Милош Милојевић: Старе и нове контроверзе о узроцима Великог рата

Приказ књиге Миле Бјелајац: „1914–2014. Зашто ревизија? Старе и нове контроверзе о узроцима Првог светског рата“ (Медија центар Одбрана, Београд, 2014. године, стр. 246)

zasto-rev

Библиографија радова о Сарајевском атентату, Јулској кризи која је уследила, као и ширим сродним темама о узроцима Првог светског рата и динамици догађаја који су довели до ратне ескалације у Европи 1914. године, одавно је непрегледна и несавладива за појединачног истраживача. Вероватно је и број радова у којима се ова чињеница наводи поприлично велики. Писац класичног дела о Сарајевском атентату Сарајево 1914. Владимир Дедијер је још 1966. године указао да је више од 3.000 књига објављено само о овој теми. Нема сумње да је у претходна пола века море мастила проливено у писању истраживачких и популарних радова, монографија и чланака где се, у мањој или већој мери, аутори дотичу и овог комплекса тема.

Претходних година се, и код нас и на Западу, појавио већи број књига, научних и популарних чланака и новинских написа који се баве избијањем Првог светског рата, Сарајевским атентатом и његовим виновницима, актерима Јулске кризе, друштвеном позадином свих ових дешавања и другим релевантним темама. Један број тих радова – који су као по правилу добијали знатну медијску пажњу – заговара изразито ревизионистички приступ темама у вези са кризом која је довела до избијања Првог светског рата. Уместо вилхелминске Немачке и посустале велике силе Аустро–Угарске у центар пажње су стављене Руска империја, француско–руске комбинације против Немачке и Краљевина Србија и њено тобожње конспиративно роварење против Аустро-Угарске – што можда посебно изненађује с обзиром на снагу и релативни значај ондашње Србије у европском систему држава.

Написи у којима је тежиште кривице за избијање Великом рата у великој мери или искључиво усмерено на Србију изазвали су у српској јавности прилично велико интересовање. Мало која историјска тема – осим можда контроверзи из историје Другог светског рата у Југославији – привукла је оволику медијску пажњу. Треба имати на уму да широко интересовање за ове теме није искључива карактеристика само српске јавности. Академски историчари који су у својим делима изнели радикално ревизионистичке ставове постали су у појединим државама праве медијске звезде.

Недавно објављена књига историчара Милета Бјелајца 1914–2014. Зашто ревизија? Старе и нове контроверзе о узроцима Првог светског рата има за циљ да одговори на питање да ли традиционално тумачење узрока Великог рата и одговорности актера који су до њега довели и даље може да се прихвати као научно засновано или је овај приступ неопходно одбацити или радикално изменити под утицајем радова који заступају ревизионистичке тезе. У најкраћем, према Бјелајчевим речима, стандардно образложење подразумева да су: Геополитички разлози, очување равнотеже између тадашњих блокова, Тројног савеза и Антанте, на једној страни, те жеља да се наметне превласт једног (Тројног савеза) над европским континентом и шире, на другој, були су прави узроци рата 1914. године. […] Мале државе су или биле жртве јер су се „нашле на путу“ (Србија, Луксембург, Белгија) или су биле у стању ишчекивања којој се страни приклонити (Бугарска Румунија, па чак и Италија). [стр. 7]

Садржај ове концизне, занимљиво написане и полемичне књиге даје изричит негативан одговор на питање да ли је научно оправдана ревизија досадашњих сазнања о узроцима Првог светског рата и догађајима који су послужили као повод за разбуктавање ратног пожара.

Миле Бјелајац, истакнути војни историчар чији су опсежни радови посвећени историји војске Краљевине СХС/Југославије и историји и историографији распада Југославије као и односу војске и политике у српској и југословенској историји написао је користећи се класичним и најновијим делима домаће и стране историографије о Великом рату врло корисно, популарно, штиво које читаоцу даје прилику да се упозна са кључним ревизионистичким тезама, њиховим изворима, садржајем па неретко и политичком мотивацијом. Због обима и карактера дела аутор се не користи често навођењем архивских извора. Ипак, Бјелајац то вешто чини тамо где је неопходно, односно где је тема изразито контроверзна или је контроверзном начињена неодговорним цитирањем дипломатских докумената и/или мемоарских дела или тенденциозним тумачењем.

