Макс Хејстингс: Не можемо помоћи свим мигрантима

(Дејли мејл, 4. 9. 2015)

Нема сумње да је у питању слика која ће ганути и најокорелија срца – симбол десетина хиљада избеглица од трагедија у Сирији и Ираку, које су умрле ове године док су покушавале да пређу сличан пут.

maks-h-dejli

Стотине хиљада њих су још увек у пролазу: сакривене у комбијима и камионима трговаца људи; закачени за дна теретних вагона; прескачући преко граничних ограда; пробијајући се да мађарских железничких станица; чак и у вожњи бицикла до Скандинавије.

У питању су дешавања какве Европа није посведочила још од тамних дана који су уследили по окончању Другог светског рата, и који су у подједнакој мери изазивали чуђење, збуњеност, саосећање и – страх.

Немали број политичара и коментатора широм света сипао је презир и бес према европским Владама због њиховог погрешног одговора на миграциону кризу.

Они су осуђивали неосетљивост нација које су одбиле да отворе своја срца и врата пред људском патњом тих размера.

Један амерички колумниста је јуче предложио да би требало да са добродошлицом дочекамо све придошлице и да тако решимо демографски дефицит радно способног становништва.

Дејвид Камерон је мета жестоких приговора, од којих неки пристижу из Немачке – која је његов најважнији европски савезник – зато што одбија да се сложи с тим да би Британија требала да прихвати свој део избеглица.

Ови критичари ни изблиза неће бити задовољени синоћном објавом из Даунинг стрита[1] да ћемо примити неколико хиљада избеглица из избегличких кампова.

У међувремену, противнички кандидати за лидерство у Лабуристичкој странци утркују се ко ће жешће напасти господина Камерона за наводни недостатак саосећања, а овоме су се придружили и неки торијевски чланови Парламента. Џони Мерсер, посланик из Плимута, рекао је да мајке које се даве док покушавају да своју децу одрже на површини Медитерана не треба да мисле да је Британија место које их неће дочекати са добродошлицом.

Међутим, било који разговор о овом изузетно тешком и важном питању треба да почне признањем да се то не односи само на оно што се дешава у Калеу. Нити да почиње или да се завршава спомињањем стотина хиљада трагичних жртава ратова у Сирији и Ираку, које покушавају да умакну од Асада и Исламске Државе.

Дечак удара друге мигранте који покушавају да га скину са воза у Будимпешти

Дечак удара друге мигранте који покушавају да га скину са воза у Будимпешти

Суочавамо се са једном од најмасовнијих покрета становништва после 1945. године.

Десетине милиона људи на Блиском Истоку и у Африци решено је да напусти своје матичне земље како би отпочели нове животе у Европи.

Неки су заиста жртве рата и глади. Многи други, посебно из Западне Африке, покушавају да искористе чињеницу да наш континент нуди далеко изгледнију будућност од оне коју би могли да очекују у својим земљама.

Пре неколико деценија, док сам радио као страни дописник у многим земљама из којих мигранти сада беже, могао сам да посведочим многе ратове, суше и глади које су изазивале патње невиних сличне данашњим.

Али у то време, ти људи тешко да су могли да размишљају о западним друштвима са њиховим богатством и сигурношћу, а камоли да разматрају да допутују до њих. Наше државе изгледале су им далеко као тамна страна Месеца.

Сада, насупрот томе, путем телевизије и интернета, становници и најудаљенијих примитивних нација виде свакодневно на својим екранима шта ми имамо а они немају, а изнад свега физичку сигурност. Упознао сам више њих који су страствени навијачи Манчестер јунајтеда. Они су спреми да истрпе сваку тешкоћу, прихвате било какав ризик, у маничном трагању да се домогну наших обећаних земаља. Што више људи види своје пријатеље и рођаке да се упуштају у ову потрагу, више ће њих бити подстакнуто да их опонаша. Што више њих успе, све више њих ће их следити.

Ни народи ни Владе у Европи не треба да буду сумњичави о историјској природи ове опсежне миграције, нити о тежини изазова коју она представља за стабилност и саму природу наших друштава.

Ако приближан број људи који покушавају да постану грађани Европе то и успе, наше домовине ће се изменити на начине на које мало ко од њихових садашњих становника жели.

