Епископ бачки Иринеј: Поново о евентуалном пријему лажне државе Косова у УНЕСКО

Агенција Бета је 30. јула текуће године пренела изјаве г. Ивице Дачића, министра спољних послова у Влади Србије, о штетности и неприхватљивости евентуалног пријема лажне државе Косово у УНЕСКО. Са тим изјавама сам се упознао доста касно, тек 3. августа увече, па и свој коментар на њих дајем са закашњењем – тек 5. августа, на дан свесрпске жалости због убијања, страдања и изгона највећег дела српског народа Крајине током злогласне „Олује”. Али тема је и даље актуелна, а биће актуелна и у будућности.

Извор: СПЦ

Извор: СПЦ

Министар Дачић с пуним правом сматра да би евентуални пријем „Косова” у УНЕСКО био штетан потез, у том предлогу представникâ самопроглашене државице, подржаном, бесумње, од стране њених твораца и покровитељâ, препознаје лукаву намеру присвајања српске православне сакралне и културне баштине и позива Српску Православну Цркву и Српску академију наукâ и уметности да се укључе у дипломатску борбу наше државе за нашу баштину у Старој Србији, како се јужна покрајина вековима звала, и то у међународној терминологији, све док је Броз и његови следбеници нису преименовали, па затим нагрдили накарадном скраћеницом „Космет”.

Ви ме питате: „Хоће ли СПЦ и на који начин да се одазове овом позиву министра спољних послова?” Одговарам: хоће, свакако! И без позива, она би то чинила – и већ чини. Министар је у праву у следећем: уместо да Црква, Држава и Академија предузму оно што могу свака понаособ, много је корисније и ефективније да наступе заједно, удруженим снагама, а притом свака од њих у име сопствене незаменљиве надлежности и одговорности – Црква у име свог бића и идентитета, у име слободе вере и савести, у име историјске истине и правде, као и у име општеприхваћених моралних начела и правних норми, укључујући и њена власничка права над свим сакралним добрима и над највећим бројем културних добара; Држава у име властитог идентитета и интегритета, у име српског народа као творца и вековног чувара светињâ и бранитеља трајних белега своје традиције и културе, као и у име норми међународног права и конкретних, важећих одлука Уједињених нација; најзад – не и на последњем месту – Академија у име струке и науке, што ће рећи у име доказаних чињеница и егзактно утврђених датости, у коначној тачки у име цивилизације којој, у заједници европских и других народа, и ми припадамо.

Са своје стране, мислим и тврдим да би Дачићевом триптиху обавезно требало придодати и друге носиоце национално-културне самосвести и јавне одговорности, у првом реду Матицу српску и, нарочито, организације и истакнуте појединце српског расејања са свих меридијана. Узгред буди речено, имам утисак да ни наша држава ни наша јавност нису ни издалека свесне свих могућности и снаге наше дијаспоре, а још мање њене љубави према Отаџбини, уз лојалност и приврженост домовини, односно земљама у којима живи. Зашто је тако, никад ми неће бити јасно. А да је добро, није; без претеривања, ако не трећина, а оно бар четвртина Срба живи у расејању.

Ово је одговор на први део Вашег питања: хоће ли се Српска Православна Црква одазвати апелу г. Дачића? Ево и одговора на његов други део: на који начин ће она то чинити? На овако постављено питање не могу да одговорим сасвим прецизно будући да нисам једини него само један од многих који ће о томе одлучивати. Стога ћу рећи шта лично мислим да Црква може и треба да чини, позивајући  и Ваше читаоце да моје мисли прошире, продубе, допуне.

