Ђакон Ненад Илић: Болест

Са колико болештине овај народ преко медија свакодневно бива засипан, чудо да сви не болујемо од некакве менталне куге. Неко ће са уздахом рећи – ко каже да не болујемо.

tv-sneg

Ипак мислим да још увек има довољно здравих, мада делују уморно. Умор ипак није болест. Треба само скупити снагу.

Лично избегавам да долазим у додир са медијским гадаријама, пошто у томе не видим ништа корисно, али пријатељи су ме звали и некако сам пристао да неколико минута гледам још један домаћи „фрик шоу“.

Она неуморна жена која се прославила „Тренутком истине“ поново је доспела у жижу јавности новом гадаријом у којој „Живот прича“.

Добровољац који јој је помогао у постизању гледаности буди код сваког разумног многе сумње, а опет – чини се да већина онога што прича невиђено емпатичној, забринутој, истинољубивој жени одговара ономе што се дешавало у зони сумрака.

Истина је Бог, а сва трулеж и зло само су оштећења или рупе на целовитости Богом створеног света. Жена у потрази за рејтингом се не слаже са тим. Она истину тражи пре свега у муљу. То би био њен проблем кад не би резултатима своје потраге засипала и саблажњавала све нас до којих уз помоћ медија допре. А можда смо и заслужили. Сви ми крштени смо Црква и делимо одговорност за очување вредности у овом свету. Неко више, неко мање, али сви имамо одговорност.

„Сазидаћу Цркву своју, и врата адова неће је надвладати“ (Мт 16,18) рекао нам је преко апостола Христос. И то је истина. Међутим, проблем је што се многи у Цркви понашају тако као да нас то ослобађа било какве обавезе да се старамо о свету у коме живимо.

Понекад изгледа да колико је неко на вишем месту у јерархији – мање осећа одговорност.

Безбожна власт жели слабу Цркву како би неометано вршила своје послове. А ми у Цркви дајемо довољно материјала свима онима који не осећају љубав и одговорност према Христу да им није тешко да слабе нашу позицију у овом народу.

Шта ми то радимо? И зашто допуштамо да болештине толико расту све док не прсну као чиреви који ће засути отровним гнојем екране телевизора или странице новина? Тешко је на то одговорити, али сигурно је да игнорисање проблема није начин да се против болести боримо, већ нашом колективном пасивношћу само помажемо да се болест шири. А разлози пасивности су углавном банални. Од обичне слабости до жеље за моћи, зависи од места у Цркви. Многи који пристају на колективну пасивност у својим приватним пословима су прилично активни. Као да нас је самоуправљање заувек заразило идејом – заједничко је ничије.

Можда је време да почнемо озбиљно да са бавимо узроцима наше колективне пасивности. Онда бисмо лакше изашли на крај и са проблемима .

Можда бисмо онда чак имали и довољно снаге и љубави да упутимо оне који су можда и оправдано саблажњени нечим, да се са тим треба борити, али да постоје и други начини осим ширења мрачне порнографије. Овако смо само саучесници у даљем тровању нашег несрећног народа.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6rf



Categories: Преносимо

Tags: , ,

Оставите коментар