Драгољуб Збиљић: Пирова „победа ћирилице“ у центру Београда

Уместо, готово окончане, постепене замене српске ћирилице хрватском латиницом и у Србији, најављује се постепена колонизација енглеског језика и писма

kcbg

Уз велику личну подршку моје маленкости најављеној једној „Победи ћирилице у центру Београда„ (што су објавила углавном интернетска средства обавештавања ових дана) и подршку макар и појединачном, постепеном враћању српске ћирилице у живот међу Србима, корисно је да цитирам речи умног француског истраживача: „Međutim, postoji nešto što koči odupiranje glotofagiji: lokalna, pre svega objektivna višejezičnost, ali i ona višejezičnost koju podstiče sam ugnjetač“ (превод с француског на српски латиничким писмом: Luj Žan Kalve, „Lingvistika i kolonijalizam – mala rasprava o glotofagiji“, BIGZ, Beograd, 1981, str. 102).

Овај француски истраживач је још 1974. године објавио своју значајну књигу у којој је обрадио питање колонизације бројчано малих и немоћних народа да се одупиру увођењу у своје земље озваничења у службеној и свакодневној употреби неког страног језика и писма.

У овом жалосном случају приморани смо да се искрено и много радујемо и да зовемо „Победом ћирилице у центру Београда“ чињеницу да ће један назив на једној државној (градској) институцији бити исписан писмом које су Устав из 2006. и српска културолошка традиција од десетак векова одредили за писање језика Срба. Радујемо се том чину док у близини, у централној београдској улици (Кнез Михаиловој), како је ових дана писано, има два исписа ћирилицом, а све остало је на хрватској латиници.

Док ћирилици није био враћен апсолутни суверенитет у писању језика Срба Уставом Србије из 2006. у тој улици је било много више ћирилице. То значи да наше градске и друге власти у Београду већ предуго (од 1954) не хају ни за српски језик ни, поготово, за српско писмо. Ту нехајност и неуставну анархију, бар што се српског писма тиче, никако да превазиђу и да раде посао (уставност је изузетно важна за сваку државу и народ) за који су од народа плаћени. Уз велико лично радовање због ове најављене „Победе ћирилице у центру Београда“ (у Новом Саду смо били бржи, па смо раније добили тај један ћирилички испис на Културном центу Новог Сада), али се тиме није могао повећати постотак ћирилице у Новом Саду.

kcnsfajgelj

То је и у Новом Саду и у Београду једна, готово да се може рећи у овако трагичној ситуацији за српско писмо, „залутала ћириличка ласта“ која, ипак, нажалост не може да значи пролеће за ћирилицу. За ћирилицу у Србији још увелико влада дубока и јака „зима“ и владаће све док се не изборимо за системско решење питања српског писма у складу с Уставом и светском праксом у нормативном решењу питања српског језика у једноазбучју, какво влада у пракси свих језика и народа Европе и света.

Дакле, лепо је да се радујемо једној „Победи ћирилице у центру Београда“, али дугорочно још нема никакве сигурности ни за српски језик ни за српско писмо.

Директорка Културног центра Београда некако је пристала да се убеди да, уместо хрватског писма, испише Центар ћирилицом. Али шта је урадила? Увешће, каже, поред исписа Центра ћирилицом, и испис на енглеском језику и писму. Како јој није пало на памет да су руска држава и руски народ неупоредиво више и ових дана учинили за српски народ стопиравши, за Србе намењен, појам „геноцидног народа“ (као да су Срби икада, као други, масовно убијали туђе народе у њиховим државама!), па да, ако већ хоће двојезичност и двописменост у Србији, уведе тај планирани други испис на РУСКОМ ЈЕЗИКУ И РУСКОМ ПИСМУ. Не, то јој ни у сну није пало на памет! Пало јој је на памет, наравно, да уведе други испис на енглеском језику и енглеском писму. На језику и писму које се све више уводи као колонизаторски језик и писмо по свету, како је то тачно описао споменути Луј Жан Калве.

Враћено српско писмо у овом најављеном испису Културног центра Београда, ето, добиће као пратиоце, енглески језик и енглеско писмо. Објашњење је: „сарађује Центар с другим центрима у свету“. Сарађује, ваљда, и с Русима, па зашто нису онда ту и руски језик и руско писмо. Мало су нам ближи, познатији и прихватљивији јер нас не колонизују.

