Ознаке

Чинопоследовање наших служби Богу се не мења. Самих служби има много (вечерња, повечерје, полуноћница и тако даље, све до Царице-Литургије), али су све као текст кодификоване. Могућност за стваралаштво је само у степену проницања у смисао. Нипошто не у што гласнијем појању или китњастим мелодијама. Стваралаштво је у светости. Ипак, у различито време исте речи звуче са врло приметним различитим нијансама, које се врло лако запажају у зависности од околности.

tkacov-slavjanka

Сећам се (сигуран сам да се многи сећају) 2000. године, август. Трагедија «Курска». Свет је за време приказивања дневника био прикован за екране, а верници су се, гушећи срцепарајући бол, молили. Као да су тада свима брат, или друг, или син, били на «Курску». А можда? А шта ако? Јер чудо је последњи адут. Јер, Бог, ако пожели, може све! Сећам се да су ми тада посебно снажно и са смислом који је неочекивано заблистао, зазвучале речи молитве «Услиши ни, Боже» («Услиши нас, Боже.»)

Она се стално чита на литији, на молебанима. Грци, који живе на острвима посред мора, Грци, који од мора зависе као што земљорадник зависи од летине, а сточар од стада, увели су ове речи у текстове служби. И ми, становници континента, који смо веру примили од Грка, и који често од рођења до смрти нисмо видели море, понављали смо их вековима по навици. Апстрахујући мисао, под «морем» смо имали у виду овоземаљску таштину и несталност. А тада, 2000. године, на молитви за морнаре у подморници кад смо чули речи «упованије всех концев земљи и сушчих в морје, далече» («узданице свих крајева земље и оних који су на мору, далеко»), осетили смо нешто посебно.

Сећам се да смо се колеге-свештеници и ја тада погледали. Заједно смо задрхтали чувши речи о «мору» и разумели смо се. Људи који су се налазили «на мору, далеко (далече)» тих дана су се асоцирали само с једном групом људи. Ове речи молитве су се оваплотиле тих дана. Тако богослужење може одједном речима на које смо навикли да удари човека по носу тако да му очи засузе.

Још један пример. «Плавајушчије, путешествујучије, недугујушчије и страждушчије» («Они који плове, путују, болују и страдају») су били и биће их увек. Људи путују, болују и страдају. Али смо одавно заборавили на то да на свету постоје «плењеније» («заробљени»). Милионе људи који су били у немачком заробљеништву неминовно је временом покрио заборав. Заробљеници душмана у Авганистану или људи које су отели бандити били су у уму и сећању, али се нису тако лако могли повезати с речима свакодневне мирне јектеније. «Заробљеника» нема ако нема великог рата. И он је дошао. Наступило је време кад је заробљеништво постало масовна свакодневица. И не само заробљеништво, већ и сви његови атрибути: злостављања, глад, сексуално насиље, смрт без погребења или погребење без молитве и спомен-обележја.

Новоросија. Бела књига још није написана, али онај ко хоће да зна, већ много тога препознаје. Пре Хага ће сазнати за чекиће који ударају по прстима; за машине за електрошок, за манијаке и бивше рецидивисте међу надзорницима; о томе како пијани силазе код жртава у подрум; за методично батинање заробљеника без обзира на пол и године. Значи, речи мирне јектеније, које смо дуго година изговарали по навици и зато «што је тако написано», одједном су стекле тело и крв. Имамо о чему да размишљамо и чега да се сећамо изговарајући ове речи данас.

Ове речи пишем с једном мишљу, с једном идејом. Тачније: речи богослужења су живе. Као што је Жив Господ, тако су живе и речи служби које прослављају Његово име. Свештеник, монах или мирјанин, изговарајући и слушајући речи на које је навикао из дана у дан, из године у годину, може сваки пут да их чује на нов начин. Недавно ми се, док сам обављао једно од богослужења у низу, снажно, а можда и први пут (а хиљаду пута сам их чуо!) срце стегло од речи молбе «о избавитисја нам от всјакија скорби, гњева и нужди» («да се избавимо од сваке невоље, гнева и нужде»). Народ који стоји иза ђаконових леђа притискају невоље и нужде. Управо зато стоји у храму иза ђаконових леђа. Вода се подиже под притиском, а тужна душа подиже поглед ка Богу.

Невоље нису нужда и нужда нису невоље. Треба их разликовати. Има људи који не оскудевају (имају новац, стан, положај и све остало), али имају невоље (непослушна деца, неверан супруг, незгодне комшије и др.). Има људи који имају све заједно: и невоље и нужду. Није могуће трпети нужду (дугове, бескућништво, болести, за које су потребна средства), а притом немати невоља. Што се тиче гнева, чини ми се да се овде не ради о нашој нервози и гневној неуздржаности. Ради се о гневу Божијем, који се излива на људе који греше у виду потопа, техногених катастрофа, друштвених потреса и других несрећа великих размера, у којима се наслућује Десница Сведржитеља која нас смирава и кажњава пролазним казнама. Све то заједно – невоље (туге и непријатности), гнев Творца који смирава избезумљену творевину и овоземаљске потребе – чине позадину… не, не позадину – већ суштину нашег живота. И молимо се да од свега тога свакодневно будемо избављени.

Треба да будемо пажљивији. Треба да примимо у срце кратке, али велике речи. Иако ти лично данас не осећаш ни невоље, ни нужду, ни гнев, треба да имаш на уму да у оскудевању и невољама тоне цело човечанство и да над њим блистају муње праведног гнева. Значи, треба да се молимо пажљиво, да се молимо у стању повезаности срца с целим напаћеним светом. Богослужење нам пружа такву могућност.

Наше службе су живе као што је Жив Господ, Који се у њима опева. Колико бисмо желели да сви људи омивени Крштењем осећају то свим срцем.

Са руског Марина Тодић

(Православие.ру, 8. 9. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5BT