Милана Бабић: У Русији на тринаестом сабору Витезова

Носите бремена један другога, и тако ћете испунити Закон Христов.
Гал. 6,2

Јунаштво је када себе браним од другога,
чојство је када другог браним од себе.
Марко Миљанов

Служити, устројавати свој дух, вјежбати, али и кротити тијело, слушати анализе и поуке, помно отвореног срца и духа, бдјети над собом, и молећи се вољети: свој род, своју земљу, своју историју, себе, на здрав начин. Служити, служити, служити…

Милана Бабић у Кремљу

Милана Бабић у Кремљу

У човјеку постоји „неуништива свијест, својеврсно сјећање на сопствено поријекло од неке више правде од које је нечим удаљен, али којој тежи да се врати, јер само у потчињености њој као свом моралном извору он се осјећа онаквим каквим јесте, као слободно биће“ (Лав Тихомиров, „Монархија“).

Када сам се прошле године по први пут обрела у Русији за мене то није била непозната и далека земља. За православног човјека гдје год је земља освећена крвљу мученика, а ваздух окађен тамјаном и устрептао од црквених звона – земља је његова, блиска и топла истовремено. Брезе, брезе и борови, дрвене куће уклопљене у природу, стопљене са њом, цркве са златним куполама, синтеза Степе и Шуме (Лав Гумиљов), номадски елеменат укроћен и зауздан ратовима великих кнежева, огромним пространством…

Стара Русија, древна Русија, Царска Русија присутна је у шапутању ријека и потока, благим ликовима са фресака, у причама и бајкама. Исток, руски човјек, снажан и емотиван, разапет између срчаности, која га вуче на дно бића, и аскезе. Руски човјек, ако се отргне од злих страсти, унутар и изван себе, сагледава творевину са небеских висина. И ствара незаборав.

Кремљ

Кремљ

Август љета Господњег 2015. године

Ономад написах да се Русија буди, а сада осјетих да Русија, истинска Русија, Царска Русија, израња из манастирских одаја, приповиједа из кремаљских зидина, враћа се у свијест и дух руског човјека, избија из свих пукотина и углова. И трепери. У иконама, записима, сјећањима. Трепери и чека своје вријеме.

У руски философско-политички свијет враћа се и добија нову снагу и замах мисао Леонтјева, Достојевског, Тихомирова, Соловјова, Фјодорова, Иљина …

На улици, у свакодневном опхођењу, у администрацији, на телевизији, свуда – два духа, два модела. Побједничка застава Запада, социокултурна и духовна, још увијек се вијори. Млада руска жена, изложене љепоте и гордог става обучена је већином у западно рухо. Прелијепо словенско лице, њежно и моћно истовремено, укроћено је и ухваћено у модел, тип, бренд у коме је све огољено и приземљено.

Жене средњих година, напротив, прилагодиле су исконској традицији све: и накит, и одјећу, и шминку. На њима је све са мјером, елегантно и достојанствено: осмијех, став, одјећа. Љепота, узвишеност, одмјереност, мистичност – женственост која плијени и осваја.

Дакле, руска култура је још увијек „култура-прималац“ западне културе (А. С. Панарин). Још она није своја, још модел није успостављен, још није направљен систем који би заштитио и рехабилитовао руски свијет у пуноћи, али кретање постоји, оно је колико планско, у истој мјери и сакривени, непредвидљиви потенцијал православља и византијског насљеђа.

Српскa делегaцијa у Музеју Отаџбинског рата

Српскa делегaцијa у Централном музеју Великог Отаџбинског рата

Витештво

Служити, и налазити смисао у служењу, љепоту и мир. Стварати поредак, бити дио нечега великог и трајног, накалемити се на старо, учествовати у заједничком пројекту, бити дио заједнице, тима, саборовати као у породици – свући са себе самодовољног, самозаљубљеног изолованог човјека. И служити.

Служити отачеству, отаџбини, земљи отаца, завјетној земљи, у времену када је све подређено тренутку, сведености човјека на сада и одмах, на тијело и тјелесност, на ужитак. Бити свјестан да је историја култ мајки и очева, „испуњење дуга према умрлим прецима – васкрсавање“ (Фјодоров).