Под један, мислим да наша Влада, у разговорима и преговорима са УНЕСКО-м, у своју преговарачку екипу треба да укључи – у својству органских учесника, а не тек неких консултаната – и представнике Српске Православне Цркве, Српске академије наука и уметности, Матице српске и српске дијаспоре (можда и још понеког). Одличан преседан већ имамо: у бечким преговорима са косовско-метохијским Арбанасима, у ствари са Ахтисаријевом екипом, у време владе Воје Коштунице, у нашој делегацији за преговоре – на челу са професорима Леоном Којеном и Слободаном Самарџићем, уз драгоцено учешће професора Батаковића и госпођâ Санде Рашковић-Ивић и Гордане Марковић, као и других дипломата и стручњака – у својству пуноправних чланова учествовали смо и садашњи Епископ рашко-призренски Теодосије и моја маленкост. Органско јединство, благословени дух узајамног поверења и плодна сарадња свих чланова делегације никада неће ишчилети из мог захвалног сећања. Дубоко сам уверен да би такав дух и такво расположење владали и у предстојећим преговорима са УНЕСКО-м, уз напомену да би наша преговарачка екипа за УНЕСКО била још благонадежнија и поузданија јер би у њој, по природи ствари, веома важну улогу играо и професор др Дарко Танасковић, амбасадор Србије при УНЕСКО-у, о чијим интелектуалним и преговарачким капацитетима не треба посебно говорити.

Под два, Српска Православна Црква може – и мора – да, независно од других чинилаца, достави УНЕСКО-у информације и материјале којима располаже, између осталих и недавно објављено издање драгоцене књиге Задужбине Косова на енглеском језику, на неких хиљаду страна, са мноштвом фотографијâ, да, уз много других ствари, врли европски и светски душебрижници у сфери културе виде Богородицу Љевишку у Призрену и онаквом каква је била вековима, чак и за време петвековне турске владавине, а не само онаквом каквом су је у наше дане учинили они који је својатају као своје, „косовско” –  ваљда и арнаутско – наслеђе.

Под три, Српска Православна Црква може – и треба – да се обрати свим сестринским Православним Црквама у свету и затражи и њихову подршку како код УНЕСКО-а тако и свугде где се дâ очекивати разумевање за културу и отклон од варварства. Паралелно са обраћањем Православним Црквама, може – и треба – да се обрати и Римокатоличкој Цркви, утицајној у свету и духовно, и политички, и дипломатски, са свешћу да исти онај Ватикан који је у  своје време похитао да, пре Немачке, пре САД, пре свих, призна Хрватску и Словенију као независне државе иако се знало да сецесија значи рат, а такозвану и самозвану државу Косово, нимало случајно, не признаје ни толико година после признања од стране Немачке, Велике Британије, САД и осталих који су је, милом или силом, признали. За очекивање је да то обраћање изазове хистерију и дреку извесних, такође самопроглашених, „челик-Срба” и „суперправославаца”, нарочито оних који никада нису ни крочили на свету и мученичку земљу Косова и Метохије, а поготову је нису бранили, ни оружјем ни пером; неки су је, штавише, издали или продали… Притом ће се позивати на исконструисани, идеологизовани лик Светога Саве, игноришући његову реалну, историјску личност, и тврдо укорењену у Православљу и отворену према свима и свакоме. Али то је већ виђено – нажалост, не једампут.

Напослетку, Српска Православна Црква може – и треба – да се обрати и Црквама Реформације, као и другим хришћанским заједницама, а уједно и Светском Савету Цркава и Конференцији европских Цркава, у које је учлањена, и другим екуменским организацијама и међународним хришћанским форумима. Не би било на одмет, бар по моме скромном мишљењу, ни тражење солидарности и подршке од духовних вођа нехришћанских светских религија јер су сви – и Јевреји, и муслимани, и будисти, и многи други – искусили угроженост и крађу верско-културног  блага које им припада. Уз све наведено, уверен сам да би многи часни научници и интелектуалци, на Западу и на Истоку, религиозни, верски равнодушни или неопредељени и нерелигиозни, имали слуха за апел Српске Православне Цркве по овом мучном и болном питању.

Ипак, пре и после свега, наша Црква се са молитвеним поуздањем обраћа, и увек ће се обраћати, Оснивачу и Глави Цркве, Господу и Спаситељу, Богочовеку Исусу Христу, небеском Оцу, Његовом и нашем, и Светоме Духу Његовом. Господ увек помаже ако има коме, имао је обичај да каже блаженопочиши патријарх Павле.

