Vuk Drašković: Srpski časnici „Oluje“

*Na Dedinju su znali šta se priprema na Pantovčaku i, planski i saveznički, pomogli Tuđmanu da „Oluja“ bude uspešna i munjevita * Od zločina je opasniji zaborav zločina

vuk-draskovic

Foto Stanislav Milojković

Već dve decenije, svakog 4. i 5. avgusta, uz veliku pompu, Hrvatska proslavlja progon iz Hrvatske više od 200.000 svojih građana srpske nacionalnosti. To etničko čišćenje, svojstveno nacistima, proglašeno je za dan hrvatske državnosti.

Već dve decenije, svakog 4. i 5. avgusta, u Srbiji se služe parastosi za ubijene u hrvatskoj „Oluji“ i molebani za prognane nesrećnike. Pred TV kamerama, u prvim redovima tuge i osude hrvatskog zločina, najbučnija je srpska politička, crkvena, kulturna i medijska elita, ona ista koja je, odlučujuće, doprinela hrvatskoj „Oluji“. Da nisu branili Srbe onako kako su ih branili, „Oluje“ ne bi ni bilo. Ta „ožalošćena porodica“ iz prvih redova bola i ogorčenja zbog tragedije Srba i Srpske Krajine, sprečila je, pre dve decenije, kapitulaciju Franja Tuđmana, kada su ga SAD, Rusija, EU i UN prinudile da prihvati i potpiše međunarodni sporazum poznat kao Plan Z-4.

Po tom sporazumu, Srbima u Hrvatskoj ponuđena je federalna, u mnogo čemu i konfederalna Srpska Krajina, koja bi imala svoj parlament, vladu, predsednika, zakone, sudove, policiju, grb i zastavu, čak i sopstvenu monetu i pravo da Srpska Krajina sklapa i međunarodne ugovore. Čim su obelodanjeni detalji Plana Z-4, ratno huškačka mašinerija u Beogradu uzvratila je propagandnom ofanzivom da je reč o „podmukloj antisrpskoj zaveri Vašingtona, Berlina i Vatikana“.

Sa sloganom „ne Hrvatskoj za sva vremena“, karavani političara, vladika, oficira DB, akademika, pesnika, glumaca i medijskih komentatora preplavili su Srpsku Krajinu. Agitovali su da Plan Z-4 bude odbijen, sa njima svojstvenim žarom i uz kletve sa Lazareve kosovske večere. Od uticajnih političkih partija u Srbiji samo je SPO bio za prihvatanje Z-4 i, dramatično, mesecima, upozoravao na strašne i neizbežne posledice odbijanja ponuđenog sporazuma.

Usred histerije u Beogradu i Kninu, američki i ruski ambasadori u Zagrebu, inače glavni promoteri Plana Z-4, Piter Galbrajt i Leonid Kerestendžijanc, posećuju Franja Tuđmana. On ne prikriva da je ogorčen. „Kako da prihvatim kapitulaciju Hrvatske, vi srpskim pobunjenicima dajete državu?“ – pita ih. Tada mu Amerikanac i Rus drže poduži čas iz istorije. Naročito ga podsećaju na ustaški genocid nad Srbima. I kažu mu da su Vašington i Moskva, kao i EU i UN, odlučne u zahtevu da Srbi u Hrvatskoj dobiju najviši stepen zaštite i svoje samouprave. Uz gunđanje i bes, Tuđman prihvata Plan Z-4.

Američki i ruski ambasador, sa Tuđmanovim potpisom na sporazumu, odlaze u Knin, kod vođa Srpske Krajine. U centru grada vrteli su se jaganjci na ražnju. Oni su razumeli da se priprema slavlje.

