Полемика: Дарвинисти и креационисти

На страницама Културног додатка „Политике“ више од месец дана (јул-август 2015) вођена је полемика чији је повод била књига „Еволуција или стварање“ а у наредних двадесетак наставака стигло се до дилема „теологија или мајмунологија“ и да ли је „Земља округла или је ипак равна плоча“. Полемику је отпочела присталица Дарвинове теорије еволуције биолог др Биљана Стојковић, а најприљежнији заступници тезе да је свет створио Бог били су бивша министарка просвете др Љиљана Чолић и хирург др Радмило Рончевић.

Еволуција

Еволуција

1.

НЕНАУЧНИ ПРИТИСАК НА ОБРАЗОВАЊЕ

Креационистичке „донације” српским школама

Званичних реакција Министарства просвете на ове активности никада није било због чега је цела ствар добила пун замах. Пре неколико месеци, на адресе скоро свих наставника биологије и других природних наука у школама у Србији стигао је мејл једне издавачке куће у ком се нуди поклон у виду луксузног издања књиге „Еволуција или стварање”

Половином 19. века, утицајни британски филозоф Џон Стјуарт Мил изговорио је реченицу која представља суштину сваке дилеме о правцима развоја образовања у савременим друштвима: „Образовање које организује држава мора бити образовање за све, а да би било образовање за све, мора бити секуларно.” Како је даље објаснио, секуларно (или лаичко) образовање подразумева обучавање које ће будућим грађанима омогућити познавање и разумевање свега што има везе са овим животом – закона физичког света, функционисања сваког тела, али и протекле природне и друштвене историје. Другим речима, „секуларни су сви садржаји осим религије.”

Суштински, световна еманципација у образовању морала би се заснивати на рационалном приступу у сазнавању света који нас окружује, као и логичком закључивању о узроцима и последицама природних и друштвених феномена. Све ово, у својој основи, представља систем мишљења који је својствен научној перцепцији заснованој на разуму, чињеницама и искуству. Овде треба додати и хуманистичке и плуралистичке тенденције секуларног образовања, кроз унапређивање самосвести, индивидуалности и толеранције.

Алтернатива лаичким образовним правцима јесте клерикално образовање које се заснива на тзв. „библијској филозофији живота”. У овој слици света постоји врховни ауторитет (бог), креатор свега живог и неживог и свих природних и друштвених закона. Образовање мора бити догматично јер све што можемо знати већ је садржано у Светом писму и то не сме бити предмет дискусије и критике. Оваквим дестимулисањем упитаности и радозналости потенцира се некритичко мишљење и интелектуална лењост, док друштвени појединац гуши своју индивидуалност и сваки интелектуални процес који може угрозити беспоговорну веру. Како је наглашавао немачки теолог Мартин Лутер: „Разум је највећи непријатељ вере.”

Зашто су ове теме актуелне у 21. веку? Социолози се баве веома различитим узроцима дубоке кризе модерне цивилизације која је праћена фрустрацијама и стрепњом од будућности. Шта год ти разлози били, резултат је сасвим приметно окретање ка утешном уљуљкавању у теолошку визију света обојену, између осталог, друштвеним мистицизмом, вером у супериорност сопствене групе и религије, као и препуштањем ауторитету спасиоца. Будући да су управо то вредности конзервативних десничарских политичких снага, ни најмање не чуди пораст њихове популарности и белосветско манипулисање ксенофобијом. И као у зачараном кругу, стимулисање религијског светоназора повећава слепу веру у политику која се заснива на одсуству рационалног мишљења и повлачи за собом још веће сатирање критичког и хуманистичког светоназора. Читав овај процес показује тесну везу са образовањем, јер избацивањем науке из образовног процеса, односно убацивањем креационистичке догме која суштински негира науку, сужава се видик друштвених алтернатива а повећава се неупитност владајућих идеологија и ауторитета. Ова објашњења свакако представљају превелико упрошћавање реалности, али јесу један од момената који синергистички усмеравају свет ка ирационалном конфликту.

Најважнији задатак креационистичких покрета данас јесте управо утицај на образовање. Школски узраст детета је идеално време за изграђивање погледа на стварност будућих грађана. Како нам саопштава једна учитељица из хришћанског дечјег кампа у САД, људска бића, старости између седам и девет година, могу се навести да верују у било шта. Сам креационизам – идеја по којој је читав свемир, и све живо и неживо што се у њему налази, дело креаторских промисли бога – постаје организован покрет у образовању почетком 20. века, убрзо након што су се у школама појавили научни садржаји који су се косили са религијским догмама. Покрет је настао у руралним подручјима југа и средњег запада САД, али се убрзо проширио по читавом свету, укључујући Србију. Што је најважније, због удружености са све снажнијим конзервативним политичким снагама, ови покрети данас имају невероватно пуно новца што њихов значај и могућности утицаја на образовне политике чини огромним.

Мало је вероватно, међутим, да су у Србији креационистичке организације повезане са политичким странкама и влашћу, па чак и са СПЦ која је своје задовољење пронашла у веронауци и генерално се мало занима за научна питања. Чак се и покушај бивше министарке просвете Љиљане Чолић да избаци еволуцију из програма наставе и да убаци ове религијско-догматичне садржаје у часове науке, вероватно могу приписати њеном незнању и фундаменталистичком светоназору, а не припадношћу неком од ових покрета. То наравно није спречило београдско удружење креациониста, тзв. Центар за природњачке студије, да пружи пуну подршку религијским напорима министарке. Због вишедеценијског занемаривања образовања, ипак, утицаји креациониста у српским школама постају све интензивнији. Званичних реакција Министарства просвете на ове активности никада није било због чега је цела ствар добила пун замах. Протеклих деценија, све више креационистичких филмова и књига стиже у виду донација у српске школе. Због немогућности да од својих средстава купе нову научну литературу, сваки поклон је више него добродошао школским библиотекама и наставницима.

Пре неколико месеци, на адресе скоро свих наставника биологије и других природних наука у школама у Србији стигао је мејл једне издавачке куће у ком се нуди поклон у виду луксузног издања књиге „Еволуција или стварање”. Количина новца коју су на овај начин креационисти уложили у српске школе је, по свој прилици, огромна, незамислива за нашу просвету. Књигу су написала двојица европских креациониста и класичан је приказ библијске „теорије креације” која је заснована на негирању научних објашњења процеса еволуције. У најновијој варијанти креационизма, тзв. „интелигентном дизајну”, доказ за постојање творца тражи се у наводној савршености живих бића која се, по овом гледишту, не може разумети без интелигентних креаторских активности натприродног ентитета. Слично другим савременим креационистима, и аутори ове књиге користе се квазинаучном аргументацијом у оповргавању научних објашњења и доказа еволуције. Заобилажење добро утврђених чињеница и података, уз замагљивање саме научне методологије у еволуционим истраживањима, јесте оно што карактерише и ову и друге креационистичке књиге. Највећа опасност таквих садржаја у образовању огледа се у коришћењу квазинаучног језика који школској деци и ненаучној јавности може изгледати као права наука, а сама „теорија креације” може се перципирати као једна исправна научна алтернатива. Дакле, све ово јесте покушај да се религијска догма протури кроз научно образовање.

У време када се наше друштво бори са примитивизмом, епидемијом незнања и пропалим образовањем; у време када Министарство просвете покушава да реформише наставу и формулише стратегије образовања, занемарити овакве прикривене упливе у образовни процес не може бити паметно. Чекамо реакцију.

Др Биљана Стојковић

(објављено 11. јула 2015)

——————————————————————————-

2.

Знам да Бог постоји

Мој покушај да из програма за биологију у осмом разреду основне школе изоставим лекцију Порекло и развој људске врсте – Сличност човека са човеколиким мајмуном (заступљену са укупно два часа) и ове часове преусмерим на претходну лекцију Породица и здравље – Здрава породица, тешко да се може окарактерисати као избацивање науке из наставног процеса и, како у даљем тексту стоји, „убацивање религијско-догматичких садржаја у часове науке”.

У тексту др Биљане Стојковић у коме се помиње и моја маленкост, исказани су извесни ставови и тврдње који завређују коментар и исправније тумачење. Цитирам: „Избацивањем науке из образовног процеса, односно убацивањем креационистичке догме која суштински негира науку, сужава се видик друштвених алтернатива…”

Поставља се питање како др Стојковић доживљава појам науке и шта под тим појмом подразумева, ако читаву област научног деловања које се протеже на безброј различитих дисциплина своди на једну једину још увек (и заувек) недоказану теорију еволуције којој, како се деценијама понавља, фали још само једна карика?!

Мој покушај да из програма за биологију у осмом разреду основне школе изоставим лекцију Порекло и развој људске врсте – Сличност човека са човеколиким мајмуном (заступљену са укупно два часа) и ове часове преусмерим на претходну лекцију Породица и здравље – Здрава породица, тешко да се може окарактерисати као избацивање науке из наставног процеса и, како у даљем тексту стоји, „убацивање религијско-догматичких садржаја у часове науке”.

Опет госпођа Стојковић о науци, и то где, у основној школи. Као некадашњи основац, затим бивши министар просвете и најзад још увек активни универзитетски професор, мислим да не грешим ако тврдим да се у основној школи стиче основно образовање, а научном едукацијом бави у нешто старијем узрасту.

Иначе да Бог постоји говори управо чињеница да некима толико смета. Да није тако, ваљда се мој ситни министарски потез не би памтио више од једне деценије.

„Шта је тело ако душа није њиме огрнута”, каже Свети Николај Охридски и Жички, један од највећих српских ерудита и мислилаца свих времена, цењен и поштован у читавом свету, а уз то још и доктор наука. Када га је један немачки официр током његових заточеничких дана у логору Дахау запитао да ли и даље верује у Бога, светитељ му одговори: „Некада сам веровао, а сада више не верујем, сада знам да Бог постоји.”

И ја знам да Бог постоји, обраћам му се у свакој невољи. Кажем: „Боже, помози!” Коме се обраћате Ви, драга Биљана, кад имате неке проблеме. Претпостављам да завапите „Природо, помози”. Биће можда да сте Ви вазда весели и раздрагани, па Вам никада никаква помоћ није потребна. Али, „није живот што и поље прећи”.

Шта ћемо са бројним добитницима Нобелове награде за науку који су били верујући људи. Логично би било аутоматски их сврстати међу обичне незналице и шарлатане. По еволуционистичким догматима, душа је вероватно сплет мислећих и осећајних жила, насталих од једноћелијских амеба током више милиона година.

Биологија је на крају основног школовања за многе ђаке растанак са овим предметом, па зар да им последња лекција буде да смо настали од мајмуна (а шта ако ипак нисмо!). Ето, ту последњу лекцију ја сам заменила градивом о здравој породици. О, каквог ли тешког скрнављења науке!

На крају још један цитат, чувена максима која се приписује Имануелу Канту: „По звезданом небу над собом и моралним законима у себи, знам да Бог постоји за мене и у мени.”

Питам се шта Вама и осталима више смета: звездано небо или морални закони?

Др Љиљана Чолић

редовни професор Београдског универзитета

(објављено 18. јула 2015)

——————————————————————————-

3.

Теорија еволуције може бити хипотеза

Савремена наука, сем теологије, нема доказа да Бог постоји, али нема доказа ни да не постоји. Човек нема довољно чула, знања и неопходних услова да би спознао све велике тајне космоса и живота. Могуће је и да постоји нешто што не можемо, за сада а ни у будућности, ничим доказати

У тексту „Креационистичке ’донације’ школама”, објављеном у вашем додатку, др Биљана Стојковић нас упознаје да је на адресе скоро свих наставника природних наука у школама Србије стигао мејл једне издавачке куће у коме се нуди поклон у виду луксузног издања књиге „Еволуција или стварање”. Др Стојковић је забринута јер сматра да би креационизам могао попримити забрињавајуће размере у нашем друштву и негативно утицати на образовање у школама. Осуђује и Министарство просвете што још не реагује и жестоко се обрушава на креационисте.

Навешћу само неке њене „бисере”: „Слично другим савременим креационистима, и аутори ове књиге користе се квазинаучном аргументацијом у оповргавању научних објашњења и доказа еволуције, заобилажење добро утврђених чињеница и података уз замагљивање саме научне методологије у еволуционим истраживањима, јесте оно што карактерише и ову и друге креационистичке књиге.” Нажалост или на срећу, доказа еволуције и дoбро утврђених чињеница, за сада, нема.

Чињеница да су ниже и више врсте живих бића, по многим органима и системима организма, сличне, или да су им ембриони још сличнији, није доказ да су се жива бића развијала еволуцијом. Сасвим је нормално да су организми живих бића више или мање слични, јер су настали једном промисли, по једном истом систему. Зар и оно што човек ствара својом промисли не ствара по истом систему?

За еволуционисте, фосили су, уз бројне претпоставке, спекулације, заблуде и лажи, главни доказ еволуције. Милиони фосила свих сложенијих живих бића, као сасвим формираних врста, без прелазних облика, нађени су у великом броју у истом слоју земље. Где су прелазни облици? До сада је било више милиона врста живота, рачунајући и изумрле. За сваку врсту, да би се развила и опстала, био би потребан огроман број прелазних облика, а у фосилима их нема. Недостатак фосила прелазних облика упућује да живот није настао и еволуирао еволуцијом. Чињенице у вези с фосилима најчувенијих наводних прелазних облика, прастарог гмизавца археоптерикс, прастарог малог коња са више прстију и рибе целакант, која је наводно изашла на копно, врло су непоуздане. Човек, хомосапијенс, настао је пре 30.000 до 100.000 година? Фосили заједничког претка мајмуна и човека, односно прелазне врсте према човеку, нису пронађени. Разне скице, макете, модели хоминида, које обилато користе еволуционисти, нису никакав научни доказ већ искључиво машта појединих еволуциониста. Заправо, једини евентуални прелазни облик, који је до сада пронађен, јесте археоптерикс. Ако прихватимо да би то могао бити прелазни облик, имамо само један пример прелазног облика. На једном случају у науци се не може ништа закључити.

Постојеће прилагођавање појединих живих бића животној средини дешава се стално, али та прилагођавања нису дала нове врсте већ само неке промене на истој врсти. Свакодневно слушамо о мутацији вируса и бактерија, али те мутације не дају нову врсту живота. Свакодневно човек ради на генетском инжењерингу, али се добијају само хибриди исте врсте. Мутација се догађај на јединки а не на већој популацији. Ако би мутацијом настала јединка нове врсте она не би могла опстати. За опстанак нове врсте неопходно је имати истовремено бројне јединке оба пола.

Др Стојковић посебно истиче „научну методологију у еволуционим истраживањима”. Сва та истраживања су, на крају, хипотезе, спекулације, са доста контроверзи, без правих научних доказа. Објашњење спонтаног настанка аминокиселина, бројних разноврсних протеина, фантастичне ДНК, необјашњивог генома, ћелијске опне, ћелије, бројних органела ћелије и, на крају, живота, искључиво су спекулације, уз маштовиту „научну гимнастику”, које се не могу научно доказати нити експериментом поновити.

