Не пожели куће ближњега својега, не пожели
жене ближњега својега, ни слуге његова, ни
слушкиње његове, ни вола његова, ни магарца
његова, нити ишта што је ближњега твојега.
Друга књига Мојсијева 20.17 

Милана Бабић

Био је љетни мјесец тамуз. Над градом мира лагано, као кад перо пада сa велике висине, спуштала се необично лијепа и тиха ноћ. Сунце је зашло иза јерусалимских брда оставивши тако јак траг да је небо још увијек било боје пурпура – тек понегдје проткане свијетло љубичастом, тамноплавом и загасито златном. Уснули облаци пловили су небом и цијелом овом призору додавали тамносиву и свјетлосиву нијансу. Ноћ је својом тишином, бојама и изобиљем мириса подсјећала на прву ноћ створене земље. Огрнут владарским плаштом, ходом ратника и побједника, изашао је у шетњу царским двором, другоизабрани помазаник Господњи, цар и пјесник Давид, праунук Руте Моавке и Воза Јудина. Имао је Давид те ноћи иза себе владавину у Хеврону, побједу над Саулом, плач над Саулом и сином његовим Јонатаном, бјежање Ахису цару Гарском, кривицу за смрт осамдесет и пет свештеника Господњих, ратовања са Филистајцима и Амалицима, тјешење Саула пјесмом, побједу над Голијатом, вишегодишња обијања ципела по израелским врлетима у бјекству од Саула и његове мржње, друговање и завјетовање са Јонатаном, осјећање побједе и осјећање губитка, женидбе и дјецу. Бројне жене имао је већ Давид: Ахиноаму Израиљку, Авигеју жену Навала Кармилца, Маху кћи Талмаја цара Герсурскога, Еглу, Агиту, Авиталу. Свака од жена му бијаше родила по једног сина, а првенац му бијаше Амнон Ахиноамин. И Михалу је још имао Давид. Она му бијаше и прва жена. Освојена Давидовом побједом над Голијатом, а испрошена од Саула за сто окрајака филистејских, једино Михала не имаше порода до смрти своје због подсмијеха Давидовом плесу испред ковчега Господњег. Строг и прав би Давид пред Богом и собом све до ове вечери. Седам жена имао је Давид, но ни за једну му се није могло судити. Изашавши на терасу Давид удахну ваздух који бијаше топао, благ, сладуњав, празничан. Ноћ је мирисала на ружу, исоп и тамјан. Давид  затвори очи не би ли боље доживио ту љепоту, и, заиста, осјети се више него икад дијелом творевине Господње. Понесен и опијен овом вечери, по први пут у животу Давид се опусти у владарском плашту. Осјети владарски плашт као дио свога бића. Опрез, стални његов пратилац у бројним збјеговима, освајањима и одлукама, поче да сплашњава. Сјећање на овце, пастирство, мирис траве, пољског цвијећа, свијест о својој земљаности и смртности, која је стално била уз њега, поче да блиједи унутар њега и он помисли: како је лијепо бити на висини, близу Бога. Са том мишљу издахну ваздух, отвори очи и угледа жену како се купа.

Жена је изгледала као дар Божји. Окупана не само водом, већ и бојама које као да само због ње падаху са неба, дјеловала је као сан о љепоти и спокоју. Мислећи да је сама, да сигурно нико не може да је види, опуштено је сједила у дрвеној кади, поливала се водом и уживала у миру који само ноћ може да пружи. Давид је стајао потпуно опчињен. Ноћ. Тишина. Мириси. Боје те ноћи. Чудесност тог тренутка. Љепота жене. Доживљај блискости њеног тијела. Чаробност украдене интиме. Осјећање да је обећана за њега још на почетку времена. Мисао да не смије и не може бити ничија осим његова, учине своје и Давид се потпуно заборави. Брзо, брзином своје жеље, ходом побијеђеног и пораженог љепотом, како само пјесници то бити могу, Давид отрча у двор. Брзо нађе слуге своје и запита за име жене која живи испод царског крова. Слуге му рекоше: Није ли то Витсавеја, кћерка Елијамова а жена Урије Хетејина? Давид стаде, али не размисли као раније оном трезвеношћу и сабраношћу које бијаху дио његове личности; жеља и оно осјећање да је одувијек била његова, створише му мисао: Бог је даје мени чим сам је у оном тренутку угледао.

