Горан Јевтовић: Да ли је Слободан Милошевић издао Српску Крајину?

Пуних је двадесет година од када је у злочиначкој операцији „Олуја“ завршено етничко чишћење Републике Српске Крајине. У Србији али и широм васколиког Српства укорењено је мишљење, које је временом прерасло у прави аксиом, да је Слободан Милошевић августа те 1995.године починио издају. tudjman_milosevic

Тачније, тврди се од стране једног, не малог броја (убеђен сам да је то чак значајна већина) врхунских интелектуалаца, јавних личности, професора универзитета, угледних српских имена, као и од стране лидера скоро свих странака, да је Милошевић имао договор са тадашњим изасланицима америчке администрације за Балкан и, подразумева се, са хрватским поглавником Фрањом Туђманом, да се проблем трајно реши у корист српске штете, трагедије и понижења.

Појављивали су се разноразни очевици (наравно, из друге и треће руке), сви могући аналитичари, историчари, експерти, дипломате, министри српских земаља, написане су многобројне књиге, мемоари, текстови, колумне, пристиже из дана у дан накнадна памет, избијају на површину „ексклузивни“ подаци из личних архива, али, до сада, не видесмо ни један прави доказ. Доказ у виду необоривих чињеница. И, наравно,  не упознасмо сведока који је том чину непосредно присуствовао, односно, био укључен директно или индиректно у посао издаје. А нема ни тајних снимака, рецимо, састанака на којима се о издаји одлучивало, или макар једне пресретнуте телефонске комуникације.

Чак се и недавно активирани, ваљда најмеродавнији сведок (и један од организатора) пада Крајине, бивши амерички амбасадор у Хрватској, Питер Галбрајт, о томе није изјашњавао. Или, боље рећи, ни једним словом у ауторском тексту, а затим и у интервју хрватским медијима, није поменуо тако нешто. Макар у назнакама, макар и између редова. Напротив.

И покојни Ричард Холбрук је све тајне у вези са тим однео са собом у гроб. А имао је времена да их саопшти. И дебеле разлоге за то, свакако.

Такође, у чувеним и много пута емитованим Брионским транскриптима, нема ни помена о Милошевићевој издаји. Ко је бар мало користио логику могао је да закључи истог оног тренутка када се појавио тај, најоригиналнији доказ о геноцидном затирању Крајине, како је просто невероватно да Фрањо Туђман, у обраћању својим генералима, ни једном речју није поменуо евентуални договор са српским лидером и, подразумева се, пренео им гаранције које је, следствено, морао да добије од Милошевића. Тим пре што хрватски председник том приликом није држао само мотивациону беседу, већ се добрано удубио у скоро све детаље испланиране борбене операције. Чак до тога, да је присутнима диктирао и садржај летка којим се Срби позивају да остану на својим огњиштима те како им се „тобож ништа неће догодити“.

Уз све то, Милошевић је испоручен Хашком трибуналу где је провео, као на стрелишту, скоро пет пуних година. Многа утицајна имена са ових простора али и из најважнијих држава света, су продефиловала на монтираном и понижавајућем суђењу и, као што је познато, трудили се да му загорчају живот и окриве за све и свашта. Борио се као лав. Очи у очи са онима који му свакако нису мислили ништа добро. Пред телевизијским камерама и пред бројним извештачима.

И, поново ништа. Ни једне макар назнаке да је плански, индивидуално или у дослуху са још неким српским изродом, починио, како поједини угледници кажу, кривично дело издаје (иако тако нешто никада није постојало у кривичном законодавству Србије и Југославије, зато што је издаја (не) морални чин, својеврсно последично стање, и не постоји формално као кривично дело; постоје неке друге инкриминације која третирају наведену проблематику).

Но, да баталимо кулоарска и остала нагађања према познатом рецепту рекла-казала и да овај пута игноришемо пророчке способности појединих српских и осталих интелектуалних перјаница (којима се благовремено „приказало“ да ће се издаја догодити), па да ово најмучније српско питање размотримо из једне друге визуре. Из реалног и рационалног угла, коме до сада није посвећена одговарајућа пажња.

Дакле, дилема не би требало да буде (1) шта је то Милошевић урадио да би организовао и спровео наводну издају, јер, за тако нешто, сложиће се сви,  било је довољно да ћути, да не предузима ништа и да се, српски речено, прави луд, да буде пасиван, лукав, искварен. Права дилема је (2) шта је и колико је заиста могао свих тих година, а посебно 1995., да као председник Србије конкретно и стварно учини – дипломатски, на међународном плану, с једне, и као члан Врховног савета одбране СРЈ, с друге стране. Односно, чиме је располагао, како би спречио војнички пад Републике Српске Крајине и масовни егзодус српског народа.

У вези са првом (1) дилемом намећу се логична питања – ако је био издајник, шта је чекао пуне четири године? Зашто није раније кренуо у обрачун са крајишким Србима и одрекао их се – издао, продао, предао… Рецимо, у првој, другој или трећој години рата (или је издајник постао тек ’95), већ их је помагао колико год је могао, свим силама и средствима?

Најчешће тумачење је (јер валидних објашњења засад нема) – па добро, издају је чинио у више корака, како се не би правовремено уочила и била изведена наивно.

