Архимандрит Амвросије Фонтрије: Житије светог Нектарија Егинског

Казивања о подвизима благочастивих људи који су живели по Богу, њихово прослављање у црквеним химнама и повести о њиховим житијима као о примерима за подражавање представљају најстарију традицију и закон који нам је дао Бог и који су нам пренели наши свети преци. И Стари и Нови завет преиспуњени су животописима светих људи. Читајући житије овог или оног светитеља и упознавајући се са његовим подвизима и чудесима, несвесно нам се намеће питање да ли безбожно човечанство, не разумевајући то, покушава да науком и техником замени ове природне дарове и способности које је човек изгубио услед првородног греха и које само у Христу Исусу може поново да задобије, па чак и да превазиђе. Једино нас врлина сједињује са Христом и распламсава у нама огањ божанске љубави, тј. оне божанске насладе за коју је наш светитељ говорио да узноси душу до небеса и до Бога, допуштајући нам да непрестано општимо са Њим. Свети Нектарије је постао пријатељ врлине и узнео се до њених врхова.

Св. Нектарије Егински

Покушаћемо да на следећим страницама скицирамо житије овог, нама савременог чудотворца. Састављено је на основу казивања људи који су га лично познавали, на основу кратког животописа који је написао отац Теодосије и, најзад, на основу меморијалног зборника објављеног 1953.године. Житије светитеља не уклапа се у начин размишљања човека који живи у свету и по законима света. Према речима светог Григорија Паламе, човек који је достигао светост постаје по благодати и кроз сједињење са Богом човек вечни и без прошлости. Како пише свети Атињанин, Дионисије Ареопагит, „богословље назива светима оне људе из наше средине који се одликују својом љубављу према Богу и светости.“ Свако суштаство, обдарено разумом, које васцело и у границама својих могућности стреми да се сједини са Њим, да непрестано и свим силама усходи ка Његовој божанској светлости, заслужује да буде названо „човеком Божијим.“

Ми ћемо стога говорити само о „спољашњој“ страни живота једног таквог човека. Корачање унутрашњим путевима тиче се само Бога и њега лично. Понекад пожелимо да проникнемо у срца светих Божијих људи и да се наслађујемо оним тајинственим богослужењима која се тамо извршавају. Морамо се, међутим, запитати ко смо ми да бисмо смели да се приближимо и да уђемо у ова светилишта? Једино светитељима доликује да исписују житија светитеља. Будући да не поседујем ни најмање зрно светости, у помоћ призивам Бога који је људским гласом обдарио Валаамову магарицу и молим га да ми омогући да у славу Божију и на радост свих верујућих говорим о ономе, којега је Он прославио.

***

На позив мојих пријатеља, доктора П. и његове супруге, у лето 1961. заједно смо отпутовали у Грчку. Невелики али добро опремљени туристички водич омогућио нам је да се оријентишемо на најзнаменитија места ове древне земље коју су назвали „колевком цивилизације.“

И овде се пројавио промисао Божији који се о свему стара. Управо нас је он усмерио ка острву Парос, иако смо планирали да посетимо свету Атонску Гору.

Још од античких времена, Парос је познат као једно од Кикладских острва, која су свету дала велики број песника, скулптора и уметника. Његовом чувењу у великој су мери допринеле велике залихе изванредног мермера. У хришћанском периоду, ово острво се прославило бројним подвижницима који су на њему живели. Још и данас тамо се могу срести људи који воде истински духовни живот. Његова саборна црква са стотину двери, посвећена Пресветој Богородици, представља највећи ранохришћански храм после константинопољске Свете Софије. Подигла ју је побожна царица Јелена, мајка цара Константина Великог. Храм је проширен и декорисан у време цара Јустинијана. За светог Нектарија смо први пут чули у манастиру посвећеном Пресветој Богородици, названом „Живоносни источник.“

Била је недеља, дан васкрсења. Седели смо и разговарали испод еукалиптусовог дрвета у манастирској паперти. Изненада се, јашући на мазги, појавила једна мештанка. Жена се зауставила испред нас. У рукама је носила малу девојчицу коју је непосредно пре тога ујела змија. Натечено дете је страховито патило. На острву није било лекара а поред свега тога, ова мештанка није имала ни новаца. Само јој је Бог могао помоћи и она је, уздајући се у Његову помоћ, дошла до монаха.

Дете су положили на земљу. Монаси су донели мошти, ставили их у чашу са водом и дали детету да испије. Овакав лек измамио је једном посетиоцу подругљив осмех. Нешто пре тога, отац Нектарије се удаљио и отишао по мошти свог небеског заштитника светог Нектарија Егинског. Он ми је предао ове мошти и затражио да њима благословим девојчицу. Послушао сам га и махинално удовољио његовој молби. Дете се умирило. Болови су престали и оно је убрзо заспало. Мајка га је одвела кући и све се срећно завршило.

