Њујорк тајмс: Опасан став Пентагона о ратним извештачима

У новом приручнику Министарства одбране САД каже се да „извештавање о војним операцијама може бити веома слично прикупљању обавештајних података и шпијунирању”. Приручник предвиђа да новинари уместо као цивили могу бити означени као „непривилеговани припадници зараћене стране”

Америчка војска у акцији (Фото: Бета-АП)

Америчка војска у акцији (Фото: Бета-АП)

„Њујорк тајмс” је најоштрије осудио планове Пентагона да извештаче с фронта убудуће, у извесним приликама, третира као учеснике у рату, шпијуне и „борце нерегуларних војски”, оценивши да је посреди покушај владе да цензурише рад медија и још више отежа извештавање из зона сукоба.

Јасна је ствар да су новинари – цивили и да владе тако треба да се према њима и опходе, али је нови приручник Министарства одбране САД посаветовао војску да се у извесним случајевима према репортерима односи као према „шпијунима” и „борцима нерегуларних војски” (попут Исламске државе или Ал Каиде којима се не гарантују права као регуларним војницима). Реаговање листа са Менхетна сасвим је разумљиво јер се амерички медији сада суочавају са опасним изгледима да их влада прогласи за шпијуне и сараднике непријатеља ако са ратишта шаљу извештаје који се Вашингтону не допадају. „Њујорк тајмс” правилно закључује да је на помолу цензура јер Пентагон каже да ће убудуће као „непријатељски чин” сматрати новинске извештаје за које војска оцени да су помогли непријатељу.

Министарство одбране упућује на то да „извештавање о војним операцијама може бити веома слично прикупљању обавештајних података и шпијунирању”, позива медије да „раде уз дозволу власти” и поручује владама широм света да ће „можда морати да цензуришу новинаре” да ови не би тајне открили непријатељу.

Лист примећује и међународне импликације – и последњи ауторитарни режим моћи ће да се према седмој сили опходи „на деспотски начин”, позивајући се на препоруке Владе САД. Оно што се крије иза упутстава Министарства одбране јесте настојање владе да што већи број ратних репортера прикључи својим борбеним јединицама (такви извештачи називају се embedded, прикључени армији) јер ће их онда учинити зависнима од информација које им даје Пентагон, за разлику од извештача који самостално одлазе на ратиште и прикупљају информације које не иду увек наруку САД. Једна од најгорих епизода новинарства забележена је током инвазије на Ирак 2003. када су медијски посленици, ослањајући се искључиво на званичне податке Вашингтона, лажно преносили да Садам Хусеин има оружје за масовно уништење или када су, као „прикључени”, приказивали напад на Багдад искључиво из перспективе америчке војске, готово без помена страдања ирачких цивила. Јављање из Ирака било је драстично другачије од јављања из Вијетнама када „прикључени” још нису постојали и када су медији одиграли кључну улогу у окретању америчке јавности против рата, а новинар Симор Херш открио масакр у Мај Лају.

Ратно новинарство је и без нових упутстава Пентагона довољно тешко – према подацима Комитета за заштиту новинара, 59 одсто новинара који су прошле године настрадали радећи свој посао убијено је док су извештавали са ратишта (укупно је погинуо 61 новинар). „Њујорк тајмс” упозорава да ће јављање из таквих зона сада бити још и теже јер ће новинари бити приморани да илегално прелазе границу, као што су радили у Сирији и Либији, или да сами себе цензуришу у страху да им се не догоди оно што се догодило новинарима које је актуелна египатска влада похапсила као уходе и припаднике Муслиманске браће. Амерички новинари већ немају приступ Сирији јер је за редакције превелики ризик да своје извештаче шаљу на ратиште на којем Исламска држава једва чека да се дочепа западних новинара. Ипак, најциничније у новом војном приступу медијима јесте објашњење које је један званичник понудио листу са Менхетна као одговор на питање зашто новинар понекад може бити изједначен са „нерегуларним припадником зараћене стране”. Тај званичник је навео пример милитаната који су 2001. године, прерушени у ТВ екипу и са експлозивом скривеним у камери, убили једног авганистанског команданта. Дакле, цензура се оправдава деловањем убица који, поновимо, нису стварно били новинари.

Хвале је вредно што су угледне њујоршке новине скренуле пажњу на отежавање положаја посленика седме силе, али морамо да приметимо да су истовремено пропустиле да помену да се америчка војска већ понела према медијима као према зараћеној страни – приликом бомбардовања Србије 1999. и инвазије на Авганистан 2001. и Ирак 2003. године. Амерички бомбардери гађали су редакције Ал Џазире у Кабулу и Багдаду (настрадао је један новинар). У бомбардовању Радио-телевизије Србије живот је изгубило 16 радника, а НАТО и амерички генерал Весли Кларк тврдили су да је српска телевизија била легитимна мета. Амнести интернешенел је била једина значајна светска организација која је тај догађај назвала ратним злочином.

Јелена Стевановић

(Политика, 11. 8. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5oe



Categories: Преносимо

Оставите коментар