Напред наведено тим пре, што је за издају имао небројено прилика и реално покриће пред српском јавношћу и бирачким телом – од чувене конференције којом је септембра 1991.године председавао лорд Карингтон, до разноразних планова тзв. међународне заједнице, затим Бадинтерових тумачења распада земље и сличних антисрпских активности иза којих је, својим неприкосновеним ауторитетом, стајао тадашњи Савет безбедности ОУН. И то у условима невиђених притисака на СР Југославију и српски фактор у целини на простору бивше СФРЈ – од бруталних санкција, ембарга, блокаде и сваковрсног исцрпљивања, до отворених оружаних претњи. Без савезника у међународној арени и пријатеља који су имали моћ да помогну.

Помињање чувеног Венсовог плана који је усвојен под притиском запада још у време СФРЈ, с краја 91. и почетка 92. (дакле, у то време не одлучује Милошевић, већ целокупна политичка булумента савезне државе и свих република), те у вези са тим стављати у исту раван као гаранта постигнутог споразума и изједначавати одговорност тадашњег СБ ОУН, с једне, и ону велику (и већ обезглављену) Југославију, с друге стране, заиста је плитко и у најмању руку малициозно. Особито што се упорно, више од две деценије, натура теза како је ЈНА, која је већ била у потпуном расулу и практично без врховног команданта (паралисано Председништво СФРЈ), могла да интервенише. Рецимо, на Миљевачком платоу, као једном од пресудних догађаја у вези са тим.

А затим, по инерцији, пребацивати такву одговорност на тек створену и неконсолидовану Војску Југославије (случај Медачки џеп и многи друге злочиначке операције Хрватске војске), која, услед немилосрдних резолуција СБ, није могла ни главу да промоли преко граница нове државе, заиста је некоректно. И неистинито.

И управо зато да поменемо најважније резолуције (и кратко их прокоментаришемо), којима су, корак по корак, перфидно и унапред прорачунато од стране западних сила, које су тада потпуно доминирале светом, везиване руке српском фактору не само у Крајини, већ и у свим осталим деловима бивше заједничке државе.

Почело је са Резолуцијом 713. од 25.11.1991. где је истакнуто да се територијални добици и промене (републичких) граница наметнутих силом, унутар Југославије (дакле, спољна граница СФРЈ се више не третира), неће признавати.

Затим је уследила Резолуција 724. којом је верификован Венсов план из новембра 1991.године (поред осталог регулисао повлачење и ускладиштење тешког српског наоружања), да би већ Резолуцијом 762. из јуна 1992. почела деградација наведеног документа-плана, којом је, у пракси, легализована оружана операција Хрватске војске на Миљевачком платоу. Иако је Хрватској војсци наложено да се повуче, истовремено је омогућено да се нагомилају огромне снаге њихове полиције.

А онда су уследиле резолуције 752. и 769. и недвосмислена најава шта следи и како ће проћи српски народ преко реке Дрине. Тим резолуцијама, оно што је најбитније, налаже се да и последње јединице ЈНА напусте територију Хрватске и БиХ.

Резолуцијама из 1993. године 802. и посебно Резолуцијом 815. где се у тачки 5. утврђује да су зоне под заштитом УН интегрални део Републике Хрватске, се апсолутно прејудицира политичко решење и Република Српска Крајина (не) формално укида.

И након свега, следи печат на својеврсно убиство са предумишљајем – 17.априла 1993.године усваја се Резолуција 820. која максимално пооштрава санкције против СР Југославије, којој је (обратимо пажњу ово је од посебне важности), поред бројних казнених и осталих мера, забрањена свака врста саобраћаја ван своје територије, па чак и пловидба међународним водама и реком Дунавом. Чланом 12. наведене Резолуције уведене су тоталне санкције, које су се односиле чак и на забрану упућивања хуманитарне помоћи према Републици Српској Крајини и Републици Српској.

Врхунац претходног, слободно се може констатовати, организованог злочиначког подухвата СБ ОУН, долази са Резолуцијом 871. од октобра 1993. године када се брише валидност РСК као стране у процесу, и коначно, са Резолуцијом 981. од 31. марта 1995. године (месец дана пред операцију „Бљесак“) тачком 2. се укида УНПРОФОР и оснива „Операција за повратак поверења у УН“, што је била суштинска измена улоге плавих шлемова и сигнал Хрватској да, практично, крене са етничким чишћењем Срба.

Поред наведених резолуција, које су недвосмислено и систематски темпиране противу српске стране и са основним циљем да се Р. Српска Крајина неутралише са карте света, не сме се заборавити дуготрајна, мучна и злокобна медијска сатанизација Срба, која је вођена у правом психолошко-пропагандном (информативном) рату. Операција која се, како је време одмицало, интензивирала достижући врхунац бешчашћа, лажи и организоване преваре библијских размера. Нешто до тада незабележено у светској историји.

И питање свих питања – шта је и на који начин у тим условима, у правој катаклизми која нас је снашла, Милошевић могао да уради на дипломатском и политичком плану, заједно са руководствима СР Југославије, Србије, Р. Српске и Р. Српске Крајине? Без савезника у свету којих није било ни на видику и са суспендованом столицом СРЈ у Уједињеним нацијама.