Др Стојковић, са „несумњивим ауторитетом” великог научника и педагога, све што није у складу са ставовима неодарвинистичке догме назива „сатирање критичког и хуманистичког светоназора”, квазинауком. Очекујем да ускоро неодарвинисти прогласе и Дарвина за опасног квазинаучника. Зашто? Дарвин се не бави настанком живота, зна како је настао живот. У закључку своје књиге“О пореклу врста” он каже: „Вероватно постоји нешто узвишено у схватању да је Творац семе свеколиког живота, који нас окружује, удахнуо само неколицини или чак само једном облику и да је из тако једноставног почетка настало и настаје безброј најлепших и најчудеснијих облика.” У уводу исте књиге Дарвин истиче: „Дубоко сам свестан да се на сваку тачку, о којој се расправља у овој књизи, могу применити чињенице које често очигледно воде до закључака који су супротни онима до којих сам ја дошао.” Дакле, Дарвин износи своје мишљење, али ништа не тврди, дозвољава и другачије могућности. Супротно Дарвину, већина неодарвиниста не дозвољава ништа изван своје тврде догме.

Навео сам само неке основне, опште податке који указују да се теорија еволуције може посматрати само као хипотеза а не као научна истина. Изношење бројних конкретних података, који указују на ненаучне, недоказиве ставове неодарвинизма, захтевало би велики простор те нисам у могућности да то приложим у овом кратком тексту

Др Стојковић истиче и своје ставове о политичким околностима у свету које погодују афирмацији креационизма. „Будући да су управо то вредности конзервативних десничарских политичких снага, ни најмање не чуди пораст њихове популарности и белосветско манипулисање ксенофобијом…који синергистички усмеравају свет ка ирационалном конфликту.” А ко данас промовише, афирмише, финансира догматски неодарвинизам широм света? Оне политичке снаге, организације, лобији које владају светом, које воде свет ка општој глобализацији, општој пљачки, општој неслободи, ратовима широм света, прикривеном ропству, моралној и свакој деструкцији нација, држава, савременог човечанства. То су представници најкрупнијег капитала и савременог неолибералног капитализма. Овим зликовцима неодарвинизам знатно помаже јер кад Бога и морала нема све је дозвољено и лакше је обавити све облике деструкције. Изгледа нелогично, али овим снагама зла данас се у свету највише опиру представници конзервативне политичке деснице и конзервативне политичке левице.

У овом кратком тексту нема простора за озбиљнији осврт на креационизам. Савремена наука, сем теологије, нема доказа да Бог постоји, али нема доказа ни да не постоји. Човек нема довољно чула, знања и неопходних услова да би спознао све велике тајне космоса и живота. Могуће је и да постоји нешто што не можемо, за сада а ни у будућности, ничим доказати. Нажалост, ништа под „капом небеском” нисмо дефинитивно спознали. О свему, поготово о настанку света, настанку живота, о животу, више не знамо него што знамо. Много од онога што мислимо да знамо, генерације које ће доћи откриће да смо били у заблуди. Границе нашег незнања су нам непознате, вероватно бесконачне. Мудри Сократ би и данас рекао“Ја знам да ништа не знам.”

Др Радмило Рончевић

хирург, научни саветник

(објављено 18. јула 2015)

——————————————————————————-

4.

Да ли је трава настала пре звезда

Да ли су др Љиљана Чолић и др Радмило Рончевић они заговорници учења „Дан епоха“, где се шест дана у библијском „Постању“ сматра за метафору шест веома дугачких геолошких епоха? Или су, напротив, заговорници „Теорије прекида“, па сматрају да је између првог и другог стиха „Постања“ протекло огромно време, а да се потом од трећег стиха, тј. од раздвајања светлости од таме, па до стварања човека све догодило за шест земаљских дана?

Пре него што би се могло и помислити на евентуалну научну полемику с проф. др Љиљаном Чолић и др Радмилом Рончевићем, потребно је утврдити које је њихово становиште, односно за шта се они, у својим текстовима, залажу. Пошто се потписују с пуним научним титулама, а објављују у рубрици „Наука“, очекивало би се да је поље њиховог деловања и евентуалне дискусије – научно. При томе под науком подразумевамо скуп логичких и емпиријских метода који обезбеђују посматрање одређених феномена, с циљем да се они протумаче и разумеју. Који су научни ставови о еволуцији проф. др Љиљане Чолић и др Радмила Рончевића? Које научно објашњење они нуде уместо теорије еволуције? Од научника се, наиме, очекује да понуде, макар у назнакама, неко алтернативно решење, уместо оног које нападају. Тако би се и њихови аргументи могли равноправно процењивати и тестирати, наспрам оних које (оправдано, или не) критикују.

Ово није тако једноставно питање. Критичари теорије еволуције обично наступају под скупним називом „креационистичка наука“, али она није јединствена нити је кохерентна, а по свом основном методу није ни наука. Да не буде забуне, када кажемо „теорија еволуције“, не мислимо на претпоставку или спекулацију већ (да парафразирамо Ричарда Докинса) на систем идеја који објашњава или расветљава групу чињеница или феномена, односно на исказ који представља опште законе, начела или узроке нечег познатог или опаженог. Рецимо на теорију електромагнетизма и квантну теорију, на основу којих су људи конструисали све електронске уређаје које данас користимо.

Која је, дакле, „теорија“ за коју се залажу проф. др Љиљана Чолић и др Радмило Рончевић? Да ли она проистиче из неке од креационистичких школа? Да ли су они заговорници учења „Дан епоха“, где се шест дана у библијском „Постању“ сматра за метафору шест веома дугачких геолошких епоха? Или су, напротив, заговорници „Теорије прекида“, па сматрају да је између првог и другог стиха „Постања“ протекло огромно време, а да се потом од трећег стиха, тј. од раздвајања светлости од таме, па до стварања човека све догодило за шест земаљских дана? Могуће је и да се залажу за учење о „Младој земљи“, које се најбуквалније држи „Књиге постања“? То би подразумевало да др Рончевић и проф. др Чолић сматрају да је Земља стара неколико хиљада година, те да је настала пре Сунца, а океани пре копна, трава и дрвеће пре звезда итд. Да ли су, можда, поборници „теистичке еволуције“ или „специјалног креационизма“, па верују да је Бог могао створити свет кроз природни процес еволуције? Тек када будемо знали одговоре на ова питања, моћи ћемо да сучелимо научне аргументе са ставовима проф. др Љиљане Чолић и др Радмила Рончевића. До тада је сасвим беспредметно расправљати о томе има ли, или нема, сведочанстава о „прелазним формама“, „изгубљеним карикама“, или о „мајмунским прецима“.

Додуше, постоји још једна могућност. Можда проф. др Љиљана Чолић и др Радмило Рончевић у овој полемици и не наступају са научних позиција? Могуће је да су њихови ставови, заправо, израз њихових религијских уверења. На то имају пуно право и било би сасвим неприкладно, па и неучтиво, с њима о томе полемисати. Но, уколико је у питању вера, онда је подједнако неприкладно скривати је иза тобожњих научних истина. Ако се неко позива на науку, онда његове тврдње морају бити тестиране методама науке. Научнике не обавезује онтолошки натурализам. Има много искрено религиозних врхунских научника. Али и њих, као и све друге научнике, обавезује методолошки натурализам. Наиме, у научним објашњењима не можете се позивати на Бога. Божанска промисао, без обзира на то да ли у њу верујете, по дефиницији је непроверљива, па тако не може бити предмет научног тестирања и истраживања.

Група аутора: Проф. др Александар Палавестра, Проф. др Сташа Бабић, Проф. др Софија Стефановић, Доц. др Марко Порчић

Одељење за археологију, Филозофски факултет Универзитета у Београду

(објављено 25. јула 2015)

——————————————————————————-

5.

Ко данас оспорава теорију еволуције?

Др Чолић наводи да се, када је у невољи, обраћа богу за помоћ и поставља питање коме се ја молим. Мој одговор је – никоме. Одавно сам превазишла инфантилну потребу да верујем у то да ме неко имагинарно биће чува и креира ми судбину. Секуларност подразумева преузимање одговорности за сопствени живот

Креационисти верују да су у Библији записане речи бога и да су, стога, сви наводи у тој књизи апсолутне и неупитне истине. Полазећи од такве премисе, библијским креационистима потпуно је неприхватљиво било какво научно објашњење постанка и еволуције живих бића. Овакве ставове демонстрирали су нам др Љиљана Чолић и др Радмило Рончевић у Културном додатку „Политике”, 18. јула 2015. Иако би титула доктора наука морала подразумевати макар површно познавање филозофије науке, чини се да су два професора Универзитета у Београду пропустила да разумеју повезаност научне методологије и стицања знања о свету који нас окружује. Могуће је да основни научни принципи нису пресудни за хирургију којом се бави др Рончевић, нити за оријенталистику коју предаје проф. Чолић, али за фундаменталну науку и разумевање основних законитости природе и њених процеса то јесте и увек ће бити камен темељац.

Задатак теорије еволуције, апсолутно неупитног научног система за све оне који науку разумеју, јесте да објасни еволуцију као процес у природи. Насупрот мишљењу др Рончевића, данас не постоји нити један податак из науке који негира еволуцију или теорију еволуције. Напротив, сва савремена истраживања – од палеологије, геологије, пребиотичке хемије, антропологије до молекуларне биологије и геномике – само је обогаћују и надопуњују. Сумње и питања које он поставља у тексту, одавно су решени и показани. Потпуно је јасно да креационистичкој позицији не преостаје ништа друго до да сваки научни податак и доказ еволуције прогласи лажним и исфабрикованим. Уколико би желео да компетентно расправља о еволуцији, др Рончевић би морао посветити мало времена проучавању старих и нових биолошких сазнања. Уместо што тврди да прелазних фосила нема у научним колекцијама, могао би о томе нешто прочитати и засигурно ће пронаћи да их има на стотине. Такође, палеоантропологија је препуна фосила предака и сродника људске врсте, а из неких се данас изолује и анализира ДНК. Механизми постанка живота и првих генетичких система интензивно се демонстрирају у биохемијским лабораторијама, што нису подаци који се крију од јавности.

Биографија др Рончевића апсолутно подржава моју тезу да је креационизам тесно повезан са десничарским политичким ставовима. Додатно, у данашњој слици света сасвим је јасно да је неолиберални капитализам најчвршће усађен у конзервативним хришћанским политикама. Нису нови ни креационистички покушаји да се теорија еволуције и секуларност окриве за пропаст етичких норми. Оспоравања тврдње да је религија разлог моралног понашања налазимо још код античких филозофа! Човек је способан да врши свестан избор својих поступака захваљујући неуролошкој основи својих когнитивних способности, а томе нас учи еволуциона биологија.

Текст др Чолић такође јасно говори да, поред незнања, креационисти имају још један непремостив проблем са науком – њена методологија је секуларна. Иако наука не захтева да будете неверник, већ само да не бркате своју религију са научном методологијом, у креационистичким главама те се ствари не могу одвојити. Страх од рационализације света изван домашаја религије за њих је паралишући. Др Чолић наводи да се, када је у невољи, обраћа богу за помоћ и поставља питање коме се ја молим. Мој одговор је – никоме. Одавно сам превазишла инфантилну потребу да верујем у то да ме неко имагинарно биће чува и креира ми судбину. Секуларност подразумева преузимање одговорности за сопствени живот.

Др Биљана Стојковић

(објављено 25. јула 2015)

6.

Да ли је Земља округла или је ипак равна плоча?

Да ли код неког данас горе изнето питање може да изазове недоумицу? Не верујем. Нисам могао да замислим да на почетку двадесет првог века још увек постоје припадници научне заједнице који не знају да је еволуција природном селекцијом доказана безброј пута. Ипак – постоје, тако др Радмило Рончевић, научни саветник, пише: „На жалост или на срећу, доказа еволуције и добро утврђених чињеница, за сада, нема.” Али, господине Рончевићу, осврните се, докази се налазе свуда око нас, само треба гледати. Током обичне шетње парком можете видети више врста храстова (Quercus spp.). Они су сви храстови – личе један на други – али су и посебне врсте – лужњак прилагођен влажним стаништима, китњак – сувљим, цер – сушним… Ако наиђете на дивље нане (Mentha spp.), јасно је да су све оне нане, али исто тако да је водена метвица – једно, а коњски босиљак друго. Треба бити слеп и не видети да се те сличности и разлике могу најједноставније објаснити тиме да све оне имају заједничког претка, а да су посебне (различите) врсте постале прилагођавајући се влажним односно сувљим или јако сувим стаништима. Или је можда Творац створио једну врсту нане за мочваре, другу за живот у шуми, а трећу за ливаде? Ако укрстите нане добићете можда потомство, али је оно обично стерилно. Сетите се само питоме нане (Mentha x piperita), познатог хибрида – стерилног хибрида! Сада вам је очигледно да сам ја ботаничар, али ботаничар, зоолог… биолог свеједно, наставићу даље: Само орхидеја (Orchidaceae)има 20.000 доказаних врста, тешко ми је да замислим тај Ум који их је створио, а врло лако замишљам безброј станишта свако са својим јединственим условима.Даље, исти аутор: „Где су прелазни облици?” Многи, исто свуда око нас, погледајте обичну врбу (Salix sp.), њене цвасти су ресе, цветови једнополни без цветног омотача (карактеристике биљака које опрашује ветар), али и присуство нектарија (особина ентомофилних предака). Колико има врста са једнополним цветовима у којима се јасно виде редуковани прашници или тучак (остатак предачке двополности), не зна се број. Погледајте гинко (Ginkgo biloba), додуше ту бисмо морали бити стрпљиви и студиознији, али једноставно – прочитајте. Видећете да то дрво у свом животном циклусу ствара сперматозоиде! (исто као и све папрати), а да му је грађа свих вегетативних органа слична грађи четинара (Голосеменице)… То је чак ботаничаре из деветнаестог века наводило да закључе да постоји мост преко јаза између папрати и голосеменица. Теорија еволуције природном селекцијом не само да је доказана него је и тестирана. Свако зна да је вештачком селекцијом (која је у суштини исто што и природна селекција) од самониклих, дивљих врста биљака добијено више врста гајених биљака. Гајени кукуруз, на пример, без сумње је другачија врста од дивљег претка од кога је настао. Гајени кукуруз је у сваком погледу толико другачији од свог претка да је потребно знање и искуство да би се они повезали. Кукуруз (Zea mays) који сви знамо са наших њива није дар неког милостивог божанства већ врста која је настала еволуцијом и селекцијом. Сваки корак овог процеса је добро и широко познат. То исто важи за све гајене биљке и животиње. Намерно нисам помињао фосиле, те изванредно чврсте доказе, просто јер о њима се најчешће говори, додаћу само да палеоботаника располаже са много доказа о еволуцији биљака. Могао бих да изнесем још много доказа, али мислим да нема смисла доказивати поново нешто што је одавно доказано. Колико ја знам, а већ четрдесет година се бавим проучавањем биљака, не постоји биолог који данас оспорава теорију еволуције, исто као што не постоји ни један научник који тврди да је Земља равна плоча.