Отац Нектарије је након тога постао мој пријатељ (пре тога сам га познавао само неколико тренутака). Казивао ми је мноштво зачуђујућих повести о свом небеском заштитнику

„Једном сам“ причао је он, „отишао у Атину да посетим се стру. Припремала је чај и изненада на руку просула чајник са кипућом водом. Запомагала је од болова а ја сам узео ове исте мошти које сте Ви држали у рукама и рекао: „Господе Боже наш, молитвама светог Нектарија исцели моју сестру.“ Затим сам јој тим моштима протрљао руку на којој се налазио огроман љубичасти плик ризикујући да тиме само повећам бол. Изненада се десило чудо Божије и рука је постала сасвим здрава. Упала се смирила и постепено повукла, као да је са руке скинута рукавица. Иако је била побожна моја сестра није много веровала у бесмртност душе. Ја сам јој тада рекао: „Тебе је исцелио свети Нектарије. Од сада веруј у бесмртност душе, јер је у то веровао и свети Нектарије.“ На тај начин је сестра овог поштованог монаха истовремено задобила и исцељење и православност сопствене вере.

sv.nektarije-eg.

Све ово што сам видео и чуо побудило је у мени жељу да одем на Егину, да се поклоним моштима и гробници светог Нектарија и да прославим Створитеља. Та жеља се још више распламсала када смо од Једног иконописца у Атини, код којега смо били у гостима чули одушевљено казивање о светом Нектарију. Неспоразум са човеком који је био наш пратилац у Атини довео је до тога да смо пропустили једину лађу која је из Пиреја отпловила на Егину У томе сам видео Божију казну због мноштва својих грехова који су ме и лишили оваквог ходочашћа.

Час нашег одласка из грчке престонице неумитно се приближавао. Замолили смо нашег водича и сапутника да у наше име отпутује на Егину. Дали смо му списак на којем је било неколико имена, као и новац за пут и молебан.

Повратак у Француску и поновно погружавање у ужурбани, метежни живот донекле су потиснули моја сећања и утиске са путовања у Грчку. Прошао је октобар, а затим и новембар. Сасвим неочекивано, од једне жене дознао сам за необично виђење које јој се понављало неколико пута. Јављао јој се неки човек у поодмаклим годинама, племените и достојанствене појаве, срдачан и лучезаран.

Био је одевен у црну мантију а на глави је имао камилавку. Насмешио би јој се и благословио је, а затим ћутећи ишчезавао. Након што би нестао, за собом би оставио неко неизрециво осећање спокојства и радости. Према учењу светих отаца, снова и виђења се не треба плашити[1]. Ако су она уистину од Бога, она ће се понављати. Међутим, и поред понављања овог виђења, нисам на њега обраћао пажњу. Једном приликом сам, из радозналости, затражио од те жене да свог посетиоца упита за име. Он се јавио још једном и, благословивши је, пружио нешто слично пергаменту. На том пергаменту је непознатим словима било нешто записано. Посаветовао сам је да препише та слова и, на своје огромно изненађење, видео сам да су на беспрекорном грчком језику и са свим потребним акцентима, написане следеће речи:“ Добила си благослов. Отац Нектарије.“ Тада сам се сетио свега о чему сам већ говорио, али и списка који смо послали на Егину, на којем се налазило и име ове жене.

Без оклевања сам о томе обавестио свог пријатеља, оца Нектарија са Пароса, који ми је убрзо радосно одговорио: „То је благослов мог светог покровитеља, који посредством те жене благосиља православне Французе.“ У писму је била приложена и једна фотографија. Показао сам је оној жени и, желећи да је искушам, рекао да је то фотографија једног познатог грчког епископа.“ Не“, самоуверено је одговорила она, „то је човек који ми се јављао већ неколико пута, то је свети Нектарије.“

Тако би изгледао историјат мог сусрета са светитељем, којега сам од тада необично поштовао. Заједно са једним пријатељем, монахом који је носио његово име, у августу 1961.г. пошао сам на ходочасничко путовање на Егину, одакле сам се вратио преиспуњен Божијим благословом.

***

Грчки устанак 1821.г. није у потпуности ослободио грчки народ од јарма који су му Турци наметнули још од времена пада Константинопоља. Ромејској престоници и већем делу Тракије било је суђено да заувек остану под влашћу Турака. У Периклово доба, Тракија је обухватала огромну територију. У време првог хришћанског цара, Константина Великог, била је знатно сужена, а данас чини територију Бугарске и Румелије. Према мишљењу историчара, Тракија је Грчкој дала њене прве становнике и тако истакнуте личности као што је песник Лин. Грци су га сматрали сином Аполона и Калиопе и приписивали му стварање Тужаљки или Погребних ода. Трачанин је био и Орфеј, песник и музичар, чија се теогонија сматра значајнијом од хомеровске.

У наше време, тој истој Тракији је било суђено да Цркви подари Нектарија, тог новог божанског песника који је својом песничком речју побудио верска осећања читавог народа, исцрпљеног четворовековном владавином туђинских освајача. Задивљујући је био тај 19. век који је, с једне стране, свету донео мноштво научних открића и истовремено припремио тло за појаву атеизма. Са друге стране, међутим, био је то век великих светих људи који своје подвиге нису извршавали нити науком нити машинама. Свети Арсеније Пароски није располагао никаквим превозним средствима, а прешао је с једног острва на друго корачајући по морским таласима. Свети Серафим Саровски открио је светлост Духа Светога и преображени свет једном новинару који му је дошао са мноштвом питања.[2] Свети Јован Руски је, уз помоћ ангела, из Кападокије у Меку пренео тањир са пиринчем за свог господара – муслимана који се упутио на ходочашће. Свети Макарије Коринтски и Свети Никодим Светогорац препородили су традицију исихазма, покренули Руског Ходочасника и штампали Добротољубље, чији утицај у свету свакодневно расте. Безбројна су чуда која је Свети Нектарије извршио током свог овоземаљског живота, али је далеко више оних која је извршио након ослобађања од робовања плоти, простору и времену. Могли бисмо рећи да су Свети Чудотворци руке Божије, јер кроз њих дејствује Сам Господ.