Шта је могао да уради као први човек Србије, условно, противу Хрватске и Босне и Херцеговине, које су увелико биле међународно признате државе? Иза којих је, дакле, стајала комплетна међународна заједница – ОУН, ЕЕЗ, ОЕБС, НАТО, Ватикан, и бројне друге организације и заједнице, као и све земље света појединачно. Али, не симболично, већ строго формално и уз ангажовање свих могућих капацитета – политичких, дипломатских, економских, финансијских и пре свега, војних.

Уколико је одговор – требао је да поднесе оставку на све функције и да се склони са политичке сцене – то је и могло да пије воду 90-тих, онако како су са српских тргова одапињане досманлијске стреле и вршено испирање српских мозгова. Али, управо су „демократске“ промене петог октобра (организоване и вођене управно од оних који су нас брутално оружано напали 1999.године) показале, и то и даље траје, ево, пуних 15 година, да западни силници нису прогањали и уништавали „Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије“. А ја бих додао и Српства у целини.

Што се тиче оне друге (2) дилеме – шта је могао Милошевић да учини као председник Србије и посебно као члан ВСО (под условом да су му намере биле часне), дакле, војнички, у одбрани Крајине, е, то је оно поље око кога се ломе главна копља. Поље на којем су избрушене све могуће оштрице и где је плански (али и из незнања) извршена главна замена теза и створена потпуно лажна и накарадна слика. Утисак који је, највероватније, окупирао огромну већину Срба. И с ове и с оне стране Дрине. Пример дефетизам за уџбенике.

О чему се заправо ради, где се крију заблуде, предрасуде и како се упорно, намерно или не, обмањује широка јавност?

Најчешће питање и свеопшта срџба своди се на следеће – зашто Војска Југославије није ангажована након операције „Бљесак“, а затим и превентивно пре „Олује“ и, подразумева се, у току те операције, односно у првих неколико дана њеног трајања?

Уколико занемаримо све напред наведено – срамне резолуције СБ ОУН, санкције, блокаде, забране, претње, притиске, надзирано небо, плаве шлемове на терену (а то значи, између осталог, и стотине агената и информатора усмерених противу српске стране), тадашње руско руководство у истом западном колу, уколико занемаримо чак и постојање НАТО-а (тих година на врхунцу политичке и војне моћи, чије су се трупе налазиле на границама бивше СФРЈ, као и у Јадранском мору), доћи ћемо до недвосмислене, унутрашње препреке. А она се зове – Устав СР Југославије, који је врло прецизно регулисао употребу Војске и њено евентуално ангажовање ван граница земље. И то према међународним, општеприхваћеним демократским стандардима.

Дакле, Војску није могао да ангажује један члан Врховног савета одбране, макар имао такав ауторитет и макар се звао Слободна Милошевић. Нису могла да то учине ни јединственом одлуком сва три члана, већ је таква, најважнија супозиција, искључиво била у надлежности Савезне скупштине. И то тако што би морало, уколико би се држали строге форме, да се прогласи ратно стање. Значи, објава рата Хрватској као независној држави.

Када кажем Војска не мислим на тадашњи 30. Кадровски центар организован у Генералштабу ВЈ, којим смо регулисали појединачна упућивања бројних припадника Војске Југославије (углавном рођених на тим просторима, као и бројне добровољце) у Војску Р. Српске Крајине (онај други, 40. Кадровски центар је био резервисан за Војску РС) за све време трајања рата, већ мислим на борбене и адекватно наоружане саставе – лично наоружање, опрема, тешка техника, моторна и остала возила, припадајућа логистика, пратећи системи за разне видове обезбеђења и друго.

Све у свему, да би се Крајина која је имала, према званичним подацима непуних 30.000 бораца, одбранила од противника који је бројао преко 130.000 припадника Хрватске војске (непосредно борбено ангажовани у операцији „Олуја“), што је било далеко изнад односа снага који предвиђа успешну одбрану, а то је  3 : 1 у корист нападача, СРЈ је морала да упути најмање 10-так до 15-так хиљада бораца, распоређених у одговарајуће компактне борбене саставе тадашње тзв.  „А“ класификације.

Значи, еквивалент 5 до 10 бригада (моторизоване, оклопно-механизоване, специјалне снаге и бар једна артиљеријска јединица тог ранга). Све испод тога била би незнатна сила и не би донела скоро никакве ефекте. Дакле, јединице које би морале да под борбом маршују 500 до 700 километара преко територије БиХ, у амбијенту апсолутне превласти ваздухопловства НАТО-а, који се тада (бар што се тиче Савезничке команде у Напуљу), налазио у пуној борбеној готовости.

И да буду спремне за заустављање нападне операције Хрватске војске, затим, на одсутну одбрану и у готовости да, након наношења губитака непријатељу, крену у противудар  у садејству са снагама Војске РСК и поврате изгубљену територију. А затим и да је држе под пуном контролом.

Да ли је такво борбено ангажовање значајних ефектива Војске Југославије реално било могуће? У наведеним условима и у створеном међународном амбијенту. У времену када смо унутар Србије били развучени на бар два својеврсна фронта – Косово и Метохија и Рашка област, због чега су нам бројне јединице непрестано биле истурене у простору.

Напред наведене, пресудно важне чињенице, најчешће нису узимане у обзир, нити је након толико година другачије. Мало ко је размишљао и тада и сада (од оних с почетка овог текста), шта би значило да се мимо Устава, Закона о одбрани и Закона о Војсци, као и мимо бројних подзаконских аката – прописа, борбених и осталих правила, упућују рочни војници, старешине, војници по уговору и цивилна лица, држављани Србије и Ц.Горе, наравно, у склопу својих борбених јединица, на територију тада независне државе Хрватске.

