Полемика Б. Радуна и Д. Пророковића: Да ли је ДСС постао заступник „хрватске политике“

Бранко Радун: Брчкање Војводине или Ко су фаворити хрватског лобија у Србији

„Док војвођанска поља горе од суше, Пајтић се брчка у Хрватској”

Бранко Радун

Бранко Радун

Овако би се укратко могао описати медијски пресек председника ДС-а Бојана Пајтића али и војвођанске политичке сцене у овом моменту. Многи му са правом замерају што је у моменту шовинистичке хистерије звана „прослава Олује”, а заправо славља етничког чишћења и геноцида над Србима у Хрватској, он одлучио да летује у Хрватској. Изазива стид код поштених људи чињеница да у моменту док се у Книну ори усташко „убиј Србина” уз логистику и благослов власти, лидер опозиционе странке из Србије летује у Хрватској.

Ма шта мислили о Ђинђићу на кога се сада позива Пајтић (ДС кампања „Пајтић као нови Ђинђић”) јасно је да Зоран да је данас жив сигурно не би летовао у Хрватској у време обележавања „олује” или пак оснивао војвођанску академију наука. Очигледан је у овим потезима председника ДС-а недостатак и политичког такта и осећања пристојности. Саветнике, ако има, требало би да под хитно промени, јер са оваквим политичким гафовима не да неће постати лидер опозиције већ ризикује и да изгуби прву позицију у ДС-у.

Читава та медијска ујдурма са Пајтићевим летовањем у Хрватској је само врх леденог брега хаотичне и деструктивне политике ДС-а у Војводини. Нестанак стотина милиона из војвођанских фондова је довело покрајину пред банкрот. Општине се финансирају про принципу „ко ј ближи ватри ДС-а тај ће се и огрејати” што је довело до тога да сличне општине добију десетак пута више или мање из покрајинског буџета јер се средства дају „по пројектима”.

Власт у покрајини је изгубила легитимитет јер странка која води војвођанску администрацију на изборима 2014. али и по истраживањима јавног мњења тек прелази цензус. Не постоји ни један сличан случај у Европи да владајућа странка на националном нивоу или у некој покрајини има тако ниску подршку грађана. Све је то последица лоше, корумпиране и антидржавне политике војвођанских демократа у протеклих петнаестак година. Резултат дуготрајне владавине „жутих” је сиромашна покрајина, опустела села и банкрот фондова и банака које је основала покрајинска власт. Први пут су поједине војвођанске општине дошле међу најсиромашније општине у земљи. Покрајинска администрација је у блокади неколико година јер се само чекају неки избори или пак да Чанак и Пастор откажу подршку Пајтићу. Због свега тога је највећа штета по грађане покрајине. Некада је Војводина била промовисана као „локомотива развоја и евроинтеграција” да би данас била зарђали вагон на слепом колосеку.

Вакуум памети – Ванук

Поред економски поразне политике у северној српској покрајини који су уназадили стање за деценију, још горе стање је у политичко медијској сфери. Оснивање војвођанске академије наука (био је ВАНУ који је оспорен, сада покушавају са ВАНУКОМ) одлуком Скупштине АП без икаквих веза са САНУ-ом )који има свој огранак у Новом Саду) је опасан политикантски чин играња са „војвођанским питањем” која је и антиуставна и противзаконита. Но кога то брига кад треба „градити војвођанску аутентичност”. Наиме академије су попут владе, директно или посредно атрибути државности јер су академије оснивали они који су утемељивали нације и државе. Тако да оснивање ВАНУК-а има мотивацију у идеји заокруживања пројекта „Војводина република” коју је Пајтић преузео од Ненада Чанка. Реторичка размена политичких порука иде овом линијом „ДС је упропастио и опљачкао покрајину” они одговарају „ми бранимо Војводину и јачамо аутономију”. На сваку прозивку за корупцију они вапе о угрожености Војводине од које праве државу у држави.

Што се тиче стања медијског неба над покрајином оно је горе но било где. Део медијског естаблишмента у покрајини су људи који отворено заговарају сепаратизам или шире готово ратну пропаганда против Србије и „Београда који је окупирао Војводину”. Ту у „војвођанским” медијима можете чути или прочитати нешто чега нема ни код перјаница другосрбијанских београдских медијских кружока. Негирање геноцида над Србима или пак проглашавање Србије за фашистичко друштво или пак брутални средњеевропски култур-расизам према „смрдљивом Балкану” нису никако изузетци и инциденти. Уз то иде и агресивна ксенофобија према српским избеглицама из деведесетих и осталим „дођошима” као примитивцима који су „загадили Војводину”. Ово је патолошки феномен потпуног пресликавање фашистичких и усташких пропагандних стереотипа о Србима у самој Србији. У свему овом не треба потценити ни утицај хрватског лобија. Чак и они који су либералних схватања и дођу из Београда а склони су да подрже „војвођанску аутономију” бивају шокирани толиком количином нетрпељивости, мржње и цинизма коју шире ови радикално аутономашки и сепаратистички медијско-интелектуални кружоци. На жалост људи који проповедају такве антицивилизацијске и антисрпске ставове имају позиције у власти, у медијима, на универзитету и НВО сектору. Они су рак рана владајуће класе у Војводини коју представља ДС.

Пајтић и Санда & хрватски лоби?

