Никола Варагић
Процес који је покренут у вези са рехабилитацијом генерала Милана Недића отвара нека питања: ко су и да ли постоје издајници, или слуге окупатора, и да ли ће икада више неко бити проглашен за издајника, или слугу окупатора?
Владајућој елити рехабилитација генерала Милана Недића иде у прилог. Ако он није био издајник, ни они који данас предају Косово и Метохију не могу бити издајници. Садашња власт може да каже исто што и они који бране генерала Недића, а то је да прихватају тренутно стање зато што им је циљ да сачувају народ (у „ужој Србији“) и да су се зато уместо борбе против окупатора определили да служе окупаторима.
Не мислим да је генерал Недић „најмрачнија особа у српској историји“, како га називају титоисти, либерал-комунисти и неолиберали. У односу на комунисте, а посебно садашњу владајућу елиту, генерал Недић је, као човек и државник, неколико лествица изнад, у свему. Међутим, остаје чињеница да је генерал Недић служио окупаторима, и то најмрачнијој сили у историји света. Како се према томе одредити?
Ако ни генерал Недић није издајник, ако ни титоисти нису издајници, ако ни ови што владају после 1990. и 2000. године нису издајници, зашто је само Вук Бранковић издајник?
Милан Недић (Фото: Википедија)
То су питања која рехабилитација генерала Милана Недића отвара, а којима се до сада нико није бавио, како на страни оних који су поднели захтев за његову рехабилитацију и подржавају такав захтев, тако и на страни оних који су против рехабилитације (али јесу за служење НАТО окупаторима и залажу се за предају или продају Косова и Метохије зарад уласка у ЕУ, тј. раде исто што и генерал Милан Недић).
Дакле, ако је НАТО алијанса физички (војно) окупирала део територије Србије, ако САД и ЕУ држе под економском окупацијом остатак Србије – како се зове служење окупатору и да ли, након ослобођења, треба праведно судити слугама окупатора?
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-677
Categories: Разномислије
Могу да нагађам са великим поуздањем да у Србији у оваквим или врло сличним политичким приликам нико неће бити процесуиран због издаје, велеиздаје или било чега сличног. Сигурно неће они на високим политичким позицијама а ни они ситнији нису угрожени: ето Душко Ковачевић нам вели да Србија не сме никада да ратује а многи су још од раније говорили да немамо непријатеља и да никада нећемо ратовати. Неће више бити дезертера – и они ранији су листом аболирани; нису могли бити процесуирани али је случајеве требало ставити тихо ад акта без политичке одлуке да се такав чин призна за легитиман. Тада је у Србији неслужење држави онда када је то била законска и грађанска обавеза промовисано у чин политичке храбристи и увршћено у легитиман манир ”сналажења”. И наравно да после тога часна држава служба не делује као нешто обавезујуће а то има мало везе са Мииланом Недићем, Драгољубом Михаиловићем или било којим делатником из времена Другог светског рата.
Ситуација у то време је била толико тешка да је апсурдно поредити изборе ондашњих личности са садашњом ситуацијом. Милан Недић није отргао било који део српске територије јер је то било у скалду са његовим политичким назорима, пронемачким опредељењем или личном рачуницом. Опсег његових овлашћења је био јако узак и несуверено одређен, одлуком окупационе силе. Додуше, питање је колико и наши политичари суверено одлучују а колико под страним притиском али се снага тог притиска и евентуалне последице непристајања не могу поредити.
Недићева управа у Србији је била изразито антикомунистичка и сам Недић је био жестоки антикомуниста. Међутим, Србија у том смислу није била никакав изузетак. Снажни антикомунистички покрети постојали су широм Европе и у многим државама су имали снажног политичког утицаја -на пример у Франковој Шпанији. На другим местима на власт долазе после немачке окупације, као у Француској на пример. У послератном периоду комунистичке снаге све те покрете, десничарске и конзервативне означавају потпуно неодговарајућом етикетом фашиста (нацизам није био популаран термин од времена Стаљиновог оданог савезништва са Хитлеровом Немачком). Питање оданости, лојалности одређеној државној идеји или идеологији у време када је деловао генерал Недић много је сложеније и суптилније него што се обично приказује. Срећом, на довољној смо историјској (да ли и политичкој?) дистанци да не морамо да упадамо у замке било чијих идеолошких шаблона.