Напомена:

Новинар Политике, г. Димитрије Буквић, доставио ми је 31. јула текуће године изјаву министра спољних послова г. Ивице Дачића којом он, између осталог, позива и Српску Православну Цркву „да се прикључи дипломатској борби за очување српског културног наслеђа на Косову и Метохији, поводом најаве да би Косово могло да постане члан Унеска”, и затражио од мене коментар те изјаве, односно одговор на питање: „Хоће ли СПЦ и на који начин да се одазове овом позиву министра спољних послова?” То сам и учинио, и то у своје лично име, а не службено, у својству портпарола Српске Православне Цркве. На први део питања одговорио сам потврдно, а о  могућим начинима учешћа Цркве у часној, али изузетно тешкој борби за правду и истину изнео сам искључиво „шта лично мислим да Црква може и треба да чини” (подвлачење моје), нагласивши да „не могу да одговорим сасвим прецизно будући да нисам једини него само један од многих који ће о томе одлучивати”.

Нажалост, моја добра воља је злоупотребљена, а моја основна порука директно фалсификована, очигледно у служби јефтиног сензационализма, било „заслугом” самог новинара било, што је вероватније, „заслугом” његових уредника. Одбацивши мој наслов („Поново о евентуалном пријему лажне државе Косова у УНЕСКО”), недвосмислено јасан, надам се, Политика ставља наслов који уопште не одговара тексту на који се односи: „СПЦ тражи од Ватикана да заштити српску баштину на Косову”, а таквога тврђења код мене уопште нема; ја само кажем да, по мени, наша Црква треба да затражи подршку најпре од сестринских Православних Цркава, затим и од инославних, почевши од Римокатоличке као највеће и најутицајније, а после њих и од одговорних  представника нехришћанских светских религија и од људи добре воље, било да су верници било да су агностици или чак атеисти. Ја истичем и потребу активирања српске дијаспоре у процесу одбране светињâ и културних добара, а приређивачи мог текста у Политици тај део хладнокрвно изостављају.

Све у свему, мој текст је тако испретуран и неспретно скраћен, да не кажем искасапљен, и сведен на обраћање Ватикану као главно, ако не и једино важно, као да се и хтела што пре постићи хистерична реакција самозваних „челик-Срба” и „суперправославаца” коју сам као очекивану и сâм најавио и која је одмах уследила. Веома жалим због оваквог третмана мог текста у Политици. То нисам очекивао, а очекивао бих од неких других листова. Ако је био предугачак за један број Политике, могао је бити објављен у два наставка; и иначе ће се на ову тему још писати и писати. Да би јавност имала потпуни и прави увид у мој став по овом питању, овде је мој текст дат у целости и у његовом изворном облику.

Епископ бачки Иринеј

Извор: Епархија бачка

(Сајт СПЦ, 11. 8. 2015)

Борба за веру: Одговор бившем „челик-Србину“ и „суперправославцу“ од оних који су остали православни

Трагедија владике бачког Иринеја Буловића мрачна је, на једној страни.

Извор: Борба за веру

Извор: Борба за веру

То је био човек великих знања, који је ревновао за правоверје, докторирајући на Светом Марку Ефеском и пишући прекорна писма оновременим екуменистима, који су шуровали с папистима и протестантима (овде). Толико је ревновао да је преводио и бисере светоотачке књижевности, попут Светих Игњатија Брјанчанинова и Илариона Тројицког.

Многи су се надали – биће он нови Николај или Јустин.

А он је постао Вук Драшковић – онај који је својевремено претио обрачуном са исламским заставама у Рашкој области, да би сад урлао: „Напред у НАТО!“

Успут, Буловић је узео све полуге црквеног живота у своје руке, и постао мајстор преваре и обмане; навео је чак поједине владике да га изаберу за свог челника у одбрани канонског поретка СПЦ (о чему смо већ писали, и тачно рекли шта ће да буде, кад је он, тобож, устао да брани владике Георгија и Филарета (овде:), а онда се нагодио с патријархом и митрополитом Амфилохијем да се врати у Синод, јер му је то и био једини циљ).

