Невена Мијаиловић: Музика за децу – обликовање будућности

Жал за прошлим временима одавно је прошао – схватили смо каква су то времена била. Али, нису то била времена када је све било лоше, традиција је још увек била присутна у нашим делима и животима, вредности су биле више очуване. Није небитно ни то што је свако животно доба имало своје одлике и није било помешано са другим старосним добима човека. Данас је изгубљена граница између детињства и младости – најмање дете може да се нашминка, обуче одело које му не приличи и да више подсећа на естрадну личност са ликом детета. С друге стране, стара особа опет може да се обуче тако да – уз помоћ пластичних помагала и шминке – изгледа као да је млада.

"Пинкове Звездице" (Извор: Курир)

„Пинкове Звездице“ (Извор: Курир)

У свему овоме унижена је младост, самом чињеницом да више не постоји јер се, додуше вештачки, простире дуж целог човековог живота. Детињства више нема јер нема нормалног одрастања, деца су суочена са изазовима, такмичењима, обавезама а здраве дечје игре све је мање. У све ово их увлаче родитељи – али нису ни они криви за све. Најважније средство васпитања постали су медији, одатле човек упознаје шта се дешава на свим меридијанима – најчешће оним на којим све врви од славе, црвених тепиха, блицева, вундеркинда који својом зарадом обезбеде целу породицу. Зато су популарна такмичења у певању, лепоти, спорту…

И без размишљања знамо да није тако било одувек, иако је било појединачних примера. Медији су пре две и више деценија добрим делом утицали на децу, али тада је било програма намењених деци и само за децу. Ако је једина стална понуда на телевизијама оличена у емисијама типа „Жикина шареница“, „Звезде гранда“, „Звездице“, „Фарма“ и многе друге „ток-шоу“ и ријалити емисије – онда и деца прихватају оно што им је понуђено нема другог него да деца то „упију“, нарочито што немају ни избора ни довољно искуства да разликују добро од лошег.

Суочени са свим лошим у друштву – а научени још од Платона да друштво зависи од деце и од музике коју слушају – можемо схватити зашто нам се све ово догађа. Присетимо се емисија Бранка Коцкице, Драгана Лаковића „Децо певајте са нама“, делимично „Музичког тобогана“ Миње Суботе, емисије „Лаку ноћ децо“, Мандине „С оне стране дуге“, „Игара без граница“ и сијасет других које су имале своје сталне термине, своју вредност, причу која их је пратила, машту коју су побуђивале код деце – ко их је гледао никад не заборавља. Деца у тим емисијама (нарочито Лаковића и Коцкице) била су природна, обучена као деца, без вечерњих хаљина, одела, нападне шминке, укратко – деца по изгледу. Коцкица је у дечији свет увео толико тога новог, непознатог и открио деци чудеса са музиком која је била верни пратилац.

Оно што је најважније јесте да су песме изводили дечији хорови, најпознатији „Колибри“, нумере су говориле о темама које су блиске деци и давале су поуку; најчешће су то биле песме о животињама, где су кроз њихове карактеристичне особине исмејане људске мане. И данас постоје песме за децу, али је њихов садржај апстрактнији сходно захтевима времена. А емисије које би се бавиле децом и њиховим васпитањем кроз певање и игре више не постоје.

Заправо, некада су дечје песме биле првенствени репертоар деце а данас је то само један сегмент онога што слушају и певају, јер их горе поменути садржаји бомбардују. Како је почела та трансформација? Иако је првенствени разлог свакако садржај оног што се деци пружа, други би могао бити што су осамдесетих певачи популарне музике почели да певају и по неку дечју песму (иако је њихов првенствени репертоар била љубавна тематика). Тако су деца увучена у слушање песама које нису биле за њихов узраст. Временом су деца постала верни слушаоци свих певача – и оних који никада ниси певали о њима и за њих – све мање њих било заинтересовано да пева само деци. Економска вредност такве музике била је статична јер деца нису могла да ваде новчанике и „ките“ певаче – али су могла да их слушају са својим родитељима, могла су да изводе јавно њихове песме и стварају им још већу популарност.

Добар пример, а из новијих времена, јесте емисија „Јека“ (на некадашњем Трећем каналу). То је емисија истог формата као, рецимо, „Пинкове Звездице“ – реч је о такмичењу и бирању младих талената: али, за разлику од грандовског неукуса и шунда овде је била реч о певању изворних српских песама и са децом пристојно обученој (неретко и у народној ношњи). Дакле, ево примера да се и у савременим ТВ облицима може направити емисија о деци и за децу, а да буде поштован узраст, достојанство учесника и српска традиција. Да не би било примедби „зашто се не нуди решење“ – ево конкретно: уместо емисија типа „Звездица“ увести „Јеку“, макар на оном јавном програму, сервису који се (на овај или онај начин), финансира из џепова свих пореских обвезника.

Свет не почива на случајностима већ на строго утврђеној одређености: нека вас не завара приступачност многих садржаја деци – пустите децу да буду деца а бабе ће ионако остати бабе. Доситеј је децу поредио са меким воском који се може обликовати: јер када све те песме о новцу, старлетама, површној привлачности и љубави, алкохолу… уђу у дечје уши штета је већ направљена.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-64x



Categories: Аз и буки

Tags: , ,

1 reply

  1. Одличан чланак, суштинска тема.
    Лично, не бих био толико песимистичан. Норвешки музиколог и педагог Јун-Руар Бјерквол у књизи „Надахнуто биће“ (Плато, 2005) доказује да ђеца спонтано чувају народну музичку традицију насталу и до вијек ипо (150 година) уназад.
    Само да се ђеца рађају и да их пуштимо да пјевају до миле воље!

Оставите коментар