Неколико питања за доктора Рончевића: „Свакодневно слушамо о мутацији вируса и бактерија, али те мутације не дају нову врсту живота.” Не дају нову врсту живота али дају нову врсту вируса или бактерије (овде је појам врста свакако специфичан, али то не мења ништа). И то изјављујете Ви, лекар који је морао бити сведок настанка отпорности бактеријских сојева на одређене антибиотике!? Какве везе има генетички инжењеринг и „хибриди исте врсте”? Прво, генетичким инжењерингом се не стварају нове врсте, већ само јединке жељених особина! И друго, свако зна да су хибриди јединке настале укрштањем индивидуа различитих врста. Или: „Мутација се догађа на јединки а не на већој популацији”? не разумем, ко то каже да се мутација догађа на већој популацији? „За опстанак нове врсте неопходно је имати истовремено бројне јединке оба пола”. Елементарна генетика (некада се слушала у оквиру биологије на првој години студија медицине)! докторе Рончевићу.

И на крају, изјава „Ја знам да ништа не знам” једно значи када је изговори мудри Сократ, а сасвим друго када потиче од неког ко није као он.

Др Радиша Јанчић

Шеф Катедре за ботанику Фармацеутског факултета у Београду

(објављено 25. јула 2015)

——————————————————–

7.

Теологија или мајмунологија

Не прихватам никакву еволуцију – ни атеистичку, ни псеудотеистичку јер еволуција не може бити теистичка. А зашто?Морамо се држати основне логике. Кратко и јасно – или Бог постоји или не постоји. Нема средње варијанте. Или је створио свет или није. Ако јесте, онда је свемоћан. Ако је свемоћан, зашто би човека стварао од мајмуна, а не директно

Видим да због два часа биологије поново заседају кризни штабови.Исто као пре једанаест година. Наравно да је вера једно, а наука нешто друго. Мада су за верујуће људе, од Бога и они сами и научне дисциплине којима се баве.

На питања која ми колеге археолози постављају немам намеру да одговарам. Нека од њих за мене су тајна будућег века, а за поменуте особе, нека буду како год знају, то јест како год мисле да знају.

Једно је сазнање, друго богопознање, а најгоре је тобожње свезнање, то јест незнање.

Рећи ћу само да не прихватам никакву еволуцију – ни атеистичку, ни псеудотеистичку јер еволуција не може бити теистичка. А зашто?

Морамо се држати основне логике. Кратко и јасно – или Бог постоји или не постоји. Нема средње варијанте. Или је створио свет или није.Ако јесте, онда је свемоћан. Ако је свемоћан, зашто би човека стварао од мајмуна, а не директно. Ако је створио свет и све што мисли, онда је и сам интелигентан. Ако је интелигентан зар би дозволио и тако уредио да његов син јединородни буде рођен од Марије, ћерке Јоакима и Ане из племена Давидовог, насталог у неком тамо колену од мајмуна? Зар је син Божији, Богочовек, Господ Исус Христос потомак мајмуна?! (Боже, опрости!)

Следствено реченом, прихватање било какве еволуције у контексту стварања света јесте негација ортодоксног, то јест православног хришћанства.

Уосталом, пошто дотична господа помињу Књигу постања, ево кратког цитата: „И створи Бог човека по лику своме, по лику Божијем створи га” (Прва књ. Мојсијева,1, 27).

Додуше, створени смо као слободна бића. Имамо слободу да изаберемо теологију или мајмунологију. У мојим школским данима сви смо били мајмунолози, без могућности да бирамо. Нажалост, и данас је тако.

Др Биљани Стојковић посвећујем једну анегдоту о Насредину хоџи из старих уџбеника за учење османског језика. Питали хоџу како зна да Бог постоји, а он им рече: „У мом животу све је како Бог хоће, а да Њега нема, ваљда би једном било и како ја хоћу.”

Драга Биљана, ако вам се некад све коцкице не поклопе баш по вашој жељи, можда је то зато што Бог тако хоће или допушта, а увек и у сваком случају из неког корисног разлога.

Љиљана Чолић

православна хришћанка, од тридесетог дана свог, од Бога датог, живота

(објављено 1. августа 2015)

——————————————————–

8.

Ништа у науци није неупитно

Професор др Александар Палавестра са сарадницима тражи да изнесем своје ставове о неким битним деловима Библије, о настанку космоса, наше планете и живота и закључује да ће тек тада моћи сучелити научнe ставовe и аргументe а“до тада је сасвим беспредметно расправљати о томе има ли или нема сведочанстава о „прелазним формама”, „изгубљеним карикама” или о „мајмунским прецима”. У свом тексту нисам ни једном речју помињао Библију нити сам коментарисао било какве ставове о настанку космоса и наше планете. Аутори поменутог текста не осврћу се на суштину мога текста нити пак побијају податке које сам изнео, већ траже полемику око нечега што ја нисам ни помињао. Како се то зове у науци? Не знам како би професор Палавестра дискутовао о теорији еволуције са Дарвином пошто се Дарвин није бавио настанком космоса, наше планете и живота; знао јеко је удахнуо живот на нашој планети. То му, мeђутим, није сметало да главни део живота посвети истраживању и расправљању о прелазним формама, недостaјућим карикама и пореклу човека.

Уместо осврта на податке из мога текста, поменути аутори су ми „са висине” одржали „лекцију” о науци те поред осталог кажу:“При томе под науком подразумевамо скуп логичких и емпиријских метода који обезбеђују посматрање одређених феномена, с циљем да се они протумаче и разумеју.” Слажем се у потпуности са наведеним ставом. Међутим, протагонисти теорије еволуције, нарочито неодарвинисти, често, за доказивање битних чињеница, поготово када недостају „карике”, уместо скупа логичких и емпиријских метода, користе непроверљиве спекулације које се не могу ничим доказати нити експериментом поновити. Сличним стилом аутори текста дефинишу и теорију еволуције и наводе: „Да не буде забуне, кад кажемо ’теорија еволуције’ не мислимо на претпоставку или спекулацију већ на систем идеја који објашњава или расветљава групу чињеница или феномена, односно на исказ који представља опште законе, начела или узроке нечег познатог или опаженог.” Поштована господо археолози, ништа битно од наведеног теорија еволуције, до сада, није расветлила. И даље, најбитнији детаљи настанка и развоја живота остају на нивоу спекулација.

Могао бих и ја да кажем нешто о науци. Теорија, по дефиницији, представља једну или више хипотеза, у најбољем случају, јединствени систем закона и хипотеза. Хипотеза је комбинација искуства (које је увек недовољно) и незнања (које је велико). Ако је тако, онда је и теорији еволуције у основи хипотеза.

На крају текста аутори коментара истичу: „Божанска промисао, без обзира на то да ли у њу верујете, по дефиницији је непроверљива, па тако не може бити предмет научног тестирања и истраживања.” Слажем се са добрим делом реченице. Но, и објашњење настанка космоса и наше планете „Великим праском”, сингуларитетом је непроверљиво, експериментом непоновљиво, не може се ни једним законом природних наука доказати, али га ипак истражујемо. Узгред, „Велики прасак“ је у доброј мери у корелацији са библијским виђењем настанка космоса и наше планете.

У другом тексту истог додатка, др Биљана Стојковић истиче да ја не разумем научну методологију али да то, могуће, и није проблем јер „могуће је да основни научни принципи нису пресудни за хирургију којом се бави др Рончевић”. За разлику од теорије еволуције, хирургија је велика егзактна наука која почива на огромном искуству, провереним сазнањима и безбројним научним експериментима. Хирургија се не може радити на основу спекулација јер би то био недопустив кривични и етички прекршај, злочин. Др Стојковић каже: „Данас не постоји ни један податак из науке који негира еволуцију или теорију еволуције.” Има много података који негирају теорију еволуције, али нема сигурних доказа за коначно оповргавање теорије еволуције. Исто тако, нема ни једног доказа да Бог не постоји нити егзактних податaкa који потврђују еволуцију и теорију еволуције. Медицина је дефинитивно одбацила неке ставове наметнуте од еволуциониста. Слепо црево, крајници, тимус, тртична кост, нису докази еволуције, нису атавистички органи, већ важни органи савременог човека. Др Стојковић тврди да у научним колекцијама има на стотине прелазних фосила. Где су, ко их и зашто крије? Прочитао сам доста текстова о фосилима и еволуцији, али озбиљних података о прелазним фосилима веома је мало или их нема. О настанку живота др Стојковић каже: „Механизам настанка живота и првих генетичких система интензивно се демонстрирају у биохемијским лабораторијумима, што нису подаци који се крију од јавности.” Што се тиче механизма настанка живота, ту теорија еволуције апсолутно пада. Простор ми не дозвољава да наведем бројне податке о настанку живота и о животу, које теорија еволуције не може објаснити. Изнећу само детаљ о почетку настанка живота.

Не знамо поуздано како су се спонтано спојили атоми кисеоника, водоника, угљеника и азота у сложене молекуле аминокиселина. Апсолутно не знамо како су од аминокиселина спонтано настали протеини, око милион врста у људском организму, са специфичним бројем и распоредом аминокиселина, а тиме и специфичним функцијама без којих нема живота. На пример, да би се формирао најраспрострањенији протеин колаген потребно је спојити 1055 аминокиселина у строго одређеном низу (укупно има 22 врсте аминокиселина које се разликују на основу броја и распореда атома кисеоника, водоника, угљеника и азота). Претпоставка је да су се некако у некој топлој барици спојиле аминокиселине и створиле протеине. То је у супротности са основама хемије, јер се у води мономер (аминокиселине) не може спојити у полимер (протеине) као што од праха шећера, који се стави у воду, не може настати коцка шећера. И кад би тако настали протеини, како је било могуће да спонтано настане тако велики број различитих протеина са специфичним бројем и распоредом аминокиселина, тиме и специфичним функцијама које омогућавају живот. Ако се, ипак, и то десило, опет од живота нема ништа јер се протеин сам од себе не може репродуковати и опстати. За репродукцију потребна је ДНК. Откуд одједном тако сложени молекули ДНК у којој је запис о репродукцији? Опет, ДНК без протеина не значи ништа, не може дати живот. Ето, сада некако, великим чудом, имамо и протеине и ДНК али опет нема живота. Да би настала ћелија, живот, који би се репродуковао, треба да се протеини, ДНК и друге компоненте живота налазе у некој мембрани. Откуд одједном и та мембрана са одређеним физичким, хемијским, физиолошким и репродуктивним својствима? И откуд онда ћелија, са бројним органелама, специфична сложена лабораторија? И од ћелије дођосмо до човека, до свести, морала, савести, говора бројним недоказивим спекулацијама. И све ове бројне, невероватне случајности јесу апсолутна научна истина, „апсолутно неупитан научни систем”, какао каже др Стојковић!? Ништа, поготово у науци, није апсолутно неупитно.

У недостатку аргумената, и у овом тексту, госпођа Стојковић се бави политиком, креационизмом и мојом биографијом. Наводи да моја биографија апсолутно потврђује њену тезу „да је креационизам тесно повезан са десничарским политичким ставовима”и „да је неолиберални капитализам најчвршће усађен у конзервативним хришћанским политикама”. Прошао сам свет више пута, одржао преко 100 предавања на великим светским хируршким конгресима, упознао еминентне интелектуалце и научнике и огромна већина њих сматра неодарвинизам далеко опаснијим за човечанство од креационизма. Др Стојковић, ипак, нe зна колико не зна.

Текст др Радише Јанчића углавном се односи на моје две реченице у којима подсећам да човечанство, кроз миленијуме, није приметило да је прилагођавање живих бића животној средини довело до нових врста живота већ само до неких промена на истој врсти и да мутације вируса и бактерија, о којима свакодневно слушамо, не дају нову врсту живота већ само нове врсте у истој породици живих бића. Он тврди да су такве појаве необорив доказ теорије еволуције. Сматрам да такав став није у складу са суштином теорије еволуције па је онда полемика са др Јанчићем несврсисходна.

Радмило Рончевић

(објављено 1.августа 2015)

——————————————————–

9.

Судбина не постоји

За верујуће, Бог је створио „сав живи свет“, у којем не постоје две исте јединке. Свака је различита на свој начин. И свака је имала свој развојни пут. Зато се и теорија еволуције не коси у потпуности са приступом који промовише прогресивни креационизам. За заступнике овог правца, и еволуција се може разумети као производ Божје воље (осим тезе о настанку човека). Али, то је питање вере појединца, а не науке

Ако Бог постоји, судбина не постоји! Барем када је о хришћанској есхатологији реч. У одговору проф. др Љиљани Чолић, др Биљана Стојковић наводи: „Одавно сам превазишла инфантилну потребу да верујем у то да ме неко имагинарно биће чува и креира ми судбину. Секуларност подразумева преузимање одговорности за сопствени живот.“ Веровање у судбину је карактеристично за поједине пагане, анимисте, а може се пронаћи и у хиндуистичким тумачењима реинкарнације или код муслимана. Причу о предодређености у исламском учењу или „кисмету“ сјајно је описао Иво Андрић у „Травничкој хроници“. Проф. др Лазар Милин објашњава: „Када би Бог безусловно одређивао судбину људи, онда би то било у највећој супротности са Божјом правдом. /…/ Веровати у Бога, то значи веровати у Божју правду, Божју промисао и моћ молитве. А веровати у све то значи не веровати у слепу судбину, јер се то међусобно искључује.“ Када би се веровало у предодређеност, која се не може никако изменити, онда не би могло бити ни заслуга за добра дела, па самим тим ни „борбе“ за улазак у Царство небеско. А управо та „борба“ јесте и суштина вере у Бога. Како назначава ава Јустин, то је пре свега борба са самим собом. Она се тиче спознаје сопствених слабости, исправљања грешака, покајања и праштања. Бог је човеку дао и „слободну људску вољу“ и власни смо чинити шта год пожелимо. Али нас је и упозорио да постоје ствари које нису Богу угодне. То што човек има „слободну вољу“ не значи да сме чинити све што пожели. Јер, можда ће својим чињењем повредити другога. Због тога веровање у Бога уопште није у супротности са „преузимањем одговорности за сопствени живот“. Чак напротив. Такође, због овога се веровање не може окарактерисати ни као „инфантилна потреба“. На крају, када је о веровању реч, оно се тиче и разумевања Постања. Цела полемика је почела око питања креационизма и теорије еволуције. Веровати значи разумети да постоји „јединство у мноштву“ и „мноштво у јединству“. За верујуће, Бог је створио „сав живи свет“, у којем не постоје две исте јединке. Свака је различита на свој начин. И свака је имала свој развојни пут. Зато се и теорија еволуције не коси у потпуности са приступом који промовише прогресивни креационизам. За заступнике овог правца, и еволуција се може разумети као производ Божје воље (осим тезе о настанку човека). Али, то је питање вере појединца, а не науке.

Душан Пророковић

(објављено 1. августа 2015)

——————————————————–

10.