„Ко је тај, што је затворио двери небеске“, питао је Свети Макарије. „Да ли је Илија, или пак Бог који у Илији обитава, зауставио кишу? Мислим да је то био Господ неба, који је живео у духу пророка Илије, чијим је устима глас Божији забранио киши да се не излива на земљу. Он је затим поново проговорио, двери небеске су се отвориле и киша се излила на земљу… Зар је у моћи људске природе да чини сличне ствари? Ако је у време сумрака (старозаветног Закона) сила Божија пребивала у праведницима који су извршавали неизрецива чудеса, онда је то само због тога што је у њима обитавала благодат Божија. У пророцима је стварао тај исти Дух, који је и дејствовао у њиховим душама. Они су пророковали и обраћали се народу када је било неопходно да му се саопште велике ствари. Они нису пророковали у сваком тренутку него само онда, када је то желео Дух Свети Који је обитавао у њима. Ако је Дух био распрострањен још у време сумрака (старозаветног Закона) онда се далеко више пројавио у Новом Завету, у време крста, у време доласка Христовог, када се извршило изливање Духа: Излиј Духа Мога на сваку плот, каже се у Светом Писму.

sv-nektarije-foto

У светима величамо и прослављамо Самога Бога, Светога по преимућству и Источника сваке светости. Бити свет значи носити Бога у свом срцу. Када се каже да Бог обитава на земљи, онда то значи да Он обитава у светима, као што је и речено у Писму: Обитаваћу са вама и ходићу између вас. Свети апостол Павле пише: Старајте се да имате светост без које нико неће видети Господа (Јевр.12;14). Поштовање светих значи поштовање Бога. Богослужбени текстови јасно указују на то. Тако се, на пример, тропар светом Нектарију завршава следећим речима: „Слава Христу који те прослави! Слава Ономе, који те учинио чудотворцем! Слава Ономе, који кроз тебе свима дарује исцељење!“

„У земаљским царствима“, пише митрополит московски Филарет, „народ се са посебним поштовањем односи према приближавању цара којему је доделио поверење, власт и титуле често и због тога што се нада његовом заступништву и заштити сразмерној оној власти којом (цар) располаже. Тако се и у Царству Божијем, а то је Црква Христова, верујући људи какви сте и ви сами побожно обраћају светим Божијим људима, поштујући благодат Божију која у њима обитава и надајући се, сразмерно својој вери, на заступништво њихових молитава пред Богом и на предстојање по датој им благодати.“

***

Утицај породичног окружења обично игра важну улогу у формирању човекове личности. Верска атмосфера православне породице је увек црквена. Иконе символишу присуство небеске Цркве, а кандила запаљена пред њима опомињу на молитву, дарове и жртву. Побожна мајка свакодневно кади иконе и кућу, благосиља улазак и излазак своје деце. Отац породице пак благосиља хлеб који је зарадио трудом сопствених руку. Свакога месеца, долази свештеник да би освештао и благословио овакав дом. Ево шта апостол Павле у својој посланици Ефесцима саветује родитељима: Ви, оцеви, не раздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој (Еф.6;4). У једној таквој, једноставној и побожној породици са много деце, која је живела по законима Божијим, родио се 1.октобра 1846.г. у Силиврији Тракијској, недалеко од Константинопоља, Анастасије Кефалас. Велики Павле каже Тимотеју да у њему обитава вера његове мајке Евникије. Тако се и жива вера Марије Кефалас, мајке нашег светитеља, пренела и настанила и у њеном сину. Отхрањен млеком побожности, будући Нектарије је још од најранијих година био онакав, какав ће остати читавог свог живота – уман, кротак, смирен, целомудрен и привржен врлини. Док је био дете имао је обичај да, вративши се из цркве, стане на столицу, и да затим понавља речи проповеди коју је тога дана слушао у храму као да се и сам налази на некој узвишеној катедри. До времена његовог поласка у основну школу, родитељи су га већ упознали са свештеном историјом и научили га да напамет изговара Псалме Дечак је посебно волео 51. псалам, који је Давид написао након убиства Витсавејиног мужа: Смилуј ми се, Боже, по великој милости Својој… и тиме као да је већ указивао на покајање и смирење као на наЈважнија усмерења у свом животу.

