Ћирилица, Српска азбука и Матица српског језика и ћирилице: Ћирилицу је у Србији једном ослободила српска војска

Реаговање „Ћирилице“, „Српске азбуке“ и „Матице српског језика и ћирилице“ на непримерену, штетну и врло опасну по српску ћирилицу  изјаву проф. др Јована Делића у „Вечерњим новостима“ од 21. јуна 2015, стр. 11 у тексту „Ћирилици најтеже од Вука Караџића

cir-novosti

Нови Сад/Београд, 24. јун 2015. – Српски лингвисти и филолози својим нормативним решењима питања писма српског језика у лингвистичким институцијама буквално настављају да даве српску ћирилицу. И то чине за народни новац који се за њих издваја у држави Србији да би доносили најбоља нормативна решења (у складу с престижном светском праксом) која ће утицати на неговање и (о)чување српске ћирилице у записивању језика Срба. Они раде наопако још од Новосадског договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику и писму 1954. у Матици српској. Најновији речит доказ о том наопаком у српским лингвистичким институцијама имали смо прилику да (про)читамо у изјави проф. др Јована Делића,

Проф. др Јован Делић, филолог који данас ради на Филолошком факултету Београдског универзитета и у Матици српској као секретар Одељења књижевности и језика, изјавио је о нестајању ћирилице из српског језика у високотиражним „Вечерњим новостима“ од недеље, 21. јуна 2015. године на 11. страни у рубрици Актуелно овако: „Проблем је што је наши људи доживљавају као страно писмо. Школе и универзитети су немоћни. Изгубила се свест о њеном значају. Али, најопасније је да неко милитантан брани ћирилицу и изгони латиницу. Забранама се ништа не постиже. Верујем да би се однос према нашем писму променио ако би филмски титлови били ћирилички или имена спортиста на дресовима написани ћирилицом.“

Делић употребљава реч „милитантан“ у вези с ослобођењем ћирилице. Он или не зна или се није сетио да је једном баш милитантно ћирилица одбрањена у Србији. Било је то онда када је Српска војска у Првом светском рату у повратку у Србију из Грчке где се опоравила у снажном налету ослободила и Србију, и Српски народ и српску ћирилицу која је била од 1916. до 1918. забрањена у окупираној Србији и замењена овом истом туђом абецедом коју су данас лошим решењем питања писма у Правопису српскога језика Матице српске језичке институције и лингвисти у њима сасекли српску ћирилицу и довели је на десетак процената у Србији. Очигледно, све смо ближи сању ћирилице у коме је била под окупацијом у Првом светском рату и да јој неће бити спаса док се српски лингвисти, макар и милитантно, не ослободе сербокроатистичком окупацијом у својим главама из времена комунистичке владавине, која се и данас наставља, макар што се тиче окупације српске ћирилице и њеног изгона из Србије. Но, да видимо, шта још каже проф. Делић погубно по спас српске ћирилице у Србији у овом малопре цитираном делу  његове изјаве.

Ове у цитату малопре реченице нису достојне истине о проблему који данас међу Србима постоји у вези с њиховим писмом и садржи лоше, идеолошкополитичке, а не научне и практичне ставове владајуће српске књижевнојезичке науке данас, која је, стога, главни научностручан разлог што српско писмо у Србији и свуда код Срба изумире.

Убеђени смо, на основу ових цитираних реченица, да је све ово што је рекао уважени универзитетски проф. Јован Делић, готово да нема никакве стварне везе с пуном истином о разлозима нестајања ћирилице међу Србима,  које се догађа још од Новосадског договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику (1954), којега се одрекла Матице хрватска кош 1967. године, а Матица српска никада није званично о њему донела никакве закључке нити је икада, па ни поводом његове 70-годишњице (2014), озбиљно оценила његову очигледну погубност по српски језик и, посебно, по српско писмо ћирилицу.

Укратко ћемо доказати нетачност и указати на штетност овакве нестручне и неистините оцене у цитираним реченицама.

У првој реченици у наведеном овде цитату Делић каже: „Проблем је што је наши људи доживљавају као страно писмо.“

Из свих наших двадесетогодишњих истраживања и тумачења проблема српске ћирилице, која смо објавили у двадесетак књига до сада, нема података да „наши људи доживљавају ћирилицу као страно писмо“. Немамо баш све податке из Црне Горе (државе из које потиче Делић) о гледању „њихових људи“ на српску ћирилицу, али за Србију с Косовом и Метохијом и Војводином, као и за Републику Српску без икакве сумње знамо да српску ћирилицу 99 одсто Срба сматра „нашим писмом“, а само је оно што припада издајничком антисрпском елементу, српску азбуку увек замењује хрватском латиницом, јер не жели ћирилицу. А Делић каже тако да се може недвосмислено разумети да сви Срби (он каже „наши људи“) „ћирилицу не сматрају нашим писмом“.

