Џени Аглоу: Стиже Ватерло!

(The New York Review of Books, 5. 6. 2015)

Џени Аглоу

Џени Аглоу

Има помало ироније у прослави двестоте годишњице британске победе над Наполеоном код Ватерлоа, имајући у виду обећање премијера Дејвида Камерона да ће се у наредне две године одржати референдум на коме ће бити одлучено да ли Велика Британија треба да напусти Европску унију. Упозоравани смо да не ликујемо у вези са победом како не бисмо узнемирили Французе, али и [наше] парадирање као да је у питању искључиво британски тријумф такође носи ризик да погорша односе са Немцима и другим континенталним савезницима: поред Блихерових пруских снага, преко половине Велингтонових снага чинили су Немци, Холанђани и припадници других нација.

Без обзира на све, Британију је ухватила „Ватерло грозница“. Како се годишњица 18. јуна приближава[1], документарни филмови приказују Велингтона, Гвозденог војводу, да није био онако тврд орах како се на први поглед чини[2] и славе Наполеона пре као хероја него као мегаломана. У Бродстерсу у Кенту, поштанска запрега ће јурити улицама како би дочарала искрцавање мајора Персија и галоп којим је вести о победи донео до Лондона. У Перту марш шкотских сиваца подсетиће на њихов чувени коњички јуриш, прослављен на слици Шкотска заувек! Елизабет Батлер.

Елизабет Батлер: Шкотска заувек!, 1991; Leeds Art Gallery (Клините на слику за увећање)

Елизабет Батлер: Шкотска заувек!, 1881; Leeds Art Gallery (Клините на слику за увећање)

Наравно ту су и изложбе. Ако волите графике и сатиру, највећа збирка је изложена у Одељењу Британског музеја за графику и цртеже на изложби „Бонапарта и Британци: Графике и пропаганда“. Ово је једно од мојих омиљених одредишта, са тако богатом збирком да могу да одатле проберу фантастичне експонате од ренесансних цртежа до модерних гравира и бакрореза, који могу да послуже за обележавање сваке прилике. (Британски музеј поседује, изгледа, 1.400 сатиричних радова само о Наполеону.) За изложбу о Бонапарти војни историчар Тим Клејтон и велики зналац кустос Шила О’Конел усмерили су своју пажњу на дуги пропагандни рат, који се протезао од избијања Француске револуције 1789. године до почетка сукоба 1793, и потом до драматичног краја двадесет година касније.

Џејмс Гилреј[3] је свуда, са његовим грозничавим, бизарним насиљем како приказује Џона Була[4] док једе француске бродове и Ђавола који пече сићушног Наполеона на разбуктаној ватри. Више примера оваквих дела могу се видети на конкурентској изложби „Љубавни залогаји: карикатуре Џејмса Гилреја“ на оксфордском Ешмолиан музеју. Међу шалама о љубавницама, ноћним посудама, као и рубрикама посвећеним костобољи и фалусу, и даље има у изобиљу пропагандног жара, укључујући и познату карикатуру Бонапарта: 48 часова након искрцавања! где из Наполеонове бледе главе набијене на виле Џона Була капа крв. Ова крвава слика такође се налази и у Британском Музеју, међу многим „доле са Бонијем“[5] графикама.

Џејмс Гилреј: Бонапарта: 48 часова након искрцавања, 1803; The Trustees of the British Museum (Клините на слику за увећање)

Џејмс Гилреј: Бонапарта: 48 часова након искрцавања, 1803; The Trustees of the British Museum (Клините на слику за увећање)

Адмирал Нелзон Ајзака Круикшенка[6] везао је чељусти наполеоноликом крокодилу у Египту, док је његов син Џорџ могао и сам да се окуша пред крај рата, исмевањем контраста између Наполеонових сангвиничних билтена и реалности повлачења из Москве по снежним беспућима у делу Бони припрема билтен или Топли зимски штаб. Други познати сатиричари су Чарлс Вилијамс, који је нацртао Бонапарту као чудовиште које на сеоском вашару приказује комедијаш Пит, као и двадесетогодишњи Ричард Њутн који је скицирао папу како буквално љуби Наполеонову позадину. Рауландсон, такође, никада није за занемаривање, и његова адаптација немачке графике Ђавољи миљеник на којој је приказан огромни, длакави ђаво са козијим ногама како љуља бебу Наполеона је једна од најпровокативнијих које су овде приказане.

