Ознаке

, , , , , , , ,

Крис Роман је председник организације „Евро-Рус“ (Euro-Rus). Организација је политички и социјално активна у Белгији, пружајући тамошњој јавности другачији поглед на горућа политичка питања. „Евро-Рус“ се залаже за већу сарадњу између Европе и Русије, а организовала је више протеста у Бриселу против агресије на Донбас.

Разговор водила: Драгана Трифковић

Kris Roman

Крис Роман

Господине Роман, Ви живите у Бриселу, у центру администрације ЕУ. Шта мислите о политичкој и економској ситуацији Европске уније и како процењујете ниво демократије у ЕУ? Које је Ваше мишљење о правима у ЕУ? Да ли је ЕУ основана на истим правима за све чланове? Какву будућност видите за ЕУ?

Европска унија се хвали како је она наследник демократије из доба античке Атине. Атина се заиста сматра као колевка демократије. Такође се зна да је око 13% становника тог града имало право да гласа. ЕУ се хвали како је боља јер могу сви да гласају, укључујући и јефтину увезену радну снагу (имигранти) који могу да учествују у циркусу демократије који се овде одржава. А то им је олакшано захваљујући брзој натурализацији. Али права моћ се не налази у парламентима. Због партократије, реална моћ остаје у седиштима политичких странака, које су се повиновале својим правим газдама.

Владари ЕУ се не зову секретари или министри, већ „комесари“. То само показује да је Европска унија у ствари копија раних година Совјетског Савеза, када су следбеници Троцког били финансирани од стране Волстрит мафије. Као и они тада, тако су и комесари ЕУ сада агенти међународних банкстера.

Народу се даје утисак да може да учествује у демократији. Међутим, све је то само наизглед.

  1. ЕУ производи огромну количину закона. У теорији, сваки грађанин ЕУ (титула коју није тешко добити) мора да познаје закон, што је немогуће када се узме у обзир количина норми. Резултат тога је да сваки грађанин може бити осуђен из било ког разлога. Ово брдо закона познају само добро плаћени стручњаци. Свако ко је превише критичан за ЕУ може тако да буде оптужен.
  2. Од свих закона које државе чланице изгласају 80% долази из ЕУ. Ако нека држава чланица жели да прогура неки закон демократским гласањем, који није у сагласности са законима ЕУ, она бива заустављена. Али не званично преко парламента, већ застрашивањима и заверама иза кулиса. Ова метода се види у томе како је Грчка бачена на колена.
  3. Гладијатори спектакла (750 врло добро плаћених чланова Европског парламента) служе само као представа. Чим неко од њих почне превише да критикује, остали га шиканирају како би заћутао. Велика већина њих су кукавице и бескичмењаци.
  4. Ако погледате мало дубље у прошлост лидера ЕУ, видећете да сви имају нешто заједничко. Многи су започели своје европске каријере и пут ка власти пошто су били на Билдберговој конвенцији. Поставља се питање „Cui bono?”, „У чију корист?“

Добро је позната чињеница да постоји унутрашњи сукоб између Фламанаца и Валонаца у Белгији. Да ли можете да нам кажете, као Фламанац, које су битне разлике у мишљењу између Валонаца и Фламанаца, или нешто више о разлогу тог сукоба?

Белгијски унутрашњи сукоб постоји још од оснивања ове вештачке државе. Белгија је производ сепаратизма који финансирају инострани масони у некада уједињеном краљевству Холандије. У овој држави живи већински фламански народ који говори холандски, и мањински валонски народ који говори француски. Некада су Валонци имали свој сопствени језик, али су били потпуно изложени француској асимилацији. Француски језик је постао доминантан у главном граду Бриселу и због масовне имиграције из бивших француских колонија.

Још од свог оснивања, Белгија је најлибералнија држава у Европи. Многи ту помисле на позитивне слободе, али то је погрешно. Белгија је била врло либерална по томе што је била врло отворена за елите капиталиста који су се богатили на леђима радних људи. Експлоатација радника је била огромна. Једини који су имали користи од тога су били чланови белгијске француске елите (било да се ради о Валонцима или Фламанцима који су напустили свој језик). Употреба холандског и валонског језика је била забрањена, нажалост са великим успехом у Валонији. Фламанци су бар успели да не потпадну под културни буржујски прото-фашизам.

