Фрида Бериген: Ујка Пентагон

Томграм: Фрида Бериген – Сведок рата, на амерички начин

berrigan-bookТо је грађевина каквим ретко имамо прилику да сагледамо пуну величину, будући да су радови на њеној изградњи свечано започети још септембра 1941. Са својих 620.000 квадратних метара простора, она је држала водеће место међу највећим зградама у САД, све док се 1973. није појавио Светски трговински центар – а сад ту своју позицију и даље држи, и поред авиона са лета 77 који је у њу улетео 11. септембра 2001. Има пет страна, пет спратова (и два подземна нивоа) са укупно чак 30 км ходника.

Тешко је чак и само замислити колико је Пентагон велики. Џејмс Керол (James Carroll), колумнист листа Бостон глоуб ју је веома живописно оцртао у својој једнако монументалној књизи „Кућа рата“ (House of War), управо онако како ју је и сам као дете доживео током 1950-тих. (Његов отац, ваздухопловни генерал, био је први директор Обавештајно одбрамбене агенције (Defense Intelligence Agency), па је он још као дечак Пентагон доживљавао као властито игралиште.)

„Има 18 трпезарија у којима се дневно сервира по 60.000 оброка. Има два фризерска салона, апотеку, клинику за вакцинације, пет бифеа – сваки са више окретних столица уз шанк него што их је било који попут мене вешт момак могао завртети истовремено. У њему је постојало и 600 фонтана са питком водом, а ја сам успео да сркнем из скоро сваке од њих. Соба са сатовима је показивала тачно време на било којем месту на свету, чак и у Москви. Одрасли људи су се возикали на трициклима са корпом, курири са звонцима којима су непрестано тандркали – „уклоните се да тајне прођу!“ По угловима су биле постављене бројне борбене заставе на држаљима од копаља са тракама обешеним тик испод оштрице. Дуж зидова су изложене биле слике ратних авиона и коња, тенкова и мушкараца са повезом преко једног ока. Партенон, Пантеон – нисам био у стању да попамтим све те речи. Комотно су могли да га назову „Рај“ (Call it Paradise). Тешко да би десетогодишњи деран уопште могао пожелети бољу забаву од тога.”

Данас 23.000 цивилних и војних лица (заједно са још око 3.000 запослених у „неодбрамбеним службама подршке (non-defense support personnel) ради у тој згради. Покушајте да тих 26.000 сагледате на овај начин: њих има више од свеукупног активног састава појединих армија, уз остале то су војска Бурундија, Републике Чешке, Данске, Финске, Гане, Мађарске, Кеније, Новог Зеланда, Норвешке, Парагваја, Уругваја и Замбије. А подразумева се и то да Пентагон председава над глобалним „светом војних база” – како га је покојни Чалмерс Џонсон (Chalmers Johnson) једном приликом назвао – чији су величина и домашај нешто што никад до сад у историји није забележено, као и над државом рата (war state), те над стањем перманентног рата (state of permanent war), на начин због којег би сви требало да будемо најмање запањени (а нисмо).

Пентагон је постао нужан елемент, нешто што се само по себи подразумева (a given) овог нашег америчког света, будући да је око њега нарасло оно што је, још од опроштајног говора одлазећег председника Двајта Ајзенхауера 1961. године остало познато као војно-индустријски комплекс. А и поред тога, осим у заиста ретким тренуцима, мали је број нас који смо свесни чињенице да је тај исти Пентагон био циљ, па и средиште, скоро непрекидних протеста још од 1960-тих година. Фрида Бериген (Frida Berrigan) је одрастала у самом срцу тог непрекидног протестовања, у скромној заједници углавном религиозних радикала који су, хапшени па пуштани из затвора, успели да протест одрже на животу (па и све до данашњих дана настављају са својим непрекинутим протестима против нашег ратног стања (state of war – се може превести још и као „држава рата“, што је намерни двосмисао аутора. прим. прев.). Та мала група људи – њени родитељи и остали – никада нису скренули са трага који за Пентагоном остаје, света ратоборности и свега што је он представљао за ову земљу и за читаву планету (чак ни у оним ретким тренуцима у којим смо га ми остали на кратко губили из фокуса). Фрида Бериген је написала врло импресивне мемоаре о том свету, Породичне ствари: Кроз радикалски одгој до бунтовничког материнства (It Runs in the Family: On Being Raised by Radicals and Growing into Rebellious Motherhood, а овог пута она сама, особито живописним стилом, скупа са нама зарања у сопствено детињство и сведочи о рату, на амерички начин. Том

