Сноводиља
Сакриј се у моме ваздушастом бићу,
тело склупчај клупком око мојих вена.
Кад зловоље стисну и сиктећи сплићу,
тиховање тражи подно мојих зена.
Два живота имаш, први је ту где си,
а други у мени тајанствено живиш.
Сноводиљо красна, светлодашна јеси,
вани као и ја, измаглицом сивиш.
Вавијеков буди гошћа мојој крви,
усамљене душе болећивост мрви!
Живот често буде само што се снива,
зато не задоцни, већ у мени усни,
око срца својим благим дашком згусни,
и ослушни како љубав шушти, слива!
Чежња
Бескрајима лутам, не бих ли те срео,
озарену светлом и мирисним дашком,
и ткам те од жеља, вајам златним прашком,
у себе сам твоје немире упрео.
Разоткривам жеље које желиш скрити,
да поделиш с неким можда хоћеш чежњу.
Дај, на длан ми разли ту душицу нежну,
у трену ће ватра страсно нас облити.
Ипак, само ћути, паучина хвата
све чега се ових дана само такнем.
И како од себе таквог да умакнем,
када ми се живот к`о једро ломата?
Забораву са мном хајде се придружи,
о, чежњо, бар лицем још нам дуго кружи!
Саша Мићковић је српски песник (рођен у граду Шпитал, Аустрија, 1980). Детињство проводи у Рачи Крагујевачкој а маја 2014. одлази у Париз. На његовом сајту стоји да „Саша примењује различите сонетне технике, захтевне краљевске форме. Његова поезија је сплет духовних, филозофских и емотивних нити, које су уплетене у венац од преко 400 сонета! За Сашу је сонет метрички уређена, стилски избрушена песма, коју прати лепршавост музике, савршен склад речи и хармоничност. Сонет је песнички дворац у коме се многе чароликости крију мамећи лепотом изражаја. Тако настаје и збирка љубавних сонета ‘Распечаћена писма жени‘, за коју песнику инспиративну ноту удахњује жена по имену…“
Објавио је четири збирке поезије:
– Јастреб у олуји, ауторско издање (2011)
– Божанска Србија, издавач Беокњига, Београд (2012)
– Рачански песнички свитак, коаутор, издавач Народна библиотека Радоје Домановић, Рача (2013)
– Духовна зарења, издавач Граматик, Београд (2014)
Песме за Стање ствари изабрала: Милана Бабић
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5aT
Categories: Аз и буки
СОНЕТИ СУ ЗА СВАКУ ПОХВАЛУ, ЈЕДИНО
„К‘О“ ТРЕБА ПИСАТИ (БЕЗ АПОСТРОФА): „КО“ (У ПЕСНИЧКОЈ СЛОБОДИ)
Сонети за сваку похвалу. Ни Шекспир није одолео писању сонета.
У сонету „Чежња“ једино (песничка слобода у ситном одступању од нормативног језика у 12. по реду стиху који гласи: „када ми се живот к`о једро ломата?“) реч „к`о“ (уместо „као“) треба да се напише без апострофа иза к. Јер није реч о избацивању слова а, него о гласовној појави која се зове контракција (на нашем сажимање два вокала (ао) у једно дуго о. Дакле, пише се „ко“, а не „к`о“.
Све друго са великим задовољством сам прочитао.
Лепо је објавити понекад песму која може да нас орасположи, да нам умањи „оптерећеност“ тешким темама прошлости и данашњице