Ка смирењу нас призива и Сам Господ када каже: Научите се од мене јер сам кротак и смирен срием, и наћи ћете покој душама својим(Мт.11;29). Да би се задобио покој о којем говори Христос – мора се знати или упознати оно, што је искусио и Он Сам. Смирити се значи одсећи сопствену вољу, каже свети Нектарије својим монахињама након што је и сам знао како да то учини. Господ сасвим Јасно каже да Он није дошао на земљу да би испунио Своју вољу него вољу Оца небеског. Свети Нектарије је поседовао истинско смирење које укрепљује и не своди се само на спољашња обележја и на смирене речи, смирење које Дух Свети ствара у дубини, унутар човека, као што о томе говори и свети Григорије Палама у свом слову упућеном монахињи Ксенији. Што се тиче покајања под чијим је дејством свети апостол Павле говорио да је први међу грешницима, знамо да му је оно узвратило милошћу Божијом и трећим небом.

Још један стих тог истог, 51. псалма, Научићу безаконике путевима Твојим, и грешници ће се обратити к Теби (ст.13) посебно је привлачио Анастасија и на неки начин предодредио његов будући призив. Није имао ни пуних седам година када је купио табаке папира и од њих начинио свеску. На мајчино питање шта намерава да учини са том свеском, одговорио је да жели да у ту свеску записује речи Божије. Постоје деца која су мудрија од стараца. Христос је због такве деце захваљивао небеском Оцу који је сакрио Своје тајне од мудрих и умних, али их је открио деци. Анастасије је могао да говори Давидовим речима: За Тобом пристајем од рођења, од утробе матере моје Ти си Бог мој (Пс.22;10). Анастасије није био сличан осталој деци и ретко се дружио са својим вршњацима. Будући веома надарен како за световне тако и за духовне науке, млади Анастасије није имао прилике да се усавршава живећи у свом крају. Сиромаштво његових родитеља (отац је чак и ослепео) и непостојање средње школе приморали су га да напусти родно место. Имао је четрнаест година када је, уз мајчин благослов, на леђима понео торбу са својим стварима и отишао у силивријску луку, да би одатле отпутовао у Константинопољ.

***

Способност и љубав према учењу могу саме по себи формирати мудре и учене људе. Међутим, када се уз ова два фактора прикључи и фактор светости који је од суштинског значаја, онда се човечанство обогаћује узорним фигурама путеводитеља, духовних воћа и руководитеља. Једно зрнце светости превазилази тоне људске мудрости. Анастасије је већ у раној младости поседовао такву мудрост.

Таштина, разбибрига, саблазни и задовољства којима увек обилује један тако велики град као што је град на обалама Босфора ни у једном једином тренутку нису одвлачиле Анастасија од молитве, цркве, учења и посла. Његов живот био је строг као живот светих Григорија и Василија у време њиховог школовања у Атини. Григорије Назијанзин говорио је у надгробној беседи приликом сахране светог Василија: „За многе је Атина била нездрав град. За мене је, међутим, Атина била ризница јер ми је подарила пријатељство са Василијем који је по строгости свог карактера био свештеник много пре него што је рукоположен…“

***

Једне године пожелео је да отпутује у своје родно место, у Силиврију, и да тамо прослави празник Рождества Христовог. Укрцао се на једрењак јер су путеви у то време још увек били лоши и ретки. Током пловидбе, започела је тако снажна бура да је једрењак готово потонуо. Многи путници су хулили на Бога. Придржавајући се за спуштена једра, Анастасије је из дубине душе завапио ка Господу: „Боже мој, спаси ме, и ја ћу изучавати богословље, како бих мога да затворим уста оних који хуле на Твоје свето Име.“ Бура је изненада престала и лаћа је, неоштећена и читава, упловила у луку пре планираног времена.

***

У време када је као школски учитељ радио на Хиосу, Анастасије (Нектарије) је много писао. Међутим, ниједан од радова из тог раздобља није дошао до нас јер су сви рукописи пропали у земљотресу који је опустошио острво.

***

Дечак који му је помагао приликом куповине и у кухињи једном приликом је услед расејаности заборавио шерпу на ватри, тако да је њен садржај потпуно изгорео. Анастасије се разгневио и за казну два пута ударио дечака по потиљку. Он се, међутим истог тренутка покајао и замолио Бога да му опрости. Истовремено је преклињао Господа да га лиши чула укуса. Бог је услишио његову молбу и прихватио његово покајање. Од тога дана, свети Нектарије није осећао укус хране коју је узимао.

MostiSvetogNektarija (1)

***

Ватрени заговорник монашког живота, Анастасије је често посећивао манастир „Неа Мони“ на Хиосу. Манастир потиче из 9. века и знаменит је по својим мозаицима. Анастасије је са игуманом овог манастира често разговарао на тему монашког и подвижничког живота. Управо овај игуман га је и замонашио на дан 7. новембра 1875, када је Анастасије добио монашко име Лазар. Једна од светитељевих поема, написана у похвалу монашког живота и посвећена једном монаху, може нам дати представу о томе шта је за њега значило монаштво:

Заволи молитву, пост и бдење,

буди усрдан у труду и пребивај у безмолвију,

усавршавај се у смирењу, трпљењу,

постојаности, разборитости и пажњи.

Поштуј самоодрицање, племенитост,

доброчинство, дух правде,

целомудрије и чистоту срца.

Буди скроман, целомудрен, послушан,

милостив, повучен и незлобив.

Не опраштај себи, не заборављај на делање.

