Драгана Миљанић: Слепи за слабовиде, добровидећи за хомосексуалце

Драгана Миљанић

Драгана Миљанић

Недавно је председница удружења слепих и слабовидих „Бели штап”, Весна Несторовић, завршила у Марибору обуку за кретање са псом водичем, а пре неколико дана она и Астор званично су прошетали београдским улицама. То не би било ништа необично да Астор није први пас водич за слепе и слабовиде у Србији. Кампања овог удружења за куповину пса водича трајала је читаве две године. Из те кампање скупљено је 15.000 евра, колико је коштао овај јединствени лабрадор, обучаван у Словенији.

Србија је међу последњим земљама у Европи добила Закон о кретању уз помоћ пса водича. Код нас до овог месеца није било ни једног таквог пса, а још увек нема ни сертификованих дресера, нити одгајивачница које би се бавиле оваквом врстом обуке. Колико у том погледу заостајемо за светом говори податак да је прва школа за обуку паса водича основана у Немачкој још током Првог светског рата, а обучени пси помагали су војницима који су у рату изгубили вид.

Кад се у Србији говори о дискриминацији, онда се најчешће говори о дискриминацији тзв. ЛГБТ популације, Рома и жена. Постоји развијена сорошевска агентура, инсталирана у мноштву невладиних организација, али и у министарствима, која се озбиљно бави проблемима и „проблемима“ мањинских група и која спроводи пројекте из области „унапређења људских права“, врло често спонзорисане из иностранства.

Особе са инвалидитетом нису мањина која је у првом плану, кад је реч о људским правима и дискриминацији, иако су проблеми са којима се они сусрећу више него реални. Ниједан хомосексуалац данима и недељама неће остати заробљен у свом стану, јер у згради у којој живи не ради лифт, не дешава му се да не може да се креће, као што јавне површине нису прилагођене онима који се крећу уз помоћ инвалидских колица, а не знам ни једног Рома који не може да студира, јер не постоје књиге на којима би могао да учи, као што је то био случај са једним слепим студентом права из Ниша. Овај младић током студија је имао само једну књигу на Брајевом писму, па се за све друге књиге сналазио тако што су му их родитељи читали, а он прочитано прекуцавао на Брајевој машини. Колико је то био напоран посао говори и то да једна књига од 600 страна, кад се прекуца на Брајево писмо, има 2.500 страна и тежи 30 килограма. И поред свих ограничења са којима се сусретао, овај упорни момак дипломирао је 2012. године као један од најбољих студената у својој генерацији.

Фото: David Salafia

Фото: David Salafia

Јасно је из свега наведеног да слепи и слабовиди нису интересантни невладиним организацијама. На пројекте за унапређење њиховог положаја не троше се силни новци, нити се ико сетио да направи „параду” за слепе и народу скрене пажњу на њихове проблеме. Невладине организације у Србији слепе су за слепе, али оно што је најгоре од свега, јесте то што дискриминацију над њима, суштински, већ годинама и деценијама врши сама држава, игноришући њихове проблеме. Примера ради, од 2012. године у Србији је омогућена промена пола из медицинских разлога о трошку државе, док, са друге стране, једна слепа особа, не само што не може да плати пса водича, него у Србији не може ни да га набави.

Недавно нас је и повереница Бранкица подсетила да је „у Извештају Европске комисије о напретку Србије за 2014. наведено да су и даље најдискриминисаније групе Роми, ЛГБТ особе, као и особе које живе са АИДС-ом, а да се у погледу дискриминације хомосексуалних особа све чешће пријављују случајеви дискриминације у области запошљавања”.

Овде се, дакле, на сва уста прича о неким случајевима дискриминације у области запошљавања, за које сам уверена да се могу набројати на прсте једне руке, док, истовремено, постоје људи којима није омогућено да се слободно крећу, којима није омогућено да се школују, и чија права штите искључиво њихове породице или евентуално удружења, која они сами оснивају. Притом, особе са инвалидитетом заиста имају проблем са запошљавањем, јер, чак и да уз све тешкоће са којима се сусрећу успеју да се школују, теже ће наћи посао, него један хомосексуалац, кога, узгред, нико и не пита за сексуално опредељење приликом запошљавања.

И као што смо из Животињске фарме научили да су „сви једнаки, али су неки једнакији од других”, тако у Србији можемо да видимо и да су сви дискриминисани, али су неки дискриминисанији од других.

(Конкретно, 11. 10. 2015)


ИЗМЕНА: Овај чланак је мењан 13. 10. 2015. у 23:17 – промењен је наслов.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5Y8



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

1 reply

  1. …bravo Dragana!

    …pravi primer dehumanizacije društva u kojem živimo…Srbija mora da se promeni iz korena…Island je dobar primer…zato ga ni nema u medijima…ali za održavanje tzv. parade ponosa i njenom ishodu…slušaćemo danima pre iste…za vreme održavanja iste…i efektima iste do sledeće „parade“ na svim medijima…i tako iz godine u godinu…pa će se pojaviti novi „problemi diskriminacije“…pojaviće se „diskriminisani“ pedofili…zoofili…nekrofili…itd…i kad se jednom pređe prag „dobrog ukusa“…postaćemo svedoci svih ostalih modela sodomije…možda će nas to naterati da pomognemo ljudima kojima zaista treba pomoć…a tu su oko nas…

    …tebi pozdrav…

Оставите коментар