Ђакон Ненад Илић: Успење Пресвете Богородице

Ни вољеније ни дивније особе, ни мање тужне сахране! Фреске и иконе Успенија Пресвете Богородице приказују праву празничну, скоро радосну сахрану.

ni-2882015

Погледајмо један детаљ који се појављује представљен и у живопису (апостоли са анђелима на облацима у облику летилица) и збуњује многе.

„И тако једном док се молила јави јој се архангел Гаврило и благовести јој да ће кроз три дана да се упокоји, нашта се она веома обрадовала. Пожелела је да пре свог упокојења види још једном све апостоле и жеља јој би испуњена. Ношени крилима анђела и на облацима, скупише се сви апостоли да последњи пут заблагодаре овој Мајци над мајкама, Пресветој Богородици. Опростивши се од њих, она предаде свој дух Богу. Ковчег са њеним светим моштима уз пратњу мноштва хришћана пренели су у Гетсимански Врт, у гробницу родитеља њених, светог Јоакима и Ане.“

Да ли то за нас остаје само лепа причица или се ради о нечем озбиљнијем.

Са свих страна света, где год да су се у мисији затекли, апостоли су, према жељи Пресвете Богородице, на чудесан начин били пренесени у Јерусалим.

Кад слушамо о овим догађајима (који иначе низу забележени у канонским књигама Новог Завета него у дозвољеним апокрифима) неизбежно искушавамо нашу преосталу детињу чистоту. Како су то „на облацима“ апостоли са разних страна света били пренети у Јерусалим да би присуствовали последњим тренуцима Богородичиног земаљског живота? Да ли се ту ипак ради само о поетским сликама? О преносним значењима?

Они који су одређени интелектуалним приступом стварима а не желе да се одвоје од Предања често ће тако приступити тумачењу. Други опет инсистирају на буквалном тумачењу. Тако је изгледало то чудо и – тачка! Ако не можеш то баш тако да прихватиш као што је описано – твоја вера је слаба. Не бисмо се ниједни ни други саблажњавали другачијим приступом који не можемо да прихватимо ако бисмо памтили црквену историју и увек се сећали да су два различита приступа била присутна од самог почетка Цркве. Алегоријско или директно, Александрија или Антиохија… А мора и – и.

Свеједно. Шта нам вреди познавање црквене историје, кад данас практично свако од нас сам у својој соби, пред иконом или пред својим рачунаром или књигом, или гледајући кроз прозор треба да приђе што ближе великом догађају и његовом завршетку – успењу Пресвете Богородице и њеном узношењу на небо одакле нас заступа у вечности.

Само за тренутак, ако желимо да уздрмамо окоштало подразумевање било које врсте – покушајмо да реконструишемо како би људи од пре две хиљаде или од пре сто година описали на пример неку данашњу он-лајн конференцију на Скајпу? Са учесницима који су расути по свим континентима? Како би описали неки будући сличан састанак уз помоћ савршеније технике? У 3Д варијанти. Холограмима, или која ће већ ускоро бити технологија потпуно реалног преноса лика? Онда проверимо однос према другим бројним чудима у историји Цркве којима су се просторне и временске раздаљине показале као безначајне. Па опет се присетимо неке уметнички наслућене футуристичке „Матрикс“ технологије, па опет искуства прозорљивих људи…

Наравно да не морамо чекати само технологију да нам открије могућност пречица између различитих просторно-временских тачака. Али она нам може помоћи да ослободимо од бајковите сентименталности наше виђење великих црквених догађаја које празнујемо.

Како су се апостоли окупили око Пресвете на самрти не знамо – али окупили су се. А то што је догађај представљен на иконама символички, не значи да треба да нас спута да му истински приђемо, не бисмо ли удахнули дах вечности. Па и да не требамо да размишљамо да ли се он може данас и некако другачије представити. Мада, ко би да се такмичи са мајсторима из Сопоћана или охридске Богородице Перилевпте…

На Успење вечност је провалила у време и сви су били око Богородице, и њен Син, и анђели, и апостоли расути по свету, и будући светитељи и ми. Колико је тај скандал за природне законе трајао, ко је могао да га види – да ли је то заиста пресудно? Сама хришћанска вера је и била и увек ће бити скандал, не банални скандал по рецепту данашње жуте штампе, неко истински прави скандал и саблазан за уређени свет. Зато морамо да радимо на нашој вери, да као и наша глава Христос будемо увек млади и нови, „скандалозни“ а не да допуштамо да нас поједе млакост, малограђанштина и бежање у сентиментализам. С љубављу испитујмо своју веру, с надом је искушавајмо и даће нам много више него што заслужујемо.

Данас смо могли да сретнемо и Пресвету и апостоле и анђеле и све свете у Јерусалиму – некадашњем земаљском и небеском вечном. Ако смо пропустили ту прилику и само се разнежили – не мари. Даће Бог још прилика. Ако нас уопште ништа није дотакло – онда да се бринемо. Човек је чудо и само мерен чудом може да пронађе своју будућност. Само мерен несамерљивим Богом. Иначе…

Пресвета Богородице спаси нас залутале и малодушне!

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5vp



Categories: Преносимо

Оставите коментар