Заволи труд, протерај страх, одбаци гнев,

задобиј спокојство духа.

Сакривај се од страсних жеља.

Не брини ни о чему излишном,

јер треба да се бринеш само о једном,

о духовном узрастању.

Подвизавај се и стреми савршенству

да би донео плод достојан покајања.

Имај у свом срцу сећање

на Име Небеског Женика

и немој престајати да му служиш.

Заволи живот у дворовима Господњим,

и свим срцем прослави

Створитеља и Бога твога.

Након што је пострижен за монаха, светитељ је још три године провео у манастиру, у којем је обављао дужност секретара и живео у савршеној аскези (подвижништву). Остала браћа су га волела због његових врлина. Митрополит хиоски обратио је пажњу на њега и 15. јануара 1877, на годишњицу његовог крштења, рукоположио га је у чин ђакона. Тада је добио чудесно име Нектарије које означава „напитак бесмртника.“ Ново име представљало је својеврсно пророчанство, јер је у његовој души текао нектар живота. Из њега је истицао миомирисни поток који је васцелу Цркву Христову испунио радошћу. У Нектаријевој личности усходила је нова звезда.

У складу са православним обичајем, прелазак из мирјанског живота у монашки прати промена имена, будући да се монашки постриг сматра својеврсним новим крштењем, док ново име носи карактер новог предодређења. „Морамо сматрати за своју дужност“, писаће касније овај светитељ једној монахињи, „да постанемо пример врлине и савршенства, подражаваоци житија и поступака оних светитеља чија имена носимо…“ „Врлински пример овог или оног светитеља много помаже човеку који стреми савршенству. Он га учи смирењу, чак и ако је царске крви, учи га да савлада сваку препреку па чак и ону која би му се могла учинити несавладивом. Такав пример га учи да воли оне који га мрзе и да поштује оне који га вређају. Он га учи да живи због своје браће и да умире због закона Божијег и заповести Господњих. Он га учи да са радошћу прихвати да буде најмањи од најмањих и да нађе утеху у томе да се никада не истиче. Чему га он још неће научити? Ако бих све то набрајао, не бих имао нити довољно времена, нити довољно папира…“

У обезбоженом свету често влада мишљење да је монаштво безначајно за заједницу. Са те тачке гледишта, и само хришћанство се посматра као чисто друштвена појава која се своди на спољашња дела. Тиме се игнорише чињеница да монах, којем је успело да угоди Богу и да се сједини са Њим, може учинити за свет много више него неко други, јер Бог удовољава његовим молбама. Свети Нектарије је јасно говорио о томе свом пријатељу, егзарху храма Гроба Господњег у Атини, са којим је радо беседио о стварима Божијим: „Када човек схвати своје предодређење, тј. када схвати да је он син Бога Небеског тј. Највишег добра, тада на овоземаљска добра почиње да гледа са извесном отуђеношћу и равнодушношћу. Врлински човек је у овом свету изложен искушењима и пробама, али се у дубини срца радује јер му је савест мирна. Свет ненавиди и презире врлинске људе иако им истовремено и завиди јер се, као што су говорили наши преци, и сам непријатељ диви врлини.“

Чуда Светог Нектарија

Безбројна су чуда која је свети Нектарије сатворио током свог овоземаљског живота, али је још више оних која су учињена након времена његовог престављења. Уколико бисмо одлучили да их набројимо, не бисмо имали „нити довољно времена, нити довољно папира.“ Споменућемо стога само нека од њих:

1) У јануару 1925.г. једна побожна девојка је, сасвим неочекивано, била обузета нечистим духом. При самом спомињању светитељевог имена демон је беснео, жалостио и нападао ово сирото Божије створење. Не могавши да поднесу страдање своје кћери, родитељи су одлучили да је на дан Педесетнице одведу на гроб светог Нектарија, надајући се да ће тамо бити исцељена.

Како су се приближавали манастиру, демонска јарост је све више и више расла. Монахиње у манастиру биле су приморане да девојку привежу за стабло бора који је растао поред гроба. Захваљујући светитељевом заступништву и посредовању код Господа, демон је напустио ову страдалницу. Она се затим замонашила и добила име Митродора.

sv-nektarije-2

2) У манастир је 1931.г. пристигао млади брачни пар желећи да крсти дете које су посветили светом Нектарију. Родитељи су већ имали двоје деце која су рођена парализована. Прво дете је још увек било живо, док је друго умрло. Треће дете, које су довели у манастир да би га крстили, такође је рођено парализовано. Обесхрабрени и готово очајни, родитељи су дошли по јелеј из кандила на светитељевом гробу. Овим јелејем помазали су млађе дете, обећавши при том светом Нектарију да ће га крстити у егинском манастиру и да ће му дати светитељево име. Каквим се речима може исказати чудотворна сила Божија? Непосредно након трећег погружавања, дете је било сасвим здраво, па се чак и данас као старија особа одликује крепкошћу и савршеним здрављем.