Али изложба „Бонапарта и Британци“ није само о окрутној, простачкој и ратоборној галами. Ту је и анти-британска сатира коју је производила веома ефикасна Наполеонова пропагандна машинерија. Та дела су често елегантнија по својој линији и колориту од својих британских парњака, попут Vent contraire где једна британска госпођа узалудно покушава да одврати француску инвазиону флоту махањем своје лепезе док се преплашени официр крије испод њене сукње. Права вредност ове изложбе је у томе што она делује као Наполеонова биографија у сликама, водећи нас из просторије у просторију заједно са њим од Италије и Египта до успона на положај конзула и императора и даље до Москве, Шпаније, Елбе и коначног слома.

Томас Рауландсон: Ђавољи миљеник 1814; The Trustees of the British Museum (Клините на слику за увећање)

Томас Рауландсон: Ђавољи миљеник 1814; The Trustees of the British Museum (Клините на слику за увећање)

Слављеничке графике се тискају са сатиричним. Оне нам дочаравају победе код Маренга и Аустерлица, Наполеона како се тетура кроз снегом завејану Русију и безнађе и напуштеност након жестоке битке код Лајпцига 1813. године. Оне су чудноватно живахне, дочаравају његову харизму и приказују дуготрајну фасцинацију коју је изазивао. Почињемо гламурозним портретом полетног младог генерала из 1798. године који су чували Бонапартини обожаваоци и завршавамо његовим егзилом и смрћу – периодом приказаним преко прстена у коме су сачуване власи Наполеонове косе и једном од малих слика Бенџамина Хејдона Замишљени Наполеон на Светој Јелени из 1830. године, делу које је девет година касније употпуњено сликом Замишљени Велингтон на пољу код Ватерлоа.

Можда би требало да и ми будемо замишљени. Страствено верујем да безимени војници и њихове породице такође треба да буду запамћени, али – премда организатори истичу да двестогодишњица није усмерена према слављењу рата – прилично је мргодно да се слави битка у којој је било 12.000 мртвих и 35.000 рањених. Ипак, изложбе су свуда. Национални војни музеј у Челзију координира изложбама Животи са Ватерлоа, које су приређене широм земље од Абердена и Сомерсета, од Шефилда до Кардифа. У Камбрији изложба „Водсворт, рат и Ватерло“ у Вордсворт музеју у Доув Котиџу приказује како је рат утицао чак и на чобане у северним планинама. Вордсворт је био добровољац током стрепње од инвазије 1803. године, изводио је вежбе са мештанима, који су били попут бучне руље какве су карикатурисане у делу Симптоми мучења.

Симптоми мучења, 1805; Wordsworth Trust (Клините на слику за увећање)

Симптоми мучења, 1805; Wordsworth Trust (Клините на слику за увећање)

Само у Лондону може да се иде од изложбе до изложбе. У галерији Тејт Борба у историји настоји да покаже каја је улога уметника у размишљању о прошлости, од великих слика чувених битака до савремених дела. У Фаундлинг музеју у Брунзвику, изложба Фаундлинг у рату приказује два дечака која су служила на мору заједно са приповестима о деци чији су очеви погинули код Ватерлоа. Ако нас ово подсећа на сиромашне трупе које је Велингтон са презрењем описивао као земаљски олош, на другој страници спектра је Велингтонова сопствена кућа Епсли хауз, у којој је приказан Ватерло банкет какви су одржавани сваке године од 1820. до војводине смрти. У подножју степеница постављена је Кановина[7] масивна статуа Наполеон као Марс Миротворац – иако ју је сам поручио, Наполеон је био запањен да види себе нагог и она је била спакована све док је није купила британска влада а принц регент  потом поклонио Велингтону.