Ко би преузео одговорност за погибије, рањавања и друге тешке последице, којих би неминовно било? Шта би о свему томе саопштавала бројна и изузетно организована пета колона? Који би били ставови тадашње опозиције, која је Милошевића доживљавала као диктатора?

И, тако смо имали невиђени парадокс, који је до данас актуелан – оштро је критикован тзв. недемократски председник, аутократа, узурпатор власти, који није, гле чуда, у случају Српске Крајине (као и Републике Српске) наступио управо супротно, а то значи, баш онако диктаторски и апсолутистички – безглавим слањем јединица Војске, мимо Устава и противно одлукама СБ ОУН и суштине међународног права.

У таквом амбијенту прилепљена му је етикета издајника. Белег који се, како време одмиче, све дубље урезује не само на лик и дело Слободана Милошевића, већ и на савести свих нас, колективно.

На крају још неколико питања – да ли је Милошевић, ако се све околности пажљиво процене и вреднују, имао уопште потребе да било кога издаје (продаје, предаје) и да, следствено томе, симболично капитулира? Да ли је могао било шта озбиљније, од онога што је чинио, да предузима, у атмосфери потпуне изолације и перманентних притисака и претњи? Да ли је уопште постојао било какав маневарски простор? Да ли је постојало национално јединство у Србији и да ли смо дисали једним плућима?

Да ли је, у коначном, срамота бити поражен, не од Хрватске у акцијама „Бљесак“ и „Олуја“, већ од оних који су стајали иза ње, годинама је припремајући и отворено садејствујући, а то су најјаче чланице империјалног и злокобног НАТО савеза?

Јер, забога, није Милошевић напао ни Хрватску, ни Босну, нити се усмерио да руши НАТО, већ је све било супротно. Баш онако, како се, скоро па идентично, одиграло и ’99-те на Космету. И њега и све нас су брутално напале западне силе, неколико стотина пута војно и економски јаче, одавно решене да мењају карту Балкана. И да нас, једноставно, затру.

Тај напад и даље траје, само неоружаним облицима.

За сада.

(Фонд стратешке културе, 12. 8. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5nU

Advertisements


Категорије:Преносимо

24 replies

  1. Поштовани господине Јевтовићу,

    издаја или не показаће време ал једно је неоспорно…
    К.У.К.А.В.И.Ч.Л.У.К

    Да је ЈНА респоредио на новостворене линије разграничења у РСК, Славонији, Барањи и Западном Срему као и у Републици Српској (видите не наводим целу БиХ) и рекао ово је од данас граница све би било друкчије а имао је све полуге да то спроведе. Стара Србија-Македонија и Србска Црна Гора се подразумевају.

    Нећу даље разлагати, то остављам вама и нашим цењеним читатељима…

    Свако добро

    Свиђа ми се

  2. Мислим да је питање Милошевићеве издаје или не РСК, па и РС мање-више секундарно. Примарно је ово: Он и његова екипа, са све ЈУЛ-ом, разним “четницима булајићевског типа“, арканима, капетанима драганима, шешељима, драшковићима и осталом више него бројном булументом били су велико зло и нису ништа ваљали. Али, ни то није највећа трагедија Србије. Највећа је трагедија њена да у том времену она ипак није имала никога бољег од њега. Све што је потенцијално могло бити боље је у корену уништавано у периоду од 1945 г. па на даље. Тако је и сада, а тако ће и остати….

    Свиђа ми се

  3. Тешко је поверовати да би белосветске силеџије пристале на такво „распоређивање“ војске по границама које спомиње Хиперборејац.

    Шта би било да је било — одговор зна само Бог. Све је то нагађање.
    Једно је сигурно, Срби су се упропастили осни9вањем Југославије, а поништавањем Краљевине Србије.

    Свиђа ми се

  4. Да, крив је.
    Већу штету је направио „борећи се“ против светских силеџија и зликоваца, него да није ништа чинио. Кад је видео, а видели смо сви који знамо гледати, да се никакви договори са светским барабама са њихове стране не поштују, могао је дати оставку у место да држи и брани пропадајућу власт по сваку цену. То му је било најлакше. Могао је препустити власт неком српском „Додику“, који ће такође пасти у немилост светским крвницима, али не тако трагично и са последицама по цео српски народ и државу.

    Свиђа ми се

  5. СЛАБЕ ИНСТИТУЦИЈЕ ДРЖАВЕ, ОКОЛНОСТИ ГРОЗНЕ
    и српски народ је у општем расулу

    Да Милошевића није било, шта би то ново и боље по Србе могло да буде после унишптавња Срба, Српства, српства и Србије за све време Југославије, посебно у Брозовом периоду?

    Кад се кола поломе, сви путеве збнају.

    Сви мислимо да бисмо ми урадили нешто боље. А шта и како бвисмо то урадили?

    Нема ни Броза ни Милошевића већ дуго, а Срби су готово на самом пиочетку оснивања своје државе и обједињавања српског народа. У понечему су на бизбрдици и даље.

    Срби немају здраве институције, а имају околбности јкоје и какве ниједан други народ у окружењу одавно нема.