Када крупним потезима осликава неку крупну и у историографији темељно обрађену тему као што је на пример однос међу блоковима великих сила или стање у Аустро-Угарској, Бјелајац се ослања на резултате проверених дела али када се детаљније бави неком проблематичном чињеницом или њеним тумачењем изоштрава оптичке справе и посматра, преко депеша или телеграма, из сата у сат како се развијала ситуација на терену. Читајући тако о питањима као што је пребацивање атентатора и оружја у Босну и улози појединих официра Краљевине Србије у овим радњама или о времену проглашења мобилизације војске Краљевине Србије или о степену и врсти руске подршке Краљевини Србији током Јулске кризе читалац није само у прилици да се путем навода из докумената директно упозна са проблемом о коме се расправља већ и да сам стекне увид шта је извор неспоразума у историографији или који је проблематични навод извор погрешног (или злонамерног) тумачења.

Зашто ревизија 1914–2014. је врхунац Бјелајчевог бављења овом темом. Наиме, још почетком 2013. године Бјелајац је објавио опсежан чланак „Нови (стари) заплети око узрока Првог светског рата пред обележавање 100. годишњице“ [Токови историје 1/2013, стр. 1562] да би крајем исте године у београдској Политици био објављен фељтон исте тематике. Књига представља својеврсну збирку loci communes о контроверзним темама предисторије Првог светског рата и историје ревизије у историографији и колективном сећању о Великом рату.

Мора се нагласити да је из корпуса занимљивих и важних тема аутор одабрао оне које су посебно релевантне за српску историју. Тако су политици српске владе, српској улози на одржавању контроверзи о Сарајевском атентату и Јулској кризи и раду у српској и југословенској средини на издавању архивске грађе о овим догађајима посвећена поглавља Да ли је Србија 1914. желела кризу и рат, Шта је српска влада знала о преносу оружја и атентаторима пре 28. јуна?, „Допринос“ Срба у стварању и одржавању контроверзи о Сарајеву 1914, Успорен рад на припреми српске грађе и третирање питања у јавности, Мистерија руске подршке после уручења Ултиматума 23. јула 1914. Једно поглавље бави се Младом Босном и расположењем међу јужнословенским становништвом Аустро–Угарске (Завереници из 1903, Југословенска омладина и Млада Босна). Шире европске теме, историја ревизионизма сазнања о Првом светском рату и политичка позадина оваквих настојања обрађени су у поглављима Политичко исходиште оцена о узроцима Светског рата, Да ли је Франц Фердинанд виђен као претња миру само код Срба, Историја немачког заташкавања, пропаганде и ревизије, Однос према кривици за рат и публиковање релевантне грађе у Аустрији, Промене према српској одговорности за Први светски рат деведесетих година и Обележавање стогодишњице – обнављање расправа и полемика. Због природе теме и испреплетности њених различитих елемената тематско разврставање поглавља може се само условно прихватити.

У поглављима у којима се бави Сарајевским атентатом, Јулском кризом, српском и аустроугарском политиком, Бјелајац углавном доноси податке који су у историографији одавно утврђени. Што се Сарајевског атентата тиче највећи део познатих чињеница присутан је у делу Владимира Дедијера и у ранијим радовима. Када је реч о овако крупним темама знатније фактографске новине су права реткост. Аутор наравно није пропустио да у књигу укључи и неке од најновијих сазнања о овом периоду или податке који су великим делом занемарени. Међу такве новитете је и понуда председника Владе Србије Николе Пашића Бечу коју је упутио преко посредника послата крајем 1912. а која је до недавно била непозната, све док је чешки историчар Вацлав Штјепанек није презентовао стручној јавности (стр. 34–36). Бјелајац је у књигу укључио и податке које је о типу наоружања младобосанаца и њиховој набавци јавности презентовао стручњак за историју наоружања Бранко Богдановић а који су дуго били недоступни пошто фабрика у Херсталу није давала податке о примерцима продатим 1913–1914. године (стр. 59). Такође су занимљиви познати, али умногоме скрајнути, подаци од пројугословенском расположењу и просрпским манифестацијама који су у више места одржани током Балканских ратова (стр. 70–83).

