Ознаке

,

(Сајт прот. Андреја Ткачова, 16. 6. 2015)

Протојереј Андреј Ткачов

Протојереј Андреј Ткачов

Од свих тужних лица, најнепријатније је видети тужно лице неког милионера. Очигледно да ме не занимају страни милионери, него они домаћи. Један типичан каже: „Све, све ме је стрефило“. Чујете? Њега је све стрефило…. ма, ето, бисери су ситни, власти су злобне, а ни међународна ситуација није стабилна; терористи су киднаповали још један авион. Он каже: „Немогуће је овде живети, водити бизнис, образовати се и лечити“. Истовремено, са телевизора певач Григориј у фалсету кркља: „Отпутоваћу, да живим у Лондону.“

Све њих Лондон привлачи, почев од Херцена, па до Березовског[1], мада Херцен и није [био] милионер. Несавладива ти је та привлачност Албиона. Одавно је већ време да схватимо: а зашто баш у Лондон? Па, вероватно је многима већ одавно и јасно – зашто. Ето, и наш тужни анонимни милионер хоће – ако не баш и сам да скокне под сенку Биг Бена, онда макар да тамо пошаље децу. Да се деца образују. Каже: „Нек` се образују и постану људи.“ Али – суштина те реченице је безобзирно понижавање свих оних који не могу, или не желе да се образују у Лондону.

Александар Иванович Херцен (Москва, 1812 — Париз, 1870)

Александар Иванович Херцен (Москва, 1812 — Париз, 1870)

Исправно. Кад се образује – нек` се образује. Па, треба потпомоћи финансијски систем братског Краљевства. Ма, треба улити свежу крв и лову зарађену претешким радом у систем приватних школа Њеног Величанства. Из Русијице треба традиционално исисавати нафту, гас, драго камење, алуминијум – па онда угаљ, житарице, дрвну грађу, мозгове и младе душе. Затим све то треба конвертовати у стране новчанице са сликом Бенџамина Франклина – па правац Лондон… Сјајна идеја! А мајчица Русија је ионако будала. Велика је мајчица, и богатства су јој немерљива. А Лондон је мали и над њим витла ђаволов точак. Е, тамо треба децу образовати.

Време је за расправу на идејној равни са овом смесом безобразног простаклука и издајства. Рецимо за почетак, да се свуда може образовати. Само ако постоји за то жеља. Никакав систем не гарантује успехе у образовању, и она повлашћена чеда не ризикују да се тамо обогате толиким знањима, него пре да татиним парама потпомогну финансијску стабилност лондонских центара забаве. Ко хоће да учи, тај већ и сада учи независно од места боравка, па је глупо расправљати се о томе.

Постоји некакав давнашњи облик лакејског улизиштва који човека нагони да се преда у духовно заробљеништво туђој култури и цивилизацији, који му изгледају као врхунац савршенства. У томе је корен… И треба копати и ископавати га. Немачки идеализам, француски социјализам, амерички империјални демократизам, узајамно се смењујући, већ нешто више од двеста година владају душама многих руских људи. Што се тиче Лондона, тамо нема ни социјализма, ни идеализма. Има тамо нешто тихо и тајно – као оно ђаволи у неком мирном рибњаку. Можда масонство, плус економска кабалистика с циљем овладавања светом. Све то плени и очарава. И тако, наши тужни милионери, упавши у ту тиху атмосферу рибњака, са све ђаволима у фраковима, почињу да личе на поглавице покорених племена које су припустили на ручак са римским патрицијима.

То и јесте оно што плени. Од тога ти и срце замире. Добијаш жељу да не само тек онако понекад ручаваш са тим наследним пастирима људског стада, него и да уђеш у њихове редове. Зажелиш да купиш право да пређеш из редова малограђана у редове племства, зажелиш да добијеш предикат „де“ уз своје просто презиме, као оно код Шарла де Гола и Оноре де Балзака. Тако да од комсомолца Синицина постанеш мсје Де Синицин и почнеш да говориш не са обичним „р“, него онако… са „ххр“. Јер, паре су ти зарађене са натчовечанским напором – према томе и не постоје никакве непремостиве препреке. Е – и први корак је: послати децу у потрагу за елитним образовањем. А сам, за сада остајеш ту где си, и гунђајући на прљавштину и неуређеност Отаџбине настављаш да натчовечанским напором зарађујеш паре. У ствари, да их исисаваш из оних шума, крзана, драгог камења и наслага угља; да, исисаваш уз тугу и гунђајући их конвертујеш у страну валуту.

Процените и сами сву одвратност те појаве! Зачудите се њеној уобичајености и раширености.