−Доведите ми је − рече Давид заповједничким тоном да би олакшао себи а и својим слугама. Слуге бијаху навикле на праведност Давидову. Ова заповијест их збуни и препаде, али им крутост и јачина Давидове наредбе дјеловаше као неминовност, те они готово потрчаше ка Уријиној кући.

Витасвеја је била потонула у своје мисли. Чежњу за својим мужем и страх за његов живот она је навикла отирати купањем свога тијела и сталним распремањем куће. Када Давидове слуге дођоше на њена врата она је само успјела да се огрне.

– Цар те зове себи! – рече један од њих.

– Кога? – упита Витсавеја која се толико збунила да је мислила да није добро чула.

– Тебе, Витсавејо, зове цар да му одмах дођеш – рече други слуга, покушавајући да је не гледа у очи јер га бијаше срамота.

Свети цар и пророк Давид

Витсавеја крену са њима, огрнута лаганим плаштом, ходом мјесечарским. У глави ковитлац мисли. Неизвјесност. Страх. Чуђење. Слатка и горка стрепња. Чуђење. Чуђење. Уријине очи. Уријине очи. Потпуно збуњена брзином догађаја она је више осјећала неголи била у стању да мисли, али негдје са дна бића дође јој мисао да њен живот више никада неће бити исти, да се нешто велико и страшно догађа. Уријин лик изађе јој пред очи, она се стресе као од грознице и схвати да се налази пред Давидом.

Дуго су се гледали она и Давид, њене су очи једно говориле, а Давид је видио оно што је желио да види: жељу умјесто страха и потчињеност умјесто бола. И када пред зору дође кући Витсавеја се осјети као издајица, издајица себе и мужа, издајица Мојсијевог закона, закона својих родитеља, издајица свога Бога. Кућа бијаше промијенила свој изглед. Уријина љубав, до јуче присутна у свакој ствари у кући, бијаше одједном узета из њих, а сам Урија изгледаше Витсавеји далеко и недостижно.

Зашто ми се ово деси? Зашто ово урадих? Зашто не рекох не? Зашто и једног трена осјетих слатку стрепњу и поласканост? – мисли, мисли, мисли као рој разјарених оса нападаху на Витсавеју цијели дан и ноћ цијелу. Из ноћи у ноћ борила се са собом не могавши заспати. И тек трећу ноћ од посјете Давиду она заспа сном очајника. Усну Урију. Помрчина и магла се спустише на земљу и једва се дања свјетлост назираше. Урија се креташе према њој, а она га жељно чекаше, и све осјећаше да је оно био сан, а ово да је јава, толико јој сан изгледаше жив и јасан. Али кад јој приђе, и када видје његове очи, осјети да га је изгубила. Очајна, Витсавеја поче да га грли, моли за опроштај, а кад он крену од ње она покуша да га заустави, готово се бацивши на њега. Али његово тијело бијаше се промијенило и он јој само исклизну из руку. Не прође ни трен, а он неста у магли. Витсвеја врисну и пробуди се.

Витсавеја је била разумна жена. Искреност према себи и другима, снага да призна оно што други ни у сну себи не признају, немилосрдно свођење ситуације – биле су њене особине, и, стога, она би без милости према себи. Бол, срамота, неизвјесност, обједињени свијешћу о почињеном дјелу, нагрнуше на њу у силини и она се разболи. Грозница, бол у стомаку и потмула бол срца постадоше њени стални пратиоци. Вријеме показа своју немилосрдну страну, дани су се вукли као хроми стари људи, тешки себи и другима. Вода којој је некада тако често бјежала, и која јој даваше очишћење и растерећење, сада је била сјећање на ноћ када ју је Давид угледао; стога је немило и на брзину прала своје тијело.