„Slomili smo Tuđmana, potpišite, pa da nazdravimo“, kaže Rus i pruža Plan Z-4 Milanu Martiću, predsedniku Krajine. „Mi taj papir odbijamo, ne želimo ni da ga uzmemo u ruke“, odgovara Martić. Dvojica ambasadora su pomislila da je u pitanju šala. „Odbijamo odlučno, tako nam je naredio Milošević“, pojašnjava Martić. Šokiran, ruski ambasador mu kaže: „Ovim ste, i srpskom narodu i sebi, potpisali smrtnu presudu“. Ipak, da se ta presuda izbegne, Piter Galbrajt i Leonid Kerestendžijanc odlučuju da krenu u Beograd, da umilostive Slobodana Miloševića, ali on odbija da ih primi.

Tada je Franjo Tuđman dobio zeleno svetlo za vojne operacije „Bljesak“ i „Oluja“. „Štovani predsjednik Srbije“, kako je oslovljavan u čestim kontaktima sa Tuđmanovim emisarima, smatrao je da je Plan Z-4 katastrofalan ne samo za Tuđmanovu Hrvatsku nego i za njegovu Srbiju. Srpska država u hrvatskoj državi! Miloševića je to razdraživalo kao crveni plašt bika u areni. Strepeo je da će, bude li prihvaćen, Plan Z-4 biti opasni pelcer za sličan status Kosova u Srbiji. Formula „dva K“, Krajina i Kosovo, uveliko je diskutovana u Vašingtonu, a saglasnost Moskve Borisa Jeljcina bila je osigurana. Odbacivanjem Z-4, kalkulisao je Milošević, propašće ti planovi, a neizbežni slom Srpske Krajine i egzodus Srba uklopiće se u njegovu verziju „2K“, njegovu simetriju između Krajine i Kosova. Na isti način na koji će krajiški Srbi biti prepušteni Tuđmanovom maču, njegovom maču moraće biti prepušteni Albanci na Kosovu. Etničko čišćenje Srba za etničko čišćenje Albanaca. Gubitak za dobitak. Krajiški poraz za kosovsku pobedu.

Na Dedinju su znali šta se priprema na Pantovčaku i, planski i saveznički, pomogli Tuđmanu da „Oluja“ bude uspešna i munjevita. Iz Srpske Krajine povučena su ubojita oružja, a general Ratko Mladić, zapovednik vojske bosanskih Srba, povučen je na istok, 500 kilometara daleko od Knina, da „oslobađa“ Žepu i Srebrenicu, bošnjačke enklave pod zaštitom UN, uz samu granicu sa Srbijom.

Od zločina je opasniji zaborav zločina. I da nije tog zaborava, kao i neistina, koje potapaju današnju Srbiju, i da ima neke više pravde, „ožalošćena porodica“ iz prvih redova parastosa za stradale u „Oluji“, oni što nariču najglasnije, odlazili bi svakog 4. i 5. avgusta u Knin i Zagreb na proslave pobede koju su oni pripremili. Od njih nema zaslužnijih časnika hrvatske „Oluje“.

Od njih nema zaslužnijih za svaku tragediju od 1990. do danas. Antizapadni fanatici, pravoslavni ziloti, svemoćne tajne policije i njihova mreža svuda gde se odlučuje, jahači su srpske apokalipse. Na isti način na koji su odbacili Plan Z-4, pet godina ranije, uoči rata u Jugoslaviji, odbacili su američki poklon od pet milijardi dolara i pozivnicu da se država priključi NATO alijansi i Evropskoj zajednici naroda. Pocepali su i haški dokument lorda Karingtona, Vens-Ovenov plan. Uvek su birali rat i smrt. Jedino su u Dejtonu, koji mesec posle hrvatske „Oluje“ u Krajini i srpske „Oluje“ u Srebrenici, pristali na mir. I, odmah, krenuli da spremaju srpsku „Oluju“ na Kosovu. Izazvali su i prizvali NATO bombe, poraženi potpisali kapitulaciju, izgubili Kosovo i proglasili pobedu, uzrokovali albansku „Oluju“ i novi egzodus Srba. Na smrti i nesrećama miliona ljudi sticali su bogatstvo i krvavu slavu, opstajali kao staratelji i zaštitnici nacionalnih interesa u državi onesvešćenoj od strahota, a propagandom zaborava i montiranim optužnicama o svetskoj „antisrpskoj zaveri“ pribavljali sebi alibi.

