Александар Апостоловски: Тајкуни и ми

Aleksandar-ApostolovskiНикада ми се није допадао постулат либерала да само огољени егоизам појединца, или, што би се рекло, људска поквареност у слободној економији, води повећању благостања заједнице.

Како то да себичност и поквареност воде ка благостању, питао сам се млад и зелен. Сада се испоставља да нисам био ни млад, ни зелен. Био сам глуп!

Приликом наглог преласка у капитализам, беше то почетак деведесетих година, мој драги познаник из војске позвао ме је да шверцујемо гориво из Румуније и да га потом испоручујемо моћним продавцима на велико у Београду који су баратали хеклерима уместо пиштољима за точење бензина. Његов пословни ентузијазам, амбиција и посвећеност, подсетили су ме на доктрину слободног тржишта.

Причао ми је о шверцу, о санкцијама, о Служби, али сам га одбио.

– Кретену, то се зове капитализам – поздравио ме предратни друг. Изљубисмо се. Сада се прича да је тајкун, да наставља да ствара екстра вишак вредности, заснован на експлоатацији својих радника. Имају 200 евра месечно, али, барабама незахвалним, није довољно. Желе гигантских 220.

Наравно да такви победници транзиције не преговарају са њима. Уместо медијатора, запрете им батинашима. Свакако да не воде социјални дијалог са својим шљакерима.

И – уважени су чланови пословне заједнице. Мој познаник још ме зафркава, кад се понекад сретнемо, због прилике коју сам пропустио. Уместо да се придружим том пословном визионару у смутљивој првобитној акумулацији капитала, остадох новинарска гоља. Њему први милион, а мени, мање, више – минус.

Зашто сам испричао причу о брзом богаћењу тајкуна блиског сваким властима и спремног да сваку од тих власти изда, чим се она промени? И који, за сваки случај, има резервно пребивалиште. Махом су то острва. Од магловитог, британског, до сунчаног – кипарског.

Зато што је у тој чињеници, заправо, садржана сва истина о повезаности тајкуна и владајућих политичких елита. Они су удови истог бића које истински влада Србијом. Јер, да је другачије, богати свет би имао свест о томе да део друштвеног богатства подели са грађанима. Такав историјски друштвени консензус могли бисмо назвати како нам је драго: глупошћу, филантропијом или, можда, реалношћу на терену.

Али, до тога неће никада доћи, јер су улоге већ подељене. Или, још исправније: да су политичари то желели, или да се заиста питају, то би већ било учињено. Овако, три до пет одсто становника држи целокупно друштвено богатство у својим рукама. Некадашња средња класа, за бедну надокнаду, оптерећена кредитима, служи тајкунском капиталу – било да је реч о правосуђу, апаратима силе или медијима који грађанима треба да објасне како живимо у транзиционој бајци. То јест, да ћемо живети несрећно, до краја живота.

То нисам разумео – када сам имао шансу. Сада то разумем. Али немам шансу.

(Политика, 29. 7. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5il



Categories: Преносимо

1 reply

  1. Аутор се баш прави луд. Својевремено није имао три чисте, па сада очигледно тешко пати. А заборавља, да је ипак дочекао да ради за тајкуне. И још нам сервира:“То нисам разумео – када сам имао шансу. Сада то разумем. Али немам шансу.“. А шчепао шансу и својски користи!

Оставите коментар