3) Године 1933. светитељ је исцелио још једно дете које је од рођења било месечар и имало по десетак напада дневно. Његови очајни родитељи дошли су на Егину и затражили јелеј из светитељевог кандила. Дете је помазано овим јелејем, а онда су му показали икону коју су купили у манастиру. Када ју је угледало, дете ју је са радошћу пригрлило и узвикнуло: „Оче!“ Од тада је сасвим здраво, на велику радост својих родитеља и у славу Бога „чудеснога у светима Својим.“

4) Једна образована девојка из Солуна редовно је читала Свето Писмо и молила се. Догодило се, међутим, да ју је једног прекрасног дана 1934.г. изненада обузела меланхолија и није била у стању да каже ништа друго осим речи: „Несрећа, несрећа!“

Њена мајка била је сасвим збуњена овом неочекиваном променом и стањем своје кћери. Благосиљала ју је светим иконама, али је девојка одбијала да се поклони пред њима и стално је узвикивала: „То је ватра, то је ватра!“ И против девојчине воље одвели су је у цркву, али она ни тамо није успела да се смири. Напротив, и тамо је наставила да шапуће: „Ватра! Ватра! То је огањ! Бежимо одавде!“

У тренутку изношења светог путира обузела ју је дрхтавица и страх. Када су је привели да се причести, није била у стању да отвори уста и непрестано је окретала главу. Када су најзад уз велике напоре успели да је причесте, испљунула је свете дарове.

Очајни родитељи су закључили да њихова кћер пати од неког нервног обољења и одлучили да је одведу на психијатријску клинику. Међутим, њено здравствено стање се није побољшало него се, напротив, болест све више погоршавала. Одвели су је у Атину надајући се да ће тамо наћи образованије лекаре. На путу у престоницу, родитељи су се сусрели са људима који су осетили да девојка пати од душевне болести и да јој је много потребнија Божија него медицинска помоћ. Због тога су саветовали девојчиној мајци:

„Ваша кћер не страда од нерава како се то вама чини, него од злог духа. Потребне су јој молитве и освећени јелеј. На Егини постоји женски манастир, у којем се налазе мошти светог Нектарија Пентапољског, оснивача ове свете обитељи. Он стално твори чудеса. Отиђите тамо. Светитељ ће се сажалити на вас и исцелиће вашу кћер.“

Родитељи су им поверовали и 29. априла те исте године одвели су своју кћер на Егину. Показало се да њен случај нимало није једноставан. Најпре су је помазали јелејем из кандила, а затим је свештеник уз велики напор успео да јој очита молитву. Болесница је беснела током читаве ноћи. Ујутро су је повели у цркву, али је при том морало да је обуздава шест монахиња. Када су ступили у храм, она је поново почела да виче: „Несрећа! Несрећа! Ватра!“ У тренутку причешћивања, опет је било потребно улагање великих напора. Током читавих месец дана свештеник јој је свакодневно читао молитву. Међутим, путеви Господњи уистину су недокучиви. На дан Пресвете Тројице (тј. св. Педесетнице) који је уједно и храмовна слава, девојка је ујутро устала сама и, савршено мирна и прибрана, отишла у цркву и причестила се светим Христовим тајнама. Била је потпуно здрава.

У сну јој је јавио светитељ који је служио Литургију. Он ју је позвао к себи, благословио је и рекао: „Оздравила си.“

У манастиру је боравила до 1 .јула. Одатле је отишла исцељена од своје болести, благодарећи Богу и прослављајући светитеља.

5) Једном приликом су се ловци на сунђере са Егине помолили свом светом покровитељу пред одлазак на море и обећали да ће му, у замену за његов благослов, принети први уловљени сунђер. Сви сунђери које су уловили тога дана били су обележени знаком крста. У витрини која се налази у светитељевој келији видео сам ове сунђере које су ловци поклонили манастиру.

6) Отац Нектарије са Пароса исприповедао ми је повест једног возача аутобуса који је током хаварије изгубио вид. Пролазећи поред манастира Пресвете Тројице, одважни возач се прекрстио и помолио:

„Свети Нектарије, врати ми светлост и даћу ти све што имам код себе!“

Несрећник је истог часа поново прогледао. „Како га свети не би исцелио“, говориле су монахиње, „када је свакодневно помагао манастиру да превезе пошиљке!“

„О том чуду говорио сам власнику једне кафане на Егини“, наставио је отац Нектарије. Одговорио ми је следећим речима:

„Драги мој брате, ми смо престали да се изненађујемо, јер се код нас чуда свакодневно дешавају!“

Да, свети Нектарије свакодневно твори чудеса, и то не само на Егини или у Грчкој него у читавом свету, у Француској или у Америци.

sv-nektarije-4

7) Године 1949. на Атинској онколошкој клиници „Свети Сава“ оперисана сам од рака и том приликом ми је уклоњена материца“, пише М.К. По завршетку лечења, доктор ми је радосно саопштио да мој живот више није у опасности. „Ничега се немој плашити. Међутим, ако некада приметиш крварење, знај да је крај близу, јер оно означава рецидив (повратак) болести.“

Протекло је осам година. У мају 1957.г. поново сам осетила болове у пределу стомака, а једне вечери је започело и крварење. Значи, приближава се крај. Читаве ноћи нисам успела да заспим и плакала сам од очајања.