Прође мјесец дана. Витсавеја не видје ни Урију ни Давида, само чу да Урија под вођством Јоава осваја Раву. О њиховом повратаку не би ни наговјештаја. Бол у стомаку бијаше све већа сваким даном и Витсавеја схвати да је истина оно што је слутила. Није више сама. Оно вече не прође без обиљежја свога. И Витсавеја посла и јави Давиду говорећи: трудна сам. Када Давид чу да је Витсавеја трудна, помути се сасвим у срцу своме. Он схвати да мјесец дана чека да то чује, да жели порода с њом више неголи и са једном другом својом женом. Ипак, имајући свијест да је она жена другог, посла писмо војсковођи своме Јоаву и у писму поручи да му пошаље Урију Хетејина.

Урија бијаше војник, изабраник Давидов, један од тридесет Јоаових нижих заповједника – прав, одан, храбар и послушан. Човјек каквог је свако радо волио видјети у своме друштву, човјек кога је лако вољети. Али када позив за повратак кући дође Урији, то више није био исти човјек. Давид није знао да је Урија већ добио зао глас, јер зао глас путује брже од јужног вјетра и, као и он, собом носи буру, тамне облаке и тешке, болне кише. Уријино лице, сада бијаше исцртано борама, тамни подочњаци и растројен поглед некад врло мирних очију. Када му Јоав нареди да иде у Јерусалим, Давиду, он би као громом погођен. Данима се вукао до Јерусалима.

И дође Урија у предвечерје мјесеца ава у Јерусалим. Дошавши пред царски двор и погледавши на њега он изгуби оно мало воље што је раније имао да се бори за своју жену, одустаде од помисли да било шта о њој каже цару своме. Цијела палата, сваки њен камен, сваки сјај тог камена бијаху обиљежје Давидове славе, моћи и величине. Урија подиже свој поглед на врх царског двора и осјети болну удаљеност између свога тијела и Витсавејиног тијела, а палата му се учини као човјек див који узима и односи оно што највише воли. Све то он доживи као неминовност и страшно му бијаше. Дубоко унутар себе он предосјети да она више није и не може више бити његова. Нешто пуче и откачи се у њему. Мирисе није више осјећао, земљу под ногама својим изгуби, као да не хода већ лебди, учини му се. Немам ње, нема више сунца за мене. А вјетар изненада дуну и поче да растјерује топлоту љетну и да доноси мирис неке далеке кише и слутњу неког другог свијета − то даде снаге Урији и он закорачи у царски двор и изађе пред цара. И стадоше два ратника један наспрам другог, али један бијаше господар, а други слуга. Оно што ријечи сакрише погледи открише. Чим погледа у Уријине очи, Давид схвати да он све зна. А Урија, погледавши у Давида, сјети се заједничког ратовања, оданости и поштовања које је осјећао, а онда му се све замути. Осјети страховит умор. Дуге ноћи са мало сна потпуно су нагризле његово тијело и дух. Напола спуштених капака, закрвављених очију од потмулог бола у глави, уморног погледа − он се поклони цару.

– Како је Јоав? – пожури да одмах упита Давид јер осјети страх од тишине која је завладала између њих.

– Добро је. Здрав је, снага га служи, непријатеље цареве Господ предаје њему у руке. Он цару шаље поздраве.

– Како је мој народ? – упита Давид скупиши обрве не би ли му лице добило строг изглед.

– Добро, не жали се. – рече Урија. Хтједе рећи још нешто али се предомисли и погледа Давида погледом од којег он задрхта и због кога се први пут у животу осјети пораженим.