На почетку сваког поглавља штампане су пригодне илустрације а текст је организован тако да се књига лако и брзо чита. С друге стране обиље информација у основном тексту и опсежне фусноте на готово свакој страници књиге чине је погодним подсетником и водичем кроз једну веома сложену материју. Када у почетним поглављима пише о Сарајевском атентату, Јулској кризи, Младој Босни, Францу Фердинанду или политици Аустро–Угарске Бјелајац се зналачки ослања на важна историографска дела међу којима су и класици југословенске и српске историографије Владимир Ћоровић, Владимир Дедијер, Андреј Митровић и Милорад Екмечић. Међутим, не пропушта прилику да читаоцу представи новије радове домаће историографије о Великом рату и сродним темама Данила Шаренца, Велибора Бухе, Милана Гулића и Милоша Војиновића.

Бјелајац полемише отворено и бескомпромисно, истичући вредност историографских сазнања и тековине претходних генерација историчара изнад квазивредности политичке коректности, уздржаности од бављења проблематичним темама из европске историје и медијског сензационализма. Овакав стил релативно је редак у домаћој историјској науци па и због тога књига представља право освежење. Ипак, можда је овакав стил делимично одговоран за неке мањкавости текста. Понекад аутор брзо прелази са теме на тему или се некој теми (или аутору) враћа у више наврата без преке потребе што можда може да представља потешкоћу мање пажљивом читаоцу. Блага побољшања у организацији штива могла би да учине књигу још кориснијом. Такође, у тексту су се провукле бројне штампарске и словне грешке што је, верујемо, могло бити избегнуто.

За читаоца заинтересованог за најактуелније теме од посебног интереса је претпоследње опсежно поглавље у коме Бјелајац полемише са носиоцима најновијег ревизионистичког таласа Шоном Мекмикином, Маргарет Мекмилан и нарочито Кристофером Кларком. Како је књига намењена читаоцима различитог нивоа информисаности верујемо да је неке појмове и личности требало у текст увести уз више објашњења – тешко да некоме ко није у већој мери заинтересован за историју Великог рата или барем за модерну европску историју много значи име чувеног Албертинија писца опсежног дела о узроцима Првог светског рата или појам Фишерова контроверза. Верујемо да би кратак појмовник или биографски речник додатно олакшали коришћење књиге.

У претпоследњем поглављу „Обележавање стогодишњице – обнављање расправа и полемика“ Бјелајац је посебну пажњу посветио књизи Кристофера Кларка Месечари: Како је Европа ушпла у рат 1914. која је недавно објављена и на српском језику. Критичари дела који прихватају главне Кларкове тезе придају његовог књизи огромну доказну снагу и научну вредност. Сајмон Грифит је писао у Дејли мејлу да ће после ове књиге консензус о немачкој одговорности за почетак Првог светског рата бити одложен у канту за смеће. Бјелајац Кларкову књигу критикује на више нивоа. Прво, он у њој уочава бројне грешке у вези са разним темама српске историје, погрешно цитиране податке и друге сличне недостатке. Иако вероватно присутни у свакој књизи, овакви пропусти су довољни да се посумња у квалитет спроведеног истраживања. Друго што Бјелајац замера Кларку је тенденциозна селективност података. Када је српска историја почетком 20. века у питању Кларк бира искључиво оне податке који би ишли у прилог његовој тези – да је агресивни српски национализам имао искључиву или барем преседну улогу у провоцирању Аустро-Угарског напада – док потпуно занемарује оне податке који оспоравају такво тумачење. Многи такви подаци наведени су у Бјелајчевој књизи и у многим другим делима а обухватају теме из српске политичке, економске, дипломатске и војне историје. Треће, а можда и најспорније, су Кларкове проблематичне интерпретације дешавања које су у потпуном нескладу са прихваћеним гледиштима. Разуме се, неортодоксна гледишта могу бити научно оправдана, али то оправдање се постиже навођењем нових података или оспоравањем аргумената у досадашњим делима. Насупрот овом уобичајеном методу Кларк је, како Бјелајац на више места наводи, склон да једноставно занемари гледишта са којима се не слаже или се позива на неке подсвесне психолошке факторе. Тако Кларк тврди да чак иако Пашић и српска влада не желе сукоб, Пашић ипак подсвесно зна да до Велике Србије може да дође само кроз сурови општеевропски рат. Додуше, није ни необично да аутор који пише о дипломатској и политичкој историји Европе као месечарењу посегне за појмовним апаратом психотерапеутске праксе. Последња група замерки односи се на крупни план дела – Кларк једну изузетно сложену и истраживачки провокативну епоху одвећ симплификује. Бјелајац закључује да неколицина оваквих дела, без обзира на велику пажњу коју су привукла, не могу у битноме да измене кључне елементе канонских тумачења почетка Великог рата.