У другој цитираној овде реченици Ј. Делић истиче: „Школе и универзитети су немоћни.“

Да је ова реченица потпуно истинита, онда би требало неизоставно затворити све школе и универзитете, па основати нове. Нешто што је „немоћно“ не може ни да постоји јер нас као друштво много кошта.

Наравно, ми знамо да наше школе и универзитети нису немоћни да помогну у спасавању српске ћирилице, него су их у „немоћне“ претвориле државне и лингвистичке институције (у једној од њих има важну функцију за неговање српско језика и (о)чување српске ћирилице проф. Делић) које су скандалозним, уникатним у Европи и свету начином (одузимање суверенитета српском писму ћирилици коју је и Устав формално заштитио) довели српску ћирилицу на место алтернативног, а не обавезног писма код Срба, противно целокупној европској и светској пракси. Дакле, сигурни смо да би све српске школе и универзитети стопостотно одиграли своју улогу да немају налог надлежних да се српској ћирилици не признаје уставни и природни суверенитет у писању језика Срба, како је било све до Новосадског договора и „Правописа српскога језика“ Матице српске за све православне Србе.

У трећој реченици малопре цитираног дела из „Новости“ Делић вели: „Изгубила се свест о њеном значају.“

Обмане и претња проф. Делића народним борцима за ћирилицу

Проф. Делић смишљено обезличава појаву, као да је она могла сама од себе, спонтано настати, без деловања злоупотребљених институција. Сва наша двадесетогодишња истраживања потврђују недвосмислено да се та свест у народу о значају српске ћирилице није изгубила, поготово не у „обичном народу“. Губљење те свести у делу народа подстиче се смишљено и циљно од Новосадског договора (1954) када је дат експлицитан познат налог о „постепеној замени српске ћирилице хрватском латиницом“ и то је учињено деловањем преко злоупотребљених српских овде споменутих институција, а у једној од њих Делић и данас има врло важну улогу. Дакле, намерно се скрива истина од Делића када каже да се та свест „изгубила“. Таква свет није било могуће да се изгуби ни у делићу народа да српске плаћене од народа институције нису тако деловале да та свест нестаје. То је био нескривен циљ и намера које се прећуткују и скривају од шире јавности од 1954. године до данас.

У следећим цитираним реченицама: „Али, најопасније је да неко милитантан брани ћирилицу и изгони латиницу. Забранама се ништа не постиже“ налази се апсолутна безразложна опасна неистина и зато је та реченица, у ствари, најпогубнија по будућност српске миленијумске ћирилице и очигледан доказ зашто међу Србима нестаје српска азбука. Јер, на народну борбу за враћање српске ћирилице у потпуни живот међу Србима, како је то било све до погубног Новосадског договора, за који је најзаслужнија била и остала Матица српска (у којој данас, како рекосмо, ради проф. Делић), најнегативније утичу оваква лажна и погубна тумачења. Свет о српској ћирилици у делу народа, дакле, нестаје циљно, деловањем српских лингвистичких институција и лингвиста и филолога у њима, који су српском писму, на непримењен никада начин у Европи и свету, српском писму одузели циљно и практично суверенитет, претворили га у алтернативно, необавезно писмо за чију замену је  уведена хрватска латиница да би она сменила српско писмо. И то је учињено до данас у 90-ак процената те туђе латинице на штету српске азбуке. И да би се то окончавање замене српске азбуке, као до сада, наставило – проф, др Јован Делић на овај начин је политичко-идеолошки и „демократски“ најстроже буквално припретио овим народним борцима за српску азбуку на овај начин: „Али, најопасније је да неко милитантан брани ћирилицу и изгони латиницу.“

Како проф. Делић није имао ни један једини пример „милитантне одбране ћирилице“ у Срба, он је, ради одбране свога недела у вези с ћирилицом и недела својих колега, за сваки случај рекао да ће наше критике лошег решења питања писма у институцији у којој ради Делић, бити сваки критичар „милитантан“. А зна се шта се ради против „,милитантних“. Против њих следи физичка сила и свака друга непријатност.