У лето које је уследило после победе Велика забава у Бриселу, како је Каролина Лемб саопштила лејди Мелбурн, „састојала се у томе да се направи пријем и да се оде на бојно поље а да се затим узме нека лобања или стара ципела или писмо и да се потом однесу кући“. (Међу трофејима су били и зуби са Ватерлоа покупљени од мртвих војника и потом продавани зубарима – неки од њих могу да се виде у Викторијиној галерији у Ливерпулу.) Волтер Скот је био један од многих туриста, згађених насиљем модерног рата. На бојном пољу, где су многи били нехајно покопани, он је рекао војводи од Баклуа да је „мирис најодвратнији: Најгрознији знаци покоља су сада уклоњени, тела људи и коња су или покопана или спаљена. Али поље је и даље изрешетано мецима и гранатама, и прекривено патронама, старим капама, и ципелама, и разним другим остацима после битке које сељани нису сматрали довољно вредним да понесу“.

Џозеф Малорд Вилијам Тарнер: Поље код Ватерлоа, 1818; Tate, London (Клините на слику за увећање)

Џозеф Малорд Вилијам Тарнер: Поље код Ватерлоа, 1818; Tate, London (Клините на слику за увећање)

Други посетилац је био Тарнер[8], који је направио детаљне скице и који је разговарао са преживелима. Али његова чувена слика, Поље код Ватерлоа, из 1818. године, показује пре сцену покоља него тријумфа. Овде је занемарена бујност сатиричних графика и полетне боје на војним сликама. Сукоб супротстављених нација и поделу по чиновима која нестаје у метежу, он приказује путем жене која светлом упаљене бакље трага за вољенима међу набацаним телима.

Џени Аглоу (Jennifer Sheila Uglow, 1947) је британски историчар, критичар и издавач. Аутор је неколико познатих биографија, укључујући и биографски речник жена (Macmillan Biographical Dictionary of Women). Наполеоновим ратовима бавила се у књизи „In These Times“. Широј публици позната је као консултант за историју за класичне BBC серије попут „Жена и љубавница“, као и за филмове „Гордост и предрасуде“, „Џејн Ејр“, „Мис Потер“ и „Прекрасна милост“ (Amazing Grace)

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

______________________________________

[1] Прим. М. М.:Изворна верзија чланка је објављена неколико дана пре годишњице.

[2] Прим. М. М.: У енглеском изворнику употребљен је израз са значењем не онако „ковљив“ (malleable) што је тешко преводива игра речи која алудира на Велингтонов надимак Гвоздени Војвода.

[3] Прим. М. М.: Џејмс Гилреј (James Gillray, 1757—1815) је био енглески карикатурста и штампар познат пре све по оштрој политичкој и друштвеној сатири коју је објављивао између 1792. и 1810. године. Гилреј је називан оцем политичке карикатуре. Сматра се једним од најутицајнијих политичких карикатуриста свога доба, уз Вилијама Хогарта.

[4] Прим. М. М.: Џон Бул је графичка персонификација Велике Британије, посебно Енглеске у различитим графичким делима. Углавном се приказује као средовечни, дебели мушкарац. Була је створио Џон Арбутном 1812. године.

[5] Прим. М. М.: Бони је погрдни назив за Наполеона Бонапарту у енглеској јавности почетком 19. века.

[6] Прим. М. М.: Ајзак Криукшенк (Isaac Cruikshank, 1764—1811) је био шкотски сликар и карикатуриста познат по политичкој и друштвеној сатири.

[7] Прим. М. М.: Антонио Канова (1757—1822) је био италијански скулптор, познат по вајању нагих фигура у мермеру.

[8] Прим. М. М.: Џозеф Малорд Вилијам Тарнер (1775–1851) је био енглески сликар и цртач епохе романтизма. Његов спефицични израз ценили су каснији сликари, пре свих импресионисти.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4Uw



Categories: Посрбљено

Оставите коментар