    Свиђа ми се

  6. Не знам ја који је критеријум редакције, кад избор пада и на апологије Слобиног Алексе Жуњића. Његове жврљотине су као расушено буре које цури на све стране.

    Крајишка трагедија је вишедимензионална, те одговорних има на свим странама.

    На првим вишестраначким изборима у Хрватској, Срби су скоро листом гласали за „комунисту“ (за кога се иначе знало да је врло близак Фрањи Туђману) Ивицу Рачана, док је Рашковићева СДС доживела фијаско. Могу Крајишници правдати свој избор како хоће, али изборни резултат је савршен одраз њиховог тадашњег стања свести. Отуда не чуди толики број крајишких дезертера који нису хтели да бране СВОЈУ кућу. Како да му браниш кућу ако домаћин неће да је брани? И ту је већ рат био изгубљен.

    Од пуковника Јевтовића можете прочитати разне ствари. Нарочито ће бити бескомпромисан према Коштуници и издаји „досманлија“. У ту сврху моћи ће напамет да вам наброји све генерале и пуковнике који су у склопу издаје пензионисани од 2000.-те до данас. Међутим, можете га на сваку муку бацити, клештима из његових уста нећете извући ни једно име генерала и пуковника ЈНА који су дезертирали, прешли на страну усташа и Алијине војске, или једноставно побегли као на пример партизански генералисимус Вељко Кадијевић. Како су сви ти генерали и пуковници у опште прошли безбедносне провере до генералштабних функција? А управо је то био посао службе којој је припадао Горан Јевтовић. Нема преданијег заштитника усташких генерала од аутора горњег текста.

    ЈНА је могла, и то ће порицати само задрте комуњаре, да у самом почетку кризе оштром акцијом реши ситуацију, уместо да прави чувене „тампон зоне“ и своје јединице поставља у улогу женског улошка. Па онда Генералштаб врати јединице у касарне! Шта је то него класична издаја? Па питајте кадета од 16 година да ли у ратном стању војска сме да се затвори у касарне, одговориће вам да је то лудост. Није лудост ако је у питању издаја у којој је активно учествовао и Горан Јевтовић. И Слободан Милошевић скупа с својим потчињеним. Колико је у тим опкољеним касарнама изгубљено живота регрута ЈНА, практично дечака? Колико су непријатељи заробљеним оружјем још побили народа? Идиоти!!!

    Слободан Милошевић је неспорно издао Крајишнике. СМ је био арогантни ******, искључиви југословенски комуниста и лопужа, који је диловао са Туђманом и „страним фактором“. Повлачење војних ефектива из Крајине непосредно пред „Олују“, тајац медија у Србији током хрватског напада на Книн (док сам преко хрватског радија слушао директан пренос уласка њихове војске у Книн, на другом програму РТБ је „ишла“ нека циркуска представа, а на првом „Региони“ и сл) су непобитни докази. Што су Милошевића у тим покер-партијама у којима је мислио да суверено доминира истресали из гаћа, није наша кривица. Али јесте кривица што смо га у опште толико трпели. И што смо га пустили да господски, као велика жртва, оде у Хаг, чије је оснивање иначе сам потписао. ******* је мислио да неће њега „закачити“ већ само српске „корисне идиоте“.

    Сад, да лупежа и националног упропаститеља каквог у историји нисмо имали данас неко брани, поготово они који су активно учествовали у упропашћењу народном, крајње је увредљиво.

    Свиђа ми се

  7. Господину Лазићу, да ли су само покојници „достојни“ овакве канонаде увреда? Како то, да то не смета? Вређати мртве је „нормално“, а увредити живе који друге вређају је НЕДОПУСТИВО!!??
    @Ђорђе Ивковић
    Сиротиња, која није цео живот смела да проговори, сада се са мртвима надгорњава! Имају ли ова „господа“ и паметњаковићи сада, данас, свакодневно, кога да прозивају и кога да уче, како се води држава. Јунаци, смете ли сада нешто да предузмете, или ћете чекати да и ови помру, па ће онда да крене ваша „борба“? Неописиво је лако, накнадно бити паметан, све знати, а када треба, ћутати као заливен.

    Свиђа ми се

  8. Г. Млинаревићу,

    Кад сам видео коментар (можда нећете веровати, али ја нисам 24 сата на сајту 365 дана, ослањам се на свест и савест коментатора!) ставио сам звездице где сам мислио да треба.

    И Вама и осталима остаје понуда да се СВИ коментари ставе на модерацију, па ћу пустити кад стигнем, али да се онда не жалите „што мој коментар чека одобрење“? Ја да вас направим пристојнијим на сајту него што сте у животу заиста не могу.

    Свако добро,
    Александар Лазић

    Свиђа ми се

  9. Слушајте, односно читајте, г. Лазићу. Знате Ви врло добро да су чињенице простор којим ја суверено владам. Бар сте с том невољом имали прилике да се суочавате.
    Дакле, нису проблем „звезидице“ уместо неке сасвим адекватне квалификације, већ хоћемо ли као „војно-политичке аналитичаре“ протежирати оверене издајнике и смутљивце? И хоћемо ли док смо живи, највеће издајнике представљати као хероје, е да се не би замерили каквом сексуалном реликту Дрварске пећине, зато што су марљиви коментатори?

    Не иде то скупа са одбраном Православља, мој г. Лазићу. Инкопатибилно је.