Врло је бедно да један српски филолог зове „забраном латинице“ борбу представника народа у удружењима, свесних значаја српске ћирилице кроз историју за Србе, српско право да поврате стопостотну сувереност српске азбуке на начин који се примењује за решење питања свих писама у свим другим језицима у Европи и свету“.

Нешто је већ сто година много „труло“ у српској лингвистици

Професор др Јован Делић могао је да спомене једини случај „милитантне“ одбране српске ћирилице у току ослобађања Србије у Првом светском рату када је 1918. године ослобођена Србија и враћена у живот свуда међу Србима њихово писмо ћирилица која је у Србији била први пут замењена окупаторском силом која је наметнула баш ово писмо које после Новосадског договора, по налогу и задатку, фаворизују ово раније донето писмо од окупатора, које су злоупотребљени научници попут Ј. Делића и сличних, наметнули касније у миру као параписмо уместо српске азбуке предвиђене за одстрел сада изван окупације свуда међу Србима и у Србији. То је једини случај када је српска војска (1918) заиста поново обезбедила слободу Србије, Срба и српске ћирилице. И никада после тога српска војска није „милитантно“ бранила српски језик на српској ћирилици.

Оваквим Делићевим изјавама може само да се олакша довршавање изгона српске ћирилице одасвуда до саме Србије, како је то било први пут у Србији учињено у току окупације Србије у Првом светском рату (1916-1918).

Непријатељи Срба, Србије и српске ћирилице имају сада могућност да критикују српске народне борце за српско писмо како „милитантне“ представнике српског народа. А српски лингвисти и филолози у Матици српској, пре свега, моћи ће мирно да за народни новац наставе на миру да својим уникатним решењем у „Правопису српскога језика“ доприносе изгону ћирилице и у Србији и другде, како то заговарају у Матици српској уз видну помоћ проф. Делића оваквим изјавама с његовим колегом академиком Иваном Клајном с места председника Одбора за стандардизацију српског језика, који сматра да Срби треба да напусте ћирилицу, ако хоће да имају као цео свет једноазбучје у свом језику..

Уникатна (анти)српска књижевнојезичка „мудрост“ у решавању питања писма

Скандалозно од проф. Делића, човека који је од народа плаћен да на својим функцијама на Филолошком факултету и у Матици српској спроводи мере за сигурно неговање српског језика и (о)чување српске ћирилице у српском народу који је данас једини беспримерно у свету разбијен на два писма у свом (једном) језику. Такав стручњак за српску књижевност и језик истиче овакав начин решења питања готово већ изгнане ћирилице из Србије: „Верујем да би се однос према нашем писму променио ако би филмски титлови били ћирилички или имена спортиста на дресовима написани ћирилицом.“ Побогу, ко је још игде у свету чувао и сачувао своје писмо како „верује“ Јован Делић у начин „спасавања“ српске ћирилице. Јадно, срамотно, аматерско гледиште цењеног научника! Тако размишљају само они добронамерни наивни бранитељи ћирилице који нису чули за постојање лингвиста,н филолога и решавање питања стандардизације у језику и писму.

Сваки образован и плаћен стручњак ваљда мора да зна да се питање писма не решава појединачним исписима на мајицама фудбалера или пекара, него се решава свуда у свету системски, решењем језичке норме у којој једно писмо мора да има пуни суверенитет. Једино се на такав начин питање писма решава у целој Европи и свету. Злоупотребљени и давно лишени здравог размишљања, српски лингвисти су за Србе и њихов језик измислили „богатство двоазбучја“ да би се једини у свету делио српски народ и по писму! О српске ли књижевнојезичке мудрости!

Нешто је дуже од сто година много труло у српској језичкој науци која се не залаже ни за (о)чување свога језика ни свога писма на једини могућ начин.

У име удружења „Ћирилица“, „Српска азбука“ и Српског сабора удружења „Матица српског језика и ћирилице“

Проф. др Зоран Милошевић, с. р.

Проф. Драгољуб Збиљић, с. р.

Дипл. инж. Немања Видић, с. р.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4Wy



Categories: Разномислије

1 reply

  1. Извињење читаоцима; ко ради понешто погреши или превиди.
    У овом саопштењу има ситнијих словних превида, а посебно овде исправљамо овај део:

    „поводом његове 70-годишњице (2014)“.

    Свакако, реч о 60-годишњици Новосадског договора (2014).

    Потписници саопштења

Оставите коментар