Само тај и такав може да каже да треба да се боримо да се Ватикан заузме за наше манастире на Косову и Метохији. Такве и сличне идеје могу да имају само бивши људи попут њега, или, рецимо, духовног оцеубице Теодосија, који сад вршља по епархији нишкој.

А што се тиче његовог ругања суперправославцима, који никад нису били на Косову, нити се борили за њега, поставља се питање – чиме се он борио за Косово? Тиме што је својевремено прибројан дечанском братству, па одмах отишао у Грчку, да се припрема за своју садашњу, срамну и рушитељску, улогу у СПЦ? Или тиме што је обећао, још 1996, да ће епископу Артемију сломити кичму? Или својим наређењем да се Џозеф Бајден, србоубица, прими у Високе Дечане? Или својом сарадњом са америчком амбасадом у уклањању патријарха Павла и владике Артемија?

Али, можда Буловићева улога и није само трагична, него и комична. Јер, како је могуће да се такав „зилот“ обрати за 180%, и да од ревнитеља постане папин прстенлија? Могуће је као и код Вука Драшковића, бившег секретара комуњаре Мике Шпиљка, који је, по задатку УДБЕ, постао „равногорац“. Тако је и Буловић постао епископ бачки, који ради шта му НАДЛЕЖНИ кажу. А они кажу да држи курс ка Ватикану, што он послушно и предано чини.

(Борба за веру, 11. 8. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5nE

Advertisements


Категорије:Преносимо

17 replies

  1. Зашто Епископ бачки Иринеј стално напада комунисте зато што су Косово и Метохија 1938. године скратили у Космет, а истовремено, годинама уназад, подржава титоисту Дачића, и друге титоисте, који негују тековине комуниста после 1945, који чувају гроб комунистичког диктатора на сред Дедиња? Шта покушава да нам каже?

    Космет и није толико накарадна скраћеница, колико је Дачић накарадна појава. Накарадно је подржавати такву појаву, а не користити скраћеницу Космет, јер у називу Косово и Метохија и нема ништа лоше и ружно. Косово је света српска земља, Метохија је црквена (манастирска) земља. Код Дачића и Вучелића и сличних све је лоше и ружно, а то Епископу бачком не смета… На крају, како мисли са таквима да одбрани Стару Србију?

    Свиђа ми се

  2. @Varagić Nikola
    Пошто правите кастинг Срба, ред би био да нас упознате са именима оних са којима бисте Ви одбранили Стару Србију?
    И да ли постоји начин да сазнамо ко чини уреднички и сараднички тим „Борбе за веру“?

    Свиђа ми се

  3. @једнорог
    Омладинац ради у татиној фирми, па има онолико времена за „филозофирање“ у покушају, да његов сајт неко и посети. Мало сам изненађен, пажњом, коју му господин Лазић поклања у преношењу дечијих размишљања. Ту долази и до општег потцењивања свих и сваког, којима омладинац није ни до колена, нити ће бити.

    Свиђа ми се

  4. @једнорог

    Навикли сте на једноумље, овде није реч о кастингу, већ о сопственом мишљењу, и праву да се то мишљење изнесе.
    Немам никакве везе са Борбом за вером, и у вези њих и артемијеваца имам своје мишљење.
    Од политичке елите стасале у доба титоизма, генерално од те генерације малих пионира, не очекујем ништа. Збога свих вас Србија је на дну.

    @слободан млинаревић

    Типичан одговор маторог комунисте.
    За вас је човек од 36 година омладинац, у неким нормалним друштвима, која нису титоистичка, када човек напуни 25 година више није омладинац и не гледа се тако. Али ви сте производ патерналистичког система.
    Иначе, радим и друге послове, ако Бог да имаћу и своју фирму, имао сам и своју фирму пре пар година, али сам добио упозорење да одустанем од писања блога и критике власти или да напустим фирму, па сам напустио фирму. Увек ћу критиковати вас мале пионире.