Фрида Бериген: Одрастајући у сенци америчке државе рата

Сенка Пентагона се тако надмоћно надвија над читавим мојим детињством, као да је он био неки јако важан члан моје уже породице. Можда као неки намргођени ујак који нам је стално делио прекоре и пацке, у покушајима да нам одржи лекцију, или као нека богата, одбојна баба-тетка опседнута својим иметком и туђим пристојним понашањем (или баш недостатком тога).

Шта год он од тога био, сви наши празници и одмори су се сводили на посете огромном подручју које Пентагон запоседа. Тамо смо одлазили сваког Ускрса, Божића, сваког летњег распуста (због комеморације на годишњицу атомског бомбардовања Хирошиме и Нагасакија). Док смо још били сасвим мали, сећам се како смо моји бат и сестра и ја ужаснути и у страху плакали чим би са моста на реци Потомак угледали ту зградурину у даљини. Чинило нам се да она просто пулсира некаквом нарочитом злобом, као да се она нам приближавала уз злокобне, ритмичке, све гласније и гласније звуке музичке теме из филма Ратови звезда (Star Wars).

Одрасла сам у Балтимору, у окриљу „Јонине куће“ (Jonah House), радикалне Хришћанске заједнице људи посвећених ненасилном отпору рату и нуклеарној култури. Њени су оснивачи били моји родитељи, Фил Бериген и Лиз МекАлистер (Phil Berrigan and Liz McAlister). Постали су широм света познати пацифистички мировњачки активисти који нису презали ни од тога да уништавају имовину или да прихвате осуду на дуге затворске казне. Бројне су њихове акције против рата у Вијетнаму или против нуклеарног наоружавања за које су сами направили или помогли организацију, учествовали у њима, а често због тога и одробијали, као што јесу на пр. за ове познате протесте: Baltimore Four, Catonsville Nine, Plowshares Eight, те Griffiss Seven. Све су оне уз остало биле и креативне завере, замишљене тако да поставе нека важна питања о свачијој личној одговорности за овај свет, или о свачијој властитој улози у њему. А као додатак свему томе, те су акције биле и експеримент, покушај да се изнађе ефикасан а ненасилан начин за супротстављање држави рата. Те су акције привлачиле велику пажњу медија, и подршку читавих гомила симпатизера, али би се уз сваку од њих ми неизоставно враћали и до зграде Пентагона.

Још као клинцима, дубоко су у наше главе урезани остали ужасни призори рата из старих документараца о Хирошими и Нагасакију, као и из новијих таквих издања из Вијетнама, а потом и они из Ел Салвадора и Гватемале. А за сваки од њих је траг неизоставно водио до једног те истог места, до те импозантне петостране грађевине надвијене над обалом Потомака, окружене огромним површинама паркинга, пошумљеним деловима, уредним травњацима и пешачким стазама.

Паљење косе и крвљу напуњене беби-бочице

На неки начин ја сам управо у Пентагону одрастала. Моја породица никад није села да направи званичан породични портрет. Ми се нисмо фотографисали по журкама или на излетима, или као други на летовању. Без обзира на то, наши су фото-албуми ипак препуни слика, снимљених већином око Пентагона, док смо око њега протестовали годину за годином, па онда опет и поново.

На једној од мојих омиљених фотографија сам ја као двогодишња беба, ступам по парадном подијуму Пентагона са бочицом млека у једној руци док другом чврсто држим руку моје најдраже одрасле особе, Розмери Мегвајер (Rosemary Maguire). У позадини су стубови око Речног улаза. Рекла бих да је то било 1976. Мој брат Џери седи у колицима иза нас. Мама и остали пријатељи стоје унаоколо. Могли смо да будемо на било којем другом месту, али ми смо – нормално – одабрали да тамо не будемо. Били смо испред Пентагона, а наш протест је или управо завршио, или би тек требало да почне.