– Добро, добро, доста смо причали. Сигурно си много уморан. Опери ноге и иди кући својој – рече Давид па оде у журби.

И Урија изиђе из царева двора, а за њиме изнесоше јело царско. Али Урија леже на вратима двора царева са свим слугама господара својега. Па стаде да се моли Богу свом да се што прије врати у рат. И јавише Давиду говорећи: Урија није отишао кући својој. А Давида јако погоди непослушање Уријино, јер Дух Господњи се зарад нечистоте његове бијаше притајио у њему. И изађе Давид из двора свога да говори са Уријом.

– Ниси ли дошао са дуга пута, па зашто не идеш кући својој? – молба је избијала из Давидових ријечи јер га бијаше срамота од народа.

– Ковчег завјета и Израиљ и Јуда стоје под шаторима, и Јоав господар мој и слуге господара мога стоје у пољу, па како да ја уђем у кућу своју да једем и пијем и спавам са женом својом? Тако ти био жив и тако била жива душа твоја, нећу то учинити! – а глас му звучаше као глас пророка, јер не би од њега оно што рече.

Давид и Голијат (Каравађо)

Давид се пренерази од ових ријечи, али се не растријезни иако већ по други пут ове вечери осјети пораз; он добро ухвати ријечи и све што стоји испод њих. Тада Давид одлучи у срцу свом послати Урију у смрт, јер не могаше више гледати лице његово с миром. И рече Давид Урији:

– Остани овдје још данас, па ћу те сутра отпустити.

И тако оста Урија у Јерусалиму онај дан и сутрадан. И позва га Давид да једе и пије с њим те га опије, све се надајући да ће пијан ипак отићи кући својој. Али удесом погођеном човјеку ни вином разум не одлази, већ бол и свијест о губитку још више враћа; тога ради ни вечером Урија не отиђе кући својој, већ леже на постељу са слугама господара својега. А кад сви заспаше он стаде тихо плакати.

А јутром уста цар да напише писмо Јоаву и да га пошаље по Урији. И написа и посла по Урији смртну пресуду његову, али не задрхта ни срце ни рука његова, као што му некада задрхташе кад засијече скут Саулу. А у писму написа: Намјестите Урију гдје је најжешћи бој, па се узмакните од њега да би га убили да погине.

И оде Урија и стиже таман пред почетак новог напада на Раву. И Јоав опколивши град намјести Урију на мјесто гдје је су били најхрабрији људи. И изиђоше људи из града и стадоше да се бију са Јудом. А Урија чим видје гдје га постави Јоав схвати да га у смрт шаље. И не одби ону што му је цар намијенио, већ ко муж жени послије многе чежње, полетје смрти у загрљај.

Кад вијест о Уријиној погибији, и погибији других храбрих ратника, дође Давиду, он посла ријечи охрабрења за даљи рат Јоаву. А кад Витсавеја чу да јој је муж погинуо потресе се потпуно у духу своме. Урије нема више, нема више Урије – одзвањало јој је у мислима непрестано, али срце није могло то да прихвати. Страшно осјећање кривице, злослутност, страх за дијете, страх за Давида, за себе, неизвјесност шта ће да буде, обузе је потпуно. И онда, одједном, дође јој мисао чудна, једноставна: никада више нећу бити једина жена, нити ћу икада више бити тако вољена.

Дани пролажаху један за другим, јер иако за нас усљед велике невоље вријеме престаје да има важност, оно нас, а да тога нисмо ни свјесни, ипак кроји. А чим прође вријеме одређено за жалост, Давид посла по Витсавеју. И Витсавеја поста једна од Давидових жена. А Господ пусти Давиду времена не би ли се сам опоменуо и покајао, али Давид бијаше ослијепио поред очију и оглувио поред ушију, јер сва Јуда негодоваше због онога што учини Давид Урији − а он то не примијети. Сва Јуда негодоваше, али нико није имао срце лавовско да то каже отворено цару, јер је свак ипак гледао да не падне у немилост. А Витсавеја осјећаше врло добро погледе пријекора и презира на својој кожи и мисли које се крију иза погледа, али ћуташе, не замјераше им, нити показа да све то види, већ то узе за правду Божју.