Срж сукоба је у томе да су Фламанци и Валонци два различита народа. Због тога они имају различите погледе на исте ситуације. У здравим федералним државама ове разлике су пацифиране тако што се даје довољно простора за развој сопственог мишљења на федералном нивоу. Међутим, белгијска држава је створена на принципу „Завади па владај“. У Валонији је ниво образовања врло низак, а холандски језик се не учи. Док ђаци у Фландрији уче француски. Када је дошло до сукоба у вези са овим питањем, франкофонске елите су исмејале концепт учења језика „на којем лају пси“. Ово непрестано подгрева сукобе и не дозвољава да дође до било ког облика солидарности између народа. Врло често објашњавам ово својим валонским пријатељима и познаницима који врло добро разумеју фламанско гледиште.

Оно што желим да нагласим је да интерни белгијски сукоб није фламанско-валонски сукоб. У својој сржи, то је фламанско-белгијски сукоб, у којем елите користе Валонију као жртвено јагње за своје махинације. Срећом није нико убијен због ових тензија, што није био случај са Србијом и Хрватском. Жалим за свима који су погинули и задобили ране у том братском рату.

Белгија је уз пуно напора успела да пронађе политичко решење за своје унутрашње сукобе (говорим о тешкоћама конституисања владе). Како ове околности утичу на позицију унутар ЕУ? Како једна држава, која једва превазилази сопствене сукобе, успева да ради за своје интересе у наднационалној ЕУ? Како тај комплексни унутрашњи систем утиче на везе са ЕУ, које су још компликованије?

Белгијски политичари су врло дволични. Наши лидери желе да покажу свету како им одлично иде, без обзира на то што чињенице указују на супротно. Али опет, обмана је црта (нерегуларних) масона којима припада 75% политичара по подацима мејнстрим медија. А када знамо да су овде масони лобисти, атеисти, либерали… онда није тешко разумети зашто су ствари онакве какве јесу.

Такође је интересантно приметити да се у овој малој земљи налазе седишта многих важних институција, као ЕУ и НАТО. НАТО овде има одрешене руке, као и ЕУ. Чак постоје, и то није измишљотина, споразуми са траженим терористима. Могу слободно да се шетају, имају социјално осигурање. А заузврат не смеју да изврше ниједан терористички акт. Зато се сматра да је Белгија „најбољи ђак“ ЕУ. То показује како једна мала земља може да постане важна захваљујући слепој оданости елитама. Тако да унутрашњи проблеми не представљају ништа у очима моћника. Чак су и тзв „Фламанске националистичке странке“ проатлантски настројене. Зато је Белгија веран вазал Вашингтоновој ратној машини. Тзв „Фламанска националистичка опозиција“ је чак подржавала НАТО бомбардовање Србије 1999. године!

Ко сада влада Белгијом? Које политичке структуре су најјаче у земљи и да ли у Белгији постоји права опозиција? Да ли имате евроскептичне странке које се залажу за излаз из ЕУ и како су позициониране на политичкој сцени? 

Моћне елите (Ротшилд, Билдберг, масони) владају Белгијом. Оне усмеравају политичке партије ка својим циљевима. Не директном контролом, јер би то било превише очигледно, већ манипулацијом. Што и није тежак задатак ако узмемо у обзир деменцију белгијских политичара. Политичке партије одређују ко ће се налазити на њиховим изборним листама. На тај начин они лако контролишу да само „подобни“ буду изабрани. Новим опозиционим странкама је тешко да добију изборе за своје парламентарне кандидате због изборног цензуса. Али опет, када би избори могли нешто да промене, давно би били проглашени незаконитим.

Скоро све странке су про-ЕУ настројене. Неке више, неке мање. Али оне које су про-ЕУ и оне које су скептичне у ствари су две стране исте медаље. Бити скептичан не значи противити се. Оне заиста желе да промене неке ствари, али се не супротстављају целокупном систему. Наравно, постоје и неке маргиналне групице које себе називају странкама. Али улагање енергије у локалне групе које саме себе називају странкама малих диктатора, не производи значајну опозицију.

Укратко: не постоји опозиција Европској унији или њеној политици у белгијском парламенту.