Враћање српског писма на овакав начин у Београду, много нас подсећа и на ове речи споменутог Луја Жана Калвеа: „… u tom slučaju postoji više jezika, dok je situacija vrlo slična prvom (kolonijalizam u nastajanju) ili drugom (kolonijalizam na vrhuncu moći) stadijumu goreopisanom. U slučaju uspešno sprovedenog kolonijalizma, do kraja dovedene glotofagije, vladajući jezik je ,progutao‘ potčinjeni jezik dajući iznova jednojezičnu situaciju, gde je jednojezičnost, istorijski gledano, proizvod rata među jezicima“ (исти малопре наведени извор, 107. страна).

Овде је рата било и језичког и општег. Онај који је успоставио своје „снаге“, свакако, нема ништа против тога да се, макар и уместо хрватске латинице, сада постепено уводи и енглески језик и енглеско писмо. Нема он ништа против. Дапаче, што кажу браћа Хрвати.

Према томе, радујмо се сада, уместо хрватском писму, „постепеној“ колонизацији енглеског језика и писма. Радујмо се, али макар са задршком!


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5aP



Categories: Аз и буки

17 replies

  1. Дубоко се не слажем са Вашом дефиницијом „Пирова победа“ – јер, шта то каже? Зна се шта тај израз означава: победу, која је у суштини пораз. Легенда каже да је краљ Пирус када су му честитали другу такву „победу“ против Римљана, у којој је изгубио главнину војске, казао: „Још једна таква победа – и ја пропадох“! Да ли сте то и Ви хтели да кажете??? Ако сте већ толико скептични (да баш не каем имате толику пизму на њих), и не можете преко усана да превалите честитку колегама из „Ћирилице“ – Београд на том успеху, бар да сте казали да прва ласта не чини пролеће, па `ајде-де. Иначе оно о руском језику као другом – за стране туристе, итд.:, ја могу само кратко да Вам кажем: тандараброћ!

  2. СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦА СЕ НЕ СПАСАВАЈУ БЕЗ ЊИХОВЕ ПОТПУНЕ СУВЕРЕНОСТИ У СРБИЈИ; ЗА ЊИХ НЕ СМЕ ДА БУДЕ АЛТЕРНАТИВЕ

    1. Радујем се тој „победи ћирилице“ у центру Београда. Ми смо то у Новом Саду пре успели да вратимо један ћирилички испис, али је и даље море других исписа на хрватској латиници.
    Хтео сам само да кажем да сигурно нећемо успети да вратимо пуни живот ћирилици појединачним враћањем једног по једног исписа на ћирилицу. Српска ћирилица се у поновни пуни живот у Србији и другде може вратити само нормативним поступком у српском правопису у коме мора решење питања писма за Србе да стоји: Српски језик се пише српском ћирилицом. Уз то, ваља знати да је српска ћирилица пред изумирањем и да се она може вратити само на онај начин како је враћена у Србију после ослобођења Србије од окупатора, када је донета наредба да се сви исписи у Србији имају вратити на српско писмо у року од месец дана. Дакле, не један по један испис, него све исписе по наредби вратити као што је било пре окупације. То јест, пре донете прокламације о планираној „постепеној замене српске ћирилице хрватском латиницом“.
    2. Борба за ћирилицу имаће резултата пре потпуног истискивања ћирилице из српског језика само да се вратимо једином познатом у свету решењу питања писма и за српски језик у једноазбучју. Ако то не подразумева борба за ћирилицу, та ће наша борба за њу бити јалова и сводиће се на наше ћириличке Пирове победе. Ако борба за ћирилицу у Србији не значи борбу за српско поновно једноазбучје у језику Срба, боље је на време бацити копље у трње. Јер, никоме у свету није успело очување свога писма у двоазбучју.
    3. О постепеној колонизацији енглеског или ма ког страног језика и писма у Србији, не бих настављао, јер сам био јасан за оне који су проучили питање наметања туђег језика и писма. За мене руски језик и руско писмо, као и било који други страни језик и писмо, није „тандараброћ“. Увођење страног језика и писма паралелно уз исписе на свом језику и писму — како је планирано за испис Културног центра Београда на ћирилици и на енглеском језику и писму — није за радовање у вези са српским језиком и писмом у Београду и Србији. Ако макар у Србији не буде суверен српски језик и српско писмо без алтернативних исписа на страном језику и писму, не знам онда где то може бити суверен језик Срба и писмо Срба.