I, evo ih, propagandisti mržnje i smrti jašu ponovo. Sa istom strašću i sa istim rečnikom kao i kad su vešali i obesili Plan Z-4. Sada ruše Briselski sporazum, prebrojavaju i „brane“ Srbe po Crnoj Gori, sipaju so na još nezaceljene rane nesrećne Bosne i Hercegovine, propovedaju slom Evrope i divnu srpsku zoru iz Rusije. I sve to filuju pevanjem po televizijama, kičem i krimi storijama po novinama, da ubiju u narodu i poslednje ostatke razuma.

Nadmašuju i sebe same iz devedesetih. Malo im „oluja“, hoće još.

(Данас, 29. 7. 2015)


ИСПРАВКА: Овај чланак је промењен 7. 8. 2015. у 9:02 – додат је извор одакле је текст пренет.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5kY



Categories: Преносимо

15 replies

  1. Ako su tvrdnje Vuka Draskovica tacne, jedini i najveci krivac za
    – pad Krajine
    – gubitak Kosova
    – i napad NATOa na Srbiju
    je Slobodan Milosevic

  2. “Хуља лепо збори, ал` нитковски твори!“

    Вук Драшковић је био све што се могло бити:
    и комуниста и антикомуниста, титоиста и антититоиста, монархиста, анархиста, неверник и верник, четник, англофил, германофил, русофил, националиста и интернационалиста…
    Клањао се и заклињао – пред петокраком и крстом!
    Коначну заклетву једо пред доларом – плаћеник – те зато призива Србију у НАТО!
    Ко највише страхује од отварања тајних досијеа – Вук Драшковић!
    Није сигуран шта и колико тамо пише за њега и његову породицу,
    па стално халабуче и, кобојаги, залаже се за отварање досијеа,
    а у себи премире од страха.
    Онај ко је чисте савести, толико не халабучи и уопште га се отварање
    досијеа и не тиче!
    Може ли се од таквог нечовека очекивати ишта човечно, када и мртвом Милошевићу, а није му ни до чланака, забада нож у леђа?!
    Овако како Вук Драшковић говори за Милошевића, ни један Немац никада
    није рекао за Хитлера!

    Драган Славнић

  3. На страну та хуља Вук Драшковић, али није јасно да ли је ово његов ауторски текст, или је однекуд пренет – а у том случају: одакле (из ког извора?)

  4. @Иоанн Дубињин
    Чини ми се, да у Жежељевом тексту има линк. Ако сам добро запамтио, објављено је у ДАНАС.

  5. Хвала господи Дубињину и Млинаревићу – исправљено је и унет је извор ауторског текста В. Драшковића.

  6. Шта други говоре о Вуку Драшковићу, о његовим ПРО- “визијама“ за моментални улазак Србије у НАТО.