У змије су кратке ноге

Реаговање наставника Одељења за археологију Филозофског факултета (25. јула 2015) поводом текстова о еволуцији и креационизму ипак је дало добре резултате. Љиљана Чолић је неувијено рекла да не намерава да одговара на питања која су за њу тајна будућности, да не прихвата никакву еволуцију, те да је вера једно, а наука друго. Ставови Љиљане Чолић, „православне хришћанке од тридесетог дана свог, од Бога датог живота” (како се потписује), дакле, јасни су и недвосмислени и ту се свака научна дискусија завршава.

С др Радмилом Рончевићем, међутим, ствари нису тако јасне и једноставне. Он „господи археолозима” (што укључује и две професорке) замера што се „не осврћу на суштину његовог текста и не побијају податке које он износи, већ од њега траже да изнесе своје ставове према неким битним деловима Библије, настанку космоса, наше планете и живота”.

Греши др Рончевић. Пошто је сасвим паушално изнео тврдњу да не постоје докази за еволуцију, потражили смо од њега да, макар оквирно, образложи своје алтернативно научно објашњење феномена који су обухваћени теоријом еволуције. Тако функционише наука. Под својим „подацима” Рончевић очигледно подразумева различите варијације порицања еволуције, које ничим не утемељује нити образлаже. Нарочито се усмерио на наводни недостатак фосила и „прелазних форми”, то јест „карика које недостају”, што је уобичајена стратегија креациониста и других порицатеља еволуције. У истом броју Политике (од 1. августа), у коме има чак два своја текста, Рончевић је могао да примети и вест о открићу фосилизоване змије са четири ноге старе 113 милиона година. Да ли би овај фосил задовољио др Рончевића? Верујем да не би, те да ни четвороножна кратконога змија није та „изгубљена карика” коју креационисти вазда траже и која би их тобож убедила у постојање механизама еволуције. Увек незадовољни, захтевали би нове „прелазне фосиле” и „карике које недостају”, рецимо змију с још краћим ногама и тако унедоглед. Зато и није оправдано говорити о неким „изгубљеним карикaма”. Могло би се рећи да су сви живи организми на Земљи, некадашњи и садашњи, заправо својеврсне, међусобно повезане „прелазне форме”. Тако функционише еволуција. Зато је усмеравање на недостајуће „изгубљене карике” бесмислено.

Што се тиче наводног непостојања фосила, на Одељењу за археологију смо спремни да др Рончевићу пружимо сав неопходан доказни материјал, барем када је реч о еволуцији човека. Упутили бисмо га и на друга одељења, музеје и корисну литературу. За почетак бих др Рончевићу, али и читаоцима Политике, препоручио сјајну књигу Ричарда Докинса Највећа представа на Земљи. Докази у прилог еволуције. У њој су веома јасно, експлицитно и утемељено образложени одговори на питања која тиште др Рончевића.

Коначно, не треба др Рончевић да брине о томе како бих ја дискутовао с Дарвином. Уверавам га да бих се с Дарвином савршено сложио, поготово с његовом последњом реченицом из Постанка врста, објављеном још 1859.

Проф. др Александар Палавестра

(објављено 8. августа 2015)

Стварање Адама, Микеланђело

Стварање Адама, Микеланђело

11.

Библија и еволуција

Познајем много атеиста, али врло мало њих зна на чему се заснива њихов „научни атеизам”. Изнећемо два најчешћа мишљења. Најраспрострањеније мишљење је да ће научници моћи да докажу како је од неживе материје настало биће. По другом мишљењу живот се појавио на Земљи тако што су клице живота дошле на Земљу са неког тела из васионе

У стручној књизи еволуционисте др Алексеја Тарасјева Биологија и креационизам (Београд, 1999) постоји одељак „Полемике у еволуционој биологији”. На страни 19. видимо да постоје „селекционисти” и „неутралисти”. На 22. страни постоје два мишљења „филетички градуализам” и „испрекидана равнотежа”. Др Биљана Стојковић замера опонентима и религиозним људима на погрешном методолошко-научном мишљењу. Да ли је погрешно сматрати да, ако постоје четири различита мишљења у еволуционој биологији, да ствари нису сасвим решене? А проблема сигурно има још.

Наш врхунски молекуларни биолог Владимир Глишин у „Политикином” Културном додатку од 9. 5. 2015. пише: „Остало нам је суштинско питање: како је настала прва жива ћелија, по слободној претпоставци пре око 3,5 милијарди година и какви су то били физичко-хемијски услови који су омогућили да од једног абиотског настане биотски свет? Онај други део, како је живи свет еволуирао од прве живе ћелије до запањујућег, задивљујућег биодиверзитета, данас је мање-више (подвукао Д. М.) решен.” У Културном додатку од 19. 12. 2009. Златко Паковић (по мишљењу писца ових редова „прво перо” Додатка), који је био врло критичан према религији, теологији и цркви, употребљава израз „фундаменталистички еволуционисти”. Паковић је приметио да има агресивних еволуциониста. Зашто ти еволуционисти нису тада критиковали проф. Глишина што је написао „мање-више”? Еволуционисти се обрушавају на теологију и на религиозне људе. Проф. Глишин је близу проблема еволуције, па ипак није написао да је све доказано, као што др Биљана Стојковић тврди.

Проф. Тим Вајт са универзитета Беркли пише: „Дарвин је био веома мудар кад је говорио о томе. Рекао је да морамо да будемо баш опрезни. Једини начин да заиста сазнамо како је изгледао заједнички предак јесте да га пронађемо.” Е, то је наука. Ако се пронађе, сви ћемо прихватити. Дотле еволуционисти само „основано верују” у еволуцију.

Једно време је била нa телевизији приказивана одлична серија под називом „Научни кафе”. Др Биљана Стојковић је одржала стручно и популарно предавање о еволуцији. Један слушалац је поставио питање о пореклу живота. Др Биљана Стојковић је одговорила (снимак постоји) „да се ми еволуционисти бавимо развојем живог света, а да је порекло живота питање за биохемију”. Тај одговор ми се заиста допао. Па, зашто дискутују теолози и биолози? Важнија је дискусија са биохемичарима!

Познајем много атеиста, али врло мало њих зна на чему се заснива њихов „научни атеизам”. Изнећемо два најчешћа мишљења. Најраспрострањеније мишљење је да ће научници моћи да докажу како је од неживе материје настало биће. Међутим, проф. Глишин овако завршава наведени чланак: „Овај нови рад је изузетно интересантан приступ, али хемичари који се баве пореклом живота треба још доста да раде у својим кухињама. Наша потера за примордијалном супом која се сама укувава и доводи до прве живе ћелије са свим карактеристикама које нека жива ћелија има очигледно ће још потрајати.” Па где је ту „научни атеизам”? Може се говорити само о „основаној вери и жељи” да се то догоди. Хекел пише: „Ако не примате теорију да је живот постао из мртве материје, онда у овој јединој тачки еволуционе теорије морате прибећи чуду.” Карл Фогт пише: „Морамо допустити да је живот настао из мртве материје, да бисмо тако избацили Створитеља” (F. Heffler, O autogenezi i darvinizmu, Zagreb, 1935, 7).

По другом мишљењу живот се појавио на Земљи тако што су клице живота дошле на Земљу са неког тела из васионе. Једна варијанта названа хипотеза космозоа тврди да су жива бића дошла на Земљу у метеориту. Друга варијанта шведског научника Архенијуса назива се хипотеза панспермије. По њој је семе живота под притиском светлости дошло на Земљу. Ово мишљење не решава питање постанка живота, већ га само пребацује са Земље у васиону. Чим има два сасвим различита мишљења, не могу оба бити „научна”. Атеисти треба да се определе и уједине. Духовита је она мисао: „Неверујући мора много да верује да би био неверујући.”

Често и атеисти и верујући погрешно схватају Библију. Атеисти мисле да верујући сматрају да је Бог диктирао „на уво” библијским писцима, тако да ако се нађе погрешка, онда је то пораз религије. Теолози не сматрају да је Библија божанско дело, него богочовечанско. Писци су дали лични печат списима. Колико се разликују законски Мојсије, поета Давид, филозоф Соломон, еванђелист Јован и апостол Павле! Они су у списе уносили и народна предања и лична схватања. С друге стране, неки верници су мислили, а и данас их има, да је Библија универзални научни приручник: космологије, геологије, биологије, историје итд. Свега тога у Библији има, али Библија је првенствено верска књига. И једни и други мисле да Библија увек излаже фактографију. Не. Средином 20. века дошло је до праве револуције у тумачењу Библије. Задатак сваког тумача је да пажљиво процени о каквој врсти текста је реч, којој књижевној врсти припада. Нешто је историја, нешто је поезија, нешто алегорија. Није увек историја. Неко је духовито рекао да је то исто као када би љубитељ поезије прочитао упутство за веш-машину, па био разочаран. Библија није снимак пејзажа фото-апаратом, него уметничка слика тог пејсажа.

Знамо да има мањих верских група које буквално схватају Библију. Лично сам читао доста фундаменталистичко-хришћанских књига о еволуцији и дубоко се не слажем са њима, као ни са еволуционистима-фундаменталистима.

За разлику од фантастичних египатских и вавилонских митологија и космогонија из истог времена, писац Шестоднева саопштава следеће:

  1. Постоји само један Бог.
  2. Бог је створио свет.
  3. Небеска тела су „светила“, а не богови.
  4. Животиње нису богови, него су под влашћу човека.
  5. Све створено је добро, материја није зла, као што су училе разне филозофије и митологије.
  6. Човек је круна стварања.
  7. Човек и жена су створени за моногамски брак и за размножавање.
  8. Да би истакао важност празновања суботе, писац је стварање свео на шест дана, а седмог дана је и Бог „починуо”.

Све ово није научни извештај, већ верски, и то уметнички уобличен. Интересантно је поменути ово: Пост 1,3: „И рече Бог: нека буде светлост. И би светлост.” То личи на хипотезу „Великог праска”, упрошћено речено. Пост 1,11: „Опет рече Бог: нека пусти земља из себе траву, биље, што носи семе и дрво родно које рађа род по својим врстама (…).” Тако каже и еволуција биљног света. Пост 1,20–25: „Потом рече Бог: нека врве по води живе душе и птице нека лете изнад земље (…) Потом рече Бог: нека земља пусти из себе душе живе по врстама њиховим, стоку и ситне животиње и звери земаљске по врстама њиховим (…).” Тачно по еволуцији. Ове три сличности не потврђују еволуцију, али их треба навести да се види и сагласност Библије и еволуције.

Римокатолици имају читаву армију теолога који су завршили високе студије астрономије, биологије и других наука. Можда је корисно истаћи да је највише допринео разради хипотезе „Великог праска” белгијски монах о. Леметр. Проучавања теолога-биолога формулисао је папа Јован Павле II: „Može se, dakle, kazati da se, s gledišta nauka vjere, ne vide poteškoće ako se postanak čovjeka, s obzirom na tijelo, tumači pomoću hipoteze evolucije (…) Pa je moguće da je ljudsko tijelo, slijedom poretka što ga je Stvoritelj utisnuo u energije života, postupno bilo pripravljeno u oblicima prethodnih živih bića. Ali ljudska duša, o kojoj napokon ovisi ljudskost čovjeka, budući da je duhovna, nije mogla proizaći iz materije.” (F. Faccini, Stazama evolucije čovječanstva, Zagreb, 1996, 255–256).

Библија није једини извор ни атеизма ни религије. Нису атеисти прочитали Библију од корица до корица, па зато одбацили религију. Атеизам има много других узрока. Веровали или не, ни верујући нису постали верујући због читања Библије. Деведесет девет одсто верника није прочитало Библију од корица до корица. Постоје многи други разлози религиозности. Још једном се подсетимо Канта: „Звездано небо нада мном и морални закон у мени сведоче да постоји Бог.”

Др Драган Милин

Професор Старог завета Православног богословског факултета у Београду у пензији

(објављено 8. августа 2015)

——————————————————————-

12.

Филозофски и политички Бог

У „Додатку” од 11. јула ове године појавио се чланак др Биљане Стојковић „Креационистичке ‘донације’ школама”. У њему ауторка скреће пажњу на, могло би се рећи, непожељно даривање нашим школама једне књиге са изазовном темом. Чланак је, међутим, изазвао реаговање и, као последица, имали смо прилике да у „Додатку” од 18. јула читамо чланке из пера др Љиљане Чолић и др Радмила Рончевића. Цела ствар је кренула у смеру расправе на, одавно познату, тему постојања Бога.

Када се већ помиње Бог, аутор овог прилога сматра да треба разликовати „филозофског” и „политичког” бога. Филозофски бог је и стварни и формални господар свеколиког света, то је некакав главни мозак који управља универзумом. За разлику од њега политички бог је само формални господар света. Он се често среће као средство застрашивања. Њиме се служе верске, а и политичке, вође када желе да придобију масе. Истим појмом служе се и следбеници када упућују претње, тј. клетве, на пример, својим суседима или рођацима. Ова врста бога је и на уснама масовних убица када ови крећу да изврше своје мрачне задатке. Речено би требало имати на уму када се разматра чланак Б. Стојковић, пре тога, међутим, следе кратки коментари у вези са чланцима Љ. Чолић и Р. Рончевића.

Многим људима се, изгледа, не свиђа изношење животињског у човеку. Међутим, животиње, различите од хомо сапијенса нису ни глупе ни претерано насилне. Има много примера њихове сналажљивости у вези са опстанком у природи. С друге стране, степену насилности испољеном код наше врсте тешко да се може наћи једнак код других животиња. Непобитна је чињеница да сваки хомо сапијенс долази на свет рађањем, да га, претежно, доји мајка, да сазрева, расте, размножава се полно, стари и умире, мора да се храни… све као и друге животиње. Која је од њих најсличнија њему? У приповеци „Редак звер” Милована Глишића имамо сусрет човека и мајмуна где онај први поставља питање: „Чији си ти мали?”. С обзиром на то да је Глишић ипак Дарвинов савременик, мада рођен скоро 40 година после њега, може се помислити да је био под Дарвиновим утицајем. Међутим, шта рећи о становницима Малајског архипелага који су још много пре Дарвина једну врсту мајмуна назвали орангутан, што у преводу са њиховог језика значи „шумски човек”. Жеља „да се личи на Бога” изражена код неких представника наше врсте је, ипак, само одраз човекове сујете. Заиста је тешко замислити бога који сазрева, расте, стари… а још мање да једе и да се олакшава.