@Milos
То су све питања која су отворена. Било би добро да се развије озбиљна дискусија у друштву.
Зато што је ситуација била далеко тежа за време 2. св. рата, ако је Недић издајник, онда су Тадић, Дачић, Вучић, Николић… највећи издајници, они су далеко гори од Недића. Онда је и Вук Драшковић далеко већи издајник него Вук Бранковић.
Србија се налази пред ултиматумом ЕУ поводом КиМ, на власти у Србији су они који Немачку сматрају за највећег савезника. Вучић хвали Немачку као што је Недић хвалио Немачку.
Франко је био фашиста. Де Гол није био фашиста. У рату су победили антифашисти са левице и деснице. Недић је био на губитничкој страни.
Они који имају разумевања за злочине партизана, комуниста и удбаша, немају разумевања за Недића. Они имају своју идеологију и боре се против идеологије коју је заступао Недић. Посебно је питање како су сви ти комуннисти данас тако велики еврофили, толико велики да би продали Косово и Метохију због уласка у ЕУ, зашто су онда против рехабилитације Недића, и колико се разликују од Недића…
Затим, треба разликовати служење кнеза Милоша Обреновића окупатору и служење оних који добијају новац од окупатора да би радили против интереса свог народа и своје државе, који мрзе свој народ…
То све има везе са дехристијанизацијом. Српску елиту чине комунисти и они који су се као људи формирали у том систему. За те људе Косово и Метохија није срце Србије, њима српски манастири не значе колико и православним Србима…
Део те елите су и председник САНУ, и Душан Ковачевић, и Слободан Шијан који је јуче за НИН изјавио: ”Имамо илузије да ће Русија стално да нас штити, а без НАТО не можемо да уђемо у ЕУ. Ако преломе на страну Запада, Србија има будућност, ако не преломе следи мрцварење. Наравно да ћу да гласам за мање зло, у чему је проблем?! У том смислу бих изашао и на референдум”.
Итд.
Поштовани господине Варагићу,
Свакако да Милан Недић није издајник. Његова Влада је то питање поставила на много вишем нивоу – на оном на ком је издаја свестан чин личне жртве. Наиме, у писму из Барселоне, писаним пред смрт, Владимир Велмар Јанковић почиње: “Ми сарадници окупатора…” Може се наћи у књизи Симе Ц Ћирковића: Ко је ко у Недићевој Србији. Дакле: реч је о вишем нивоу свести, спознаје, властите улоге – где се зна зашто се чини оно, што се ни у једном другом случају не би чинило…
Наравно, да ни “ови сада” нису издајници – али је то Ваш партијско-политички став – што мени не смета – али не може бити опште место окупљања.
Што се издајника тиче, не знам да ли Вам је познато (имам нека имена), да на гробљима Вермахта има и сахрањених са српским именима и презименима. Дакле: Срби су били у униформи Вермахта.
Не знам да ли Вам је познато, имам имена – да има Срба који су били на високим функцијама у Павелићевој НДХ: потпредседник Сабора, министри, командант авијације НДХ (чувени Узелац, који је умро глодајући Титову војну пензију, Један од Павелићевих министара био је рођак Родољуба Чолаковића. Брат Мехмеда Спаха – предратног политичара, чији је један од потомака био радикалски посланик, умро је у Загребу, 1942, као велики муфтија НДХ. Један од министара НДХ потиче из чувене и поштоване, високоинтелектуалне српске сарајевске породице Бесаровић.