Ујутро ми је у посету дошла моја сестра са мужем. Управо се вратила са Егине, где је боравила за Васкрс. Видевши да сам неутешна, упитала ме је шта се догодило. Објаснила сам им разлоге свог очајања, али моја сестра није показивала никакво чуђење или збуњеност. Напротив, она ми је са великом вером и одважношћу рекла да своје поуздање црпе из поверења у светог Нектарија.

„Ничега се немој плашити, сестро, ти верујеш у Бога и позната су ти многа чуда која је свети Нектарије извршио у нашој породици.“

При том је из ташне извадила бочицу са јелејем из светитељевог кандила коју је донела са Егине. Предајући ми ову бочицу, рекла је:

„Узми овај јелеј, помоли се светитељу и он ће те исцелити. И ја ћу се молити за тебе. Помажи стомак овим јелејем и буди уверена да ћеш се опоравити.“

Послушала сам сестрине савете и замолила светитеља за помоћ. Догодило се чудо, јер су болови утухнули а крварење се зауставило. Од тог доба па све до данас (1962.г.) ја сам савршено здрава.

Нека је благословено име светог Нектарија! Нека ове непобитне чињенице помогну људима да се врате Богу и нека у њима утврде веру у Његову свемоћ, у Његову љубав и промисао, у заступништво Његових светитеља, кроз које нам шаље исцелење душе и тела…“.

8) Једна житељка Лезбоса, К.С., каже да се у априлу 1963. г. свакодневно погоршавало обољење њеног десног ока. Након краћег периода, њено десно око је у потпуности изгубило вид. „Замислите колико је било моје очајање“, каже она. „Плакала сам као дете знајући да више нећу моћи да се старам о својој парализованој кћери. Отпутовала сам у Атину, где су ме пријатељи одвели на Очну клинику „Фредерика“ на испитивања. Рентгенски снимак је показао да је дошло до изливања крви и да је око неизлечиво. Одвели су ме и на другу клинику чијег се имена више не сећам. Овога пута ме прегледало шест лекара и професора, али су ми и они рекли да ништа не могу да учине. На Лезбос сам се вратила разочарана и лишена сваке наде. Страховала сам да бих могла изгубити и лево око. У октобру сам одлучила да отпутујем у Митилену (престоница Лезбоса) у нади да ћу можда наћи друге лекаре.

У недељу сам отишла у цркву. Након Литургије, запазила сам часопис „Света Марина“ (у њему се често говори о чудима светог Нектарија) који смо моја парализована кћер и ја редовно читале. Тога дана била сам нарочито усредсређена на садржај часописа. Да ли због моје намере да сутрадан пођем у Митилену или због моје дубоке вере у светог Нектарија, пала сам на колена пред светим иконама и са сузама почела да му се молим:

„Свети Нектарије, ја те поштујем и верујем да ме, ако хоћеш можеш исцелити, иако сам само једна несрећна грешница. Ја ћу ти се одужити…“

Умирила сам се и заспала са убеђењем да је светитељ чуо моју Молитву. Пробудила сам се веома рано и отворивши очи приметила да – какво чудо! – видим на оба ока. Устала сам и, усрдно благодарећи, три пута сам се прекрстила и помазала своје око уљем из кандила. Из ока је потекла нека хладна течност, слична води. Истицала је веома дуго и имала сам утисак да се моје око отапа. Од тог доба у стању сам чак и да шијем… Благодарим светом Нектарију и прослављам Господа, који ме је његовим молитвама исцелио.“

9) Епископ гортински и аркадијски са острва Крита приповеда о чуду које је свети Нектарије учинио у његовој епархији у мају 1965.г:

„Најдубље усхићење захватило је целу Масару после неоспорног и аутентичног чуда које је сатворио свети Нектарије“, пише овај епископ. Дешава се да многи људи, када за то чују, са неверицом подигну обрве, изражавајући тиме своју сумњу и маловерје. Неки ће се можда и насмешити и скептично говорити о чудима. Има и оних који ће тврдити да су то „поповске измишљотине, којима се обмањује народ.“

Лекари често говоре о случајевима када се, дејствовањем неке силе, здравствено стање болесника нагло побољшало. Постоји, међутим, мноштво органских обољења која се не могу излечити. Наука овде признаје своју немоћ и ћути. Истина, црв сумње нагриза људску мисао јер јој недостаје жива, истинска вера. Тада се и дешава чудо које превазилази границе емпиријских података и које нас приморава да признамо постојање невидљивог духовног света који на тај начин постаје опипљив и реалан.

Једна добра мајка, Марија Р, и њен умни и одважни муж К. зарађивали су хлеб за своју децу напорним радом.

Марија је већ читавих годину дана патила од страшних главобоља. Болови су је мучили у тој мери да су се њени јауци могли чути и у суседним кућама. Болест је потом захватила и плућа. Наука је потврдила те чињенице. Лекар ју је упутио у Хераклеон (критска престоница) одакле су је, са своје стране, упутили у Атинску онколошку клинику „Свети Сава“. Према испитивањима и анализама, није више било никакве наде за оздрављење, јер је болест била запуштена. Према саветима лекара, муж је одвео жену кући и припремао се за најгоре. Марија се трпела неподношљиве болове.

