Владета Јеротић: Како мислити данас о чудима у Међугорју или И православци иду у Острог

Госпа из Међугорја на искушењу у Ватикану

После година испитивања, ватрених полемика и око 45.000 наводних указања Мајке Божје, о феномену малог херцеговачког места на јесен би требало да се званично изјасни Света столица

Извештај комисије која је четири године проучавала Госпина указивања завршен је још почетком 2015. (Фото: Н. Тркља)

Извештај комисије која је четири године проучавала Госпина указивања завршен је још почетком 2015. (Фото: Н. Тркља)

„Свет је у тренутку искушења, јер је заборавио и напустио Бога.” Датиран 25. августа, ово је део једне од последњих порука Госпе из Међугорја, објављен на званичном сајту овог светилишта у Босни и Херцеговини. Ту се јавност редовно обавештава о Госпиним указањима и порукама које она наводно упућује преко такозваних виделаца још од 24. јуна 1981. године, када је шесторо младих из жупе Међугорје, према сопственом сведочанству, на брду Црница видело „белу појаву с дететом у наручју”. До данас, троје од њих и даље свакодневно примају наводне Госпине поруке, док остали имају указања једном годишње.

Међутим, није само свет у тренутку искушења, на тесту је и сама међугорска Госпа, о којој би ускоро званично требало да се огласи и Света столица, после година испитивања, ватрених полемика и око 45.000 наводних указања.

О међугорском феномену, који у херцеговачко месташце са око 4.000 становника привлачи, како се процењује, чак милион верника годишње, судећи према најавама, Ватикан би могао да се огласи већ ове јесени. Извештај комисије која је четири године проучавала Госпина указања и Међугорје завршен је још почетком ове године и предат Конгрегацији за доктрину вере, а с налазима је упознат и сам папа Фрањо. Он је изјавио да је комисија, коју је предводио кардинал Камило Руини, обавила добар посао и да је близу доношења одлуке. Пре него што се огласи поглавар Римокатоличке цркве, о извештају ће мишљење дати Конгрегација за наук вере, чије се заседање такође очекује ове јесени.

На таласу папиних изјава да Госпа није „службеница поште” да свакодневно шаље своје поруке, као и да заказани сусрети с Госпом, јер се некима од виделаца јавља тачно одређеног дана, нису у складу с хришћанским идентитетом, многи су донели преурањени закључак да ће Света столица ставити тачку на указања и дискредитовати Међугорје. Поједини италијански медији чак су пренели незванична сазнања да је Конгрегација за доктрину вере донела негативан закључак о аутентичности извештаја о Госпиним указањима, али је стигао деманти из Ватикана и појашњење да ова конгрегација још није ни одржала састанак.

Света столица успела је да извештај задржи у тајности. Ни незваничним каналима није могло да процури много више од наговештаја и нагађања. Поједина од њих иду у помирљивом смеру: да ће Међугорје бити препознато као светилиште, али да ће се Ватикан оградити од наднаравних указања, која годинама уназад изазивају озбиљну сумњу, не само због огромног броја Госпиних јављања, већ и због многих других нелогичности које се везују за међугорску Мајку Божју, а која су тешко уклопива у црквено учење.

Ратко Перић, мостарски бискуп на чијој се територији налази светски познато место ходочашћа, пита се у свом тексту о Међугорју како је могуће да међугорска Госпа поручује видеоцима да им не треба лична молитва, када се чак и Исус прво молио за себе, па онда за апостоле и цео свет. Бискупу Перићу сумњиво је и то што се међугорска Госпа ниједном није забринула због раскола који прети Мостарско-дувањској бискупији због непослушних фрањеваца. Поједини, истерани из фрањевачког реда, силом су заузели неколико жупа, а шест или седам редовничких заједница својевољно се населило у Међугорје. Бунтовницима који одбијају послушност званичним црквеним властима Госпа је, чак, преко виделице Вицке Иванковић, наводно, расколнички поручила: „Не слушајте никога!” Бискуп Перић, није у лошим односима само са одметнутим фрањевцима. Он је у „тихом рату” и са онима који су остали у црквеном поретку, са оцима из овог монашког реда чијој је пасторалној бризи поверена жупа Међугорје. О захлађењу односа сведочи и констатација са званичног сајта светилишта да надлежни бискуп не долази у ову жупу. Осим када мора – из службених разлога. Истина, како се даље наводи, он је 2001. године изразио задовољство начином на који жупник управља овом жупом, али је и поновио да не верује у натприродност указања.