И Витсавеји дође вријеме да роди у предвечерје давадесет седмог дана мјесеца нисана, мало прије Пасхе. Сву ноћ се мучила Витсавеја и стаде мислити да ноћи нећи бити краја прије него се она растави са животом. Али, ко и друге првородиље, превари се, јер у часу када мисле да умиру жене рађају. И роди Витсавеја сина Давиду. И донесоше Витсавеји дијете и ставише јој га на лијеву руку, а оно погледа мајку своју погледом пуним припадања и одсјаја неког чистијег и љепшег свијета. Витсавејино срце се рашири и постаде као кућа, по први пут од Уријине смрти она осјети радост у срцу свом.

Али не бјеше по вољи Господу што учини Давид.

И посла Господ Натана, пророка Свога, Давиду. А он, дошавши Давиду, без поздрава одмах поче причу да казује:

– У једном граду бијаху два човјека. Један бијаше богат, други сиромашан. Богати имађаше оваца и говеда врло много, а сиромашни ништа до једну малу овчицу. Само њу бјеше купио, и храњаше је, те одрасте уза њ и уз дјецу његову, и јеђаше од његова залогаја, и из његове чаше пијаше, и на крилу му спаваше, и бијаше му као кћи. А дође путник к богатоме човјеку, а њему би жао узети из својих оваца или говеда да зготови путнику који дође к њему; него узе овцу онога сиромаха и зготови је човјеку који дође к њему.

А Давид, слушајући Натана, сјеђаше у столици својој. А када заврши Натан причу он скочи са столице и рече: тако жив био Господ, заслужио је смрт онај који је то учинио. И овцу нека плати учетверо што је то учинио и није му жао било.

Тада Натан промијени израз лица, са изгледом строгог судије он рече Давиду: Ти си тај. А овако ти Господ Бог Израиљев поручује: ја сам те помазао за цара над Израиљем, и ја сам те избавио из руку Саулових. И дао сам ти дом господара твојега, и жене господара твојега на крило твоје. Дао сам ти дом Израиљев и Јудин; и ако је мало, додао бих ти то и то. Зашто си презрео ријеч Господњу чинећи што њему није по вољи? Урију Хетејина убио си мачем и узео си жену његову себи за жену, а њега си убио мачем синова Амонових. Зато неће се одмаћи мач од дома твога довијека, јер си ме презрео и узео жену Урије Хетејина да ти буде жена. И, ево, ја ћу подигнути на те зло из дома твојега, и узећу жене твоје на твоје очи, и даћу их ближњему твојему, те ће спавати са женама твојим на видику свакоме. Јер ти си учинио тајно, али ћу ја ово учинити пред свијем Израиљем и свакоме на видику.

Свети цар и пророк Давид

И док слушаше ријечи пророка, Давиду олуја прође кроз цијело тијело. Он осјети истинитост, праведност и јачину сваке ријечи. Пред очи му изађе Урија, његов поглед пред одлазак у смрт. И, као када након многих дана тамних у кућу уђе свјетлост, тако у Давидово срце уђе свијест о почињеном дјелу. Тада рече Давид Натану: сагријеших Господу. А Натан рече Давиду: и Господ је пронио гријех твој; нећеш умријети. Али што си дао својим дјелом прилику непријатељима Господњим да хуле, зато ће ти умријети син који ти се родио. И чим рече посљедњу ријеч, Натан се окрену и оде. Давид остаде као укопан.