    Свиђа ми се

  5. @Слободан Млинаревић
    Није спорно ни где ради, ни то да има сајт, поштујем и уређивачку политику г. Лазића. Оно што све чешће примећујем код појединих образованих људи национално опредељених – а чини ми се да је реч о симпатизерима, или чланству ДСС-а, односно Патриотског блока, јесте један неутемељени и штетни ексклузивизам. Па не може Вучелић (не разумем зашто не може, ваљда зато што је код Слобе био директор РТС-а? Питање је колико тај Вучелић треба да буде у затвору – потпуно неправедно – да би му „патриотска јавност“ рекла: „Е, окајао си грехе“. И одакле право „патриотској јавности“ на такав суд? ), па не ваља Шешељ )колико он тек година треба да одлежи за ништа – да би прошао кастинг?), па не може овај, није добар онај. То на крају дође на резон да су глупи Срби (генерално), јер нису гласали за нас који смо паметни – па нека пропадну, тако им и треба.
    Ми Срби имамо стварне и много опасне непријатеље, али се на њих обраћа пажња тек ако се тим непријатељима – баве из наше опције, али ако се баве они из друге опције – е, онда ћемо да их ометамо. Намерно, или не – тако се ради посао за непријатеље. Ако смо у рату са усташама, као што смо били почетком 90-их, онда се не блокира Београд зато што смо незадовољни тв програмом.
    Посебно ми је невероватно да неко ко тврди да је поседник једине православне истине (сајт „Борба за веру“) је потпуна мистерија. Окултно православље.

    Свиђа ми се

  6. @једнорог

    Један од мојих најбољих пријатеља је из СПС-а. Не ради се овде о окајању грехова, што се мене тиче све им је опроштено (ко сам ја да судим), већ о способностима и корисности и праву да изнесем мишљење. Моје мишљење је да људи као Дачић, Вучелић и Шешељ праве више штете него користи. Нисам толико склон ексклузивизму јер имам пријатеље и међу либералима, односно у грађанском блоку. Зато иако сам гласао за Двери, не мислим исто о свему, критикујем и Двери. То је уједно и одговор на ваше питање да вам дам имена – гласао сам за Двери, имам пријатеља из СПСа, имам пријатеље у грађанском блоку, своје текстове шаљем само г. Лазићу и Остоји из СКК, учествовао сам у организацији Конференције младих лидера из дијаспоре где смо из расејања и Србије окупили стотине квалитетних људи…

    Свиђа ми се

  7. Чекајте, мало, побркали сте. Прво, на саопштење пренето са званичног сајта СПЦ, одговорио је сајт „Борба за веру“. Наравно, да Вама не спочитавам ништа везано за БзВ, већ постављам питање зна ли се ко стоји иза сајта који се сматра позванијим да тумачи ставове СПЦ, од саме СПЦ? Или је и то „ствар демократије“ и приватног мишљења?
    Што се тиче Србије, она постоји тек од 5 јуна 2006.
    Претходну Србију угасили су Карађорђевићи, 1918. Дакле: брисање Србије са списка држава ваља приписати онима који су то брисање починили. Да додам: увођењем интегралног југословенства, укинули су и српско име, избацили Видовдан из календара, а после је један од њих створио Бановину Хрватску.
    Србија је обновљена за време Немаца – али се то не рачуна.
    Броз се само надовезао на ујединитеља. Чак је дозволио и постојање неке Србије у тој својој творевини. Хоћу рећи да смо ми Титови пионири то били у ФНРЈ/СФРЈ, не у Србији. Нису постојали српски, нити пионири Социјалистике Републике Србије, као што није постојао ни Тито Социјалистичке Републике Србије.
    Данашња Србија, настала јуна 2006. је правни следбеник СРЈ из 2000, јер је тадашњи председник ВК пријавио државу у Ун као потпуно нову.
    Тако да кривити нас – Титове пионире за оно што су урадили Карађорђевићи и ВК није у реду. Што не значи да ми ваљамо, али по неким другим основама.
    Да, навикао сам на једноумље, па ћу се држати чињеница.