Служити и бити одан када је оданост постала презрена и исмијана, затамљена подругљивошћу и нискошћу масмедија.

Служити и осјећати се живим и потребним. Сврсисходним. Бити вјеран, завјетован; предан, сабран и прибран.

Коме служити и осјећати то као испуњење узвишеног задатка?

Власти која је посвећена, оцрковљена, владару који схвата мистичну страну историје и тежи праведности.

Асоцијација Витезова

Витез мора бити испуњен са седам основних врлина: вјером, надом, љубављу, праведношћу, разборитошћу, чврстином духа и умјереношћу. Срце је центар витештва.

Витештво је дио западне традиције која није постојала у Византији. У Србији витештво постаје популарно за вријеме цара Стефана Уроша IV Душана Немањића, а врхунац достиже за вријеме деспота Стефана Лазаревића (Ред Змаја). У ономе што се назива „Косовски мит“ српски народ је, као цјелина, прихватио аристократску етику која је била одлика средњовјековног племства, што је јединствен примјер у свјетској историји. Једини сличан примјер налази се у самурајској етици Јапанаца (Драгош Калајић).

Милана Бабић и руски дечак

Милана Бабић и руски дечак

Асоцијација Витезова своје исходиште има у патриотској организацији Национална организација Витезова коју је основао руски патриота, учесник грађанског рата, Николај Фјодорович Фјодоров 1927. године. Он је свој живот посветио националном васпитавању омладине првог таласа руске емиграције. Организација се развијала у Француској (Париз, Гренобл, Марсел, Кан, Ница) те у Прагу, Берлину, Риги, Софији. Многи од чланова друштва положили су живот у Другом свјетском рату. Послије рата престају да постоје удружења у Источној Европи, а поново је успостављена организација у Француској. Од 1954. године настају удружења Витезова у Мароку, Аргентини, а 1958. године у Белгији и 1959. у Аустралији. Хиљаде дјеце прошло је кроз удружење крепећи свој дух, учвршћујући се у љубави према Русији.

У садашње вријеме Национална организација Витезова наставља свој посао обједињујући потомке емиграната који су Русију напустили послије грађанског рата. Мото организације је „За Рус, за вјеру“ и одраз је тежње служењу Русији и Православној вјери.

Преподобни Сергије Радоњешки

Преподобни Сергије Радоњешки

Витезови настављају древну традицију васпитања младог нараштаја за служење Отаџбини. Корјени ове организације налазе се у стварању „забавних“ (потешных) пукова. По наређењу цара Алексеја Михаиловича 1682. године окупљена су дјеца из разних слојева у „Петровски пут“ за војне игре царевића Петра на маневарским пољима око Кремља. Управо из тих „забавних“ израсла је гарда руске регуларне војске, коју је створио император Петар Велики: Преображенски, Сјеменовски и Измајловски пук, који су касније одиграли одлучујућу улоге у ратовима против Шведске. И то је био први примјер организованог војно-патриотског васпитања омладине у Русији.

Асоцијација Витезова створена је 2. децембра 1992. године на Оснивачкој конференцији у централном музеју Оружаних Снага РФ. Организација је саздана од различитих секција војно-патриотских и спортских клубова. Године 2012. Асоцијација Витезова је добила статус међународне друштвене организације, а 2007. Асоцијација добија благослов Свјатјешег Патријарха Алексија II.

Свечано отварање саборовања Асоцијације Витезова

Петог августа 2015, у дјечијем здравственом лагеру „Васточниј“ Петушинског рејона Владимирске области, окупило се 150 учесника сабора „Асоцијација Витезова“ на Тринаестом Међународном збору витезова. Збор витезова је традиционални заједнички пројекат Асоцијације, на чијем је челу доктор медицинских наука, мајстор борилачких вјештина Н. Н. Немчинов, и међурегионалног друштвеног фонда „Центра националне славе“ са В. И. Јакуњином као предсједником Старатељског савјета и М. Ј. Бајадаковом као предсједником Фонда.