На први поглед није јасно како неки аналитичари попут Вукадиновића за једину праву опозицију овој власти промовишу ДС и ДСС, Пајтића и Санду Рашковић Ивић (док Двери и СРС то наводно нису). Шта више, предлажу и опозициону сарадњу ове две странке која би водила ка коалицији која би постал алтернативе постојећој власти. Многи ће рећи шта има заједно аутономашки, проевропски и пронатовски ДС са центристичким, проруским и антинатовским ДСС-ом. Па ДСС се после одласка Коштунице са њеног чела у многоме променила. Сада су антинатовски, евроскептични и проруски ставови у многоме избледели и представљају тек нешто више од реторичке декорације. Колико су се ствари суштински промениле замислимо само да Коштуница назове геноцидом оно што се десило у Сребреници или пак да етничко чишчење које Хрвати од миља зову Олуја назове легитимном како је то јавно Санда Рашковић Ивић учинила. То је просто немогуће, као што је било немогуће да Ђинђић летује у Хрватској у време шовинистичког лудила и промоције геноцида над Србима.

Значи Пајтић и Санда дакле ипак имају нешто заједничко – прохрватски ставови који очигледно годе ушима људи из моћних амбасада. Стога иако би њихови гласачи били огорчени овом потенцијалном сарадњом она ипак има будућност. Кад се благослову амбасада дода и новац који може да дође од тајкуна који би желели да уједине опозицију и да створе нови ДОС такав политички брак има велику шансу. При том не треба, као што смо већ рекли потценити ни моћ хрватског лобија који има овде своје јаке интересе. Код нас су новци и странци често били довољни да се неки политички брак формира или развргне. Можда и Пајтићево кокетирање са „српском Србијом уместо европске” представља приближавање ДСС који је ретерирао у односу на оне позиције које је имао. Но будућност ће показати, уколико дође до ове жуто-црне коалиције, колико овакви политички накарадни коалициони пројекти могу успети. Срби јесу забораван народ који често прашта и оно што не би требало, али сумњам да би прихватили овакво политичко кукавичије јаје.

(Печат/Видовдан, 14. 8. 2015)

Душан Пророковић: Ми, Хрвати!

Поводом текста Бранка Радуна „Брчкање Војводине“, објављеног у прошлом броју „Печата“

Душан Пророковић

Душан Пророковић

Хвала Бранку Радуну на бриљантној анализи. Отворио ми је очи. Водио сам се логиком да у политици треба остати доследан и принципијелан. Зато сам, и даље, члан ДСС. Странку су напустили многи мени драги људи. Од којих сам пуно научио и којима пуно дугујем. Међу њима и Војислав Коштуница. Али је највећи број њих остао. И то оних који су пуне две деценије одржавали Странку на терену. Остати са њима, када следе локални избори који им пуно значе, јесте обавеза. По цену и да се доживи неуспех. Не би ми то био ни први ни последњи пораз у животу. Има нешто и у моралу. Чак и када говоримо о политици. Знам да су због овога остали и још неки. Попут Александра Поповића и Марка Јакшића, на пример.

Такође, мислио сам да капацитете који су о(п)стали треба искористити за уоквиравање нове политичке платформе. У запаженом чланку руског професора Александра Ширињанца темељно се анализирају политике данашње деснице. Ново је време, нове су околности, нови изазови. Траже се решења у оквиру „социјалног конзервативизма“, „здравог конзервативизма“, „традиционализма“, „грађанског национализма“… То је требало да буде улога ДСС у данашњој Србији. Да се укаже да алтернатива неолибералном фундаментализму постоји.

Међутим, авај, ДСС је постао заступник „хрватске политике“. Прохрватска странка. Ортаци са Бојаном Пајтићем, које ће на следећим изборима финансијски подржати хрватски тајкуни, а помоћи ће и обавештајне службе из нама непријатељских, западних држава.

Када боље погледам изложену аргументацију Бранка Радуна, схватам да је у праву. ДСС се јесте променила. Уместо да инсистира на отварању новог поглавља у односима са ОДКБ и тим поводом организује скупове у Србији, ДСС је подржала потписивање ИПАП; уместо да јасно каже како је референдум на Криму био и легалан и легитиман, ДСС се погубила у причи о отварању некаквих поглавља, због којих су спремни и на мењање свести; уместо да тражи начин да поднесе још једну представку Уставном суду због нових споразума са Приштином, ДСС је поздравила Бриселски споразум; уместо да освежава замрле односе са „Јединственом Русијом“ и успоставља нове са другим политичким актерима у Москви, представници ДСС не излазе из Брисела, где су чешће од Јадранке Јоксимовић; уместо да на Петровдан буду у Братунцу и Кравици, они су три дана раније на мезарју у Поточарима; уместо да указују на погубност распродаје државне имовине у постојећим условима, ДСС се залаже за приватизацију „Телекома“ и дозвољавање продаје ораница странцима; уместо да саборце траже у Бошку Обрадовићу и Синиши Ковачевићу, ДСС разговара са Ненадом Чанком; уместо да у једном од програмских докумената поново отвори причу о српском питању и интеграцијама српског етнопростора, у страначким просторијама, поред српске тробојке, стоји и застава ЕУ; уместо да око себе покуша да окупи неке од водећих српских интелектуалаца и организује потписивање петиција које се тичу важних националних питања, ДСС кокетира са прозападним НВО сектором; уместо да председника прати на пут у Севастопољ, Пребиловце и Јасеновац, ДСС јој тражи столицу за молитвени доручак и састанак Трилатерале. Све су то сличности са Пајтићем. Аргументи да се прави „нови ДОС“ који ће Војводину испоручити Хрватима. Све су то докази да се води прохрватска политика. Да су у ДСС остали Хрвати. За дом спремни!

(Печат, 20. 8. 2015)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5sy



Categories: Разномислије

Оставите коментар