    Свиђа ми се

  8. Варагић Никола
    Мој претходни коментар се односио на Ваш објављен у 18:06. Ваш коментар објављен у 19:13, ми се појавио на екрану касније и на њега нисам писао одговор. Ја сам гласао за листу СРС, јер ми је било поштено да подржим листу која је тада имала двојицу политичких затвореника, а обојица су у затвору били само зато што су Срби: Шешељ у Хагу и Младен Обрадовић у Београду.

    Свиђа ми се

  9. @Варагић Никола
    Наравно, да сте омладинац, јер можете и унук да ми будете. Питам се, која су то „нормална друштва“ у којима неко ради у татиној фирми, а има времена да се зеза са сајтом и успут паметује. То нигде на овом свету не постоји. Своје клиначко размишљање показујете и са: „Типичан одговор маторог комунисте.“. Нисте савладали ни елементарну разлику између комунисте и члана Савеза комуниста Југославије. Тужно је, да очекујете, да Вам БОГ нешто да. Које само неваспитање показујете, када кажете:“ Увек ћу критиковати вас мале пионире.“.
    Па и Ваш тата је био „мали пионир“. Показујете и тотално неразумевање пионирске организације. Заборавили сте, да су и у нека Ваша замишљена „ружна“ времена, постојали скаути, феријалци, извиђачи и да то све није било спцифичност ондашње државе. Сличних организација је било у свим „нормалним друштвима“ које спомињете. Сигурно је било боље, да су клинци били укључени у те организације него данас у „навијаче“ или оне који немају паметнија посла, него се зезају са одржавањем сајта и филозофирањем.

    Свиђа ми се

  10. @једнорог

    Када помињем пионире, говорим о менталитету. Господин Млинаревић је добар пример тог менталитета.

    Стварно не знам ко стоји иза сајта БзБ. Не мислим да су артемијевци савршени, зато што ме много подсећају по својој искључивости на радикале које сам кроз живот лично упознао (на десет долази један који није искључив и пун мржње према свакоме ко је другачији, то је моје искуство).

    Ја сам питао зашто тако често Епископ бачки подсећа да су комунисти створили скраћеницу Космет и зашто увек то оцењује негативно а истовремено хвали Дачића који се редовно позива на титоизам.
    Тако да не знам, сада када видим да сте за СРС и Образ, зашто сте реаговали на то моје питање.

    @Слободан Млинаревић

    Ако обратите пажњу, видећете да мене недељама нема међу коментаторима, нити редовно објављујем текстове. Текстове пишем углавном ноћу пошто скоро уопште не спавам, а сада сам активан у коментарима пошто тренутно чувам децу од брата, то је нека врста одмора за мене, пошто не волим одмор, не могу да ништа не радим. Такође, активан сам само на овом сајту, нема ме на фејсбуку или твитеру, новине (само насловне стране) прелистам за пар минута, телевизију не гледам. Радим, читам књиге и пишем. Стигнем и да редовно тренирам. Поред рада у фирми, радим и на покретању новог посла, потпуно независно од оца, у другој делатности.

    У нормалним друштвима негују се породичне вредности, што се односи и на породична предузећа. У нормалним друштвима не замера се сину што ради код оца, већ се подстиче да ради. Тако су изграђена богата друштва. Поштеним радом, кроз више генерација. Мој отац је покренуо посао, ја ћу са братом да наставим и увећам, па онда наша деца. Наравно, ако Бог да.
    Дакле, знам да то нећете доживети, али размислите, шта ако ја до краја свог живота увећам очеву фирму за десет или сто пута, ако од мале фирме направим велику компанију? Или, ако за 20 година објавим књигу која ће бити веома читана и у друштвеном смислу веома корисна?
    Исто тако је глупо ово што сте написали да очекујем да ми Бог нешто да. Да сте верник, знали би да без Бога не можете ништа. Доказали сте да нисте верник.
    Критикујем и оца што је био пионир. Без те критике никада нећемо постати нормално друштво.