До сада, одговор немачке канцеларке Ангеле Меркел и њених колега широм Европе  био је попут мале деце која желе да заштите свој пешчани замак од таласа. Они зуре, готово парализовани, на таласе избеглица и миграната који надиру оскудне граничне контроле, преплављују полицијске испоставе а потом и социјалне службе. Европски лидери размењују ситничаве протесте о квотама и одбијању. Ипак ово није краткорочна криза, која се протеже на неколико недеља или месеци. Има јасних изгледа да ће масовни талас миграната наставити да плови ка Европи у наредним годинама.

Грабеж миграната за место у возу

Грабеж миграната за место у возу

Они који вичу на нас да прихватимо жртве сиријске пропасти као ствар заједничке људскости, греше када одбијају да признају да они представљају само мали део масе људи који настоје да постану Европљани. Много је оних који су криви за оно што се дешава. Изнад свега, политика Европске уније која допушта неконтролисане унутрашње кретање, и последично уклањање граница, испоставили су се као трагична грешка.

Свако даље хитно ублажавање нивоа граничне безбедности, како би се дозволио улаз новог таласа избеглица и миграната, једноставно би произвео резултате врло мало различите од оних који би били постигнути ако бисмо одустали од наше националне одбране како бисмо дозволили инвазију наоружаном непријатељу.

Европске нације морају да поново успоставе контролу. У Британији, ако желимо да имамо било какву врсту провере ко припада овде а ко не, предлажем да напустимо наш принципијелни либерални приговор на личне исправе.

Одговорност за дављење малог сиријског дечака Ајлана Курдија, његовог брата и хиљада попут њих може се протегнути много даље.

Међутим, колико год очајнички његови родитељи бежали од своје ситуације, за њих је било лудило да препусте малу децу страшној опасности преласка преко мора у рукама кријумчара људи.

Сиријски председник Асад, Исламска Држава и друге зараћене фракције у земљи такође су огрезле у крви. Да ли се сећате бесмислене сентименталности од пре неколико година о томе како је Асадова жена рођена у Британији као ћерка кардиолога са клинике Харли Стрит[2] и која ће га држати на исправном путу? Иста та „лондонска девојка“ показала се просто као дрска пратиља масовног убице.

Затим су ту безазлене Уједињене нације и исламистички милитанти који проповедају џихад.

Џорџ Буш и Тони Блер су покренули инвазију на Ирак, први корак у паду у регионални хаос. Скорије су Дејвид Камерон и његови савезници предузели недорасле стратегије за уклањање блискоисточних диктатора, без и најопштије замисли шта би ставили на њихово место.

Они су учествовали у фрагментацији и клонућу за које ће тек морати да плате.

Амерички председник Барак Обама је такође одбио да понуди лидерство демократијама. У међувремену, руски председник Путин подржава Асада, ирански режим и било кога ко је посвећен прављењу проблема Западу.

Мигранти у српском граду Прешеву

Мигранти у српском граду Прешеву

У потпуности је тачно рећи да ће масовна миграција стати само онда када се побољшају услови у земљама из којих људи беже, али је очајнички тешко да се то постигне. Већина финансијске помоћи коју даје британска Влада, а која је посебно дарежљиви донатор, протраћи се или је покраду локални моћници.

Ниједна пристојна особа не може а да не жели да види мир у Сирији – али шта ми можемо да урадимо да би ти било постигнуто? Зараћене стране су супротстављени фанатици, између којих није могуће направити моралну разлику. Наши покушаји да војном интервенцијом успоставимо стабилност и демократију у Авганистану и Ираку завршили су се тешким неуспехом.

Научили смо да су успеси на бојном пољу безвредни све док нису подржани неоколонијалном администрацијом која би успоставила ред, што је политички незамисливо.

Ипак не смемо да очајавамо, зато што то себи не можемо да приуштимо.

Треба да признамо да не постоји јединствено „решење“ за ову кризу, којом се уместо тога мора управљати најбоље што можемо, на стотину начина. На пример, умерени број сиријских избеглица мора и даље да буде приман у европске државе, укључујући Британију, али ни на тренутак не можемо да мислимо да примимо огроман број оних који желе да дођу.

Пре једне генерације, ово пренатрпано острво имало је популацију од свега 50 милиона. Сада имамо преко десет милиона више, а број се годишње повећава по вртоглавој стопи, чак и пре последњег таласа.