    Свиђа ми се

  10. Sta reci za coveka koji se proslavio obecavsi grupi Srba NIKO NE SME DA VAS BIJE, da bi trinaest godina kasnije, doveo sve Srbe pod bombe najmocnije armije na svetu ?

    Свиђа ми се

  11. Поштовани г. Ивковићу,

    Чудно ми је да ми, макар по земљачкој линији, нисте раније открили да сте „незаблудиви по политичким чињеницима“ (ко што је један други чика незаблудив по питању вере).

    А православље бранимо, ако га уопште бранимо, тиме што мора бити једномислија у оном да је „Истина Једна и у Једном“ и да је Црква „једна, саборна и апостолска“, а сигурно не тако што ћемо „оверавати издајнике“. Ово о чему се овде дискутује јесте слободно и непрегледно поље разномислија, по мом мишљењу тако неопходног данашњим Србима (и припадајућем им парчету Интернета).

    Свако добро,
    Александар Лазић

    Свиђа ми се

  12. :))))
    Г. Лазићу, поштујем Ваш смисао за хумор.
    Али, нити су „разномислија“ безобална река, нити је велеиздаја естетска категорија, где су укуси различити.
    Поновићу вам да не иде одбрана Православља и одбрана титоизма у истом „парчету Интернета“. Свестан сам да ово није смешно као ваш коментар, али и даље стоји.

    Свиђа ми се

  13. ДЕЦЕНИЈАМА И ДЕЦЕНИЈАМА ЈЕ ГАЈЕНА ОДРЕДНИЦА ЗА СРБЕ ДА СМО У СВАКОМ ЗЛУ МИ ОБАВЕЗНИ КРИВЦИ, А ЗА ДРУГЕ КАКО КАД, ОБИЧНО НИКАД!

    Зар баш за свако зло које се Србима догоди увек буде нас који „признамо“ да смо ми обавезни „кривци“. И по томе смо постали посебан народ. та одредница нам је у главе усађивана деценијама, а под Брозом посебно. За све, баш за све, морали смо ми бити први „кривци“ за свако и свачије зло. Та врста „самокритичности“ до изнемоглости гајена је деценијама и деценијама међу Србима. У сваком злу ми смо Срби били обавезно „кривци“

    Свиђа ми се

  14. Slobodan Milosevic, kao uostalom i sva njegova klika zadojena titoizmom nije bio kadar da se na celu Srbije i svih Srba (a u jednom periodu jeste bio) izbori sa zadatkom odbrane srpskih nacionalnih interesa. Doduse, sumnjam da je svest o srpskim nacionalnim interesima i bila dublje prisutna u glavama ove klike koja se, kao zaostavstina Brozovog rezima samopostavila na celu srpskog naroda. U njihovoj retorici i postupcima svega je bilo samo nista sto bi ih predstavilo kao istinske srpske vodje. Ipak, u svoj toj retorici i svim njihovim postupcima moglo se prepoznati jedno-a to je ogradjivanje od svega sto je ,,naglaseno srpsko,,. Ovi potomci Brozove partizanstije, valjda jos uvek pod dejstvom dojenja u titoizmu nikada nisu pristali da budu jednostavno i samo Srbi . Otuda je recimo predlog himne ,,Boze Pravde, odbijan u skupstini vecinom koja je uglavnom poticala od Slobinog SPS-a. Otuda recimo i animozitet prema NJ.K.V. Aleksandru II i pre ijednog njegovog gaga (u ovome se istakao i jedan opozicionar, vrlo popularan medju nacionalistima). Tako smo kao narod dovedeni u situaciju apsurda. Srbe su vodili oni koji su se odricali i ogradjivali od svega sto je obelezje Srba, srpstva i Srbije. Dosli smo u situaciju da nas vode oni koji su branili srpske nacionalne interese tako sto su nas branili od srpstva. Srpsku politiku vodile su birokrate iz titoistickog miljea. Srpstvo su branili generali (majori i pukovnici) sa slikom Broza okacenoj u kancelariji (neki od njih se i dan danas ne odricu jugoslovenstva ili pak ,,crnogorstva,,).

    Свиђа ми се

  15. @Jovan Nenad: Слажем се са свим што кажете о (пост)комунистима. Не слажем се са титулатуром Њ.К.Височанства кнеза Александра Карађорђевића, јер он не може бити престолонаследник (свог оца, краља сада непостојеће Краљевине Југославије), а тек оно “II“ је стварно комедија – јер чак и да је престолонаследник (а није, него је само претендент на српски престо само на основу тога што је његов прадеда, Петар I Карађорђевић био последњи српски краљ), то је неприхватљиво. Престолонаследници се у нормалним монархистичким државама не обележавају цифрама! Али, добро – то на страну, јер обнова монархије у Србији и није ништа друго до сулуда идеја. Ако говоримо о издаји српских националних интереса од стране Милошевића и његове булументе, треба имати једно на уму – а то сви некако заборављају, јер је терминологија: национално- државно – етничко у српском језику и поимању Срба јако запетљана и нејасна. Милошевић & Comp. – такви, никакви какви су били, нашли су се у кључалом казану распадајуће Југославије и копрцали се у њему како су знали и могли (а нису ни знали, ни могли), јер то је био нерешив комплекс. Пробаћу да будем јаснији: државни интерес неке државе (нпр. Србије) не мора увек и под свим околностима да се поклапа са етничким интересом (нпр. Срба) ван њених државних граница. Ни сви Немци, Французи, Италијани, Мађари, итд. не живе у оквиру своје сопствене државе. Сви покушаји да се то оствари спaјањем тих делова силом, завршавали су се трагичним фијаском – а то је посебно случај на Балкану, који је права “леопардова кожа“ етницитета, са масом већих, или мањих националних “флека“. Пред – и током Великог рата, идеја о уједињењу свих Срба у једну државу и јесте била трагични узрок свих каснијих проблема, јер они “други“ (не-Срби) који су били угурани у такву државу то нису пристајали да прихвате, и то је био основни узрок (наравно и уз свесрдну помоћ споља) крвавог распада обеју Југославија, а последице тога ће осећати још многе генерације.