Теорија еволуције, као и свака и друга теорија, може, разуме се, да се оспорава. Она се обично везује за Дарвина, али је он имао претходнике од којих су најпознатији Кивије и Ламарк. Погледи Р. Рончевића на теорију еволуције познати су аутору овог чланка – имаму виду његов чланак „Еволуција без краја (и почетка)” објављен у посебном додатку „Политике” „Наука/Информатика/Технологија” бр. 9, 1. фебруар 2012. године. Аргументација личи на теорију завере, стиче се утисак да постоји снажан „лоби” који се бори за теорију еволуције при чему лобисти не презају ни од превара, као што је, на пример, подметање костију сумњивог порекла које треба да „изигравају” фосиле. Како нисам стручњак из области биолошких наука, нећу се упуштати овде у полемику, задовољићу се да приметим да је схватање о еволуцији, или развојном путу, такорећи, свеприсутно у емпиријским наукама. Примера ради, и на нашим просторима се пре око 90 година појавило дело „Универзална еволуција” написано на француском језику, чији је аутор познати филозоф и научник Бранислав Петронијевић (1875–1954), а који је, стицајем околности, својом студијом о праптици археоптерикс дао важан допринос теорији биолошке еволуције. Еволуција се помиње у гео-наукама, астрономији, хемији, друштвеним наукама. Стога, било би чудно да су само биљне и животињске врсте непроменљиве и да су све постале готово истовремено. Еволуција, испољена у променама, није заобишла чак ни црквене организације. У неким лутеранским верским заједницама однедавно жене, не само што могу да обављају свештеничке дужности, него могу и да буду великодостојници. Тешко је поверовати да је овај пропис уследио после пажљивијег читања Библије за коју се Лутер залагао да буде извор вере. Пре ће бити да је он резултат приближавања времену у којем живимо, покрет за еманципацију жена, који снажно креће на почетку 20. века, настао је, као што је добро познато, ван окриља верских заједница. На крају, ваља додати и изјаву од пре неколико година тадашњег римског папе да теорија еволуције није у супротности са званичном доктрином Римокатоличке цркве.

Подржавам став Б. Стојковић о важности секуларизма у образовању. Такво гледиште ја не схватам као борбу против бога. Сви који помињу бога треба, пре свега, да знају шта је бог. Ако се ради о филозофском богу, ту нема разлога за неко узнемирење, све се своди на чињеницу да је човек мислећа животиња и, сходно томе, треба да размишља. Одгонетање свих тајни света око нас је спор и дуг процес. Зато се ученицима не могу нудити готова решења, по систему одговора на сва питања. Напротив, свако од нас треба, колико може, сам да тражи одговоре, а не да некритички усваја свакојака гледишта. Цитирао бих Горана Марковића (Културни додатак „Политике”18. јул): „Људи који размишљају и о свему имају сопствено мишљење драгоцени су. Многи мисле туђим мозговима, а да нису свесни тога. За почетак, довољно је ослонити се на сопствене очи и уши и не дозволити да други уместо вас закључују. То није тешко, а веома је лековито.” Такође, треба бити свестан да све чињенице које нам се преносе нису подједнако сигурне. Додао бих и дух толеранције, да се избегну схватања попут оног да је холокауст „божја казна за Јевреје зато што су разапели Христа”. Ако се чланак Б. Стојковић може довести у везу са „Богом”, онда је то, несумњиво, политички бог с почетка чланка јер организације са таквим даровима интересује само једно – власт. То је власт над душом, лепо описана од стране Б. Стојковић у примеру са учитељицом из хришћанског дечјег кампа у САД. По мом дубоком уверењу, оваква власт страна је и филозофском богу, уколико га уопште има.

Др Слободан Нинковић

научни саветник, Астрономска опсерваторија у Београду

(објављено 8. августа 2015)

——————————————————————-

13.

Генетика и еволуција под притиском

„Вертикални” и креационистички захтеви за измене програма из биологије у нашим школама

Колегиница Биљана Стојковић је свој текст Креационистичке донације школама од пре три недеље у овом додатку завршила реченицом: „Чекамо реакцију.” И до данас, реакције нема. Тачније, нема реакције надлежног министарства, па чак ни повратне информације о томе да ли су текст који смо им послали макар проследили школама или/и просветним управама како би наш став остао забележен. Ради се о тексту једногласно усвојеном на седници Наставно-научног већа Биолошког факултета УБ у јуну ове године, као став факултета према креационистичкој књизи бесплатно понуђеној школама. Уз претпоставку да је издавач замислио да се поклон користи у настави биологије најмање као извор додатне литературе, уз наш став је ишла и молба да се не учествује у дистрибуцији књиге, да се она не користи у настави, нити да се презентира као факултативна понуда за додатно образовање из биологије (па ни и из других природних наука).

Јавна расправа о крупнијим или ситнијим детаљима развоја нашег образовног система у овом тренутку је потребна и добродошла. Конкретно мислим на давно очекивану измену постојећих наставних планова и програма предмета другог и трећег циклуса образовања, који ће, на један или други начин, определити садржај градива које ће ђацима бити понуђено у нашим школама.

Наравно, мене занима биологија и износим на дебату свој став да су постојећи планови и програми биологије, осим у нијансама и свеукупно небитним детаљима, дуго остали нетакнути. Да представљају остатак „претходних времена” и, колико год да су били осмишљени тада када су настали, до данас су, у лавиринтима просветног система, по мом мишљењу, систематски очишћени од контекста. Да су доследно стерилисани у погледу проблемских садржаја биолошке науке и да су потпуно дезинтегрисани у погледу заступљености основних биолошких концепата. Сматрам да не подржавају развој креативног и критичког мишљења ђака, већ напротив, претежно фаворизују формалну репродукцију обиља чињеница о феноменима, механизмима и процесима у живом свету са којима готово нико не зна заправо шта да ради. Са таквим програмима, већини наставника је много лакше да наставу организују фактографски и да постану „главе које причају”. На крају, издавачи сасвим законито реагују када нуде уџбенике какве нуде и цела прича се бесконачно врти у круг, постајући све досаднија свим учесницима, дајући критичарима обиље аргумената за промену таквог стања. И отуд притисци.

Да ли их је било? Говорећи из личног искуства, јесте. Говорићу само о притисцима „из вертикале”, који су се заснивали на каквим-таквим аргументима, а експлицитно ћу поменути уколико мислим да су били везани за креационизам. Први је био на почетку реформе, а након увођења веронауке у образовни систем.

Идеја је била да се у плану наставе садашњег другог и трећег циклуса уједначи пропорција природно-математичко-техничких и друштвено-језичких предмета, то јест да се смањи, за мало па дупло, удео природних наука у недељном фонду часова. Пошто „биологије има највише”, а „ионако вам је предмет преобиман”, највеће смањење било би у биологији, а одређен контрауступак би био учињен физици и хемији. Та идеја тада није реализована, а реформа је тада, нажалост, нагло прекинута. Током јавне расправе, ниједна креационистичка примедба није учињена за биологију. Приликом израде стандарда обавезног образовања, у следећој фази (половином прве декаде), највећи притисак је био у области стандарда „Генетика и Еволуција”. Некако смо успели да „Еволуција” остане у наслову, а жесток притисак је био да избацимо наследну варијабилност и природну селекцију из стандарда. „То је сувише компликовано за децу”, „па добро напишите као стандард али немојте то тако да зовете”, „што не разрадите то кроз часове, па ћемо убацити у план и програм”, „иритираће разне структуре друштва”… И тај притисак је избегнут, а ни данас не знам како да га интерпретирам. У јавној расправи није било креационистичких примедби. Током израде стандарда и компетенција за опште средње образовање (прелаз у другу декаду), није било притисака, али су зато у јавној расправи, од око 80 примедби, три биле отворено креационистике – све три од наставника биологије из гимназија.

Књига која је покренула целу ову расправу, баш сад, у овом тренутку, са своје доследно креационистичке позиције, нуди, наравно, решење: „дизајниран сигнал” који се као интегратор и покретач налази изван домена еволуционе науке (заправо у домену Творца). Могуће је да ће то некима бити примамљиво, јер уочавају потребу за превазилажењем постојећих граница дисциплина у биологији. Постоји, међутим, много бољи кандидат: три велике области биологије су у току 21. века, притиснуте изазовима својих сопствених ограничења, превазишле своје границе, наново се и другачије интегрисале и понудиле науци потпуно нову, интегративну, динамичну, у основи једноставну и фасцинантну визију биологије. Та нова област је позната по акрониму: еко-ево-дево (екологија – еволуциона биологија – развојна биологија) и та област је мој кандидат као нови модус интеграције у настави биологије. Посебна стога, што смо сви ми који смо до сада учествовали у процесу развоја образовања из биологије, чак и ако нисмо знали за ову нову област, ка њој заправо тежили.

Др Срђан Стаменковић

доцент Биолошког факултета

(објављено 8. августа 2015)

——————————————————————-

14.

ИЗМЕЂУ АТЕИЗМА И ТЕИЗМА

У потрази за новом културном парадигмом

И атеисти и теисти суочавају се готово са истим проблемима и дилемама савременог света, друштава и појединаца у том свету – па и помирљивост односно непомирљивост теизма и атеизма зависи пре свега од социјално-културног контекста. Отуда ни сцијентистичка ароганција ни омаловажавање науке не доприносе осећању сигурности човека савременог доба

Однос између науке и религије у историји културе, јер обоје припадају историјски формираној култури одређене епохе и друштва, увек је био проблематичан и најчешће напет. Полемика коју је изазвао текст др Биљане Стојковић са Катедре за генетику и еволуцију Биолошког факултета у Београду под насловом Еволуција или стварање (Политика, 11. јул) управо то показује и по својој заоштрености намеће утисак о непомирљивом сукобу два погледа на свет.

Већ више од двадесет година Удружење за научно истраживање религије (ЈУНИР) окупља не само социологе религије већ и друге истраживаче из области друштвено-хуманистичких наука и организује научне конференције посвећене све сложенијим односима друштво-култура-религија. На једној од тих конференција аутор ових редова имао је реферат Теисти и атеисти у оквиру културног модела религијске и етничке толеранције (Зборник Религија–рат–мир, 1994). Неке идеје и размишљања о тој теми управо су актуелни у контексту питања које је покренула доценткиња са Биолошког факултета. У богатој литератури која је посвећена овом комплексу тема наишао сам и на текст Виктора Тростникова из Академије духовних наука у Москви Да ли је научна слика света научна. Он прави разлику између науке-истраживања и науке-погледа на свет, и указује на то како постулати ове прве могу да буду идеологизовани у оквиру друге. У том контексту, он додаје и следеће: Истини треба прилазити не само разумом и осећањима, него и животом. То је велика уметност и ако човек овлада њоме добија најдрагоценију награду.

У контексту разматрања ове теме мене, дакле, првенствено интересује позиција човека у несавршеном свету и у ситуацији још увек недосегнутих научних сазнања о фундаменталним питањима постања и постојања. Људи имају право и на веру и на науку, и на једно и на друго пре свега као потпору осећању сигурности, једној од фундаменталних људских потреба, како је дефинише Ралф Линтон, један од познатих антрополога. У том смислу, ни граница између атеизма и теизма није тако одсечна, као што се понекад, у радикализованим ставовима, тврди. Клифорд Герц, један други познати антрополог, религију сматра конститутивним елементом културног система. Он наглашава велику улогу културних образаца. Пошто су човекове урођене (тј. генетски програмиране) способности за реаговање крајње уопштене, дифузне и променљиве, он би без помоћи културних образаца био функционално непотпун – истиче К. Герц. А Фридрих Х. Тенбрук, немачки филозоф и социолог, такође истиче да универзалност религије показује да људске потребе превазилазе друштвено самоодржање. Смисао који људи траже своди се – да се поново позовемо на К. Герца – на признање немогућности да се избегну незнање, патња и неправда на људској равни и, с друге стране, на порицање да ове ирационалности карактеришу свет као целину.

Ако овај проблем посматрамо на једном ужем социо-културном простору, какав је једно конкретно друштво са својом културом, онда морамо имати у виду карактеристике тог простора. У Србији смо доста дуго у периоду после Другог светског рата живели једно атеизирано време, ако тако може да се каже. Занимљиво је навести да је у једном од првих биографских лексикона објављеном 1991. године – Ко је ко у Србији 1991 – од 150 личности из редова интелектуалне елите, које сам тестирао као узорак, 50 одсто било неопредељено у погледу конфесионалне припадности, али се 10 професора универзитета ипак изјаснило као православци. У сваком случају, клатно на вредносној скали тих раних деведесетих година почело је да се помера на супротну страну од претходно утврђене атеистичке догме. Питање атеизма односно теизма, међутим, понајмање је статистичко питање.

Распрострањеност једног или другог става сведочи много више о карактеристичном културном обрасцу него о проверљивим ставовима појединаца. И на теоријском и на практичном плану тих година видне су многе промене. Оснивање самог ЈУНИР-а доказ је потребе промишљања једне нове културне парадигме. Бројни аутори дали су допринос разматрању односа друштва, религије и културе. На основу анализе неких од значајнијих радова, закључио сам да, у ствари, однос практичног атеизма и практичног теизма у великој мери зависи од теоријског атеизма и теолошки образложеног теизма.

Теоријски атеизам који је спреман да се лиши своје мисионарске улоге да све или готово све људе види као атеисте јавља се у свом толерантном облику и нормално је да допушта могућност упоредног одржавања и теизма. То исто, vice versа, важи и за теолошки образложен теизам. Може се слободно рећи да се и атеисти и теисти суочавају готово са истим проблемима и дилемама савременог света, друштава и појединаца у том свету – еколошким, проблемима сиромаштва, агресивношћу моћних према слабима, здравственим проблемима итд – па и помирљивост односно непомирљивост теизма и атеизма зависи пре свега од социјално-културног контекста односно од начина саодношења појединих елемената културног обрасца који даје смер многим акцијама. Отуда ни сцијентистичка ароганција ни омаловажавање науке не доприносе осећању сигурности човека савременог доба.

Др Милош Немањић

Социолог културе

——————————————————————-

15.

Грехопад Адама и Еве

У вези са полемиком у науци бићу слободна, да се осврнем на неке од ставова изнетих у Културном додатку од 8. августа. о.г.

У тексту др Слободана Нинковића помињу се две врста божанства – „филозофски“ и „политички“ бог (sic!). Међутим, за верујуће православне хришћане постоји сам један Бог (са великим словом Б!), Творац неба и земље и свега видљивог и невидљивог. Констатацији да животиње нису претерано ни глупе ни насилне нема се шта оспорити, напротив. Како Његош каже, Бог је сваку твар засејао „умнијем сјеменом“. Штавише, тачно је да у људима понекад има више зла него у животињама. Али, зар управо то није негирање еволуције, зар по теорији еволуције човек не би у свим свим својим својствима требало да буде савршенији од животиња?

За разлику од теорије еволуције која нема одговор на то питање, Библија има: Зло у људску природу унео је прародитељски грех, тј. грехопад Адама и Еве.

Што се тиче позивања на званичну доктрину римокатоличке цркве и папе, ко год да се на њих позива, ја их позивам да провере шта је говорио и писао наш почивши патријарх Павле.

Принципијелно и изричито сам против дистрибуције књига било какве садржине у нашим школама, без знања и одобрења Министарства просвете као крунске државне институције надлежне за образовање и васпитање у Србији.

Опште је познато да се данас веома води рачуна да ниједан садржај ниједног предмета, ниједним својим елементом не вређа осећања појединих специфичних група, мањинских заједница и слично. По чему је онда логично и оправдано вређање верских осећањаприпадника православног хришћанстава међу нашом децом и омладином? Зашто би извесне лекције из биологије биле изузетак? Ако например, ни на који начин не смемо да повредимо сексуално опредељење хомосексуалца и лезбијки, онда не смемо ни да повредимо верска осећања деце која не верују и не прихватају да је човек еволутивни продукт мајмуна.