Dragana Trifkovic and Kris Roman in

Драгана Трифковић и Крис Роман у Москви

Недавно смо у Москви имали прилике да славимо Дан Русије са руским народом и да осетимо патриотску атмосферу која влада Русијом. Тада сте ми рекли: „Kада неко показује патриотизам у Белгији може да заврши у затвору. Зашто је патриотизам забрањен у Белгији?

Патриотизам треба прво да се дефинише. За мене је то љубав према отаџбини. Белгијска вештачка држава је таква да ви можете да будете белгијски или фламански патриота. Али не можете да будете патриота и да подржавате масовну неконтролисану миграцију јер то угрожава стабилност домовине.

Белгија дозвољава лажни патриотизам: белгијско-фламански постмодерни патриотизам. Свако може да буде Белгијанац или Фламанац, без обзира на то где је рођен или како је ту стигао. Ако се десет хиљада афричких или азијских имиграната једног дана појаве, врло брзо ће бити сматрани Фламанцима. То је наравно само стилска фигура, али указује на известан постмодерни менталитет који се тиче идентитета. Овакав „патриотизам“ има огромну подршку. Другачије мишљење је угушено помоћу закона против „расизма“. Ти закони нису донети да би се борили против расизма, већ да би уклонили слободу говора. Данас скоро свако мишљење може да буде сматрано као расистичко на неки начин, сем наравно ако не следите постмодерну мантру.

Ти исти закони могу да се употребе и против мене када кажем да подржавам Фландрију без геј параде, где је брак само између мушкарца и жене и где хомосексуални парови не могу да усвоје децу. Желим Фландрију у којој неће бити потребно да се ово потврди законом, већ где људи имају здрав разум и за које ће то бити нешто нормално. Али ово сматрају расизмом и сексизмом, или било којим другим измом који ће измислити. Такав патриотизам је забрањен. Лично о томе могу да сведочим – био сам осуђен на 9 месеци условно јер сам протестовао против постмодерне мантре и моћи иза ње.

Разлика између стварног патриотизма, попут оног у Русији, и лажног патриотизма, попут оног у Белгији/Фландрији, може да се види у следећем примеру: 21. јул је белгијски национални празник, 11. јул је фламански национални празник. За време оба празника ангажовани су музичари који свирају срећне песме. Белгијски и фламански симболи се ретко где виде. На бини су музичари из целог света, не пева се ни једна једина патриотска песма. Многи музичари чак јавно изјављују да мрзе све облике патриотизма.

Био сам у Москви 12. јуна поводом прославе руског националног празника. То је спектакл који свету показује сву величину Русије. Видео сам како је приказана руска историја, руска величина и руски понос. Све је то било организовано уз тонове руске музике и у контексту руске културе. Млади волонтери су бесплатно делили десетине хиљада заставица Русије. Питао сам једног зашто то раде. Могли би да се излежавају на некој плажи или да седну у неки бар. Сви (!) су ми одговорили следеће: „Радим ово јер волим своју земљу.“ Ово би било потпуно немогуће у Белгији. Мултикултурализам ЕУ је уништио и протерао сваки облик правог патриотизма. Русија се сасвим другачије односи према свом „мултикултурализму“, са много бољим резултатима него земље у ЕУ.

Када је НАТО организовао агресију на Србију 1999. године, Ви сте организовали протест у Бриселу. Тада су Вас и вашу супругу, која је била у другом стању, ухапсили. Шта Вас је мотивисало да организујете те протесте и да подржите Србију? Да ли сте пре тога били добро упознати са ситуацијом у Србији и са намерама НАТО да започну агресију против једне суверене државе у Европи?

Вести о НАТО бомбардовању су ме заиста шокирале. Пре тога сам већ гајио велико поштовање према српском народу. За време, после бомбардовања и дан-данас се дивим храбром држању и истрајности тог народа у борби против тако екстремног и кукавичког облика агресије. На вестима су приказали НАТО бомбардовање жена и деце, као да то не представља никакав проблем! Чак и политички активиста има своје емоционалне границе. Моје срце је крварило због Србије и дан-данас се стидим што је моја држава учествовала у том злочину против човечанства. Видео сам како су невини људи гинули искасапљени, а ја нисам могао ништа друго да урадим сем да вичем „Зауставите лудило!“

Моја старија ћерка је тада имала две године. Размишљао сам о српској браћи чија су деца погинула или у болници, тешко рањена. Видео сам слике ужаса које је починила ОВК, коју је подржавао НАТО. Да ли је то био крај цивилизоване Европе? Зато сам се придружио протестима против тог бомбардовања. Десничари и левичари су изашли на улице са истим циљем: „Зауставите ово НАТО лудило!“