У Кремљу

У Кремљу

Шестог августа, на Саборном тргу у Московском Кремљу, одржана је смотра учесника сабора из Москве и Московске области, Крима, Јарославља, Самаре, Саратова, Курска, Каљининграда, Урјупинска, Србије, Црне Горе, Републике Српске, Јужне Осетије, Бугарске, Летоније и Придњестровске Молдавске Републике. У центру постројавања била је група са заставама са знамењем организације на којима се налазила девиза „Служим отаџбини“.

Специјално за витезове, као и сваке године, одреди Предсједничког пука припремили су величанствен програм уз учешће пјешадије и коњице, послије чега су одреди Витезова из руке свештеника Олега Стењајева добили иконе својих небеских покровитеља: Александра Невског, Сергија Радоњешког, Серафима Саровског, Фјодора Ушакова, Саве Српског и Архангела Михаила.

Председничка гарда

Председничка гарда

Са ријечима добродошлице учесницима свечано постројених витезова обратили су се: предсједник за безбједност Друштвеног парламента Русије, предсједник президијума државне организације „Официри Русије“ А. В. Цветков; први потпредсједник Фонда Андреја Првозваног и Центра националне славе М. И. Јакушев; руководилац Центра војно-патриотског и грађанског васпитања Одјела образовања града Москве И. И. Мељниченко; члан президијума Савеза ветерана војно-обавјештајне службе генерал-поручник Ј. А. Бабајанц; предсједник Вишег савјета Асоцијације Витезова Н. Н. Немчинов.

За одреде Витезова потом је организована екскурзија по Великом Кремаљском дворцу. Свака делегација је имала свог водича. Ход кроз дворац у ствари представља кретање кроз вијекове руске историје. Свака просторија, свака фреска, слика, урезана имена заслужних за побједе у ратовима одражава сјај Русије – улогу коју је Царство имало у контексту православне икумене.

Н.Н. Немчинoв (лево) у мајици са ликом Рaтка Млaдића

Н.Н. Немчинoв (лево) у мајици са ликом Рaтка Млaдића

Увече је у клубу дјечијег саборишта „Восточниј“ одржан концерт солиста и плеса ансамбла ВБС, заслужних умјетника Русије Аљоне Лужецке, Андреја Немакова и младих талената – Никите Немакова и Настје Лужецке.

Свакодневица

Устајање, тренинг, молитва, па распоред дневних активности потом: предавања из историје, вјеронауке, етике (предавач потпуковник И. Л. Самохвалов, члан Највишег савјета Асоцијације Витезова), школа новинарства (предавач пуковник у резерви В.А. Латињин, руководилац војно-патриотских и омладинских програма Центра националне славе и члан Савеза новинара и Савеза писаца Русије), потом приказивање филмова, вечери поезије, разговори, дружења. На мајицама ликови великих руских људи: Александра Невског, адмирала Ушакова, генерала Скобељева, Петра Столипина, Сергеја Караљова, маршала Жукова.

Гости сабора ове године, поред Лужецке и Немакова, били су: публицист и члан Савеза писаца Русије Александра Ибрагимов; историчар М. В. Потапов, генерал-мајор И. П. Лазуренко и сарадници фонда социјалног развоја духовно-природних вриједности „Сјећање Побједе“ И. А. Перемиловскаја и Р. А. Ардуанова; руководилац информационе агенције „Ана њувс“ доктор економских наука, професор М. М. Мусин, познати писац и друштвени радник В. Е. Шамбаров – који је представио своју нову књигу „Фашисти Европе“, Леонид Шумски, заслужни умјетник Русије, козачки дует Ана Бубнова и Владимир Караљов и пјесникиња Нина Карташова.

Поетско вече, вечери националне културе, предавања, стихови – све је било посвећено седамдесетогодишњици побједе над фашизмом. Било је величанствено чути пјесму „Тамо далеко“ и громки завршетак пјесме – ЖИВЈЕЛА СРБИЈА! – у извођењу Леонида Шумског. Са поносом је српска делегација слушала о подвизима српског народа у Другом свјетском рату у анализама и предавањима историчара.