За оне критичаре који нападају британски опрезни одговор на избегличку кризу као расизам, поставља се питање како је зашто је злокобно „расистички“ то што не отварамо наша врата неизмерном броју људи из потпуно другачијих култура, за које искуство сугерише да немају жељу да прихвате наше вредности?

Ако избелгице и имигранти имају право на нашу самилост, Британци рођени у Британији такође имају права и осећања која заслужују поштовање. Сва људска бића имају племенске сентименте. Ми славимо и поносимо се оданости према извесном наслеђу, књижевности и култури.

Као и већина људи, не волим и уздржавам се од коришћења неодмерених речи у вези са емиграцијом. Али изгледа да није претеривање ако би се рекло да популациони талас који се тренутно шири прети да поплави Европу.

Прошле године, Дејвид Камерон је изјавио да ће – ако конзервативна Влада добије мандат – опозвати Акт о људским правима (Human Rights Act), обуздати имиграцију и повратити овлашћења из Брисела. Када је давао ова обећања, вероватно није веровао да ће икада имати мандат током кога ће морати да делује у складу са њима.

Па, сада има. И хитност акције је чак већа сада него када је дао ова обећања.

Мигранти на железничкој станици у мађарском месту Бицке

Мигранти на железничкој станици у мађарском месту Бицке

Тереза Меј је одлично говорила као министар унутрашњих послова, али је озбиљна притужба на њених пет година на том месту то што се имиграција није смањила већ се и повећала.

Више од осам милиона људи који живе у Британији нису рођени овде. Прошле године, популација се повећала за званичних 330.000, док је права бројка вероватно много већа ако се урачунају илегалци.

Ако наставимо овако, ако допустимо ћефове либералног законодавства, саосећајног лобија и еврофанатика карактер ове државе – заправо, читаве Европе – измениће се до непрепознатљивости током једне генерације.

Не верујем да моја гледишта представљају екстравагантно претеривање тога где се налазимо на скали опасности са којом смо суочени.

Можемо да осећамо најдубље саосећање за оне мигранте који су умрли покушавајући да се домогну Европе; за човека из Западне Африке који се згрчио кријући се испод хаубе аутомобила; за усплахирену масу која јуриша кроз Евростар терминал код Калеа.

Али ми не смемо да осећамо ни да смо ми криви због њиховог положаја, нити да морамо да ризикујемо наше сопствено друштво да бисмо ублажили њихово стање или да потпомажемо њихове амбиције.

Као што је Дејвид Камерон исправно рекао, мора се учинити све што је могуће да би се побољшала ситуација у њиховим сопственим земљама. Али његова превасходна дужност није према онима вани који хоће да дођу овде, већ према народу Британије.

Не треба ни на тренутак да потценимо практичне потешкоће изазване овом плимом, посебно када је већина европских влада трома. Наравно, ми Британци извлачимо извесну предност из чињенице да живимо на одвојеном острву, али морамо да експлоатишемо ту предност далеко ефикасније него што радимо у последње време, како бисмо заштитили наше обале.

Ако знатнији део од стотина милиона измучених невољника, прогоњених и изгладнелих у Африци и на Блиском Истоку успе у пребацивању у Европу, бојим се да ће се наша цивилизацији изменити на начин који већина од нас не може да прихвати, па чак ни да толерише.

Сер Макс Хејстингс (Sir Max Hastings) је писац, новинар и истакнути војни историчар. Био је страни дописник за Би-Би- Си и уредник и главни уредник Дејли телеграфа између 1986. и 1995. године. Његове колумне и коментари редовно се појављују у Дејли мејлу и Фајненшел тајмсу. Објавио је преко двадесет књига. Неколико његових раних књига о завршним месецима Другог светског рата сматрају се класичним приказима ових догађаја, а новији наслови из војне историје редовно су на листи бестселера. Последње објављене књиге „Пакао. Свет у рату 1939—1945“ и „Катастрофа 1914“ преведене су и на српски језик

Посрбио и белешку о аутору написао: Милош Милојевић

____________________________________________________

[1] Прим. СС: Даунинг стрит 10, резиденција и канцеларија британског премијера.

[2] Прим СС: Асма ал Асад (1975), ћерка пензионисане сиријске дипломаткиње и британског кардиолога. Дојче веле о њој пише као о „лепом лицу сиријске диктатуре“.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5J8



Categories: Посрбљено

Tags: , ,

Оставите коментар