Фрида (као 2 године стара) са Розмери Мекгвајер испред Речног улаза у Пентагон 1976. године Фридина мама, Лиз МекАлистер и брат Џери (у колицима) се виде у позадини

Фрида (као 2 године стара) са Розмери Мекгвајер испред Речног улаза у Пентагон 1976. године Фридина мама, Лиз МекАлистер и брат Џери (у колицима) се виде у позадини

Кад је председник Џералд Форд затражио да буџет Пентагона за 1976. после вијетнамског рата буде 105 милијарди тадашњих долара, он је у ствари тражио повећање војних трошкова од 15%. Амерички нуклеарни капацитети су, и до тад већ превелики, требало да буду даље увећани, док су и конвенционалне не-нуклеарне снаге такође требало да буду даље увећаване. Међутим, после дебате на Капитол хилу, Конгрес је тај износ преполовио.

Ти износи су тад били застрашујући за све одрасле који су том давном приликом протестовали. А с друге стране гледано, чак и кад их ревалоризујете тако да се поништи ефекат вишегодишње инфлације, спрам ових данашњих цифара они испадну безмало скромни. Скоро 30 година касније председник Барак Обама тражи 534 милијарди долара за Пентагон и додатних 50,9 милијарди за текуће војне операције у Авганистану, Ираку и Сирији. А у то све чак није укључено више од 12 милијарди за одржавање и подршку америчким нуклеарним војним снагама, од којег новца је већина згурана под тепихом буџета за Министарство енергије (Energy Department), а све то у тренутку у којем се Вашингтон посветио хиљаду милијарди долара вредном вишедеценијском програму унапређења управо овог рода војске.

На снимку начињеном којих осам или девет година по том, сам ја како чучим иза моје млађе сестре, која је тад била око две године стар и неодољиво слатки бебац. Помажем јој да дели летке запосленима у Пентагону док долазе на посао. Једна жена од ње узима летак док неки од наших одраслих стоји држећи раширен транспарент на којем пише „Верност Повељи значи разоружање“ (Faithfulness to the Covenant Means Disarmament).

Наша је кућа пуна таквих постера, са великим словима одштампаним широм белих чаршава. Година би могла бити 1983. А сат Судњег дана Билтена атомских научника (Doomsday Clock of the Bulletin of the Atomic Scientists) је тад стајао на три минута до нуклеарне поноћи. Каспар Вајнбергер је тад био Министар одбране (Secretary of Defense) а канцеларија му је била, подразумева се, унутар Пентагона; а до тад је он већ заслужио надимак „Кеп кутлача“ (Cap the Ladle) због својих упорних настојања да се повећају трошкови за нуклеарна оружја попут MX пројектила и за футуристички „Рат звезда” председника Роналда Регана, против-ракетно одбрамбено оружје на нивоу научне фантастике.

На тој слици сам у јакни од џинса коју сам толико волела да сам је и кад се сва офуцала носила, без обзира на временске прилике, и са ружњикавим повезом на глави, овлаш везаним у машну. Запослени у Пентагону без сумње не би тада из моје руке примили летак, али су га уз смех узимали од моје сестрице. Вероватно их не би чак ни прочитали, али се нама чак и пуко убацивање тих трактата у њихове руке чинило као највећи могући успех.

Када сам напунила 8 година, чак 75 чланова наше заједнице је ухапшено зато што су запречили улазе у Пентагон. У међувремену је неколицина наших довукла један караван у јадном стању на писту пред зградом, ту га у потпуности онемогућила за даље кретање и оставила, пошто је на његовим боковима великим црним словима спреј-бочицом исписала „ПОСЛЕДЊЕ УТОЧИШТЕ“ (LAST RESORT). „Радници ауто индустрије у Хјустону спавају у својим возилима,” изјавио је Џон Шилдс (John Shields), један од вођа протеста репортерима УПИ-ја, „Овима настојимо да укажемо на везу између повећања броја бескућника и незапослених са сулудом трком у наоружавању.”