Једном, када смо колима кренули на један од тих протеста у Бриселу, супругу и мене је зауставила полиција. Везали су нам лисице без икаквог писменог наређена или учињеног прекршаја. У нашим колима није било никаквих флајера, банера нити било каквог политичког материјала. Моја жена је била у четвртом месецу трудноће! У Србији су бомбардовали жене и децу. Али подићи свој глас против тога, на ненасилан начин (!) је ипак било забрањено. У подне су нас одвели у затвор где смо подуже остали. Док смо били у затвору, полиција је ухапсила криминалце који су имали код себе дрогу која је вредела читаво мало богатство. Ставили су их у нашу ћелију. Али за разлику од нас који смо остали у ћелији више од осам сати, њима је било допуштено да оду после два сата. Када су нас пустили, ноћ је већ била пала.

Белгијске ТВ станице су организовале прикупљање новца за „избеглице са Косова, жртве ужасних Срба“. Антисрпска атмосфера је била страшна. Чак је и „Фламанско националистичка опозициона странка“ прикупила 1500 евра за њих! Њихове вазалске организације су слале писма у којима објашњавају зашто подржавају „народ на Косову“ против „српских злочина“. Реаговао сам тако што сам одштампао налепнице на којима је писало „Фландрија солидарна са Србијом“. Као прави патриота, био сам усамљен у тој неравноправној бици. Мало касније је полиција дошла у мој дом са налогом. Нису много тога однели, сем просрпског материјала. Када сам касније тражио више информација о том налогу, слегнули су раменима и рекли: „није ништа страшно.“

Као што видите, рат у Србији је био, по мом мишљењу, нокаут за Европу. Америчка геополитика не фаворизује јаку Европу. За кратко време су одсекли српску колевку (Косово и Метохију), па чак и прилаз мору помоћу одвајања Црне Горе. Протестантско-атеистичка коалиција (Волстрит–САД–Велика Британија) је желела, и још увек жели, да уништи оне који бране хришћанство. Ако погледате геополитичку ситуацију хришћана, лако ћете схватити да је срж европског хришћанства у словенском православном свету. Тај део света се налази на америчкој црној листи.

После агресије на Србију, могли смо да видимо како је НАТО подстакао рат у Украјини. Видим велике сличности између онога што се десило на КиМ и онога што се дешава у Украјини. Уз помоћ својих опуномоћеника, САД су преузеле власт у Кијеву. Сада покушавају да истерају Русе са њихове историјске територије. Исто као што су САД пустиле да њихови опуномоћеници преузму власт на Косову и Метохији, желећи да истерају Србе са њихове историјске територије.

Ви сте председник организације „Евро-Рус“, која у Белгији доста активно промовише Русију и представља проруске ставове. Недавно сте организовали доста акција са циљем да укажете на праве разлоге сукоба у Украјини и на то да Русија није агресор, већ борац за мир. Ви представљате ставове који су у супротности са званичном политиком Запада. Објасните нам, молим Вас, Вашу проруску оријентацију и како људи у Белгији оцењују Ваше активности?

Хтео бих само да појасним да „Евро-Рус“ није „белгијска“ организација. Боримо се да будемо активни у целом евро-руском региону. Централа се налази у Белгији зато што ја овде живим. И то што живим недалеко од Брисела је још интересантније за нас.

Да бих објаснио своју проруску оријентацију, морамо да се вратимо у шездесете године. Ја сам дете Хладног рата. Наше васпитање је било врло антируско. Говорили су нам да ће Руси доћи и напасти нас и да ће користити нуклеарно оружје. Баш као у британском филму „Дан после“ из 1982. године. У том филму је совјетско нуклеарно оружје уништило Велику Британију, а протагонисти се боре да преживе. Учили су ме да на то гледам као на реалан сценарио. Код куће, у школи, на медијима, свуда се причало о „црвеној претњи“.

k-roman-2

Протест организације Евро-Рус у Бриселу: „Спасите народ Донбаса од украјинске војске“