На крају још само једна опаска: Што се тиче тога ко, како и чиме жели да влада светом, требало би погледати шта су о еволуцији мислили Хитлер, Стаљин, Ниче и други њима слични „светли“ умови општег човекољубља.

Љиљана Чолић

16.

Ланцу живота недостају карике

У додатку ,,Политке” 8. августа 2015. објављена су три текста, реаговања на мој текст објављен у претходном броју.

Професор Палавестра, као и у претходном тексту, не оспорава моје ставове већ тврди да сам ја „…паушално изнео тврдњу да не постоје докази за еволуцију…” Моја професија и моја животна филозофија не дозвољавају да се служим паушалним ставовима.

У претходном тексту, професор Палавестра се не бави мојим ставовима већ ми „држи лекцију”о науци и о божанској промисли. Цитирао сам његове ставове и дао конкретан одговор на њих. Он, пак, моје ставове не коментарише нити оспорава. Конкретнe, научне, најбитније податке о настанку живота игнорише и назива их паушалним тврдњама. Не обазире се на чињенице које сам навео, тј. да савремена наука нема поузданих сазнања о настанку сложене молекуле аминокиселина; да апсолутно не зна како су настали бројни, разноврсни протеини са различитим функцијама које живот значе; како је настала изузетно сложена, специфична молекула ДНК са невероватном функцијом без које нема репродукције ни живота; како је настала ћелијска опна без које, опет, нема живота ни репродукције; како су настале бројне ћелијске органеле без којих такође нема живота; како је настала ћелија и, на крају, како је настао сам живот. То су најбитније ,,карике” у ,,ланцу настанка живота”. Ако нема само једне од поменутих ,,карика” нема ни ,,ланца” ни живота. Од почетака света, од атома па до човека недостају бројне неопходне ,,карике”. Без обзира на многа достигнућа, савремена наука и даље нема ,,ланац настанка живота”. Вероватно га неће никад ни имати. Од свега наведеног, осврнућу се само на један податак у вези са ДНК. У ДНК, у геному је запис, информација, томови књига од око 3 милијарде слова. Такав запис налaзи се и у геному једноћелијских живих бића, што значи у периоду најранијег облика живота. Како то да и за тако задивљујући, огромни запис није био потребан дуг еволуциони период? И откуд тај запис? Информација која постоји у ДНК, програм за изградњу хиљаде различитих протеина, изградњу организма и свега што живот значи, у коме је свако ,,слово” незамењиво, неминовно говори у прилог интелигенције која стоји иза њега, јер информција увек потиче од интелигенције, никад из ничега те није случајна, насумична.

У одговору на моје тврдње да нема поузданих података о прелазним формама живота, Палавестра ме упућује на новинску вест да је недавно пронађен фосил кратконожне змије и тврди да је и то једна ,,изгубљена карика“, ,,прелазна форма”. Новинске вести су често непоуздане и не могу бити аргумент у научној полемици. Ако је и пронађен такав фосил, пронађен је само фосил змије, нека разлика у истој врсти живота, није пронађена јединка новог рода, породице, реда , класе или прелазна форма ка истим. Додаћу само један важан податак о прелазним формама: младунци кичмењака долазе на свет директно из оплођених јаја или се рађају, треће не постоји. Док не дођу на свет различито се развијају, исхрањују, имају различит смештај и положај. То је огромна, непремостива, једна од суштинских разлика између кичмењака, а прелаза, прелазних облика живота, у битном, доласку младунаца на свет, нема. Колико само ту недостаје ,,карика”? На овом, као и на многим другим нивоима, немогуће је саставити ,,ланац живота”, чак је то и незамисливо. То не обесхрабрује неодарвиниате па Палавестра поентира следећом реченицом: ,,Могло би се рећи да су сви живи организми на Земљи, некадашњи и садашњи, заправо, својеврсне, међусобно повезане ‘прелазне форме’. Тако функционише еволуција. Зато је усмеравање на недостајуће ‘изгубљене карике’ бесмислено.” Могло би се рећи и да је усмеравање на такав став, са аспекта логике, здравог разума и емпиријске науке, веома бесмислено.

На крају, професор Палавестра, са ,,академске висине”, препоручује ми да прочитам књигу Ричарда Докинса о еволуцији. Прочитао сам и није ме агресивни, ,,свезнајући” атеиста, неодарвиниста убедио да се непроверљивим спекулацијама може надокнадити недостатак ,,изгубљених карика”, односно да је ,,усмеравање на недостојеће ‘изгубљене карике’ бесмислено”. Да ли су недостајуће ,,карике” и ,,изгубљене карике”? Изгубити се може само нешто што постоји. Te ,,карике” никада нису ни постојале. Ја бих професору Палавестри могао, такође, препоручити више књига и научних публикација бројних великана, који су задужили човечанство, а чији су ставови супротни Докинсовим и његовим ставовима.

Текст др Слободана Нинковића је прилично конфузан, са доста небитних, неповезаних података, и нисам сигуран да ли сам га сасвим разумео. Моји ставови о теорији еволуције личе му на теорију завере, подржава неке ставове др Биљане Стојковић, подсећа нас на сличност животиња и човека, на садржај приповетке ,,Редак звер” Милована Глишића, на ставове становништва Малајског архипелага у односу на орангутана као и на прогрес у еманципацији жена. Др Нинковић каже ,,да треба разликовати ‘филозофског’ и ‘политичког’ бога”. Нисам сасвим разумео ко је ,,филозофски бог” пошто др Нинковић, судећи по целини његовог текста, није са Богом већ са неким неодређеним богом. Слажем се са ставом др Нинковића да је ,,Одгонетање свих тајни света око нас спор и дуг процес. Зато се ученицима не могу нудити готова решења, по систему одговора на сва питања”. Није само религија та која нуди готова решења, то чини и неодарвинистичка теорија еволуције. Гледао сам програм и уџбенике биологије за ученике средњих школа. Наша деца не уче теорију еволуције као теорију или хипотезу већ као доказану научну истину. Како се онда деца упућују, васпитавају да својом главом доносе одлуке о контроверзним ставовима који се односе на живот? У нашим школама упућују се само на догматски неодарвинизам.

Др Срђан Стаменковић се бави проблемима постојећих планова и програма биологије у школама и каже ,, да су доследно стерилисани у погледу проблемских садржаја биолошке науке и да су потпуно дезинтегрисани у погледу заступљености основних биолошких концепата. Сматрам да не подржавају развој критичког и креативног мишљења ђака…” Кроз цео текст провејава мишљење да биологији и еволуцији треба дати још значајније место. Уколико то значи и више неодарвинизма, онда неће бити услова за развој критичког и креативног мишљења ђака.

Биологија је велика, врло значајна наука и основа свих биолошких наука. Планове и програме изучавања биологије треба да доноси компетентан тим на државном нивоу а не само одређени биолози, неодарвинисти. Наравно, треба изучавати и теорију еволуције, али само као теорију, оно што она јесте, са свим подацима који иду у прилог теорији и свим подацима који је оспоравају. Само такво изучавање биологије и теорије еволуције ће омогућити развој критичког и креативног мишљења ђака. Став неодарвиниста о изучавању биологије и теорије еволуције личи на идеологизацију науке, поготово биологије, у бољшевичком Совјетском Савезу. Свака идеологизација науке је погубна и за науку и за друштво.

Радмило Рончевић

————————————————————

17.

Врућина

Кажу да је Томас Хаксли, када је први пут саслушао Дарвинову теорију еволуције путем природне селекције рекао (парафразирам): О како је глупо од мене што то нисам и сам схватио! Разлика у садржају појма „теорија“, који свакодневно употребљавамо за луцидно или наивно закључивање о неком низу догађаја, и појма „научна теорија“ је огромна. Научна теорија је више од чињенице. Она је систем закључака и објашњења на основу сто пута проверених и потврђених хипотеза.

Како вам је ових дана? Клима нам личи на афричку? Да ли мислите да је и прича о глобалном загревању обична ујдурма тоталитарних научника?

Објашњење да је нагло нагомилани угљен диоксид у атмосфери, захваљујући нашем понашању, узрок глобалног загревања је као и већина научних објашњења. Једноставно, поткрепљено, логично и убедљиво: Количину угљен диоксида коју су биљке и морски аутотрофи склањали из атмосфере милионима година, градећи своја органска тела (у процесу фотосинтезе), МИ смо вратили назад за двеста година, бесомучним сагоревањем угља и нафте. Због тога га сад има толико у атмосфери да омета хлађење Земље (он је гас са ефектом стаклене баште). Да бисте ово објашњење одбацили и промовисали безбедност употребе фосилних горива, као десничари и нафташи, треба баш много да не знате. Ни хемију, ни физику, ни биологију, ни биогеографију, ни историју…

Такође, не треба у школи ни случајно да сазнате за фосилне врсте људских предака (грацилне и робусне Аустралопитекусе, Хомо хабилиса, Хомо еректуса, да наведем само оне који се наводе у уџбеницима биологије за основну и средњу школу) да би надмено одбацили једноставно, логично и убедљиво објашњење настанка и порекла људске врсте које даје теорија еволуције. Кажу да је Томас Хаксли (познат и као Дарвинов булдог), када је први пут саслушао Дарвинову теорију еволуције путем природне селекције рекао (парафразирам): О како је глупо од мене што то нисам и сам схватио!

Разлика у садржају појма „теорија“, који свакодневно употребљавамо за луцидно или наивно закључивање о неком низу догађаја, и појма „научна теорија“ је огромна. Научна теорија је више од чињенице. Она је систем закључака и објашњења на основу сто пута проверених и потврђених хипотеза. Она постаје истина кад су чињенице које јој иду у прилог тако бројне и добро потврђене, да је глупо или лудо да је не прихватате (да цитирам Џерија Којна и Стивена Џеј Гулда, еволуционе биологе). Као теорију да је Земља округла, теорију да болести код људи изазивају микроорганизми или генетички и развојни поремећаји, а не љута Божја промисао… Као теорију да је људска врста настала, као и све друге врсте, у процесу еволуције предачких врста: еволуције вођене, у највећој мери, природном селекцијом у стаништима у којима су се предачке врсте у историји нашле. Када посматрањем, мерењем и експериментом откријете нове чињенице, које се не уклапају и не потврђују важећу теорију, у науци не силујете и не одбацујете чињенице да бисте спасли теорију. Мењате теорију и тражите боље објашњење (тако се стиче највећи научни кредибилитет и постављају нове научне теорије).

Зато што се стално уподобљују чињеницама, научне теорије као што је теорија еволуције путем природне селекције, имају јачи интелектуални ауторитет од сваке „само теорије“. (Узгред, ову теорију су биолози прихватили тек 50-ак година од објављивања. Тада је постало глупо одбацивати је и даље). Зато је наука антидогма и једина доприноси порасту знања о стварности. И зато се мора институционално штитити.

Чини се да је добар обичај у научној заједници, да се каже „не знам“ кад се не зна, за научног саветника др Рончевића неподношљив. Он зна да је „Дарвин знао“ како је живот настао (за комплетним објашњењем настанка живота се још увек трага интердисциплинарним истраживачким напорима). Такође, он није чуо за фосилне врсте бипедалних примата, па тврди да „фосили прелазне врсте према човеку не постоје“. Др Рончевић покушава да забашури да је њему рећи „не знам“ неподношљиво цитирајући Сократа и позивајући еволуционе биологе да кажу да не знају оно што он поуздано зна. Да постоје ниже и више биолошке врсте! То је бесмислено. Читајте Дарвина, побогу.

Како се може окарактерисати покушај бивше министарке просвете, да „из програма за биологију изостави(м) лекцију … и ове часове преусмери(м)…“, без обзира о којим биолошким лекцијама се ради (с обзиром да је бивша министарка стручњак за турски језик)? Наравно, искључиво као незаконити покушај наметања личног политичког убеђења и Веровања као општеважећег дискурса у настави науке у Систему јавног образовања Србије. 2004. године, др Љиљана Чолић је својим „покушајем“ осрамотила и унизила нашу државу. Како?

На пример, у другим државама (демократским и секуларним, што по уставу јесте и Србија) преварантски насртаји на наставне планове, програме и уџбенике јавних школа долазе из финансијски и политички моћних креационистичких удружења. Тада се укључује државни апарат да, заједно са родитељима и савесним наставницима, организовано брани школство од агресивне глупости. Само је у нашој секуларној држави, колико ја знам, покушај „преусмеравња“ дошао из државне институције. Тих дана, ко год је у свету укуцао „Дарвин“ у Гугл претраживачу, да сазна било шта о њему, првим линком је послат на информацију да Србија избацује дарвинизам из својих школа. О, боже, каква срамота!

Унизила је Србију као правну државу. Србија је тада и сада имала и има (хвала богу) јасне процедуре које се поштују када се иновирају наставни планови, програми и уџбеници, а у складу са новим научним сазнањима. Они се имају поштовати и када се ради о Основној школи. Баш због тога да нико, па ни слуга јавних послова, не би остављао свој „лични печат“ на начин како је то покушала бивша министарка.

Мислила сам да је свима јасно да је др Љиљана Чолић смењена са позиције зато што је узурпирала и злоупотребила просветне функције, а не зато што „зна(м) да Бог постоји када му се обраћа(м) у свакој невољи“ (а шта ако не постоји?) и брани нас од тоталитарне науке. Грозно је што је она и данас убеђена да је њен покушај да сву децу која завршавају школовање после само осам година заштити од сазнања да су људи кичмењаци, сисари и примати, био племенит, доброћудан и моралан акт (аутоматски моралан, с обзиром да је верујућа?).

Мени је ближе памети да је то био покушај да се деци не дају информације које би могле да им пољуљају ВЕРУ у „само теорије“ о настанку и пореклу људи и да их, истовремено, подстакну на критичко размишљање. Вера је, по дефиницији, некритичко прихватање тврдњи и „знања“ када ама баш никаквих чињеница нема које им иду у прилог. Потребно је да се много „тврдо“ верује да би се прихватило да је научно звање др Рончевића кредибилно, да је др Љиљана Чолић била компетентна и доброћудна министарка просвете, те да су научни и политички системи непогрешиви и непроменљиви.

У прошлости је др Љиљана Чолић угрожавала Систем образовања. И то са позиције министра просвете. Данас др Љиљана Чолић напада (чак лично) др Биљану Стојковић, компетентну научницу (не верујте ми, проверите цитираност њених радова) и врсног педагога (проверите код њених студената). Зашто? Зато што, свесна нашег искуства са министарком, позива министарство да реагује на покрет креациониста у правцу образовања? Ја текст др Биљане Стојковић у Политици разумем као одговорни позив да ово министарство покаже да је одговорна државна институција. Која се на свом послу заштите науке и просвете од догме и идеологије води само законским процедурама и овлашћењима. Хвала јој на томе.

Др Драгана Милановић

еволуциони биолог, 2004. научни сарадник Института за биолошка истарживања, сада наставник биологије у Филолошкој гимназији у Београду

————————————————————

18.

