Признање америчког амбасадора Галбрајта: САД одобриле „Олују“

Вероватно сам био прва особа изван хрватске Владе која је сазнала за операцију „Олуја“. Седео сам 20. јула 1995. године на ручку са Гојком Шушком. Рекао ми је да Хрватска не сме да дозволи пад Бихаћа – у то време су енклаву заједнички нападали и крајински Срби и војска босанских Срба – и да Хрватска жели да крене у војну акцију. Какав би по том питању био став САД, питао ме министар обране. Знао сам да је то кључно питање за председника Туђмана. САД су биле су релативно неангажоване током сукоба у време док је Џорџ Буш старији био председник, али су постале знатно активније под председником Клинтоном.

galbrajt

Испреговарали смо Вашингтонски споразум, који је окончао сукобе између Хрвата и Бошњака 1994. године и створио право савезништво између Загреба и Сарајева. И, Упркос ембаргу УН (који смо поштовали), председник Клинтон рекао ми је да поручим Туђману да ми нећемо приговарати ако му друге земље буду слале оружје преко Хрватске за босанску власт. Допремање оружја почело је да мења војне односе снага на терену, које су до тада биле у корист Срба. И, као резултат тога, генерал босанских Срба Ратко Младић желео је што пре да „почисти” енклаве, укључујући Сребреницу и Бихаћ.

СА ТУЂМАНОМ НА БРИОНИМА

Шушак је већ једном поставио питање о томе. Било је то у новембру 1994. године, кад су Срби нападали Бихаћ, а Хрватска је желела да помогне. Шушак и министар иностраних послова Мате Гранић распитивали су се како би САД на то реаговале. Пошто сам се консултовао са Вашингтоном, упозорио сам их да би војна акција могла у том тренутку да значи ширење рата (желео сам да пренесем другачију поруку, али амбасадори морају да слушају и преносе упуте које добијају).

Сад сам био одлучан у томе да се нећемо супротставити. Иако ми је Шушак рекао како је план да Хрватска отвори пролаз према Бихаћу преко Слуња, знао сам да Хрватска планира да врати целу Крајину. У мојим порукама за Вашингтон објаснио сам да ће то довести до одласка већине Срба, али у „хијерархији од лошега на горе” било би горе да Младић заузме Бихаћ. Он је већ поубијао осам хиљада мушкараца и младића у Сребреници. Ако буде клао људе једнаким интензитетом у Бихаћу, можемо очекивати 40 хиљада мртвих и бежање свих осталих. Поред тога, Срби су били ти који су испровоцирали хрватски одговор својим нападом на Бихаћ.

galbrajt03

Сутрадан ме председник Туђман позвао на Брионе, где је угостио турског председника Сулејмана Демирела. Током вечере под звездама за неколицину гостију, двојица државника подругљиво су говорили о лондонској декларацији НАТО, која је усвојена тог дана, а говорила је о заштити Горажда, док Бихаћ није ни поменула, а управо је тај град био под нападом. (Слагао сам се с њима, али им то, наравно, нисам рекао.) Договорено је да ће се Туђман и Изетбеговић састати у Сплиту сутрадан и да ће на састанку бити представници Турске, САД и Немачке.

Самит се заиста и одржао, али сам био једини страни дипломата који је био присутан. Двојица председника и њихово војно изасланство договорили су се о заједничкој акцији, укључујући офанзиву Хрватске војске у Ливањској долини. Док сам гледао предлог заједничке изјаве, сугерисао сам им да додају да је Босна тражила а Хрватска пристала да пружи војну помоћ. Према Повељи УН, државе имају право на индивидуалну и заједничку самоодбрану, па сам мислио да би реферисање на међународно право могло помоћи у добијању међународне подршке за надолазећу офанзиву.

САСТАНАК СА БАБИЋЕМ У БЕОГРАДУ

Крајем јула добио сам упуте које сам желео. Одлетео сам на Брионе како бих рекао Туђману – речником мог властитог демарша – да ценимо спремност Хрватске да пролије крв како би заштитила Бихаћ. Није то било зелено светло, али сасвим сигурно није било ни црвено. То је било оно што је Туђман желио да чује. Упозорио сам га да Хрватска мора да заштити мировне снаге УН у Крајини и цивилно становништво. Нажалост, пропустио је да учини ово друго.

На састанку на Брионима рекао сам Туђману да ме Милан Бабић, „премијер” крајинских Срба, позвао на састанак у Београд. Туђман је рекао да би то могло бити занимљиво и да би требало да идем (касније се предомислио, али моја влада ми је ионако рекла да идем). Кад сам се сусрео са Бабићем у америчкој амбасади 2. августа, био је врло озбиљан. Рекао ми је да разуме зашто ће Хрватска ускоро напасти Крајину, али да не разуме зашто је његова страна кренула на Бихаћ. Рекао сам му да постоји само једна могућност да се избегне рат: крајински Срби морају да се повуку из Бихаћа и да пристану на Туђманове услове реинтеграције у Хрватску. САД, рекао сам му, биће ту да обезбеде поштовање и заштиту права Срба. Али не могу се надати ничем што би било налик аутономији понуђеној раније у плану З-4, који су Срби протеклог јануара безобзирно одбили. Бабић је пристао на моје услове и обећао да ће сутрадан одржати конференцију за новинаре.

galbrajt01

Јавио сам се Туђману следећег дана, 3. августа касно поподне. Обојица смо сумњали да ће Бабић испунити своја обећања. Милан Мартић, бивши полицајац, био је тај који је држао праву власт у Книну, а он је истовремено био и глуп и кукавица. На крају је Мартић радије жртвовао становништво Книна него да прихвати мировни план који их је могао спасити.

Рат увек има нежељене последице и апеловао сам на Туђмана да причека неколико дана како бисмо видели хоће ли Бабић учинити што је рекао. Али у том тренутку операције су се већ толико захуктале да их је било немогуће једноставно отказати. Одмах пошто сам отишао, Туђман је окупио Савет за одбрану и националну безбедност, које је донело коначну одлуку да се крене са операцијом „Олуја“. Били смо уверени да ће Срби узвратити гранатирањем Загреба, као што су учинили у мају.

Два дана касније пробудио ме јак тутањ. Одјурио сам да позовем Стејт департмент, кад ме моја заручница зауставила и рекла – слушај. Падала је киша.

Аутор је био амбасадор САД у Хрватској 1993-1998.

Јутарњи лист

(Нови стандард, 5. 8. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5kM



Categories: Вести над вестима

Оставите коментар