    Свиђа ми се

  11. „Tекстове пишем углавном ноћу пошто скоро уопште не спавам, а сада сам активан у коментарима пошто тренутно чувам децу од брата, то је нека врста одмора за мене, пошто не волим одмор, не могу да ништа не радим.“

    „Критикујем и оца што је био пионир. Без те критике никада нећемо постати нормално друштво.“

    Поремећај сна није добар симптом!
    Превелика активност – супер активност – такоће није добар симптом!
    Ови симптоми наговештавају нарушену психу и душевно стање, бар тако се
    то објашњава у савременој психоанализи!
    Што се тиче критике родитеља – ни то није добар симптом!
    Ово нарушава духовно стање личности!
    Старц Тадеј Штрбуловић каже: “Благослов на децу долази преко родитеља,
    ма какви да су, али они су за то одговорни Богу, а не својој деци!“
    Њих за то “критикује“ Господ Бог, а не њихова деца.
    И још говори: “Онај ко је у мисленом рату са својим родитељима, томе се све у
    животу стопира, пре или после, док не уочи сопствену заблуду “ПАМЕТОВАЊА“
    РОДИТЕЉИМА.
    Ово говорим из личног искуства, а то се може прочитати и у књигама о Старцу
    Тадеју!
    Поздрав младом Николи!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  12. @Драган Славнић
    Много сте ово лепо рекли! Ја сам вероватно некипут и сувише груб, али сте Ви тачно рекли оно што мислим. Прикључујем се и ја поздравима уз поштовање Николи.

    Свиђа ми се

  13. @Драган

    Зилот који се позива на (антихришћанску) савремену психоанализу!!! Стварно сте феномен, није чудно што вас подржава комуниста Млинаревић.
    Шта кажете за православне монахе који скоро уопште не спавају, или Св. Јована Шангајског који уопште није спавао? Шта кажу психоаналитичари за такве исихасте?
    Затим, ако сте зилот треба да знате за ове речи Господа Исуса Христа: “И непријатељи човеку постаће домаћи његови, који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан. И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан, Кoju чува живот свој изгубиће Га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће Га.“
    Поздрав и вама.

    Свиђа ми се

  14. Драги и поштовани, млади човече Никола!
    Када је један млад свештеник упитао преподобног старца Порфирија, да ли
    може читати молитве за егзорцизам и бавити се тиме, као што је то чинио и Свети Аноније, старац Порфирије му је одговорио: “А, ЈЕСИ ЛИ ТИ СВЕТИ АНТОНИЈЕ?“
    Дакле, Никола, млади човече, Ви свакако нисте ни близу Св. Јована Шангајског
    и оних монаха подвижника које помињете, да би сте себе стављали у исту раван са Њима.
    Они су се подвизавали и о томе никоме нису говорили – хвалили се, јер да јесу,
    онда би то било самохвалисање и далеко од сваког подвига, само би могли
    имати психичке сметње од неспавања и никакву духовну корист!
    Ако сте Ви у подвигу, о томе никоме не причајте да би сте имали духовне користи.
    Не знам одакле Вам сазнање да сам ја “зилот“?
    А што се тиче цитираних речи Христових, оне свакако не могу бити у несагласју са 4. Божијом заповешћу /са обећањем!/:
    “ПОШТУЈ ОЦА И МАТЕР ДА ДУГО ПОЖИВИШ НА ЗЕМЉИ.“
    Христос лепо каже: …који љуби оца или матер већма него мене, није мене
    достојан“, али не каже: НЕ ЉУБИТЕ РОДИТЕЉЕ, већ немојте их ЉУБИТИ
    “ВЕЋМА НЕГО МЕНЕ“.
    Овде се говори о приоритету љубави:
    прво је Христос, па тек онда, на другом месту, родитељи, деца и остала родбина.
    Али и онда, као родбина, прво као браћа /ближњи/ у Исусу Христу – по духовној
    линији, па тек онда по биолошкој, или линији крви, као крвни сродници.
    Христос наглашава да је духовно изнад телесног, биолошког, а ако је обрнуто,
    онда је то одрицање од Њега – Исуса Христа!
    Дакле, родитељи и деца су, пре свега, једни другима браћа, ближњи у Исусу Христу – духовни сродници, па тек онда сродници по телу!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  15. @Драган