Када сам имао двадесетак година, придружио сам се „Фламанској националистичкој опозиционој партији“, која је стремила ка независној Фландрији, док се истовремено борила против масовне илегалне миграције. Уместо да ме науче позитивним патриотизмом, говорили су ми како су Руси „зли“. Шта више, учили су ме да нацистичка агресија није била само потребна, већ врло добра. Можете ли то да замислите? Без икаквог стида, неки високо позиционирани чланови су говорили како би требало уништити Словене, које су сматрали нижим људским родом. Споља су били антикомунисти, а изнутра су били само мрзитељи Руса. Страни политичари су долазили и причали о страшним злочинима које су починили Руси. Оснивачи покрета који ће касније добити назив Ал Каида били су сматрани херојима и борцима за слободу. И као и многи други веровао сам у ту пропаганду. Како бих и могао другачије? Још од детињства сам слушао о руским „ужасима“.

Али као што се и Свети Павле супротставио својим грешкама, тако сам и ја. Тешко је ово рационално објаснити. Схватио сам да ће Волстрит опет тежити рату међу европским народима. Опет би убијали једни друге за циљеве неких других људи. Западно друштво је од мене направило мрзитеља Руса. Захваљујем се Богу што ми је дао увид у моје грешке, које могу само да осудим! Годинама после нацистичке агресије на Русију, Европа је била у рушевинама, изгубила је десетине милиона невиних живота. Још увек осећамо последице те драме. После мог преокрета, почео сам да учим о Русији, о словенском свету и о геополитици. Научио сам руски, што ми је дало приступ разумевању руске душе. Нисам више желео да трпим мафију Волстрита, америчку владу или америчку политику. Схватио сам колико су ме лагали. Схватио сам да је агресија нациста била рат геноцида, који су финансирале наше елите за своју сопствену добит. Зашто то нисам раније схватио? Зато што је атлантистичка пропаганда била врло јака и свеприсутна.

Данас се залажем за Европу без рата и, ако је то могуће, за свет без рата. Од Гибралтара до Владивостока, сви становници имају исту жељу: мир и срећа. Али како можете да будете срећни ако бацају бомбе на ваш дом, ако видите вашу децу како умиру, ако сте гладни? Амерички интереси су у контрадикцији са нашим. А руски напори да одрже мир су огромни. Врло сам им захвалан због тога. Захваљујући њиховим напорима да не подлегну изазивањима хушкача рата, ја данас могу мирно да одем са својом децом до продавнице. То је сигурност у којој не уживају мајке у Србији и Новорусији. Оне иду до гроба где су сахрањена њихова деца и вољени…

Врло је важно схватити да Западом влада убилачка идеологија: либерализам. Либерализам, који је у сржи атеистички, побио је све „рекорде“ што се тиче геноцида и масовних убистава. Погледајте само многобројне жртве абортуса сваке недеље, месеца, године… Борим се против такве идеологије смрти. Због тога ме у Белгији у најбољем случају сматрају „маргиналцем“, или „руским колаборатором“ у другим случајевима. Одржавају народну масу у политичкој неписмености и она се тако и понаша. Срећом, постоји све већа група тзв „народне елите“ која подржава циљеве организација као што је Евро-Рус. Не говорим о професорима, већ о људима који не следе слепо идеје мејнстрим медија. Чуо сам много паметније анализе од једне чистачице него од неких новинара који добијају сву пажњу медија.

Укратко речено, могу да кажем да подржавам Русију јер та братска нација не намерава да заузме целу Европу. Доказали су се као поуздани партнери у сваком евро-руском договору. Ми смо ти који смо под окупацијом: од стране америчких медија, америчке политике, америчке културе, америчког начина живота… и америчке војске. Желим да оду. Уништили су нашу културну традицију. Источна Европа није имала руске војнике двадесет година. Да ли су сада срећнији под западњачком владавином? Ја видим само да су све јаднији и јаднији, као и ми у Западној Европи. Евро-руско партнерство је врло добра алтернатива америчко-европском вазалству.

Скоро сте постали православан хришћанин. Да ли сте и раније били верник или сте припадали некој другој црквеној заједници? Шта је утицало на Вас да прихватите православље? Шта за Вас значи православље?