  3. Водити полемику са Вама је исто као и са неком изгребаном грамофонском плочом – јер стално прескачете натраг на исте мелодије и врло ретко и само летимично се дотакнете критичких тема:
    1. Где је Ваш одговор на потпуно погрешно употребљен термин “Пирова победа“? Или – верујете ли стварно да је успех друштва “Ћирилица- Београд“ (нисам члан) чије чак ни име нисте у стању да поменете, у суштини један пораз (јер – Пирова победа је у суштини пораз)?
    2. Из онога што кажете следи да то ипак сматрате поразом зато што се планира да назив Културног центра Београда буде испод ћириличног назив исписан и на енглеском језику, и то је по Вама пораз, јер српски језик мора бити суверен, а ако већ мора бити и на страном језику, то мора бити на руском?
    Кажете: „За мене руски језик и руско писмо, као и било који други страни језик и писмо, није `тандараброћ`“. Ја сам казао “тандараброћ“ не за руски језик као такав, него за Ваш предлог да он буде употребљен уместо енглеског. Зашто? Па, једноставно зато што ако је логика избора употребе неког страног језика као додатка за јавне натписе (имена, путоказе, објашњења) заснована на томе који је језик савремени „lingua franca“ у светским комуникацијама – а то је без икакве сумње енглески.
    Иначе, слажем се с оним што понављате: да основни проблем лежи у савременом Правопису Матице Српске и да треба улагати максималне напоре и притиске да се из њега избаци латиница. То, међутим, не треба ни мало да смета и оваквим иницијативама као што је била ова успешна “Ћирилице – Београд“.
    А, треба да будете свесни да без уједињавања напора свих постојећих удружења за одбрану ћирилице онај главни први циљ: промену Правописа није могуће постићи. Плашим се – да док на челу разних таквих удружења остају старе управе (са свим оним својим старим међусобним љубоморама и омразама) од њихове успешне сарадње неће – на радост латиничара – ништа бити. Благо латиничарима са таквима какви сте сви ђутуре…

  4. У ОЖИВЉАВАЊУ ЋИРИЛИЦЕ СРПСКЕ ЈЕЗИЧКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ СУ БЛОКИРАЛЕ ДРЖАВНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ ДА ПРИМЕНЕ УСТАВНУ ОДРЕДБУ О ПИСМУ (ко то не разуме, слабо разуме зашто нема ћирилице)

    „Где је Ваш одговор на потпуно погрешно употребљен термин “Пирова победа“? Или – верујете ли стварно да је успех друштва “Ћирилица- Београд“ (нисам члан) чије чак ни име нисте у стању да поменете, у суштини један пораз (јер – Пирова победа је у суштини пораз“ (Јован Анастасијевић)?

    Била грамофонска плоча или нека друга плоча:
    1. За договорно, плански и по налогу власти после 1954. године истиснуто српско писмо у око 90 одсто случајева употребе српског језика не вреди се борити преко враћања појединачних исписа.
    2. Ако уместо српског писма у испису KULTURNI CENTAR BEOGRADA вратите ћириличко писмо, а онда додате нови паралелни испис на страном језику и новом латиничком писму, објаснио сам довољно зашто је то Пирова победа ћирилице и колонизација страног језика и писма у Србију. Ако Ви то што р4екох не разумете, Вама не може помоћи ни да Вам одговор заиста снимим на грамофонску плочу па да га слушате више пута. Ви тај одговор не разумете, па га зато и не видите.
    3. Приговарате удружењима што су оваква или онаква, а сами кажете да нисте члан ниједног ћириличког удружења. А зашто нисте, јер бисте могли више помоћи неком удружењу него као „слободан стрелац“. Индивидуализам у борби за враћање српске ћирилице, како видимо, не даје резултате. Боље је заједно. Јер, јесте да удружења нису још успела да остваре свој главни циљ, али су удружења ипак успела да ту тему држе деценијама отвореном и тиме су постигла да ћирилица не нестане, за сада, из ових десетак преосталих процената. Удружење „Ћирилица“ (мислим на ово изворно, новосадско из 2001) успело је великом активношћу да поправи уставну одредбу о српском језику и писму у Уставу Србије из 1990. и да се та одредба у Члану 10. Устава Србије донесе сто посто у корист српске азбуке.
    4. Сасвим је друга ствар што су ту уставну одредбу блокирали баш они који је требало први да све учине за спас српског писма (лингвисти у српским језичким плаћеним институцијама) тиме што су (буквално противуставно) задржали и правопису и друго писмо, туђе писмо — „латиничко писмо из времена српскохрватског језичког заједништва“ (Правопис Матице српске 2010, стр. 17). Тако је „блокирана“ и држава да примени уставну одредбу. Држави (институцијама државе, наравно) задатак је да примени Устав, али јој је та примена релативизована правописним прописом. Правопис је веома важан у одбрани ћирилице. Правопис је, у ствари, најважнији. Јер, правопис је основни „устав“ за језик и писмо. Државне и9нституције и језичке институције су у раскораку и стање се зато не решава.
    5. У оживљавању ћирилице српске језичке институције су блокирале државне институције да примене уставну одредбу о писму (ко то не разуме, мало разуме зашто нема ћирилице у Србији и широм српског језичког подручја). Зло антићириличко семе задржало се код српских лингвиста и у институцијама у којима они раде. Они не дају да се врати српска азбука Србима.