Увече 18. маја неко је закуцао на двери Митрополије. Отворио сам да бих видео ко је дошао. Испред мене су стајали Марија и њен муж. дубоко потресена, саопштила ми је да је оздравила. Код мене је дошла као да никада није боловала. Прекрстила се и почела да ми прича историју свога исцељења:

„Костас је тога дана отишао у куповину. Рекла сам му да се не задржава, јер сам на основу страшних болова закључила да је крај близу. Неуморно сам се молила светом Нектарију да ме исцели или да ми прекрати живот, јер сам од болова почињала да губим разум.

У једном тренутку, запазила сам да се вратима приближава нека сенка. Помислила сам да је то мој муж. Сенка ми се приближавала, али ја нисам могла да разаберем ко је то, јер је и мој вид био помућен. Тада сам зачула глас који ми је рекао: „Устани, пођи у цркву и зазвони у звоно. Свима који те буду питали одговори: исцелио ме свети Нектарије.“

Болови су се одједном умирили и осетила сам нагли прилив снаге. Без икаквог напора устала сам из постеље и почела да корачам. Као што видиш, сада сасвим добро ходам.“

Заједно смо пошли у храм Пресвете Богородице Калибијанске у којем се налази икона овог светитеља. Ту смо одслужили благодарно молепствије, прослављајући Бога и Његовог светитеља.“

10) У светитељево време, на Егини је живео и један жандар-атеиста. Свети Нектарије га је саветовао и наговарао да поверује у Бога, да се покаје и исповеди, да дође у храм и да се причести. Жандар је, међутим, остајао при своме.

Надлежно министарство прекомандовало је овог човека у Македонију на дванаест година. Када се вратио на Егину, у порти је сусрео светитеља који је и овога пута поновио своје узалудне наговоре.

Седећи са неким људима у кафани, жандар им је рекао: „Зачудио сам се да је игуман Светотројицког манастира још жив!“

„Који игуман“, упитали су га.

„ Игуман Светотројицког манастира…“

„Он је умро пре три године!“

„Шта ви то мени причате“, одговорио је потресени жандар, „управо сам га видео у порти и разговарао са њим…“

Сви су били обузети свештеним страхом. Сувишно је и да кажемо да је неверујући жандар истог тренутка пожурио у манастир…“

sv-nektarije

11) Супруга једног свештеника у Паризу боловала је неколико година од неизлечивих главобоља. Олакшање је осетила након једног јединог помазања Јелејем из светитељевог кандила, да би касније болест ослабила и сасвим ишчезла.

12) Супруга једног нашег ђакона излечила се од фиброма (оток мишићних влакана) и на тај начин избегла хируршки захват. За исцељење је било потребно свега неколико помазања.

13) Једнога човека, који је био удостојен светитељевој јављања, свети Нектарије је исцелио два пута, на велико изненађење лекара који се припремао да оперише болесника.

14) Једна од наших монахиња, која је обитавала у непрестаном општењу са Небеским Жеником и у непрестаној молитви, замолила је једном приликом светог Нектарија да јој помогне да изађе из сложене ситуације. У свануће је уснула како јој свети Нектарије даје комадић хлеба и каже:

„Узми, то је радост!“

Сутрадан су сви проблеми били разрешени много једноставније него што је могла и да претпостави.

Другом приликом, она се читаве ноћи молила за цео свет и за мноштво напаћених душа, преклињући светог Нектарија да својим благословом наткрили све несрећнике

Поново јој се јавио у сну, одевен у епископске одежде, и благим гласом рекао:

„Жарко желим да помогнем људима јер видим Христа. Он је још увек распет…“

Након дуге паузе, светитељ је додао:

„Присутан сам у свету својим моштима. Нека свештеник који ме познаје, благослови све који долазе тражећи олакшање, очишћење или опроштај… Моје мошти су мој епитрахиљ.“

(Светосавље.орг)

_______________

[1] Да, снова и виђења се не треба плашити, али треба бити веома, веома опрезан. Свети Игњатије Брјанчанинов упозорава: „Демони, имајући приступ нашим душама за време будности, имају га и за време сна. И у време сна они нас кушају грехом, додајући нашем маштању своје. Такође, ПРИМЕТИВШИ У НАМА ПАЖЊУ ПРЕМА СНОВИМА, ОНИ ПОКУШАВАЈУ ДА СНОВИМА ДОДАЈУ ЗАНИМЉИВОСТ, А ДА У НАМА РАЗВИЈУ већу ЗАНИМАЊЕ ПРЕМА ТИМ, УВОДЕЋИ НАС МАЛО-ПОМАЛО У ПОВЕРЕЊЕ ПРЕМА ЊИМА“. (Игнатий (Брянчанинов), святитель. О сновидениях / О прелести.) А Свети Теофан Затворник пише: „Одлучно се може рећи да снове, противне православном хришћанству, треба одбацити. Још: никаквог греха нема не следити снове, када недостаје увереност. Божији снови које треба испунити, биће послани више пута. (Феофан Затворник, святитель. Письма. VII. 1163) – примедба Светосавље.орг.

[2] Аутор сигурно мисли на чувени „Разговор“ Светог Серафима са Мотовиловим – примедба Светосавље.орг


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6tk

Advertisements


Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s