———————————————————————-

Овог лета преполовљен број ходочасника

Међугорска Госпа променила је не само духовни, већ и економски живот овог места. Ходочасници могу да бирају хоће ли изнајмити само кревет или одсести у хотелу са четири звездице са базеном и спа-центром. Такав луксуз одскаче у средини где места са 4.000 становника обично таворе у незапослености, проблемима с ниским наталитетом и одливом становништва. Папине изјаве у којима је већина препознала Међугорје, али и раније одлуке Ватикана да препоруче америчким свештеницима да не воде ходочаснике у ово место, као и бројна отказивања наступа виделаца широм света, нису прошли без последица по верски туризам овог херцеговачког места. Поједини туристички водичи пожалили су се страним новинарима да се број ходочасника овог лета преполовио. Ипак, без обзира на све, хиљаде људи и даље походе Међугорје.
———————————————————————–

Ни речи о српским жртвама

Указања међугорске Госпе под знак питања стављају и локални, херцеговачки Срби. Међугорска Госпа, подсећа на свом сајту Удружење Пребиловчана, указала се у непосредној близини јама у које су током Другог светског рата бацани мушкарци, жене и деца, већином српске националности. Богородица се наводно указала се на месту страдања великог броја невиних људи, а да о томе никада ништа није поручила. Напротив, култ међугорске Госпе увелико је засенио сећање на трагичне догађаје из Другог светског рата.

Јелена Чалија

(Политика, 29. 8. 2015)

Владета Јеротић: Како мислити данас о чудима у Међугорју или И православци иду у Острог

Поводом чланка Јелене Чалије: „Госпа из Међугорја на искушењу у Ватикану”

Фото: Ж. Јовановић

Фото: Ж. Јовановић

На прагу смо тридесет пете године од објављивања тзв. виделаца Богородице од стране неколицине хрватских адолесцената оба пола, у малом херцеговачком селу Међугорју. У непосредној близини места виђења, у Пребиловцима, одиграо се 1941. године један од најстрашнијих злочина у Другом светском рату, чије су жртве биле искључиво Срби.

Међугорје, као место, не само јављања Богородице неколицини младих, већ и њено непрестано, свакодневно јављање, привукло је до данас преко милион ходочасника из целог света, највећим делом католика, најчешће болесних људи, од којих неки треба да су доживели излечење од своје дуге болести, после вишедневних молитава упућених Богородици у Међугорју.

На почетку ових необичних збивања у Међугорју (осамдесетих година прошлог века), хрватска католичка црква поставила је оправдано питање душевног здравља тих шест младих људи, па је у ту сврху послала двојицу загребачких психијатара, позивајући и мене као српског православног психијатра, да дођемо у Међугорје и прегледамо ове младе људе. После неколико проведених дана у Међугорју и савесног вишечасовног, појединачног прегледа, нас тројица психијатара закључили смо да су ови младићи и девојке психички здрави људи. Ништа друго се од нас психијатара није тражило.

Као што смо у објективно писаном чланку Јелене Чалије у „Политици” дознали, најкасније до краја године Конгрегација за доктрину вере у Риму, a и сам садашњи папа Франциско (Фрања), огласиће се најзад, о веродостојности чуда у Међугорју.

Како мислити после свега о овоме збивању у 20. и 21. веку, у католичком селу са 4.000 становника (већ увелико обогаћеном доласком бројних туриста). Наравно, мислићемо на разне начине, сходно пре свега сопственој вери, нивоу образовања, критичком начину мишљења итд.