    Miodrag Tomć Stublinski
    7. август 2015. у 15:58

    VUK U JAGNJEĆOJ KOŽI
    De te fabula narratur !
    Na antikomunističim demonstracijama 1968. Vuk Drašković je igrao kozaračko kolo. Revnosni član Komunističke partije postao je sekretar Miki Špiljaku, potom je „crvena mušica“ stigla u TANJUG i kao komunistički špijun u Južnoafričku uniju. Kad je njegova voljena Kompartija preminula pokrao joj je ukopninu sa grudi i krenuo u književni popilizam. Malčice srbovao u „Nožu“ pa još malo u „Molitvi“ a onda se u novoudbaškoj tajnoj sobi zakleo Miloševiću da će mu biti verna i odana „opozicija“ Četnik početnik je preko petokrake zakačio četničku kokardu, od Titove slike napravio obrtaljku pa je sa one druge strane zalepio Čiča-Dražinu sliku. Naprasno se zaljubio u monarhiju da bi se kod spomenika Karađorđu narugao princu Aleksandru Karađorđeviću jer ga je sačekao sa upaljenim svećama kao da je bio parastos a ne doček, božemeprosti.Uz Miloševićevu pomoć brzo se oslobodio Šešelja, Mirka Jovića, pokreta „Sava“, prisvojio „četnike“ vodajući, po Srbiji, na povocu, Dražinog sina Branka a potom i unuka Vojislava.
    Iščekujući raspad Jugoslavije kao ozebao sunce, sekao je ruke, do lakata, svim Muslimanima koji podignu zeleni barjak. Iscenirao „9. mart“ i kojekakve „vidovdanske sabore“ od naivnih, ojađenih, izgubljenih i ozlojeđenih Srba patriota. Rezultat Draškovićevog lažnog opozicionarstva su stotine prebijenih mladića i devojaka,i smrt nekoliko mladih ljudi i policajaca .i dva tri lažna samoubistva iz zasede. Za to vreme Vuk se iz Mirijeva seli u „citadelu“ na Topčideru koju iznutra čuvaju akrepi, vampiri i električna struja a spolja „kobre i zvečarke “ Dvorac mu je darovao lično Slobodan Milošević tek kad mu je Vuk na „kanabetu“ podneo isrpan izveštaj o tome kako je ugasio i posledenji patriotski plamen u srcima ojađenih Srba. Ličnu gardu je pretvorio u „Srpsku gardu“ i krenuo tamo „gde se bjeli to prokleto Livno“. Oba komandanta „Srpske Garde“ Đorđe Bošković Giška“ i Lainović Dugi“ tajansveno su likvidirani a Vuk se zakleo u svetog prepodobnog Isaiju da „nikad nije čuo za „Srpsku gardu“ niti da tačno zna čiji bi mogao Gospić da bude ‘ Jal Srpski, jal Rvatski a zašto ne bi bio malo i Turski? Potom je kumu Šešelju srdačno pomogao da ode u Hag umesto njega .a kad su nas zasule bombama zločinačke armije NATO pakta Vuk se sklonio u donje podrume gde je strasno zavoleo generala Klarka, DŽejmi Šeja, Tomi Blera, Klintona,lepog Kristoifera, babu Olbrajtovu itd. Od tada njegova ljubav prema NATO zločincima je narasla do patoloških razmera. Ni dana ne može život da zamisli bez brundanja NATO aviona i detonacija njihovih razornih bombi. Danima zuri u prazno nebo jer pogledom ne prati američke „tomahavke“ koje su krenule na VMA, Generalštab. Toranj na Avali, voz i autobus pun civila i starački dom u Aleksincu a što jedna da ne svrati i u kupatilo male Milice Rakić i ubije to nedužno detence na noši? Da li se neko pita zašto Vuk tera Srbiju odmah i sad u NATO? U strahu su velike oči, a ni Giška mu neda mira. Svake noći ga sanja kako mu Giška pominje „Srpsku gardu“, tužioca Bramerca. Kad seVuk , posle noćnih mora sav u znoju probudi, zavapi na sve tri zapadne strane „Hoću u NATO neću u Hag“.

    Драган Славнић

  7. уместо ауторског текста који завршава са Malo im „oluja“, hoće još, очигледно замењујући жртву и злочинца, прочитах кометнаре и VUK U JAGNJEĆOJ KOŽI

    сећам се времена када се причало, добар писац, али лош политичар, па кад ви признате да је вас вук манити преварио, ја ћу вама који политичар је мене преварио

  8. @Драган: одлично је оно што сте навели о оном Вуку Драшковићу, али мислим да је некомплетно без сличног прегледа биографије његовог кума Шешеља, јер обојица су били конкуренти на истом задатку који су сјајно обавили.