    То може колико хоће да личи г. Анастасијевићу на „грамофонску плочу“, али то је истина која се мора понављати свуда и увек када се говори о томе зашто удружења не могу да врате српску азбуку у пуни живот. То враћање у коначном зависи само од државе и лингвиста. Могу удружења да имају идеалне управе и идеално чланство и „слободне стрелце“ у одбрани ћирилице, али без државних институција и институција лингвистике не може бити ћирилице у Србији и међу Србима.

  5. „“Јован Анастасијевић.

    Љубомора је чудо драги Јоване.
    Ми Срби заслужујемо то што нам се дешава јер нама нико не ваља од првог комшије до пингвина. Када би се бар мало позабавили самим собом, пријатељством, братством, ово нам се не би дешавало.

    Поздрав.

    http://cirilica-beograd.rs/

  6. Јован Анастасијевић,
    Сто се тиче Руског језика и Вашег тандараброћ, највише сте рекли о себи самом. Ја, који годинама предајем на Енглеском језику, сматрам да испод ћириличног натписа Културни Центар Београд, исти буде написан на Енглеском и Руском језику. Ако гледате Руске ТВ програме на Руском језику, ви ћете лако закључити да ми Срби припадамо готово истој цивилизацији. Дакле, много смо ментално и духовно ближи тој цивилизацији него англо саксонској и германској. Огромни је парадокс да је Руски језик за време владавине Јосипа Броза имао много бољи статус и третман него данас у Србији и Републици Српској. То ће се сигурно морати мењати у скорој будућности, без обзира на евентуалне отпоре таквих као што сте Ви. А сада у вези изгребане грамофонске плоче. Прочитао сам само три књиге аутора Драгољуба Збиљића, које се односе на ћирилицу. После тога човек не може а да високо не цени таквог дугогодишњег прегаоца на одбрани ћирилице од постепеног нестанка. Уколоко сте и Ви писали и објавили нешто на исту тему, радо ћу то прочитати. Слажем се са Вама да се напори свих Удружења и појединаца на овако важном националном фронту требају обедињавати и усаглашавати. Свака сујета и љубомора ће умањивати укупни учинак наше акције.

  7. Љубомора и сујета су најстарији „занати“. Млађи су „занати“ неуставност и незаконитост. Ово друго подстиче и „љубомору“.
    Српски лингвисти у институцијама су, свакако, љубомори и сујетни и због тога што се „Ћирилица“ сетила пре плаћених институција да је спас српске ћирилице само у једноазбучју српскога језика. И што се „Ћирилица“ пре њих „сетила“ зашто нико, осим српских лингвиста, не решава у Европи и свету питање свога писма у својим језицима на двоструки начин писања. И што се „Ћирилица“ пре српских лингвиста сетила зашто је опасно делити свој народ и по начину писања свога језика.

