Огњена Лазић: Ко је био Раскољников – Наполеон или вашка?

zlocin-i-kaznaРодион Романович Раскољников је главни јунак романа Фјодора М. Достојевског Злочин и казна, бивши студент и убица зеленашице Аљоне Ивановне. „Био је тако јадно одевен да би се неко други, чак и навикнут на сиротињу, стидео по дану изаћи у таквим ритама на улицу. Али у души младићевој већ се накупило толико злобног презрења, да се и поред све, понекад скоро и дечачке осетљивости, понајмање стидео својих рита на улици. (…) Био је веома сиромашан и некако надмено горд и неразговорљив, као да је нешто тајио само за себе. Његовим друговима се чинило да гледа на све њих као на децу, с висине, као да их је све претекао у развоју – и знањем и убеђењима; и да њихова убеђења и интересе гледа као на нешто ниже.”

Разумихин о Раскољникову

У том периоду зближио се до извесне мере са Разумихином. На молбу Родионове мајке и сестре, Разумихин даје најобјективнији портрет Раскољникова: „Ја Родиона познајем годину и по дана: туробан, мргодан, охол и поносан; у последње време, а можда и много раније претерано осетљив и хипохондар. Великодушан је и добар. Осећања своја не воли да показује, и пре ће сурово поступити него што ће речима открити своје срце. Уосталом, понекад уопште није хипохондар, већ просто хладан и безосећајан до нечовечности, стварно, баш као да се у њему смењују два противречна карактера.”

Зашто Раскољников убија старицу?

У својим унутрашњим превирањима, Родион има жарку жељу да убиством зеленашице измени свој живот и да спаси сестру Дуњу коју купује, то јест, проси нитков и накупац Лужин. Међутим, у Раскољниковој идеји, осим те практичне стране, за месец дана боловања и размишљања коначно сазрева и филозофска компонента убиства. Као што ће се касније испоставити, Раскољников је једном написао чланак под насловом О злочину, који се два месеца пре убиства Аљоне Ивановне појавио у новинама Периодична реч, а у којем уводи идеју да се читаво човечанство дели на две категорије: на обичне људе, „ништавна створења” и необичне људе, „Наполеоне”. По Раскољникову, један такав „Наполеон” има право на злочин и може себи да допусти да пролије крв ради великог циља. Родион и поставља себи то питање: „Јесам ли ништавно створење или имам право?” Он се на убиство одлучује, између осталог, да би себи одговорио на то питање.

Реч, две о казни

Сва Раскољникова размишљања и претпоставке пре извршења злочина, по убиству старице падају у воду. А неочекивано убиство кротке Лизавете додтано отежава његов положај и раздире га савест. Дакле, казна ступа на сцену у тренутку када убија старицу. Он више нема мира, а живот му се претвара у кошмар – од „Наполеона” постаје „вашка”.

Тешко је, а и излишно, укратко препричавати како долази до Раскољниковог признања злочина. То је чар којој се књигољупци са великим задовољством препуштају изучавајући ово ремек дело. У сваком случају, главни узрок његове предаје јесте болно сазнање или отрежњење, када каже: „Зар сам ја старицу убио? Себе сам убио, а не старицу! У истом тренутку сам себе убио, заувек!”

Мисао о самоубиству

Још док се премишљао да ли да призна злочин или не, морила га је мисао да себи одузме живот. По одласку на робију жали што није сам себе казнио. Међутим, оног момента када коначно одустаје од самоубиства, доживљава велики преображај, који је описан на следећи начин: „Ово осећање је могло да личи на осећање оног који је осуђен на смртну казну и кога једном неочекивано обавештавају о помиловању.”

Само љубав исцељује

Још док је гордост господарила његовим бићем, Родион наговештава свој преображај изненађењем које доживљава на робији: „Посматрао је своје другове робијаше, и чудио се како су сви волели живот, како су га високо ценили! Учинило му се заиста како се живот у затвору воли и цени још више него на слободи. Какве страшне патње и мучења су поднели неки од њих… Је ли могуће да толико може значити један сунчев зрак, стара непроходна шума…”

Осим тога, добро је позната чињеница да Раскољникова спасава дубока, хришћанска и несебична љубав Соње Мармеладове, која га прати на робију. Она и Јеванђеље које му је поклонила подстичу несрећног студента на преображај и буде у њему несавладиву жељу за животом. Раскољников зна да „неће јефтино задобити нови живот”, да ће за њега морати да плати „великим будућим подвигом”. Никада нећемо сазнати који је то велики подвиг направио у будућности, онај који је васкрснуо за нови живот, јер та „нова прича” о његовој даљој судбини, као што је аутор у алузијама на крају романа наговештава, није уследила.

Закључак или како препознати Раскољникова у себи?

„Излаза и помоћи из ћорсокака неурозе, наравно, увек има, као и из сваке друге болести, физичке или психичке. Најважнији и пресудни корак мора ипак да учини сам неуротичар, што је често заиста теже него одлука да се подвргне некој тешкој, са неизвесним исходом предложеној операцији. У чему се састоји тај одлучујући „скок у егзистенцију“ из јаловости и ништавила неурозе? У беспоштедном препознавању себе лажног, себе измишљеног и умишљеног, себе сујетног, гордог и славољубивог, себе „цара природе“ (који уништава природу), себе у вечитој болесној дилеми „јесам ли ваш или Наполеон“ (Раскољников у нама), себе садистичког и себе мазохистичког (једно не иде без другог). Да ли још нешто остане на дну личности када све ове неуротичне сподобе препознамо у себи и не само препознамо, јер интелектуални увид није довољан и оштроумност је често оружје неуротичне одбране, као и скепса – него их стресемо са себе? Тек после метаморфозе Нарциса, која је незамислива без патње, појаве се најдрагоценији бисери личности: способност и снага да се воли и неко други, спонтана потреба да се другима буде од помоћи, да се са другима подели бол и радост, без лажног сажаљења и без зависти, да се из Ја каже другоме Ти. Ово је изгледа могуће постићи само када биће људско стигне до индивидуе свесне свога идентитета и која једнога дана постаје уморна због пуноће испуњеног живљења, а не због празнине непрепознате неурозе”, истиче професор Јеротић.

(Духовна терапија, 13. 7. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5b0



Categories: Преносимо

Оставите коментар