  9. @Драган Славнић
    Увреда је за све наведене „комуниста и антикомуниста, титоиста и антититоиста, монархиста, анархиста, неверник и верник, четник, англофил, германофил, русофил, националиста и интернационалиста…“ упређивати их са НАТО гусларом. Сви наведе-
    ни могу бити и НЕКО и НЕШТО, а НАТО гуслар је НИКО и НИШТА. Није упутно наводити текст Стублинског у коме има прилично описа и квалификација за које се тешко може рећи да су тачне. Тако се губи сваки смисао, а и уверљивост текста. Мало је неозбиљан текст. Нисам сигуран да је играо козарачко коло 1968, али сам скоро сигуран, да је већ тада био провокатор. Да потсетим. Ондашњи протести на БУ су били усмерени не против „комунистичког режима“, већ против либерализације тржишта и богаћења појединаца из власти и около власти. Сетимо се, да је био „проглашен“ Црвени универзитет КАРЛ МАРКС што су измислиле и водиле данашње перјанице „глобализма“. У страху, да милиција не упадне на факултете, заузет је став, да студенти не излазе на улице, како би се заштитила аутономија БУ. А НАТО гуслар са завојима на глави, тукла га полиција, упада у крцату ПЕТИЦУ на Правном и позива студенте на улице јер, а он је пример, полиција бије на све стране. Зар то не личи на касније митинге и позиве на сечу руке која понесе зелени барјак? Можда промиче, а нико и не спомиње, да се слично десило, када су њега и драгу „пребили“, а он после са прозора болнице, поново са завојима око главе, кукао на тешке телесне повреде. И оде на специјалне прегледе у Француску, а никада не сазнасмо, о каквим се „повредама“ ради.
    Можда је занимљиво, да је супруга НАТО гуслара добила инвалидску пензију, као дипломирани правник, а касније се из све снаге борила за место шефа БИА. Лако је претпоставити, да је то био покушај брисања података из разних архива. Па и чињенице, да је мајка супруге НАТО гуслара имала борачку пензију, а рођена сестра стигла и до функције помоћника министра у СРЈ.
    @Иоанн Дубињин
    Свако упоређивање Шешеља и НАТО гуслара је непримерено и бесмислено.

  10. @слободан млинаревић

    “Није упутно наводити текст Стублинског у коме има прилично описа и квалификација за које се тешко може рећи да су тачне.“
    А да ли су и колико тачни описи и квалификације Вука Драшковића у његовом
    ауторском тексту, о описаним догађајима и поменутим институцијама и личностима у истом?

    Драган Славнић

  11. @Драган Славнић

    Текст г. Пророковића, чији сте део цитирали, биће објављен и на овом сајту, па сам у Вашем коментару избрисао делимични цитат.

    Хвала на разумевању,
    Александар Лазић

  12. @Драган Славнић
    Мислио сам, да сам јасно написао, шта мислим о НАТО гуслару, те њгове бљувотине тешко можемо оспоравати, јер немају везе са мозгом. Нисам приметио, да је неко оспоравао оно што је НАТО гуслар написао?

  13. @Стање ствари
    Уважавам и поштујем Ваш став!

    Драган Славнић

  14. @слободан млинаревић
    “те његове бљувотине тешко можемо оспоравати, јер немају везе са мозгом“!
    А онда: “Нисам приметио, да је неко оспоравао што је НАТО гуслар написао?“

    Ако говоримо о човеку чије се бљувотине могу тешко оспоравати, каквог,
    онда, има смисла одговарати на његов ауторски текст, а не посумњати да су и то само “новинарски стилизоване бљувотине“.
    Уосталом, сами рекосте: “НАТО гуслар је НИКО и НИШТА“, па има ли онда смисла коментарисати његов текст, а он ништа од реченог не поткрепљује каквим писаним документом, тонским или видео записом самих учесника или
    присутних сведока; све је свео на то да се поверује – ЊЕГОВОЈ НАПИСНОЈ РЕЧИ?!

    Драган Славнић

  15. @Драган Славнић
    Као да је у питању недореченост, а да нема спора у суштини.

Оставите коментар