Сa певaчем Леoнидoм Шумским

Сa певaчем Леoнидoм Шумским и козачким дуетом Ана Бубнова-Владимир Караљов

Посебно богатство и својеврсну корективну функцију, богословски поглед на историју 20. вијека, пружила су предавања кандидата богословља, професора Московске богословије, Андреја Салаткова.

Екскурзије

Дванаести август, екскурзија у срце Русије, њен духовни и културни центар, у вијековима надограђивану Троицко-Сергијеву лавру – одлазак код Преподобног Сергија Радоњешког.

Троице-Сергијева лавра

Троицко-Сергијева лавра

Цркве, са чудесним фрескама и иконама, музеј који је ризница духовних и културним споменика. Ово мјесто је неколико пута одиграло пресудну улогу у историји Русије, у њеном усмјерењу. Овдје долази по благослов за рат са татарским ханом Димитрије Иванович. Од овог мјеста Иван Грозни прави бедем одбране Москве, у Смутно вријеме манастир успијева да издржи пољску опсаду. Петар Велики 1689. налази уточиште бјежећи од „стрелаца“…

У манастиру, слушајући приповиједање о значају Троицко-Сергијеве лавре за руску историју, размишљам о „чудним путевима Господњим“ – Куликовска (1380) и Косовска битка (1389). Једно царство пропада друго израста, у духовним темељима обје битке јасна свијест о жртви, о цијени слободе. Поље Куликово и Косово поље обједињени у метаисторијској равни, у историји која је свештена, осмишљена.

Сандале преподобног Сергија Радоњешког

Сандале преподобног Сергија Радоњешког

Размишљам о ријечима Преподобног Сергија Радоњешког, упућене великом кнезу Димитрију Донском пред одлучујући бој за руску историју: „Иди против варвара; ни најмање не сумњај, Бог ће ти помоћи и ти ћеш побиједити непријатеља и здрав се вратити.“ Размишљам о калуђеру кога је послао Преподобни Сергиј у битку, који ће први изаћи на мегдан и погинути. Размишљам о Светом Петру Цетињском који је облачио ратничко одјело и борио се, у пресудном часу, у двије битке против скадарског паше. Монашка риза и мач…

Неколико дана послије обилазимо Централни музеј Великог Отаџбинског рата у Москви. Главне битке, знамења побједе, подаци, фотографије, слике, споменици, лампице које симболизују погинуле. Историја која се понавља, кретања која се понављају, тежње које се понављају и, опет, мисао о посебном, пресудном тренутку историје − јасна свијест шта је Русија уложила, колико је живота дала за Слободу, али и шта је изгубила 1990-их у јаловом покушају да по ко за који пут постане Запад. И, да, то је „плаћено геополитичким позицијама које је она изграђивала током четири вијека“ (Наталија Нарочницка).

Сликa чувенoг снaјперисте Зaјцевa (Централни музеј Великог Отаџбинског рата)

Сликa чувенoг снaјперисте Зaјцевa (Централни музеј Великог Отаџбинског рата)

Потом одлазак на мјесто погибије Јурија Гагарина. Са нама иде Светлана Ивановна, професор руског језика. Њено приповиједање одликује високи стил, са задовољством упијам сваку њену ријеч и гестикулацију која прати речено. Њена реченица је богата и јасна, у њој препознајем руске класике и руске бајке. У приповијест о подвигу Гагарина стала је прича о симболици његовог имена, о нестварности атмосфере на улици када се лет десио, о његовој слави, страшном крају, о његовој дјеци…

Размишљам о пространствима, небеским; о томе како је бити сам тамо горе, колико смјелости и вјере треба за то, колико снаге. Гледам у цркву која се налази у близини спомен куће. Црква је задужбина једног космонаута.

Код места погибије Гагарина

Код места погибије Гагарина

Летјети, винути се далеко, па се вратити и градити. Оставити спомен, за вјечност. Русија. Православна. Моја.

Фотографије: Милана Бабић


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5Jv



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , ,

2 replies

  1. Како ми је лиЈепо да дасм те опет пронашао!

  2. И одмах изгреших у куцању..за сваки случај,.. да препознаш..-))

Оставите коментар