А Господ удари дијете Витсавејино, те се разбоље насмрт. И разлијеже се плач и јаук Давидовим двором. Витсавеја у први мах не схвати шта се дешава, мишљаше да свако тек рођено дијете спрва тако плаче, али кад видје да су све жене око ње ужурбане и забринуте, и да поглед свој од ње склањају, схвати да се нешто страшно са дјететом дешава. А јаук дјечији не престајаше да одлијеже двором. Витсавеја шеташе и држаше дијете, а кад прође дан цијели а оно не преста плакати, увидје да му ништа не помаже, да се њене слутње почеше обистињавати. А од сваког дјечијег јаука њој се тијело грчило и би јој теже него да она умире. Не знајући како да се носи с тим, дијете би давала бабицама и поклапала уши да не чује дјечији плач. Нисам га се ни нагледала а оно одлази, одлази да се не врати – стално јој та мисао бијаше.

И Давид се мољаше Богу за дијете. Он се повуче у најтамнију одају свога двора лежећи дан и ноћ на земљи, надајући се да ће Бог поштедјети дијете. И старјешине дома његова усташе око њега да га подигну са земље, али он не хтједе, нити што јеђаше с њима. А, у собној тами, изађе пред Давида његов живот цијели, као слике које иду једна за другом. Изгубљена сабраност, свијест о ненадној људској смртности, заборављени мириси дјетињства, љепота и једноставност живота у богоугодности, све се то врати Давиду. И изађе му пред очи Саулова борба са злим духовима па се насмија смијехом страшним и заплака гласно. Шест дана без починка мољаше се Давид за дијете своје. Нити шта једе, нити шта пи, нити сан дође да га обори.

Али Бог се не умилостиви.

А кад би седми дан од рођења дјетета промијени се вријеме над Јерусалимом – киша стаде падати непрестано, најављујући сузе мајчинске. И умрије дијете мајци у наручју. Витсавеја га пољуби, приви уз груди своје набрекле од млијека и изашавши на терасу царског двора погледа у небо. Бол, бијес, немоћ, очајање, па онда туга, туга којој краја нема, дођоше и падоше на Витсавеју заједно са кишом, која не престајаше да пада цијели тај дан. Како да будем стијена са срцем које без два своја дијела мора да живи? Како да даље живим без тијела од мога тијела? – говараше Витсавеја гласно, све гледајући у небо као да гледа у Бога свога. Пуштене косе, боса, сва у тамним раздртим хаљинама, лица наслоњеног на главу дјетета – она стискаше дијете на своје груди као да ће стисак имати снагу васкрсења.

А кад Давид сазна да је дијете умрло уста са земље, и уми се, и намаза се, и преобуче се и отиде у дом Господњи да се поклони. А потом оде Давид да се опрости са својим дјететом, и видјевши их привијене, загрли их и заплака. И сиђе тишина и завлада тридесет и три дана над градом мира.

А у четрдесети дан дође Давид да утјеши Витсавеју, жену своју. И отиде к њој и леже с њом. И она роди сина коме даде име Соломон. И мио бјеше Господу. И посла Господ Натана пророка, те му надјену име Једидија, ради Господа. А Давид обећа Витсавеји да ће оставити пријесто свој сину њеноме, јер више не заборави шта учини њој и Урији. И кад Амнон унесрећи сестру своју Тамару, и кад љубљени син његов Авесалом пође на њега и узе иноче његове, и кад оста без синова својих Амнона и Авесалома, узимаше то Давид себи и стављаше на душу своју, вазда осјећајући праведност суда и казне Божије.

А Витсавеја родивши Соломона, узе да га одгаја, не као царског сина, у изобиљу, раскоши и гордости; већ ко оног који има да се бори са силом власти, опомињући се душе свога првенца који очеву страст опра животом својим. И стога је она тајила од Соломона да ће пријесто бити његов, вазда га учећи да су мудрост, храброст и чисто срце изнад сваке почасти овога свијета. А поставивши га за цара, повуче се Витсавеја и почину брзо иза Давида, уснивши пред смрт Уријине очи како је са радошћу гледају.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4U6

Categories: Аз и буки