Не знам да ли сте чули за Диму Стојаи-а? Он је, после Немачке окупације Мађарске, Хорти је под немачким притиском поставио Диме Стојаиа на место председника Владе. Он је извршио тоталну нацификацију Мађарске и наредио потпуни погром Јевреја. Диме Стојаи је рођен у Вршцу, његово право име је Димитрије Стојаковић, крштен је у православљу, а 1927 је променио и име и веру, прешавши у католичанство., Стрељан је као ратни злочинац, 1946.
Дакле: није проблем у издајницима, већ у томе шта ми знамо о Другом светском рату: шта се заиста догодило, а шта су нас учили.
И још нешто: Савремени свет је антифашистички, није фашистички (и уз то налево насађен. Једини десничар који је добио рат у прошлом веку је Франко). Запад: САД и ЕУ су антифашистичке силе и државе. “Овима данас” управо из тих разлога уопште не одговара рехабилитација Милана Недића,јер су се и због Драже нашли у проблему
А ево питања и за Вас: Да ли су Карађорђевићи издајници српског народа? Они су уништили Србију 1918, да би створили Југославију, у којој није обновљена Србија, али јесте створена Бановина Хрватска?
@једнорог
Прво да напоменем да нисам износио личне ставове, већ указујем на питања која се отварају.
Једно од тих питања јесте да ли су ”ови сада” попут Милоша Обреновића, или Милана Недића, на нивоу ”на ком је издаја свестан чин личне жртве”?
То отвара питање окупљања, односно основно питање – да ли смо под окупацијом. Да ли је КиМ под окупацијом, или није?
Ако нисмо, нема потребе за ослобођењем и за таквом врстом окупљања. Међутим, ако нисмо под окупацијом, да ли то значи да се одустаје од борбе за КиМ?
Ако јесмо под окупацијом, да ли постоје они на нижем нивоу свести који служе окупаторима? Ко је од ”ових сада” на вишем, а ко на нижем нивоу свести? Како се према њима поставити, коме треба а коме не треба судити у будућности, ко треба а ко не треба да буде у уџбеницима означен као окупатор?
Карађорђевићи (Петар и Александар) су део тог процеса дехристијанизације, односно вестернизације. У односу на комунисте који су дошли након њих, они су прави родољуби. Комунисти су до краја издали светосавље, па и Русију. Александар је прихватио руске монархисте, комунисти су на крају отерали и руске комунисте и све српске русофиле.
А ту је суштина приче о издаји – шта се издаје? Ако нисмо православан народ, онда служење црвеној или црној интернационали није издаја, онда Стара Србија није срце Србије, онда улазак у Нато није издаја, итд. И ту је велика разлика између кнеза Милоша Обреновића и посебно деспота Стефана Лазаревића са једне стране, и Недића, комуниста и ”ових сада” са друге стране (Карађорђевићи су негде у средини, између њих).
Зато је моје мишљење да је цео 20. век – век издаје, која се наставља у 21. веку, и то није мој партијски став, пошто нисам члан неке партије, али јесте политички, и на првом месту, хришћански – из православног угла гледано. Због те издаје, изгубили смо КиМ. Ако не дође до покајања (промене свести) и метаноје (преумљења) у српском народу, нећемо ни покушати да вратимо КиМ, а изгубићемо и остатак Србије.
Не постоји ”средњи пут”. Они који иду ”средњим путем” су ”млаки’, њих ће Бог да ”испљуне” (“Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих”, Отк. 3, 16). Ко верује у Бога, боји се само Бога и верује у Бога за кога је све могуће. Дакле, не боји се Нато силе и не мисли да је борба за КиМ узалудна. Лакше пристаје на жртву, живот у оскудици, не продаје се за мале паре, итд.
Председник владе коју је формирао окупатор није издајник, али “прави” Срби јако воле да се трте на паради у Москви као победници… Па сучим ћете сутра пред Путина несрећници?!
“Принципи љубезни моји Срби, принципи а не пароле и халуцинације…” – да парафразирам првог српског просветитеља и либерала 🙂