    Свиђа ми се

  16. Интересује ме, ако Милошевић у РСК и РС није наступао диктаторски, како објашњавате склањање Јована Рашковића као предводника крајишких Срба и, с друге стране, учествовање у Дејтону као представника Срба из РС уз онемогућавање да ту функцију врше стварни представници Републике Српске?

    Свиђа ми се

  17. Каква нам је стратешка култура, такви су и њени аутори. Дајте родољуБци, скупите више тај милион за пуковника Јевтовића нек окупља Слобину геријатрију, мања је штета од овог срамотног прстоблуда… „Крајину ВЈ није бранила јер је била далеко…“ мсм, стварно. Ово био контрашпијун?!

    Свиђа ми се

  18. КВАРНО БОГАЋЕЊЕ МУФЉУЗА ЈЕ БИО И ОСТАО ПРОБЛЕМ!

    Једном сам негде рекао — да је на челу Србије био у време белосветског разбијања Срба и Југославије наш највећи ум прошлости Св. Сава. пос Србе би се мало шта могло боље догодити. Ако је Милошевићева власт изашта крива, највише је крива што је уништавала Србију на тај начин што су многи безвредни муфљузи и себичњаци били под скутима Милошевића, па су гулили леђа Србима да би се лично богатили. Али, не видим неку већу разлику ни данас. Посла за поштен народ нем,а, а богате се нови муфљузи који не знају шта све „имају“.

    Свиђа ми се

  19. Зашто ЈНА није стала на наведене границе? Иако је била скоро 100% српска по кадру, није стала, јер није постојао јасан ратни циљ…нити било какав Српски национални програм, као што га ни сада нема. Који је био стратешки циљ опсаде Сарајева ? Освајање, сумњам, јер није било ниједне офанзиве која би указивала на то. Мало развлачења памети, као то рече, тада моћни ген. Младић.
    Кад негдје идеш, а не знаш гдје, гдје год дођеш дошао си на погрешно мјесто…
    Једино, у овом нашем хаосу, што се десило мимо праве воље тзв.“међународне заједнице“ је Република Српска, каква таква, али једина
    српска (полу) држава која тренутно постоји.

    Свиђа ми се

  20. Пензионеру:
    „Зашто ЈНА није стала на наведене границе?“

    КЉУЧНА УЛОГА БЕЛОСВЕТСКИХ ХОХШТАПЛЕРА УЗ ПОМОЋ НАШИХ МУФЉУЗА

    Да је то војска Југославије урадила без одобрења државника, то би био војни удар. Ниједан војник није смео да се упусти у државни удар. А државници су били несложни. Свако је стао на своје Брозове републичке границе и то су белосветски моћници подржали, осим за Србију. Свака република је морала задржати своје границе, осим Србије. Њене границе су биле разбијене комуњарским Брозовим покрајинским границама. И тај шав је пукао на Косову и метохији, а шта ће бити с тим Брозовим шавом у Војводини, тек ћемо видети. Срби су били једини приморани да препусте деобу Србије.

    Пензионер би требало да зна да Војска треба да брани државу. А Југословенска војска није била плаћена да брани Југославију него републичко-покрајинске границе. Југословенска војска е разбијена и свака птица одлетела је своме јату.

    Белосветски хохштаплери су, незауздани, разбили Југославију и приморали Србе на сеобе и страдања.

    Свиђа ми се

  21. Светозар Марковић је замишљао време кад ће у Србији престати националност и настати интернационалност. Нема сумње да је Марковићева теорија и пракса српских маркисиста и довела до данашњег стања у којем се налазе Срби.

    Узимајући у обзир студију Илије Станојчића, коју је објавио под насловом “О једном досад непознатом чланку Светозара Марковића о парламентаризму и националном питању”, где дословно стоји:

    “… У тим првим чланцима Марковић ће третирати и однос националног и
    интернационалног у пракси решавања националног питања. ‘Ми разумемо, пише Марковић, потребу да се различити народи скупе, да живе заједно у једној заједници. Ми замишљамо време кад ће престати ‘народност’ и
    настати ‘човечанство’. Али то време може се спремити само развитком
    и образовањем разних народа, развитком индустрије и пуног саобраћаја… То је стање дакле тек резултат народног развитка. А дотле треба доћи… Важно је
    напоменути да Марковић, иако истиче принцип ‘самопределења’, тј. право
    сваке нације да заснује своју самосталну државу, говори и о могућности да се
    касније разједињене нације уједине, али, разуме се, на сасвим другим друштвеним и политичким основама….” (Види: Илија Станојчић, О једном
    досад непознатом чланку Светозара Марковића о парламентаризму и националном питању, Споменик CVI, САНУМ, Оделење друштвеих наука, Нова
    серија бр. 8, Београд, 1956, стр. 6).