На другој једној слици, снимљеној априла 1985. сам ја како силазим низ степенице Речног улаза у Пентагон. Имала сам 11 година, била сам скроз мокра и са грчем на лицу. И данас се сећам тог тренутка. Промукла од дерања и даље сам извикивала „Крв не можете опрати!” док су радници служби одржавања рибали и спирали крв са једног од моћних стубова зграде Пентагона. А ипак су могли, и на крају су и успели, да сву крв са њега уклоне. У позадини се виде црева и шмркови којима су ти стубови чишћени а ми поливани. Тамна црвена течност је претходно извучена из вена мојих родитеља и њихових пријатеља, да послужи као снажан симбол замишљен да ту зграду обележи оним што и јесте крајњи продукт рата. Моји родитељи су се понадали да ће тиме оне који у њу улазе подсетити на то шта у ствари раде, као и на све оно што стоји или се догађа иза или далеко од чистих канцеларија у којима раде и испегланих одела или униформи које они ту носе. У том периоду је Пентагон био у размирицама са ЦИА-ом и Белом кућом око тога колико је у замену за таоце било мудро трампити наоружање са Ираном или давање новца од Америке подржаним плаћеницима у Никарагви који су водили крвави рат против сељака, свештенства и комуниста, зато што су они сви заједно захтевали аграрну реформу, образовање и демократију.

Фрида и другар испред Речног улаза априла 1985. мокри од шмркова којима је прана крв са ове зграде

Фрида и другар испред Речног улаза априла 1985. мокри од шмркова којима је прана крв са ове зграде

Разбацивану из беби-бочица и нашироко испрскану по порозном белом мермеру, крв уопште није било лако опрати. Радници служби одржавања су се око тога трудили колико су могли да свој посао заврше, а да нас уз пут не попрскају. С времена на време би нас полиција отуда удаљила, па би нас онда опет гледали како се враћамо цупкајући кроз пеном покривену црвенкасту воду искупљену око зграде.

Пескарење, прање топлом водом под високим притиском, брушење жицом, шта све нису покушали само да са камена сперу мрље од крви. Током низа година, стубови су се од тога видно потрошили, па и то сматрамо неком јасно видљивом мером нашег скромног успеха. Ето, успевали смо да Пентагон променимо, молекул по молекул. То је био напоран рад, али је можда и то било лакше него покушаји да направимо промену у срцима и главама људи који су кроз те крваве баре пролазили и крв даље проносили по њеним до високог сјаја угланцаним подовима.

Током свих тих година протеста пред „Министарством рата“ (War Department) – моји су родитељи радије користили старо, из времена Другог светског рата име за њега, — силних сати и сати проведених у убеђивању, препирању, преклинању, осуђивању, апеловању па и сукобљавању, ни мало не изненађује то да се с временом око наших активности развила јасно одређена, па чак и угледна етикеција. Ах да, ето вас опет, мора да је опет Дан Хирошиме?

Ми смо постали подсетник, лагано пробадање савести, мала цена коју треба платити да би бизнис даље наставио да се котрља. Они су се од нас гадили, али су нас ипак и толерисали; били смо им добродошли као сметња или и као изазов. Понекад би нам се учинило да ми њима представљамо све то троје истовремено. Гледајући уназад, скоро да је невероватно да су нас „они“ уопште пуштали да тамо будемо, из године у годину. Можда им се допала наша креативност. Но, једна ствар сигурно стоји – добро смо знали шта да урадимо да би направили спектакл.

У позним 1980-им, група жена је одсекла своје косе и спалила их на степеницама Пентагона. Замотане у јутане џакове оне су се потом дале у нарицање за жртвама рата – а верујте ми на реч кад вам кажем да запаљена коса заиста мирише на смрт, исто као и рат или као страх. То је можда један од на свету најодвратнијих смрадова.

Тада сам била тинејџер, заљубљена у своју дугу косу и нисам пристала да је дам, док су око мене своју косу секле жене којима сам се иначе неизмерно дивила. (Коса моје мајке је већ ионако била прекратка да би њеним скраћивањем био постигнут иоле драматичан ефекат.) После тога сам у чуду пипала њихове ћелаве главе и скупа с њима се смејала кад је једна од ошишаних покушала да себе маленим маказама и чешљићем уреди, или да бар мало поправи штету на својој глави. Смрад од ове њихове жртве се дубоко усадио у мој нос и грло, а прешао је и на моју јакну и у њој се задржао током читаве наредне зиме. Тако мирише Пентагон, говорила сам сама себи кад год бих помислила да јакну треба да дам на чишћење. Треба се тога стално подсећати.