    Зашто све искривљујете?
    Нисам се поредио са великим подвижницима. Ви се позивате на савремену психоанализу.
    То сам написао у одговору господину или другу Млинаревићу пошто ме представља као човека који има времена “за филозофирање“. Чак и да само то радим, психички или тачније духован рад је изнад физичког.
    Ја вам цитирам самог Господа. Свето Писмо је пуно антиномија. Зато хришћанин мора да мисли надантиномијски. И сами сте написали да је љубав према Богу на првом месту. Шта је спорно у мом одговору?

    Свиђа ми се

  16. @Varagić Nikola
    Немогуће је, да човек има „пријатеље“ у свим идеолошким опредељивањима. Стално се упоређујете и замишљате, да сте у неким озбиљним водама „филозофирања“. За почетек је потребно, да наставите школовање, да решите питање сопственог доказивања у науци или бизнису. Када то решите, терајте даље. Овако остајете у неком недефинисаном статусу. Нити сте научник, нити сте бизнисмен. То што губите време са сајтом и са чувањем деце, уз неспавање је условно речено онанија. Нажалост, показујете, да нисте способни ни добронамерне савете, да ЧУЈЈЕТЕ. Тужно је и жалосно, да покушавате сопственог оца, да дискриминишете, зато што је живео свој живот. Невероватно је, да замишљате, да сте препаметни. Где би Ви неку кинту зарадили, да сте нисте „окачили“ код тате? Нажалост ни добронамерна упозорења не „чујете“ нити разумете. Од тезе, само ја и нико други, тешко да ће бити користи.
    @Драган Славнић
    Очигледно је да дете ништа не разуме. Дете замислило, да је најпаметније на свету! За дете је непојмљиво, да неки, који су различитих идеолошких опредељења, могу да сличан однос имају према деци. То је нека српска варијанта односа, како породичних, тако и свих осталих.

    Свиђа ми се

  17. @Слободан Млинаревић

    Нисам савршен, али да би ви мени нашли ману, морате да будета далеко савршенији, паметнији, мудрији него што сте сада и ту вам године не могу помоћи, године у вашем случају ништа не значе. Нисте верник, не разумете православље, не знам зашто се мешате у оно што не разумете. И правилно се каже филоСофија, пошто је софија мудрост, дакле љубав (фило) према мудрости (софија). Да сте мудри, то би знали.

    Први новац сам зарадио још пре 18 године играјући фудбал. Да је стање у нашем фудбалу било боље, зарадио би више новца, и можда би још увек играо. По повратку из САД током бомбардовања 1999. одлучио сам да никада више не одлазим из Србије. Овде сам могао да играм и зарадим само ако правим “комбинације“ са лошим људима, што нисам хтео. Зато сам отишао у војску у децембру 2003. и практично 2004. завршио каријеру.
    Када је дошла криза у делатност у којој се породична фирма налази (грађевина, 2008. године) да није било мене и посла који сам уговорио и радио од 2008. до 2014. данас очева фирма не би постојала. Пошто је фирма у кризи јер је цела делатност у кризи, као и цела држава и не очекујем бољитак још 10 до 20 година (а нећу да улазим у “комбинације“, у корупцију, да будем део овог лошег система), окренуо сам се послу у пољопривреди, на томе сада радим, потпуно сам (независно од оца). Спремам се за одлазак на село, на планину. Зато престаните да испадате смешни у друштву.

    @Драган Славнић

    Опростите за ово “зилот“, мислио сам да сте у истој “цркви“ са оним Мирољубом Петровићем који је Новака Ђоковића оптужио да је сатаниста зато што је избацио глутен из исхране (а нпр. сви Руси једу хељду која нема глутен). Мислио сам да сте од таквих.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s