    Такође, имајући на уму да је Родољуб Чолаковић такозвани „Роћко“ изнео своје
    комунистичко-троцкистичко мишљење и став о националном питању у једном чланку који је објављен под насловом „Правилан став о националном питању”, где дословно каже:

    “… Нација је резултат кретања друштвене поделе рада и овај јој (а не посебни интереси било које одвојено узете, класе или слоја у друштву) одређује оквире деловања и постојања као и суштину…” (Види: Родољуб Чолаковић, Правилан став према националном питању, “Социјализам”, бр. 2, Београд, 1959).

    Најочигледнији пример националног питања у свету биће решен према плану који је истакао Димитрије Захаровић Мануилски у једном говору давне 1925, као члан Извршног одбора Комунистичке интернационале, чија се Централа налази у Њујорку још од 1872. године, у којем је дословно рекао:

    „ … Национални сукоби и мржња играју и играће важну улогу у социјалним борбама тих земаља. Савршено нелењинистички би било кад не бисмо искористили те конфликте. Наш задатак није у томе да ублажујемо националне супротности, да би на тај начин створили повољне услове за „чисто“ класне борбе. Напротив, ми морамо да такав положај, заоштрен тако оштрим супротностима, искористимо за циљеве пролетерске револуције…“ (Види: Гордана Влјачић, Југославенска револуција и национално питање 1919-1927, Загреб, 1987, стр. 504; Сима Марковић, Трагизам малих народа – Списи о националном питању. Приредила и предговор написала др Десанка Пешић, Београд, 1985, стр. 176).

    Свиђа ми се

  22. Ово је врхунац! Цитатолог се јавио. Поново цитира, разноразне ГЛУПОСТИ, које немају везе са текстом, а ни са коментарима. Докле бре? Господине Буковић, можете ли нешто сувисло, да нам саопштите? Покушајте, да нам „сервирате“ Ваша размишљања. Замислите, да ја почнем да цитиримам све и свашта, што су неки други, који су мислили другачије написали. Неће бити, да је Маркс мање написао од свих Ваших „аутора“.

    Свиђа ми се

  23. Поштовани коментатори,
    можете ли се ослободити емоција? Покушајте, да о оном што је Јевтовић написао озбиљно нешто кажете. Покушавате, да себи дате неки значај, као да знате много више од онога што Јевтовић зна. Јасно је, да сви ви ПОЈМА НЕМАТЕ о тој проблематици и да у ниједном коментару нисте оспорили написано. Напротив, бавите се личним конструкцијама, личним опредељивањима, која немају везе са чињеницама. Са вашег „сиротињског“ нивоа, покушавате да размишљате и решавате ДРЖАВНЕ ПРОБЛЕМЕ! Имате ли сви ви знања и способнмости за то? Или онако, интернет је ту, па можемо, да пишемо шта нам на памет падне? Може ли неко неку од теза Јевтовића оспорити? Конкретно. Или се бавите дискфалификациом конкретне личности?
    Посебно уживам, како се неки, Ивковић и слични, боре против „једноумља“ у претходном периоду, а здушно заговарају искључивост и једноумље у данашњем времену. Питам се, шта би нас снашло, да такви ликови дођу до било какве власти. И још се трси да је православац!

    Свиђа ми се

  24. @Gospodine Anastasijevicu, o ideji obnove monarhije mozemo polemisati kasnije. Nije mi bio cilj otvaranje te polemike. Primeri koje sam naveo pokazuju koliko su Milosevic i njegovi komunisti izbegavali bilo kakav kontinuitet ,,njihove Srbije,, sa onom iz 1914. godine. Njihova Srbija trebalo je valjda da predstavlja kontinuitet Brozove SFRJ na cijem celu celu ce se smenjivati prepakovani titoisti. Inace, misljenja sam da i danasnja Srbija nije daleko otisla od tog modela. Setimo se skupstinskih raspravi o himni-mozda taj detalj naoko nije posebno bitan ali oslikava stanje svesti i politickog opredeljenja SM i klike. Kao predlozi su se pojavili vec pomenuta Boze Pravde, Vostani Serbije i, cini mi se,Mars na Drinu. Cemu? Ukoliko je Srbija nakon raspada Jugoslavije iznela/povratila svoju drzavnost cemu rasprava o himni,grbu,zastavi?
    Slazem se da glede nas u pojmu drzavno-nacionalno-etnicko predstavlja veliku ,,zbrku,,. Tome je svakako ,,kriva,, ideja Jugoslavije nametnuta nam ili prihvacena manje je bitno. Takodje, istina je da svi Nemci, Francuzi, Finci ne zive u jednoj drzavi. Medjutim za razliku od nas svi narodi Evrope imaju reseno ili u vecoj meri reseno nacionalno pitanje. Srbi su danas u 21. veku jedini narod u Evropi koji nema reseno nacionalno pitanje. I to je tragedija. I pored svih prica o nebitnosti nacionalnig pitanja u ,,modernoj Evropi bez granica,, to predstavlja tragediju ovog naroda i damoklov mac iznad njega. A za to je odgovoran upravo Slobodan Milosevic i njegova politika prepakovanog titoizma.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s