Човек је религиозно биће

Књига која је изазвала неколико коментара јесте „ Еволуција или стварање“ двојице аутора: Рајинхарда Јункера и Зигфрида Шерера (издање „Препород“ Београд, 2002). Ово је издавачка кућа која се специјализовала за издања која преферира Адвентистичка црква.

Независно од назива књиге или издавача, у поменутом раду изнет је један од најутицајнијих и најзначајнијих, могло би се рећи круцијалних проблема људског знања. Аутори су нам на страницама 12-20 изнели објективно гледиште о основи теорије науке и теорије сазнања.Такође, ту је исцрпно изнета и теорија еволуције, као и излагање под називом „живот са становишта стварања“ (страна 283-312).

Али све то није сметало др Биљани Стојковић да у подсмешљивом тону и са гордим и понижавајућим ставом говори о оном о чему највероватније нема појма. А то је: трансценденција.

Ауторка др Стојковић не зна да наука (оно знање људског рода од 16-21 века) није врховни арбитар знања. Наука има своју парадигму (водећи поглед на свет). Дакле истина у науци је договорена истина.То еквиваленцијом значи да је то истовремено и договорена лаж о којој се ћути. Али ако др Биљана Стојковић хоће могла би да нама, који смо заблудели и необразовани, одговори на следећа питања: 1. Шта је људска свест? 2. Ко је творац људске свести? 3. Шта је енергија у својој есенцији без позивања на Ајнштанову формулу? 4. Ко је стваралац енергије? 5. Какав је смисао универзума?

За др Биљану Стојковић једна додатна информација: више њених емпиријских научника њеним емпиријским методама потврдило је присуство трансценденције и светог. Али те се информације крију и потискују. Ја ћу споменути само неке ауторе: 1. Мајкл Персинџер са Лоренцијанског универзитета у Торонту,Канада.2. Др Рамачардан, директор центра за мозак и когницију у Хјустону,САД. 3. Пеги Ен Рајт са Лесли колеџа Масачусетс, САД.Они и још неки други аутори отварају нове хоризонте са новом науком.Она се зове неуротеологија.

Ми људи имамо у мозгу уграђену неуронску машинерију за комуникацију са Богом (Божија тачка Мајкл Персинџер), Божији модул код Рамачардана или бубњање и слепоочни режњеви код Пеги Ен Рајт. Очито да др Биљана Стојковић није довољно обавештена о најновијим достигнућима неуротеологије.Такође она не зна да у историји људског рода није постојало друштво које у целини није веровало у неку врховну силу тј. Бога. За неке је то био Бог зла и мрака (за оне идеје које су проистекле из дарвинизма) а за друге је то био Бог неописиве љубави и светлости.Чак и најнерелигиознији људи су у суштини били религиозни или верујући.Они се понашају као верници а њихова религиозност је окренута у супротном правцу.

Универзитетски професори др Љиљана Чолић и др Радмило Рончевић су са правом и коректно реаговали на овај тенденциозни,површни и изнад свега по поруџбини писан чланак др Б. Стојковић (13 година после изласка књиге).

Што се тиче мене ја припадам Православљу, Исихазму и Светосављу. Жао ми је што биолози не знају ништа о томе. Не само да знам него сам потпуно уверен у постојање живог, персоналног Господа.

Проф. др Миодраг В. Вуковић

anтрополог

————————————————————

19.

Промоција вулгарног атеизма

Ограниченост простора не дозвољава ми да се упустим у детаљнију анализу професоркине „дијагнозе” појединаца и друштва који нису превазишли „инфантилну потребу”’ да се вежу „за имагинарно биће”. Много је великих умова – филозофа, социолога, научника, писаца – који узроке „болести’” савремене цивилизације, о којима говори професорка, виде на сасвим другој страни – у затварању човечанства у круте оквире рационалистичког материјализма, у пресецању метафизичких корена света и бића.

Текст др Биљанe Стојковић, професорке на Биолошком факултету у Београду,Креационистичке ,донације’ школама од 11. 7. 2015. године, снажно је одјекнуо у нашој академској јавности. Разлог мог јављања није намера да се укључим у полемику о овом питању, које остављам биолозима и креационистима. Будући да се дуго бавим школом, на разне начине, осећам дужност да укажем на неке ставове професорке Стојковић, који никако не могу бити на добробит просвете и образовања.

Залажући се, с правом, за то да школа почива на принципима научности и секуларности, професорка Стојковић пропагира радикални, вулгарни атеизам, суштински налик ономе који су спроводили агитпроповски комесари у деценијама након Другог светског рата, „изгонећи Бога” из наших кућа, школа и душа. Професорка, наравно, уме све то да умије и одене у форме које не делују тако опасно и мрачно, али погледамо ли их мало боље, видећемо да се у њима крије једна крајње искључива и острашћена нетрпељивост према религији, посебно према било каквом присуству религијског (читај: библијског и хришћанског) разумевања света у школама.

Непосредан повод професоркиног оглашавања био је имејл „једне издавачке куће у коме се нуди поклон у виду луксузног издања књиге Еволуција или стварање” а који је упућен на адресе „скоро свих наставника биологије и других природних наука у школама у Србији”. Остаје нејасно (и крајње сумњиво) како то професорка зна да је таква порука стигла на толики број адреса. То она, ваљда, само претпоставља, што је легитимно, али није баш у складу са принципима научне строгости и проверљивости, у које се заклиње. Али, пустимо то. Поготово што у осуди слања оваквих понуда школама могу да подржим професорку Стојковић.

Као што рекох, немам проблем да се са професорком Стојковић сложим и у погледу принципа научности, који мора представљати темељ школе и образовања. Не бих да јој противречим ни у критици креационистичких теорија, мада никако не делим њену сигурност у поседаовање дефинитивних одговора на „крајња питања”.

У конгломерату учења и квазиучења која се покривају термином креационизам, има свашта – од наивних домишљања до инвентивних покушаја да се старозаветни Genesis усклади и помири са научним и филозофским учењима. Таквим покушајима тешко је одолети, а још теже у њима успети. Разлог је једнотаван: религијски и научни аргументи су суштински различити. Наука почива на проверљивим чињеницама, а религија на вери. Треба ли уопште истинском хришћанину доказивати чудо Христовог васкрсења? Односно, постоји ли начин да доследни атеиста поверује у то (осим у случају духовног преобраћања)? Слично је и са чудом стварања света. Религијске истине не можемо доказивати научним процедурама, не толико због „мућења” науке, колико због банализовња саме религије. Креационизам је, по својој суштини, скопчан са таквом опасношћу. Професорка то, по свему судећи, зна, па, ипак, ставља знак једнакости између откровења Светог писма и креационистичких учења.

Да би доказала исправност свог става о неопходности протеривања било каквог уплива религијског погледа на свет у савременој школи, професорка се служи методима који не хају много за научну строгост. Прво, није јасно зашто алармира јавност због угрожавања „научног образовања” и ширења духа клерикализма. Где је то видела? У школском законодавству, наставним програмима, уџбеницима, у наставној пракси? Текстови из Додатка не нуде одговоре на та питања. Али, налазимо их на другом месту – у тексту Нојева барка, објављеном на порталу Пешчаника 3. 7. 2015, који је – то се лако може закључити – шира верзија текста Креационистичке ,донације’ школама. Ту професорка говори о „веронауци која трује и оно мало здравог научног ‘меса’ у школама”, о школским славама „у пакету са са поповима, тамјаном и проповедима” и о „свеопштој атмосфери клерикализације у друштву”. Кад се сложе све коцкице, тешко је не упитати се: да није овај напад на пошаст креационизма и, с тим у пакету, измишљање авети клерикализма, само параван за покретање кампање за протеривање Светог Саве из наших школа? И Веронауке као изборног предмета, наравно? Волео бих да су моји страхови умишљени.

Сада је лакше разумети и остала науковања о штетности религије на образовање и здравље друштва уопште. Наводим неке од њих: образовање које није раскрстило са религијом потенцира „некритичко мишљење и интелектулну лењост”, код појединца „гуши индивидуалност и сваки интелектуални процес”; религија је, по свој природи, извор заблуде, непријатељ разума, избегавање одговорности за властити живот, покретач „фрустрација и стрепње од будућности”… Укратко: узрок свега негативног у друштву – опијум и отров за изгубљеног човека, болест од које треба лечити и наше друштво и човечанство уопште. На основу чега све ово тврди уважена професорка, борац (добро –боркиња) за здраву, на научним темељима засновану школу? Она помиње нека социолошка истраживања која се овим баве, али неодређено и уопштено. Можда та истраживања и постоје, али се чини да је главни извор из којег долази сва ова мудрост један радикални, искључиви атеизам, који би све „што мирише на тамјан” послао на сметлиште историје. Нема ту места никаквој толеранцији и коегзистирању различитих погледа на свет, што је иначе једна од најдрагоценијих тековина педагошких и филозофских принципа Џона Стјуарта Мила, на кога се професорка позива.

„Одавно сам превазишла инфантилну потребу да верујем у то да ме неко имагинарно биће чува и креира ми судбину”, каже професорка у свом тексту Ко данас оспорава теорију еволуције (Културни додатак, 25. 7. 2015). Човек, па макар био и потпуни атеиста, мора мало да се уплаши оволике сигурности у исправност властитог светоназора, ове олимпске супеорности над слабошћу бића која се окрећу Богу.

Ограниченост простора не дозвољава ми да се упустим у детаљнију анализу професоркине „дијагнозе” појединаца и друштва који нису превазишли „инфантилну потребу”’ да се вежу „за имагинарно биће”. Много је великих умова – филозофа, социолога, научника, писаца – који узроке „болести’” савремене цивилизације, о којима говори професорка, виде на сасвим другој страни – у затварању човечанства у круте оквире рационалистичког материјализма, у пресецању метафизичких корена света и бића. Могао бих навести на стотине цитата из њихових дела који то поткрепљују. Уместо тога, препоручујем госпођи Стојковић да поред поменутог Џона Стјуарта Мила (мог омиљеног филозофа) и креационистичких фантазија, почне да чита и неког од следећих мислилаца: Достојевског, Шпенглера, Берђајева, Колаковског, Сиорана, Бодријара… Лепо ће уз њих доћи и наши генији – Његош, Црњански, Андрић…

Или, ако је баш до тога да се може веровати само научницима, нека потражи књигу Алберта Анштајна Моја слика свијета, где ће наћи његово директно признање „да су најозбиљнији истраживачи у нашем материјалистички подешеном времену дубоко религиозни људи” као и то да се у природи „испољава један тако надмоћан ум да је све оно разумно у људском мишљењу и одређивању према томе један потпуно ништаван одсјај”. Можда ће то бити довољно да млада, амбициозна научница, посвећена послу којим се бави, почне да размишља о томе да наука и религија нису две антагонистичке сфере живота, него „две гране истог цивилизацијског стабла” (Л. Колаковски), две комплементарне силе духа, које се међусобно хране и подстичу. То би, уверен сам, било добро и за њу и за њене студенте.

Др Душко Бабић

књижевник, директор Филолошке гимназије

————————————————————

20.

О еволуцији живота

Тек је напредак генетике, која у целости припада физици јер се заснива на каузалним феноменима и подлеже законима које тумачи физика, омогућио да биологија препозна еволуцију као мутацију гена „као промену учесталости гена у популацији”, како је дефинише неспорни ауторитет Елиот Собер у својој Философији биологије

Заиста је парадоксално да век и по после Дарвина креационизам још увек егзистира упркос бројним доказима о исправности Дарвинове теорије. Наравно, вера се не може побијати аргументима, али се не може ни тврдити да су све присталице креационизма верници, већ је ближе истини да аргументи биолога нису довољно убедљиви. Штавише, још ближе је истини да су врло слаби, јер иако је Дарвин доказао како настају врсте, он уопште није ни доказивао па ни доказао еволуцију, ма шта под тим мислили, а биологија је природно одабирање прогласила за еволуцију иако није могла да каже шта еволуира. Тек је напредак генетике, која у целости припада физици јер се заснива на каузалним феноменима и подлеже законима које тумачи физика, омогућио да биологија препозна еволуцију као мутацију гена „као промену учесталости гена у популацији”, како је дефинише неспорни ауторитет Елиот Собер у својој Философији биологије, што је у ствари само ново рухо за природно одабирање. Тако је мера еволуције сведена на пребројавање мутација, што је стварност грубо демантовала, јер шимпанза има више мутација од човека а мољац који живи у индустријским зонама Енглеске, те је морао да мутира услед загађења из фабричких димњака, одмакао је у еволуцији оном мољцу који живи ван индустријске зоне.

Наравно, знају биолози да еволуција није мутација гена, али не знају шта јесте, те користећи консензус користе ову поштапалицу да би уопште могли да говоре о еволуцији да би могли да комуницирају. Ствар је у томе да биологија нема ни теорију еволуције, као ни теорију живота ни живих бића, већ стоји тамо где ју је Дарвин оставио – само што је природно одабирање прогласила за еволуцију – и задовољно попуњава полице његовог дрвета живота, мислећи да је тиме растумачила феномене живота. Још је горе што биологија не зна ни да је могућа, па самим тим ни да је потребна, научна теорија која би растумачила појам живота. А ниједан биолог ни философ биологије не може дати валидно тумачење било ког од круцијалних појмова било које теорије биологије: шта је живот, шта је живо биће, шта је човек, шта је еволуција, шта је цивилизација, шта је слобода? Биологија чак ни не наслућује да се ова два појма – цивилизација и слобода – налазе у њеном домену, да их само она може и мора растумачити. Другачије речено, веровању креациониста у створитеља биологија није супротставила валидне аргументе у корист природне еволуције, већ веровање у ауторитете и консензус.

За чуђење је да бројним мислиоцима измиче очигледна чињеница да свет, односно природу, чине две потпуно различите врсте феномена: феномени каузалности, које све успешније тумачи физика, и феномени слободе-живота-некаузалности, који су иманентни свим живим бићима а ипак су остали потпуно неистражени и несазнати. Остали су тамо где их је покопао Кантов геније који је целу своју постхјумовску философију засновао на негацији могућности слободе из чега је произашао онај срамотни галиматијас о појму слободе, кога мора да се стиди свако ко себе сматра философом. И неизбежно је за том негацијом следила и биологија, чији једини предмет су феномени слободе јер то су истовремено и феномени живота, те је тиме унапред искључила могућност сопствене теорије. Наравно да је та теорија могућа, довољно је направити дистинкцију од феномена каузалитета, и ја сам је приказао у две своје књиге. Из те теорије изложићу у најкраћем обиму оно што се односи на еволуцију, али не еволуцију живих бића, већ еволуцију знања, односно еволуцију живота. Јер оно што еволуира је знање и то је лако доказати, пошто је синтагма „еволуција знања” у ствари једна таутологија. Наиме, једина одржива дефиниција знања је да је оно искуствено истинита представа материјалног света те, према томе, никако не може постати неистинита, што значи да знање или стагнира или еволуира, што у крајњем билансу у дугом временском периоду резултира еволуцијом, и та еволуција је експоненцијална јер је прираст знања пропорционалан већ постојећем знању.