У раним јутарњим сатима једног дана после кратког али разорног првог Заливског рата 1991. – ко се још данас уопште сећа „аутопута смрти”? – направили смо блокаду пута који води ка Пентагону помоћу великих гомила разбијеног бетона из ког су на све стране вириле шипке арматуре. Шачица људи је стајала испред те гомиле са транспарентима на којима је писало „Рушевине Багдада”. Полиција их је све похапсила, али никог од њих није успела да задржи зато што нису успели да нађу сведоке за сам чин истоварања свег тог крша од материјала. Један од полицајаца је чак мојом мами рекао да је за ово заслужила да добије Оскара (academy award)! Од свега што сте икада до сада направили, ово вам је апсолутно најбоље!”

На следећој слици сам ја у позним пубертетским годинама док стојим на врху степеница уз Речни улаз, скупа са братом и још једним пријатељем. Држимо раширен транспарент на којем на једном његовом делу пише „Нисмо заборавили, Нисмо заборавили“ (We Remember, We Remember). Ја чкиљим док ми тек изашло сунце сија право у очи а другу руку држим на грудима. И добро се сећам тога, чак и после свих ових протеклих година, тог осећања панике. Гледам ту слику и добро знам колико сам та млађа ја једва успевала да дишем и колико је срце хтело да ми искочи из груди – толико смо били преплашени да тај страх и дан данас могу да осетим.

Фил Бериген испред „Рушевина рата“, протеста где учесници полегају као да су мртви (die-in) код Речног улаза. Фрида се види само до пола иза оца с његове леве стране. Фотографију је начинио Рик Рајнхард (Rick Reinhard) 30. децембра 30, 1996. А на транспаренту пише „Пентагон производи рат: Треба га затворити”

Фил Бериген испред „Рушевина рата“, протеста где учесници полегају као да су мртви (die-in) код Речног улаза. Фрида се види само до пола иза оца с његове леве стране. Фотографију је начинио Рик Рајнхард (Rick Reinhard) 30. децембра 30, 1996. А на транспаренту пише „Пентагон производи рат: Треба га затворити”

Протести против Пентагона који се сада налази посвуда

Ми нисмо били једини очевидци када се један балтиморски квекер, Норман Морисон (Norman Morrison) новембра 1965. сам запалио под прозором Роберта МакНамаре, тадашњег министра Одбране у знак протеста против рата у Вијетнаму. Заједно са својом супругом Аном (Anne), Морисон је био активни (war-tax resister) борац против ратног пореза и мировни активиста. Покушавао је да изнађе начин да се тај туробни рат заустави, а преминуо је од том приликом задобијених опекотина.

Током вијетнамског рата на овом терену су знале да протестују огромне масе људи. У масовним и милитантним демонстрацијама октобра 1967. чак 50.000 људи је учествовало у маршу на Пентагон, а том приликом је изведен и један сасвим апсурдан и мистичан перформанс, јипијевски (Yippie) ритуални егзорцизам и „трансформација” замишљени да левитирају и саму зграду Пентагона.

Наши протести нису привлачили тако велике гомиле људи, али смо ми у томе били упорни и предвидљиви. Годину за годином је моја породица са заједницом састављеном од сасвим скромног броја ипак остала највернија и најредовнија од свих сличних „посетилаца“, спремна да ризикује и казну затвором за ненасилни спектакл и протесте против рата. А ми смо и данас још увек тамо. Сваког понедељка ујутро у цик зоре, шачица пријатеља се бори са хладноћом (или врућином) и дуго путује само зато да би са својим транспарентима у знак протеста стајала унутар жицом ограђене „зоне слободног говора“ (free speech area).

Но што се државе рата тиче, сад је наступило неко друго, напетије и више репресивно време. Сада нам више није дозвољено да делимо летке, нити нам је дозвољено да се фотографишемо. Било каква активност или демонстрација изван тог скученог затравњеног простора завршава хапшењима, а све се то пречесто дешава без присуства медија или било кога другог ко би на нас уопште обратио пажњу.