  8. @Mirko:Оно „тандараброћ“ нисам схватио да се односи на руски језик као такав, него као подругљив коментар на предлог да руски језик буде једини страни језик (други језик) после српских натписа, у циљу објашњавања страним посетиоцима о чему се на тим натписима ради. Руски језик, али онај класични – који се у образованим круговима употребљавао пре Грађанског рата, а не овај садашњи (пост)совјетски који се користи на садашњим ТВ програмима и савременим филмовима, ми је био први језик којим сам проговорио (српски сам тек касније, пошавши у основну школу научио). Дакле – знам о чему говорим. На Ваш аргумент у прилог руског као другог језика испод српског и енглеског: „…ви ћете лако закључити да ми Срби припадамо готово истој цивилизацији. Дакле, много смо ментално и духовно ближи тој цивилизацији него англо саксонској и германској…“ могу само да поновим онај мој претходни коментар . Какве везе са циљем: објашњавањем страном посетиоцу о чему се на неком српском натпису ради, има духовна и цивилизацијска блискост српског са руским??? Тај странац – који у највећем броју случајева говори, или бар натуца енглески, а појма нема о српском и руском и њиховој духовној блискости, или удаљености, не може да има никакве користи од додавања неког другог језика (руског) – јер ако се додаје и други, зашто онда не и трећи језик … па да лицитирање почне? Ту се ради о избору ЈЕДНОГ најраширенијег светског језика: а то је – допадало се то вама, и Вашим истомишљеницима, или не – бар за сада: ЕНГЛЕСКИ.

  9. У вези натписа испод ћириличног, мишљења сам да не можемо олако (на основу искуства или убеђености ) одлучујемо на ком би језику требао бити написан. Потребно би било урадити једну анализу (или узети податке који, сигуран сам, постоје) о структури посетиоца, о тенденцијама и сл. Ако ће већина туриста да буде из Русије, онда зашто да не буде (и) на руском. То што је енглески светски језик број један, не значи да мора и да остане тако (енглески се проширио и спонтаним, али и управљаним процесима, па не мари да управљање процесима, бар на нашем терену узмемо у своје руке, колико год се може,а увек се може више и боље). Дакле узимамо у обзир много ствари и економски интерес, али и политички, културни итд. Мени се чини да је добро решење да натпис буде искључиво на српском, а да са стране постоји табла или нешто слично где би на неколико језика биле написане верзије на страним језицима. Тиме се одаје поштовање и Французима и Кинезима и наравно Енглезима итд, – један културни центар мора да осим и првенствено своје, поштује и туђе, поједничне културе, а не само неку квазиглобалну.

  10. „…На неколико језика биле написане верзије на страним језицима…“ је написано у журби, али сте ме, верујем, разумели.

  11. БИЛА ЈЕ НАЛОЖЕНА „ПОСТЕПЕНА ЗАМЕНА СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ ХРВАТСКОМ ЛАТИНИЦОМ“.
    ПРЕКО ПЛАНИРАНОГ ИСПИСА НА ЕНГЛЕСКОМ ЈЕЗИКУ И ПИСМУ НА КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ БЕОГРАДА МИРИШЕ НА ПОСТЕПЕНО УВОЂЕЊЕ ЕНГЛЕСКОГ ЈЕЗИКА И ПИСМА У СЛУЖБЕНУ УПОТРЕБУ У СРБИЈИ

    Волим да поновим ово. Ако српски језик и ћирилица неће бити сто пото суверени у Србији, где ће онда бити суверени. Многи, чини ми се нису разумели цитате које сам овде наводио из „Лингвистике и колонијализма Луја Жана Калвеа. Он је говорио о томе како страни језик и писмо полако преузимају улогу „домаћег језика и писма“. А неки овде говоре о томе да ли је боље да буде енглески или руски као други језик на исписима у Београду. Наравно, и нама би годило да нам неко у свету, у другим земљама испише називе на српском језику и писму. Али то неће нико учинити. Луј Жан Калве је детаљно у својој студији објаснио како и зашто се у неку државу у јавне исписе убацује страни језик и писмо.

    Мислим да ме појединци нису схватили шта сам хтео рећи у овом тексту поводом којег овде расправљамо. Као да многи не знамо или не разумемо Била је наложена „постепена замена српске ћирилице хрватском латиницом“ а сада је преко најављеног планираног исписа на енглеском језику и писму на Културном центру Београда најављено „постепено увођење енглеског језика и писма у службену употребу у Србији“, како се то догађало и догађа у неким земљама колонијама и банана-државама у свету.

