу. И мада се често догоди да време не буде погодно, и мада одлази не пожњевши ништа, он се ипак узда у земљу, зато што се нада. Зар дакле оно што чини земља не може да учини Господ?

Угледај се на ону удовицу из Сгарог Завета која је имала само прегршт брашна у здели и мало уља у крчагу и која је тиме угостила пророка (1. Цар. 17,12), или пак на ону из Еванђеља, која је приложивши само две лепте, приложила више од свих других, јер је дала све своје богатство (Лк. 21,2-3). А шта ти велиш? Сиромах сам и немам новца. Немаш две лепте? Ако и немаш, Бог онда од тебе тражи добру вољу, јер је говорио да ако неко да макар и чашу студене воде, неће му плата пропасти (Мт. 10,42). Пази шта каже: студене воде, не топле, да се ти због немара не би лишио своје награде. Колико год ти злата цар наредио да платиш, ти ћеш, без обзира на све, морати да даш управо онолико колико он тражи; па и да немаш, он о томе не би водио рачуна, него о својој сопственој користи. Бог не поступа тако, већ тражи према могућностима сваког. Зашто су они сиромашни? Не зато што Бог није могао да пошаље златну кишу, већ зато да би (њихово) сиромаштво олакшало терет твојих прегрешења. Погледај како је велика ствар милостиња: Бог милосрдног човека пореди са самим Собом. Будите, дакле, милостиви као и отац ваш што је милостив (Лк. 6,36). Ако дође смрт – благо остаје овде. Зашто га не раздаш како би у тај дан сиромаси били твоји заступници тамо где нема ни говорника ни онога ко би те бранио. Ево сиромаси показују своју одећу и појасе које си им дао, и односе те из огња. Сунце које обасја лед не може га подстаћи да се топи онако како милостиња сучељена са мноштвом грехова може ове да уништава. А да би схватио сву узвишеност милостиње, размисли: шта је повезано са већим напорима него девственост? Ништа. Добродетељи је много: једна је велика, друга – већа, трећа – мања, али ниједна није тежа од девствености. Девственост се бори са природом; у томе рату нема примирја; то је сукоб који се никад не примирује, осим по милости Христовој. Девственица стоји привлачећи огањ против себе, али не гори; девственица стоји на ужареном угљевљу и не опече се; она се у пећи не запали, орошена, као три младића. Надмећући се са невидљивим силама, она подражава Михајла и не уступа пред Гаврилом. У рају, змија је погубила девственост. Зато се она после није појављивала. А када је дошао Исус Христос – Син Божији, рођен од Дјеве, она се поново појавила. Желиш ли да схватиш узвишеност девствености? Мојсије је разделио море, променио ваздух, спустио ману, па ипак су викали на њега због жене његове – етиопљанке, јер је ступио у брак са њом. И Авраам, и Исаак, и Јаков, и Јосиф, иако целомудрени, ипак су после ступили у брак. Желиш ли да сазнаш колико је велика девственост? Христос, дошавши, није девственост установио као правило, и када је хвалио остале добродетељи, њу није хвалио, како би увенчан био онај, ко ову добродетељ упражњава добровољно. Они који се подвизавају у уздржању и сиромаштву старају се превасходно о њој. Јер има ушкопљеника који су се тако родили из утробе материне; а има ушкопљеника које су људи ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради небескога (Мт. 19,12), који нису одсекли удове, него су удаљили од себе необуздану похоту. Који може да прими нека прими. И апостол, побројавши све добродетељи, а знајући дубину ове, вели: за девојке немам заповести Господње (1. Кор. 7,25).

Јеси ли видео како је велика девственост? Па ипак, без милостиње она не спасава; милостиња без девствености донела је спасење. Пет лудих девојака, које нису припремиле уље, но су имале само девственост, нису ушле у брачне одаје; оне говоре мудрим девојкама: дајте нам од уља вашега (Мт. 25,8). Праведно су назване лудим, јер успевши у тежем (тј девствености), оне нису савршиле оно што није захтевало труд – обориле су великог противника, а биле поражене од стране слабијег. И када је дошао женик, мудре девојке су ушле у брачну одају. Дошле су и оне друге, но он им је одговорио: Заиста вам кажем, не познајем вас (Мт. 25,12). Зашто? Јер сте ме видели гладног, и не дадосте ми да једем (Мт. 25,42). И нека се не деси да и ми чујемо те речи! Онима који су напредовали у милостињи говори: Ходите благословени Оца Мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 25,34). Зашто? Зато што су сачували девственост? Не. Него зато што огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах и примисте ме; наг бејах и оденусте ме; болестан бејах, и посетисте ме; у тамници бејах, и дођосте ми (Мт. 25,35-36). А да би схватио колико је велика милостиња, опет желим да те подсетим на ову причу. Било је десет девојака: пет мудрих и пет лудих; и зачу се глас у поноћ: Устајте,женик долази! Поноћ-то је васкрсење, када ће анђели све да нас пробуде. Уставши, девојке украсише светиљке своје (Мт. 25,7). А светиљка то је – девственост, која је нешто чисто, пламено, светло. Луде девојке рекоше мудрима: Дајте нам од уља вашега, јер се наше светиљке гасе. А мудре одговорише: Бојимо се да не би недостајало и нама и вама, зато идите продавцима и купите себи (Мт. 25,8-9), Ко су продавци? Продавци су сиромаси; ти више добијаш него што дајеш, јер њему дајеш земаљско а добијаш небеско. Кад су дакле оне пошле да купе, стигао је женик. Оне које су биле спремне уђоше у брачне одаје и врата се за њима затворише. Оне пак које су задоцниле, наиђоше на одговор: Заиста вам кажем не познајем вас (Мт. 25,12). Видиш, оне нису имале милостињу, па им је зато узалудан био труд око девствености и остале су изван брачне одаје. Схвативши дакле корист од милостиње, творимо је, браћо, како бисмо и ми доспели у брачну одају, и како бисмо се наслађивали вечним добрима, по благодати Господа нашег Исуса Христа, са Којим нека је слава Оцу, са Светим и Благим и Животворним Духом, сада и увек, и у векове векова. Амин.

(Братство Светог краља Милутина)

Advertisements


Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s