Сви закони природе које тако плодно тумачи физика само су искуствено истинита представа материјалног света и сва еволуција физике је само ширење хоризонта, ширење окружења искуства. Свако живо биће мора да поседује знање којим остварује добит из окружења и опстаје упркос томе што је веома сложена и веома уређена структура која поседује повишени енергетски потенцијал, те би по закону вероватноће морала да се деградира и пропадне односно, како то децидирано налаже други закон термодинамике, ентропија система не може опадати. А живот је процес у коме се остварује агресија на окружење кроз знање, и процес кроз који знање а тиме и живот еволуира. У то се можемо лако уверити ако упоредимо величину окружења и активности бића различитих нивоа еволуције. У домену живота знање и живот су у нераскидивој вези, као две стране исте кованице.

Уз овај кратки увод можемо да покажемо како ова теорија тумачи еволуцију, која се остварује кроз четири фазе које се односе на врсту. Прва фаза је стицање неког новог сазнања, било како да је до њега дошло. Друга фаза је промена у понашању којом се користи новостечено знање и она следи непосредно за првом фазом. Трећа фаза је адаптација организма према измењеном понашању и она се остварује кроз природно одабирање у релативно дугом периоду у коме оне јединке које су боље прилагођене том новом понашању остварују веће и успешније потомство, у коме се процес селекције наставља, што на издвојеним ареалима може резултирати настанком нове врсте. Четврта фаза је хармонизација, усклађивање тако настале дисхармоније са осталим деловима организма. И кроз хармонизацију се врши селекција, јер биће опстаје кроз комплементарно функционисање знања и организма да би остварило највиталније потомство. Процес хармонизације је веома спор, што заједно са експоненцијалном брзином еволуције резултира тиме да је хармонизација обрнуто сразмерна еволуцији, те је, примера ради, човеков организам најнеприлагођенији.

Овај пример показује у којој мери су наша знања о живом свету, а то значи и о нама самим далеко од истине, показује да су само скуп предрасуда и консензуса који се мењају према идејама неспорних ауторитета.

Дипл. инг. Никола Пилиповић

————————————————————

21.

Православни, али не занесењаци

Православни не треба да буду неразумни, занесењаци, у истој „фринџ” категорији са онима који тврде да је Земља равна и да се Сунце окреће око ње јер то тако видимо. Не треба да вичу да атоми не постоје, јер их не видимо. И не треба десном руком да узмахују великим чворноватим штапом, а левим дланом да тапшу силовито по Библији

У свом тексту „Теологија или мајмунологија”, 1. августа, др Љиљана Чолић иступа као веома религиозна особа али нажалост и као креациониста, тотално против Дарвина; искључује чињеницу да је еволуција у мањим размерама, дакле у контексту појединих живих врста (а не „стварања света”) буквално хиљадама пута доказана, ван сваке сумње доказана, а заправо је свако може и у свом дворишту доказати, ако уложи одређена материјална средства, труд, и знање, да експериментише рецимо са појединим врстама инсеката, или неким другим живим бићима чији је животни век врло кратак а размножавање врло брзо; и, најзад, она чини имплицитну претпоставку да само једна религија постоји, хришћанство, и само једно тумачење речи „Бог”, а игнорише постојање неколико других религија, које имају другачија тумачења божанства и потпуно другачији приступ настанку и смислу света. Одакле колегиници Љиљани идеја (или доказ) да је баш библијско гледање једино могуће, или једино исправно, верско гледање, на постанак човека? Осим тога, Библија се може тумачити (поједини делови) и метафорично, а не буквално. Доследни „буквалисти” чине само штету, својој вери.

А наука се заснива на проверивим материјалним или математичким доказима; у томе је њена огромна снага, али и лимитација; јер, тамо где нема доказа, нема ни науке (енгл. No proof – no science).

Православни не треба да буду неразумни, занесењаци, у истој „фринџ” (енгл. fringe) категорији са онима који тврде да је Земља равна и да се Сунце окреће око ње јер то тако видимо. Не треба да вичу да атоми не постоје, јер их не видимо. И не треба десном руком да узмахују великим чворноватим штапом, а левим дланом да тапшу силовито по Библији. А управо на ту страну ће можда полако почети да се позиционира колегиница Љиљана Чолић, ако буде наставила дискусију овако као у чланку 1. августа. (Ја сам дипломирао управо на њеном факултету, тако да смо заиста, у том смислу, колеге.)

Православни треба да буду озбиљни и трезвени људи који поштују науку, јер виде њене резултате, али поштују и Нови завет као извор (и избор) моралног усмерења и као своју културолошку и етичку припадност. Може се бити, као ја, православне вере, а научни радник; то није супротно.

Проф. др Александар Б. Недељковић

предаје енглеску књижевност, на Универзитету у Крагујевцу

(Културни додатак Политике)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5rj

Advertisements


Категорије:Разномислије

12 replies

  1. „Иначе да Бог постоји говори управо чињеница да некима толико смета.“
    Genijalano!
    Kapa dolje Др Љиљана Чолић!

    Свиђа ми се

  2. Добро је, да је госпођа Чолић одговорила на текст госпође Стојковић и објаснила нам како је дошло до оспоравања њеног покушаја, да питање порекла човека приземљи и уведе у нормалне односе у ондашњим уџбеницима.. Очигледно је, да је напад на њу у то време, био везан за скретање пажње, са многих других питања, која су у уџбеника олако убацивана. Два часа су свакако била сувишна, посебно са таквим насловом. Као професор и научник, мало је искључива за мој укус, али то је и свако од нас. Када је реч о тексту господина Ромчевића, истим сам одушевљен, јер је као прави научник, показао, како се води озбиљна расправа. Показао је на разумљив начин како СВАКО може ово питање, да посматра и о истом да размишља, без обзира, да ли је верник, или „научник“. Научник сам ставио под знаке навода, јер су остали учесници у расправи показали, да им све титуле ништа не вреде и да нису ни Н од научника. Изненађен сам, нивоом размишљања и неспособношћу, да се јасним речима објасне сопствени ставови. Поред тога, расправу воде са некаквих висина уз потцењивање својих колега. Било би занимљиво сазнати, да ли „научници“ себе сматрају верницима, да ли славе славе, да ли су се венчали у цркви, да ли децу крсте у цркви. За разлику од госпође Чолић и господина Ромчевића, који су нам јасно рекли да верују, НАУЧНИЦИ нас ускратише одговора на то питање. Питање порекла човека је мени вазда било контрадикторно, али и недовољно битно. Учили смо, да је „прачовек“ настао од мајмуна, али мени ни онда, а ни сада, није било јасно, како насташе расе и од које врсте мајмуна. Није ми била јасна ни вера у Бога, с обзиром, да су у разна времена и на разним странама, разни народи веровали у разне „облике“ Бога. Можда ни сада није толико битно, с обзиром, да и међу верницима постоје толика неслагања. Вероватно ми се због тога и допао текст господина Ромчевића, који оставља слободу, да свако верује у оно што му се чини, из ових или оних разлога, ближе. Искуство нас учи, да грешних има и међу верницима и међу еволуционистима, или већ како се зову.

    Свиђа ми се

  3. Извињавам се господину РОНЧЕВИЋУ, због погрешно написаног презимена.

    Свиђа ми се

  4. Moram priznati da su me „ortodoksni“ znanstvenici malo razočarali, većina. Nisu baš ubjedljivi i kako reče @слободан млинаревић nisu ni N od naučnika.
    Opažam također da su njihova izlaganja mnogo „dogmatičnija“ od ovih drugih ali i poprilično arogantna. Neki mi zvuče poprilično nestrpljivo, čak i malo podrugljivo. Većina među njima ne poznaje kršćanstvo ni njegovu poruku ni izbliza ali eto, ipak daju teške ocjene o njemu.

    Др Биљана Стојковић citira J. S. Mill-a:
    „Образовање које организује држава мора бити образовање за све, а да би било образовање за све, мора бити секуларно.”

    Ovo ima formalno-logičku pogrešku. Naime, ateisti polaze od pogrešne pretpostavke da je normalno, polazno stanje („default“ kompjutoraškim jezikom) u suvremenoj državi – ateizam. To naprosto nije tako. Suvremena država je laička država i nema svoje default stanje: to je država i ateista i vjerujućih. I ako ateisti mogu u obrazovnim institucijama slobodno poučavati svoje učenje (za koje definitivno NEMAJU dokaza, ne sljepimo se) ne vidim zašto vjerujući ne bi smjeli u obrazovnim institucijama poučavati svoj učenje. Inače ne možemo govoriti o ravnopravnosti. Znanstveni pogled na stvarnost je samo jedan od pogleda. I krajnje je vrijeme da prestanu učiti po školama kako imaju dokaze za sve.
    Svjetski priznati genetičari (Crow, Sanford…) tvrde da je evolucionistički koncept potpuno nerazuman. Genetičarima u svijetu je jasno da genetski materijal čovjeka postaje sve lošiji usljed brojnih mutacija. Svako od nas ima 100 mutacija više od naših roditelja! Što znači da genetski materijal čovjeka postaje sve lošiji. Naši pretci su bili bolji od nas. Itd, itd…
    Ukratko, sva me ta priča oko evolucije podsjeća na bajku Carevo novo ruho. Svi znaju da ne drži ali svi šute. Čekaju neko dijete da kaže Car je gol!

    I na kraju, još jednom kapa dolje dr Ljiljani Čolić za ono:
    „Иначе да Бог постоји говори управо чињеница да некима толико смета.“

    Najmudrija misao 🙂

    Свиђа ми се

  5. „…И би светлост…!“
    Колико хиљада година је било потребно да научници својим строгим научним методама докажу да не би светлост, већ „Велики прасак“. За то откриће нису се морали толико мучити.

    Сви знамо шта је гравитација. Али нико не може да објасни одакле та сила, како је то могуће да постоји? А да неким чудом само за тренутак нестане гравитације, у магновењу нестало би свега, расплинуло би се. И атоми би се распали. Нестала би материја. Не би више ничега било. Само ништавило.

    У свакој твари коју додирујемо, која има облик и тежину, 99,99% нема ничега. Вакум. Само се електрони или бозони толико брзо крећу (скоро брзином светлости) да су увек свуда.
    Бозон још није ухваћен. А и да јесте, нико не сме тврдити да је то коначна „Божја честица“, да се не састоји од нечега још сићушнијег, коначно од нематеријалне енергије.

    Један еволуциониста коначно признао: “ Шанса да је живот постао како доказују еволуционисти равна је шанси да торнадо пређе преко отпада гвожђа, дигне све то у ваздух, заврти и кроз то комешање избаци нови шевролет.“

    Да еволуција функционише, сваки дан би на нас искакале нове бештије из мора.

    Коначно, нема већих верника од атеиста – еволуциониста. Они наиме тврде да се једна цигла сама од себе створила. Затим је та цигла произвела другу циглу, а да сама није нестала, и ту другу циглу сместила поред себе. Тако редом. На крају смо добили кућу и на врх куће оџак, тј човека.
    Сложићемо се, нема већих мистика од еволуциониста.

    Свиђа ми се

  6. @Ђорђе Ивковић
    И тако господин Ивковић уђе у друштво „научника“!
    Успут из Википедије:
    Теисти и јаки атеисти доносе закључке о свету: теисти да „Бог постоји“, а јаки атеисти да „Бог не постоји“. Агностици доносе овакав заључак о овим ставовима: „Човек не може да зна да ли Бог постоји или не“.

    Свиђа ми се

  7. @слободан млинаревић
    „Човек не може да зна да ли Бог постоји или не“.
    Pa, naravno da ne, zato vjerujemo ili ne vjerujemo.
    Agnostičari razlikuju znanje od vjerovanja. I pri tome su potpuno nedosljedni jer i sami vjeruju u mnoge stvari za koje nema dokaza. Drugim riječima, agnostičari su agnostičari samo po pitanju transcedencije. O bogu ne razmišljaju jer smatraju da ne mogu ništa pametno zaključiti. Ali to nije razlog…

    Свиђа ми се

  8. Замолио бих г. Млинаревића да укаже где је Бог грешио кад је стварао свет, како би следећи пут направио нешто савршеније.

    Свиђа ми се

  9. Мрав је еонима радио и градио и остао мрав, а мајмун скакао по дрвећу и постао човјек… Шалу на страну, иако као ученик основне школе нисам био вјерник, још као малом ми је била небулозна теорија еволуције, ово тим прије што недостаје основна карика не само између човјека и мајмуна…Исто тако споран је и дио о преживљавању најјачих јединки… често преживљавају оне слабије или сретније јединке, јер су се сакрили од опасности… Готово је невјероватно колико су заговорници еволуције милитантни и искључиви…
    Ја бих у уџбеницима биологије изложио теорију еволуције, а и теорију креације са битним елементима обе, укључујући и критике једне и друге стране. То је можда помало збуњујуће за дјецу, а кад одрасту „кашће им се само“…
    То би било поштено у друштву у коме су (или би бар требали бити) атеисти, теисти и агностици једнако-правни грађани.

    Свиђа ми се

  10. @Ђорђе Ивковић
    Ви као верујући човек, морали би, да се бар донекле држите чињеница. Када сам ја рекао, да је Бог нешто погрешио? Ви сте толико искључиви, на бази теорије, да се може на МОБАМА зарадити и да по том основу Ви имате „историјска“ права, те немам одговор на Вашу искључивост. Покушајте поново, да ПРОЧИТАТЕ текст Рончевића, а као допуну, прочитајте и коментар „пензионера“. Ако нисте „способни“, да то разумете, џабе је прича. Једном прилико сте рекли, да се јавим Лазићу у вези Ваше биографије. Нисам се јавио, али ако мислите, да нешто више о томе, треба да знам, мој мејл је slobodan.mlinarevic@gmail.com

    Свиђа ми се

  11. Г. Млинаревићу, Ваш мејл пошаљите Уреду Светог Петра, па нека Вам он утаначи састанак са Богом, да му кажете све шта имате и чиме нисте задовољни, да се не мучи тумарајући у незнању по васцелој Васељени.

    Ја сам обичан човек, те у горњем коментару скоро да нема једне моје речи. Све су то написали много паметнији људи од мене (дакако, не и од Вас, таман посла) који су се научно бавили одређеним проблематикама од астрофизике до биологије и генетике.

    Свиђа ми се

  12. @Ђорђе Ивковић
    Јасно је, да сте Ви обичан човек. Мука је само, што Ви замишљате, да сте НЕОБИЧАН човек. Што је још горе, мислите, да је довољно знати слова. Није баш тако. Потребно је знати и ЧИТАТИ, па онда долази и проблем разумевања. Ту сте мало танки, или се то мени само чини? Који од „паметнијих“ је рекао:“Да еволуција функционише, сваки дан би на нас искакале нове бештије из мора.“. Ко је то од озбиљних људи могао да изјави? И како Вам је пало на памет, да је таква изјава било какав аргуменат? Или је то слично, као и Ваша прича о тати, који се сетио МОБА на српском селу, па постао БОГАТ, а онда дошле комуњаре, па му узели све?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s