Пољска студија о Косовском боју

Ауторка Илона Чамањска је образложила појмове традиција и митологија, синдром мученика и синдром издајника, који нису само српска специфика већ и других народа, између осталих и Турака

Адам Стефановић, Бој на Косову, 1870.

Адам Стефановић, Бој на Косову, 1870.

Познањска катедра за историју Универзитета Адам Мицкјевич и Институт за балканистику УАМ у погледу изучавања Балкана и Србије спадају у најактивније у Пољској (Витолд Шулц, Јан Лешни, Илона Чамањска, Јежи Јаузињски, Тадеуш Чекалски, Зђислав Грот, Војћех Шчепањски и др.). То између осталог потврђује и недавно објављена студија о Косовском боју, чије писање је започео прерано умрли професор Јан Лешни (1947–1994) а довршила Илона Чамањска. Професор Лешни је објавио више капиталних студија из области медиевистике: „Архаични облици племенских и државних граница Западних Словена уVIIи VIIIвеку”,„Ћирило и Методије – апостоли Словена. Њихово дело и судбина”, „Студије о почецима српске монархије Немањића”, био је коаутор  „Историје Албаније и Косовске битке” превео је „Летопис попа Дукљанина”и „Мицкјевич и Југословени” Љубомира Ђурковића и објавио низ радова из области средњoвековне историје и археологије Балкана. Илона Чамањска је такође професор Познањског универзитета Адам Мицкјевич, проучава и предаје историју Средње и Југоисточне Европе од 15. до 18. века, директор је Института за балканистику УАМ и редактор више публикација које је Институт објавио. Аутор је студија: „Молдавија и Влашка у односу на Пољску, Мађарску и Турску у 14. и 15. веку”, Дракула. Вампир, тиранин или јунак?”, „Вишњовјецки. Монографија рода”коаутор је „Речника владара средњовековне Европе”, „Речника владара нововековне и савремене Европе”…

Недавно објављену, досад најкомплетнију пољску студију о Косовском боју (Познањ, 2015) посветила је професорима Јану Лешном и Јелки Ређеп, најзаслужнијим за настанак овог дела, које је почео да пише професор Лешни, изразивши захвалност и професорима Ласлу Рокају и Светлани Томин. Студија се састоји од девет поглавља: Извори и историографија, Балкан између Маричке битке (1371) и Косовске битке (1389), Непосредни узроци рата из 1389. и коалиције ангажоване у рату, Ратна вештина главних ривала, Концентрација војске и путеви марша, Локализација бојног поља, Ток битке, Резултати Косовске битке, Традиција и митологија Косовске битке, са исцрпном библиографијом, илустрацијама, мапама, индексима.

Kosovska-bitka-polj

Користећи резултате веома комплексних истраживања (археологија, географија, политичка, друштвена и културна историја средњовековне Србије и њених суседа) професора Лешног, веома цењеног од стране српских медиевалиста, допунила их је својим резултатима истраживања средњовековне Мађарске и Румуније, као и низом европских, турских, албанских извора. Уочи предаје књиге у штампу још једном је у јесен 2014, током једноипомесечног боравка у Србији, Босни, Хрватској, Дубровнику и Македонији проверила локацију на којој се Косовска битка одиграла, колико километара је са својом војском прешао турски султан Мурат, а колико кнез Лазар и његови савезници, због чега, по њој, Вук Бранковић није издајник и много шта друго. Доста пажње посветила је косовском миту и српским народним песмама, особито у анализама појединих јунака, стварних и литерарних. Веома детаљно је обрадила поглавља о организацији обе војске, наоружању, пореклу оружја, употреби током битке, трајању битке, с обзиром на неслагања на те теме у историјским изворима.

Веома савремено је образложила појмове традиција и митологија, синдром мученика и синдром издајника, који, по Чамањској, нису само српска специфика већ и других народа, између осталих Турака. Јер, Косовска битка је спадала у ретке у којој су погинула оба владара, Мурат и Лазар. И један и други нису третирани као губитници већ као мученици, који су се борили у светом рату, један за исламску, други за хришћанску веру, одрекавши се царства земаљског, изабравши царство небеско. Слично су третирани и јунаци Косовске битке, чија је највећа врлина што су изгинули у најзначајнијем боју у српској историји, без обзира да ли су стварно постојали или су били митски. Посебну пажњу посветила је уобличавању косовског мита у Војводини после Велике сеобе Срба, Фрушкогорским манастирима, школама народних певача, с обзиром да су их Хабсбурговци насељавали да би се борили с Турцима и против продора ислама, као и да су косовски мит и народна поезија утицали на развој српског језика, књижевности и културе уопште у 19. веку.

Књига Илоне Чамањске, поред изузетног владања проблематиком написана је с ретком објективношћу, да би је због тога требало уврстити у обавезну литературу о тој за нас веома значајној теми, а можда и превести.

Бисерка Рајчић

(Политика, 24. 6. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4Ti



Categories: Преносимо

2 replies

  1. Важно би било знати, да ли је писац ове студије имао у виду чињеницу, да је папа с Енглезима и Французима помагао турско покоравање православних држава – Грчке, Бугарске и Србије. Без овог податка, не може се схватити такав турски успех и турско освајање Мађарске 1526, што је организовао папа Климент Седми.

  2. @Slobodan Jarcevic: Написасте кратко – али потпуно нејасно. Да ли би Вам било тешко да аргументима (ако може и чињеницама) поткрепите то што без њих сугеришете? То се за мене, необавештеног, нарочито односи на парадокс: како то да римском папи одговара турско освајање ипак предоминантно римокатоличке Мађарске – ма не само да му је одговарало, него је тај папа још проврх тога и ОРГАНИЗОВАО турско освајање Мађарске! Надам се да ипак није био и врховни командант турске војске? наравно, не би било лоше када бисте мало осветлили и улогу Енглеза и Француза у свему томе – ма они су мутили у 14 – 15 веку баш као и сада, зар не – а посебно англиканци којих тада још није ни било? Вита јела зелен бор – чекам брзи одговор.

Оставите коментар