Не треба најпре сумњати да када је у питању збиља јака вера у некога верника (конкретно хришћанског) чуда престају да буду чуда, јер она се конкретно остварују – нарочито када је у питању нека тешка болест – код неког болесног човека. Христова чуда изнета у Јеванђељима довољно су позната хришћанским верницима, две хиљаде година. У чувеном француском католичком светилишту у Лурду, једна комисија (од пре неколико деценија), после савесног испитивања сачуваних протокола о чудотворним излечењима у Лурду – испитивање је извршила група састављена од лекара опште праксе и специјалиста, психијатара, психолога, теолога, међу којима нису сви били верници – потврдила је само неколико десетина од много хиљада сачуваних протокола, стварно излечених људи који су боловали од (за званичну медицину) неизлечивих болести.

Ако сада „ окренемо лист” размишљања, па дамо маха нашој природној дубокој сумњи у постојање чуда – као што је, парадоксално, природно да човек верује у чуда – није рђаво сетити се старе изреке (сигурно да је старија и од времена разних цивилизација пре Христа) која каже: Свет жели да буде преварен, зато нека буде преварен (Mundus vult decipi, ergo decipi atur).

Да ли има места било каквом паметном закључку поводом поменутих догађаја у свету – никако само хришћанском, већ присутном и у свим другим великим религијама света – осим, можда, следећег.

Човек је у својој основи биће вере и наде (после којих долази, ако долази, Љубав, и то хришћански схваћена). Увек је било људи и народа који су веровали у чуда: хришћани у Христова чуда, будисти у постојање остатака Будиних моштију, Индуси у свету реку Ганг итд. Просвећивање појединца и народа – коме нема краја читавог живота! – умањује веру у чуда, али је не отклања потпуно. Било је, и данас има, научника нобеловаца који не одричу могућност постојања чуда (Неко је од азијских мислилаца давно рекао: „Сунце никад не изађе и никад не зађе, а да се не догоди неко чудо”). Марксисти су делимично у праву када кажу: „Чудо је још неоткривена нужност.” Међутим, тајанствености у природи и у самом човеку (од његовог колективног до индивидуално несвесног!) још је увек толико много да је мало вероватно да ће се чуда икада моћи рационално до краја објаснити.

He треба се подсмевати милионима ходочасника свих религија који посећују света места (код нас нарочито манастир Острог), целивају иконе и мошти светаца, улазе крастави и крвави у реку Ганг верујући у излечење, јер је и даље толико непознатог у атому, ћелији, галаксијама, али пре свега у човековом сложеном бићу, да је паметније, ако већ човек из више разумљивих разлога не може постати теиста, остати агностик (грчка реч агностос – непознат, несазнатљив) – пред чудом и несхватљивом Тајном. Остајемо радознали (не љубопитљиви) шта ће рећи садашњи, ретко критички расположен римски папа, о чудима у Међугорју.

Допуна наслова: Стање ствари

(Политика, 2. 9. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5Br



Categories: Преносимо

2 replies

  1. Уважени В.Ј. каже: „… Увек је било људи и народа који су веровали у чуда: хришћани у Христова чуда, будисти у постојање остатака Будиних моштију, Индуси у свету реку Ганг итд.“

    Да додамо, милиони људи широм света „верују“ у хороскопе, тумачења шара на неопраним шољама кафе, хватају се за дугме када прође „поп“ или пљуну када мачка пређе пут…

    Невероватно груба (у ствари, богохулна) изјава Проф. ВЈ-а који Чуда самога Господа спушта у исту раван са праксом и веровањима индуских пагана. Да је то написао новинар Блица, или сличне пропагандне тровачнице, не би било вредно помена, али овако, мислим да би се и тзв. либерални римокатолици саблазнили (али одмах и обрадовали) шта вели главни србски „тумач“ и популарни пропонент (?) Православља.

  2. Uravnotezen, produhovljen, lekovit clanak !
    Hvala Vladeta
    (isretandevedesetprvirodjendan)

Оставите коментар