  12. Иоанн Дубињин,
    Ваш коментар сматрам конструктивним, иако се само делимично слажем са Вама. Русија је држава са преко стотину народа и различитих етничких заједница. Не знам коме делу тог великог корпуса Руског Света Ви припадате, да бих боље разумео Вас приступ овој теми. Ви нисте добар узорак типичног Србина, што се тиче наше менталне и духовне перцепције Русије. Остајем при ставу да Руски језик на јавним натписима у свим Српским земљама треба бити равноправан са Енглеским, мада ми није страна идеја да на мањем формату буде написано на више страних језика. Има довољно разлога да у Београду и шире у Србији Руски језик буде више заступљен. То је нпр. реалан интерес туристичке привреде Србије, првенствено Бањског и зимског туризма. А затим се може навести сарадња између две државе и народа по многим основама. С поштовањем, М.В.

  13. @Mirko: Потпуно схватам Ваш став, мада се с њим не слажем. Ја заступам утилитарност и економичност у избору страног језика – и зато кажем да то треба да буде енглески (то је данашња lingua franca), а никако руски, без обзира на све афинитете, јер они са утилитарношћу и екномичношћу немају ама баш никакве везе. Иначе – а зашто би Срби заступали руски језик у Србији, када нпр. банке данашње Русије које послују у Србији комуницирају са српском јавношћу ЛАТИНИЦОМ??? Ако Вас не мрзи – окрените данашњу „Политику“ – стр.28 и 29 и видећете три огласа МОСКОВСКЕ СБЕРБАНКЕ (највеће и нјмоћније у данашњој Русији – и то у боји (па још и зеленој!) о продаји заплењених некретнина – штампаних ЛАТИНИЦОМ!!! Освестите се, човече…

  14. Господине Анастасијевићу, разумем да неко заступа утилитарност (мада нисам сасвим сигуран што Ви под тим тачно подразумевате) али због чега је, по Вашем мишљењу, корисно да се употребљава енглески језик. Иначе, опаску о Сбербанци је можда боље упутити њиховом УО, а не истаћи као доказ да је енглески језик потребан (или потребнији од руског) испод српског натписа.

  15. @Јован Илијин: Па, кад ме већ вучете за језик, пример те московске банке сам навео као илустрацију заблуде коју @Mirko има о важмости цивилизацијске блискости са постсовјетијом – цитирам: „… ви ћете лако закључити да ми Срби припадамо готово истој цивилизацији. Дакле, много смо ментално и духовно ближи тој цивилизацији него англо саксонској и германској“. И – ето Вам примера колико то ферма ова московска СБЕРБАНКА која УВЕК у Србији оглашава латиницом (а она није једина у томе – скоро све фирме из савремене Русије присутне у Србији чине то исто). Упитајте се: Зашто, да ли је то случајно? Или су њихови руководиоци и руководиоци тих руководилаца дигли руке од српске ћирилице и свесно одабрали латиницу за комуникацију са Србима?
    А утилитарност као аргумент сам потребио због тога што треба имати само један допунски страни језик за информацију страним посетиоцима, и тај избор треба учинити не из афинитета, него на основу светске раширености тог језика – а то није руски.
    Узмите за пример Грчку: на званичним информационим таблама (улице, путокази, итд) свуда грчки и испод тога евентуално енглеска транскрипција. А руски? Е, на трговинама у туристичким местима има много реклама на руском – ако трговац сматра да му се то исплати. Нарочито је дирљиво – смешно колико много има форми и реклама са натписом „МЕХА“ (крзна), а у тим радњама осим продаваца нема ни живе душе….

  16. Када сам горе говорио о туристима, мислио сам на све натписе у граду. КЦБ није туристичка атракција града, али јесте између осталог осмишљен као место које би имало “ важну улогу у међународној сарадњи као организатор бројних презентација нашег стваралаштва у свету и иностраних остварења у Београду“. Ето, ја већ дуго не путујем, па сам већ и заборавио шта је са натписима на културним центрима широм света. Мада је такође јасно да је већина (чак нажалост и културних центара) активности усмерена ка продаји и трговини (отуд Ви дадосте примере продавница). Погледајте на сајту КЦБ-а одељак „О нама“ и „Мисија“. Погледајте онда на пример сајт Уједињених нација. И изведите сами закључке о употреби језика кад је међународна сарадња у питању. Тачно је да се енглески учи свуда на свету (ето, код нас још од предшколског узраста, званично), али како је уведено, тако може и да се промени. Немам ништа против било ког језика, али имам против натурања. Већ се понављам, па поздрављам уз: http://media-cdn.tripadvisor.com/media/photo-s/07/7a/11/2f/cultural-center-moskvich.jpg

Оставите коментар