Када у Београду и по свету предајем студентима, војницима и политичарима о свом искуству у УН на Балкану, готово увек чујем једно те исто питање: „Ко је био одговоран за оно што се догодило у Сребреници?” Мој одговор је увек исти: „Војска босанских Срба и цивилна власт. Тачка.”
Неретко осетим да су људи који ме слушају разочарани. Желе да окривим Холанђане, УН, Французе, Британце. Укратко – било кога ког могу да идентификују и нагрде. Наравно, током последњих 20 година многи су изабрали да криве Србе као народ и тако наглавачке окренули основу међународне правде. Цела сврха Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију била је потрага за појединцима којима је требало да се суди, уместо нацијама или народима.
То ме заобилазним путем води ка Холанђанима. Чудно је како је један протестантски народ оптерећен кривицом. Кривицом због колонијалне прошлости, немачке окупације, судбине холандских Јевреја, Сребренице и, нема сумње, ускоро и због савршено оправданих активности холандских борбених хеликоптера у Малију. Не смета ми то што Холанђани криве сами себе, иако то доприноси досади која тако често одликује политички дискурс у Холандији, али ми смета холандски посланик који је, како га је цитирао Б92, рекао да су УН одбиле холандски позив за помоћ из ваздуха у Сребреници. Поделићу са читаоцима мејлове које сам недавно разменио са пријатељем који је вероватно најбоље информисани објективни стручњак за догађаје повезане са масакром у Сребреници и који је био са мном у Унпрофору у то време. Питао сам га: „Сећам се да су Холанђани нама (Уједињеним нацијама) казали да не можемо да користимо помоћ из ваздуха у околини Сребренице. Одлично се сећам позива холандског министра одбране који је то забранио. Да ли умишљам?”
Одговорио ми је: „Џулијане, добро се сећаш, као и увек. Министар Ворхуве је тог 11. јула заиста звао са том поруком. Оно што тада нисмо знали, али што је изашло на видело после недавног отварања америчких поверљивих докумената, јесте да су готово шест недеља пре тога амерички званичници одлучили да ’паузирају’ коришћење ваздушних снага које су помагале операцијама УН. Сада, такође, знамо да су УН у јуну имале обавештајни извештај који је цитирао извор из српских безбедносних служби да босански Срби планирају да нападну Сребреницу ’за отприлике три недеље’. Такође знамо да ова информација није подељена са онима којих се тицала.”
Ово је прича са веома малим бројем јунака.
Аутор је британски каријерни дипломата и бивши помоћних генералног секретара УН. Текст је писан специјално за “Политику”
Наслов: Стање ствари
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5bT
Categories: Преносимо
Врло конфузан текст, у најмању руку. Употреба ваздухопловних снага да се спречи ”оно што се десило у Сребреници” јесте контроверзно питање али за НАТО званичнике у које се убраја и аутор овог текста – за нас су те интервенције још један вид агресије и онемогућавање српских снага да спроведу српске политичке интересе на терену. Ако је неко и раних деведесетих веровао да су те снаге послате да чувају мир или да га наметну (а веровали су и неки званичници Срба у БиХ) та уверења су развејана последњих двадесетак година.
Ваздухопловна интервенција је могла да обесхрабри Србе да уопште изводе операцију ове врсте али када је операција кренула својим током и посебно када се муслиманска одбрана распала по мом мишљењу нема никаквог смисла говорити о спречавању масакра уз помоћ ваздушних удара. Удара на шта? На малобројне српске снаге по шумским беспућима између Сребренице и Тузле или на одреде сумњивог порекла и места у командној хијерархији који су масакре извели?
Оно што су УН могле и требале да ураде је да онемогуће дивљање Орићевих снага из Сребренице. Тако би спречили одмазду која је уследила јер повода за одмазду не би ни било. Пример Жепе је ту врло илустративан – подручје које је заузето убрзо после Сребренице практично уз минималне жртве, без било каквих злочина и чак уз врло обазриво поступање према цивилном становништву.
И на крају да се вратим на почетак ауторовог текста. Пише да је руководство босанских Срба, и цивилно и војно, одговорно за дешавања у Сребреници. Али за шта тачно? Докази су врло сумњиви – и поред свакојаког натезања нема ничега опипљивог што би утврдило да је било ко међу српским руководством имао намеру да истреби Муслимане/Бошњаке у Сребреници, нити има јасних доказа да је било ко из руководства наредио смакнућа ратних заробљеника (и ту не мислим на неопрезне али и неоптерећујуће изјаве типа ”време је за освету” и томе слично – десетерачке метафоре изречене после победоносног похода на злочиначку непријатељску формацију немају никакву правну тежину). Оно за шта би Младић као командант ВРС евентуално могао да буде одговоран је то што овакав развој догађаја није предупредио и онемогућио смакнућа ратних заробљеника. Упитно је да ли је за тако нешто имао довољно ефективних снага на терену.
Reblogged this on Serbia World News. rs.