А сада, запушавајући нос од тог гнусног задаха, немојмо прећутати да су у овом случају она деца у ствари аналогна заробљенику. То су почасни таоци какве су у прошлости често слали у центре непријатеља као знак лојалности и послушања. Као знак извршавања прихваћених обавеза. Кад је моја крв у непријатељевој јазбини у почасном заробљеништву, и ја ћу у свему бити мекан. У овом случају је једина разлика у томе да непријатељ није именован, али суштина је ту иста. И, само покушај да врднеш… Онда ћеш видети како се замрзавају рачуни, како ти нестају сродници, како се откривају банкарске тајне и у новинама почињу да се објављују компромитујући подаци, итд. Шема је јако једноставна и потпуно поуздана. Почињеш да увиђаш њену суштину тек онда када постаје јасно: онај непријатељ се и није спремао да ти постане пријатељ. Ти си за њега само један ресурс: ресурс пара, политичког утицаја, а у крајњој линији и људских органа. Само ресурс! Никако не и пријатељ, и никада саучесник у управљању сложеним процесима. Да ли ти је потребно да још дуго газиш на грабуље и добијаш дршку по носу како би схватио смисао тих једноставних речи? У очима крема западног света, ти си само улизички лакеј – и остајеш само улизички лакеј са својим лудим богатствима. И нека тај лакеј плаћа те паре исисане из крвотока Отаџбине за образовање своје деце. Нека мисли да је постао део високог света, ако му се то баш свиђа. Како коме… А мени се чини да те ствари треба прекинути. Погледати онако са стране, постидети се и казати: „Доста!“

Панорама Лондона

Панорама Лондона

Уосталом, доста је и са опањкавањем и клеветањем Отаџбине. Њена оклеветана историја, разорено образовање, медицина која се сва накривила – нису оне биле жртве изненадног напада ванземаљаца. Оне су оклеветане и разрушене језицима и рукама самих становника Русије – оних чувених бивших комсомолаца – а често и под утицајем страних налога. Чак и без громогласних парола о патриотизму, она обична пристојност и савесност нам налажу да прионемо и уложимо средства за побољшање живота у нашој земљи. А за годишње одморе – вреди да се понекад и не улажу средства у братске Малдиве, него и у наше сопствене туристичке центре. Ма – једноставно треба прекинути са праксом духовног понизног лакејства и осећати одговорност за сопствену земљу и њене људе.

Па – беше оно некада доба, када је спахија, који је трунуо и лудео од лењости и нерада, потпуно уобичајено разбацивао хиљаде и хиљаде по Баден-Бадену или Азурној обали. То су биле хиљаде које су се сакупљале из копејки зарађених на кметовским грбачама небројених Ивана и Семјона. Он је уз то хвалио западну културу и (ђубре једно!) кудио и презирао тог мужика-хранитеља, а и сву своју Отаџбине приде. А шта је затим било? Затим је била освета у облику револуције и све оно приде… Не вреди да се данас бавимо најгорим облицима јучерашњих понашања. Јучерашње грешке треба исправљати. И лечити се треба овде – код куће, и образовати овде, и одмарати се такође ту. Није баш да не треба ни крочити преко границе.То је претерана крајност. Али – зато све чешће и све више – овде, код куће, с љубављу. А да би образовање, лечење и одмор били квалитетни, вреди улагати и део оних средстава стечених натчовечанским напорима у своју земљу, а не у туђу. У Мајку – а не у маћеху.

У давним временима, схватајући да су тежња за раскоши, себичност и завист смртоносне болести по друштво, Ликург је у Спарти увео низ зачуђујуих новитета. Ето – на пример, укинуо је сребрни и златни новац, а уместо њега је увео гвоздени. То су биле металне траке неприменљиве за било шта друго, јер су претходно каљене и држане у сирћету. За чување тих пара биле су неопходне посебне шупе, а да с њима одеш на пијацу – требало је да упрежеш коње у кола. За куповину неких тричарија требало је са собом вући гомилу гвожђа. Постало је срамно бити богат. Раскош је постала предмет подсмеха и прекора. Раскош је нестала из живота, и са собом је однела и гордост, размаженост, лоповлук и остале грехе који су били повезани са материјалном неједнакошћу, раслојавањем друштва и халапљивошћу.

Био је то грандиозни социјални експеримент који је немогуће поновити, али вреди му се дивити. Богатство је постало срамна појава. Уместо њега, уздигла се валута чврсте речи, храбрости у боју и скромности у животу. Име Спарте је постало појам. И – ако бисмо одатле, од Спарте, црпли аналогију – нама је данас неопходно не само да се стидимо богатства, него да се пре свега стидимо због срамног коришћења тог богатства.

Он, који је у своје време завршио обичну совјетску школу и совјетске високе школе, он – који још увек памти мирис логорске ватре на радној акцији и укус рибље конзерве уз црни хлеб – тај дојучерашњи комсомолац, а данас одједном и напрасно постали милионер, не сме да прича мрштећи се: „Ма, овде је немогуће живети и образовати се. Послаћу ја моју децу у Лондон.“ Нема он ни најмање права да изговара те речи. Његов задатак је да се освести, разбистри главу и да се најзад потруди да ради за рођену груду и њене људе, које је ономад опљачкао чопор бивших „доброчинитеља и демократа“.

Борис Березовски (Москва, 1946 – близу Лондона, 2013)

Борис Березовски (Москва, 1946 – поред Лондона, 2013)

А што се Лондона тиче, може тамо понекад и да се појави срећа – али никада се дуго не задржава. Што се примера тиче – ево судбине многих наших заблуда, почев од Херцена – па до Березовског. Уз то, Херцен чак уопште и није [био] бизнисмен.

Са руског посрбио: Василије Клефтакис

_____________________________________

[1] Прим. В.К.: Аутор, набрајајући у једном даху обојицу, очигледно жели да их истакне као негативне примере  руског анти-патриотизма, јер су обојица – ма колико различита по профилу и времену када су деловали (Херцен философ и публициста XIX века, а Березовски постсовјетски олигарх) – живели и умрли у избеглиштву у иностранству, и то као огорчени опозиционари својевременим руским властима.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4TV