Одлуку да постанем руски православац сам донео много раније, али нисам тога био свестан. Неколико људи у мом животу су били моје духовне вође. Прва је моја бака католкиња, са којом сам проводио пуно времена у детињству. Њене речи су на мене снажно деловале. Дала ми је осећај вере. Када сам имао 18 година, био сам у периоду религиозног бунтовништва. Мислио сам да сам атеиста. Моје чланство у партији коју сам претходно споменуо ме је научило не само да мрзим Русе, већ да мрзим и религију. Они су желели да униште религију исто као што су хтели да униште словенске народе.

Срећом, овај период мог живота није дуго трајао. Уље увек плива на површини. Моја дубока веровања, које сам потиснуо, нису могла вечно да буду скривена. Почео сам да се враћам Христу. Због тога што сам живео у Западној Европи, то је био строг традиционалан католицизам (много различит од мејнстрим постмодерног католицизма). Откриће православља пре неколико година ми је унело топлину у срце. Много волим словенски мистицизам. И тако, после једне дуге и мукотрпне Одисеје, вратио сам се кући у православље. Парчићи слагалице су се сада уклопили. Чак и данас размишљам о својој баки и захваљујем Богу за просвећење које сам добио.

Не верујем да је човечанство савршено. Скоро све што човечанство створи, има своје позитивне стране, али има и оне негативне, укључујући и верске институције на планети. Али знам да религија, а посебно православље, побољшава животе и душе људи. То чини свет много подношљивијим него свет где нема Бога. Почињени су злочини у Његово име, ужасни злочини, али они који су почињени против Његовог имена су још гори. У прошлости, владари се ничега нису плашили сем Бога. Данас, већина њих се не плаши ни Бога. Не поштују Бога, већ Сотону. Скоро су поставили статуу Сотоне у Детроиту, у Америци! Стога се они не плаше ни да започну нуклеарни светски рат. Анти-религија која залуђује многе се зове атеизам. Атеизам влада Волстритом и Белом кућом. Ако наставимо да следимо њихов пут, онда ћемо сазнати прави ужас њихових „моралних вредности“.

За крај интервјуа, реците нам да ли Србија има праве разлоге да се придружи ЕУ? Да ли имате неку поруку са српски народ?

Срби: НЕ ПРИДРУЖУЈТЕ СЕ ЕУ!

Данашња Содома и Гомора могу да се нађу у ЕУ. Сви знамо судбину тих градова.

Ваша судбина ће бити као судбина Грчке. Ваша валута ће нестати, исто као и ваша култура. Бићете „богатији“ за геј параде, масовне миграције афричких избеглица (које ћете морати да прихватите), а вашу децу ће да уче да мрзе Бога. Ваша дивна земља и народ ће почети да личе на западноевропске зомбије.

Отишао бих и мало даље и рекао бих да сваки Србин који подржава чланство у ЕУ је издајник свог народа. НАТО је покушао да вас бомбама врати у Средњи век. Ваши родитељи се нису предали и зато НАТО сада опкољава вашу земљу. Сваком Србину кажем: „Ако заиста мислите да би живот у ЕУ био бољи, сетите се оних које су убиле бомбе НАТО и ЕУ! Опет ће то урадити ако буду хтели!“ Србији не треба ЕУ. Чланство у Евроазијској економској унији је много боља алтернатива. Српска влада је починила велику, али схватљиву, грешку 1999. године. Мислили су да ће их Руси заштитити од агресије НАТО. Али истина је била сасвим другачија. Јељцин је био само други издајник после Горбачова. Али данас се ситуација променила. Руска војска се обнавља и помоћи ће Србији. Србија не треба да гледа ка западу, већ ка истоку, ка Русији.

Србија је дивна земља и Срби су диван народ. Немојте да престанете да волите своју земљу и културу. То је земља у којој су вас ваше мајке одгајиле. Научили сте да ходате на српском тлу. Ту сте доживели своје прве радосне тренутке, ваше прве туге. Ви сте данас још увек извидници европског ослобађања од међународних банкстера. Ви можда мислите да сте мала нација, али то није тачно. Србија је један од већих изазова за волстритску мафију. Ако паднете, цео Балкан ће посустати. Србија има задатак: не саплитати се. Морате да задржите свој положај и да га никада не напустите. Ако погледамо шири историјски контекст, ви немате право да посустанете, као што су то многи урадили на Западу.

Памтите вашу славну прошлост, изградите на њој славну будућност.

Бог не захтева ништа мање од вас!

Са енглеског посрбила: Светлана Максовић


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5Xb

Advertisements