Од 11. септембра 2001. се и сама природа рата битно променила. Више у ствари и не постоји право бојиште, осим ако се под том не подразумева оно полу-метафорично „глобално”, нити више не постоји ни јасна линија разграничења између бораца и цивила. Нама више ни линије фронта. Рат је сад постао тотални, али на сасвим нов начин – у ваздуху и на земљи, између људи и са роботима, онлајн и сајбер.

А у читавом том процесу су се и сами „трагови” Пентагона битно изменили. Тог септембарског дана је авион на лету 77 срушио једно крило зграде и усмртио 125 људи. Као део радова на реконструкцији уведен је низ појачаних мера безбедности па је дошло и до физичких промена које сада онемогућавају да посетиоци – па тако ни они који би да протестују – не могу више ни да приђу згради а да не буду изложени серији прегледа, претресања, провера и испитивања.

А за то време, и онако монструозно велики какав је, Пентагон више не представља само једно изоловано место, само једну – ма како велику – зградурину. На себи својствен начин се у периоду после напада 11. септембра Пентагон са комплексом војних корпорација које га сервисирају и служе му раширио по целој Северној Вирџинији. Данас можете да нађете по један мини-Пентагон у Оделење за домовинску безбедност (Department of Homeland Security) или неко другу унутар владе (State Department), да и не говоримо о безбројним полицијским станицама широм ове велике земље.

Толико се тога у међувремену променило, а Сат судњег дана нам опет откуцава три минута до нуклеарне поноћи док ратови бесне куд год да се човек окрене. Неколико је година прошло од кад нисам била да посетим старог ујака-Пентагона. Канда већ поприлично касним.

Фрида Бериген је аутор књигеПородичне ствари: Кроз радикалски одгој до бунтовничког материнства“(It Runs in the Family: On Being Raised by Radicals and Growing into Rebellious Motherhood) коју је издала кућа OR Books, 2015. Она је и редовни колумниста сајта „Томдиспеч“ (TomDispatch), а пише и за „Малу грађанску непослушност“ (Little Insurrections) колумну под називом „Водимоненасилнуборбу.орг“ (WagingNonviolence.Org), а ради и у управном одбору Лиге за отпор рату (War Resisters League). Активна је и код „Сведока против мучења“ (Witness Against Torture). Има троје деце и живи у месту, Њу Лондон, држава Конектикат, САД

Са енглеског превео: Стеван Бабић


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5or



Categories: Посрбљено

4 replies

  1. Vrlo interesantan i poucan opis Ujka Pentagona – Oca ratova

    Udarivsi u njega avionom 2011 god, oni mladici su, zrtvujuci svoje zivote, znali na koga i na sta udaraju.
    Odbivsi dogovor u Rambujeu, Slobodan Milosevic nije imao pojma na kakvu ce Alu Srbi udariti.

  2. @Deda Djole
    „Udarivsi u njega avionom 2011 god, oni mladici su, zrtvujuci svoje zivote, znali na koga i na sta udaraju.“ — Da ti nisi simpatizer istih?

    „Odbivsi dogovor u Rambujeu, Slobodan Milosevic nije imao pojma na kakvu ce Alu Srbi udariti.“ — da je samo znao da ti imas pojma pa da tebe pita. I pazi samo, kaze Djed, Srbi udarili na Alu a ne obratno!

    Video sam nastupe/pisanija podosta tzv. trolova na raznim sajtovima ali ovako uporno-pod.ebavckog provokatora ne. To je nesrecna sorta ljudi koji se duhovno nasladjuju na muci drugih, sta vise njihovo bice bi izgubilo izvor iz koga crpi smisao svog postojanja da nije tudje nesrece i propasti. Svojim (uvek kratkim da bi delovali odsecnije) komentarima Deda Djole kao skalpelom zaseca u bolno tkivo srbskog stradanja. Izrugivanje sa Srbljima i njihovom nesrecom kod Deda Djoleta izaziva mentalne orgazmicke trzaje. Deda Djole je internet-Mengele.

  3. Превод је могао да буде бољи.

  4. @Don Quixote
    Нажалост, тиранију Дедађолете, чувеног Латиничара, трпимо више од годину дана, колико је мени познато.

Оставите коментар