Контроверзе око узрока Првог светског рата, историографија о Великом рату и историја ревизије (или покушаја ревизије) сазнања о овом догађају представљају изузетно сложен комплекс тема и широко истраживачко поље. Фактори који су одређивали која је пожељна и прихватљива верзија догађаја такође су бројни и варирали су претходних стотину година. Хладни рат архивалијама практично је почео једновремено са војним дејствима. Настојања Немачке да ревидира одредбе Версајског споразума о ратној кривици и променљива снага и значај ове државе одређивали су у највећој мери динамику ревизионизма. Међународни односи и спремност појединих западних сила да, у жељи да ојачају међународни положај Немачке и олакшају сарадњу са њом, рехабилитују и нека проблематична поглавља њене прошлости такође су били важан чинилац.

Ипак, нова политичка ситуација у Европи и настојање да се заједничка прошлост превреднује у правцу истицања веза и сарадње а занемаривања сукоба и супротстављених интереса вероватно је међу снажнијим подстицајима најновијег таласа ревизионизма. Британски историчар Дејвид Стивенсон истакао је да посматрач западноевропског крајолика лако може да стекне лажни утисак да је европска историја широка стаза беспрекидног напретка и све чвршће наднационалне интеграције. А ипак новија историја европског континента испуњена је и бруталним сукобима који су се многим Европљанима, и непосредно пре Првог светског рата, чинили немогућим. Пожељно је, по свој прилици, узроке тих бестијалности изместити у неко неуралгично геополитичко подручје – Балкан, Блиски Исток, било где.

Миле Бјелајац нам својом књигом омогућава да све ове факторе боље разумемо. Он нам такође омогућава да стекнемо увид и у неке шире теме као што су култура сећања, утицај политике на интелектуалце, континуитет и дисконтинуитет политичких структура, политичка релевантност историографије. Због свега овога ако би се из незанемарљивог броја књига о Великом рату које су недавно објављене на српском језику требало одабрати једно дело, онда би то свакако могла да буде ова књига.

Штампана верзија текста објављена је у Војноисторијском гласнику 2 (2014)

ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4NS



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

2 replies

  1. Колико ми је познато, изузев Јулиуса Еволе (Побуна против модерног света), те, ако се не варам Алберта Регини-а (Симболи духа), нико као директно одговорног кривца за избијање Великог рата не наводи франкофонску и англосаксонску масонерију – организатора свих великих револуција. (Апис је Мајски преврат на Солунском процесу звао Мајска револуција). Србија је од тих револуционарних „снага нивелације и егалитаризма“ само искоришћена као оруђе и њена кривица се састоји само и једино у томе што се њима није одупрла.
    Као и средњевековна, и Обреновићка Србија је круну добила од католичке Европе (Немањићи од Ватикана, Обреновићи од Франца Јозефа), покровитељи Карађорђевића су пак, протестантски Енглези, „Внздори“ (династија Сакс Кобург и Гота је 17 јула 1917 променила назив и назвала се по објекту). Ликвидацијом Обреновића – а београдској „елити“ (масонерији) је већ пред њихов крај само и једино југословенство било прихавтљива опција – започело је преобликовање Европе, које ће 1918, за неко време, окончати нестанком традиционалних монархија: Руске империје, Турског царства, Аустро-угарске царевине, брзо ће крај доћи и Светом римском царству немачког народа, те Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе.
    У самој Србији нестанком Обреновића власт потпуности преузимају Цинцари и масони (Карађорђевићи,Пашић. први патријарх обједињене „југословенске“ православне цркве, Димитрије, итд. Неколико месеци после „Мајске револуције“, долази и до „Крушевске републике“.
    Тако, ако се тражи кривица за избијање рата, онда кривца треба тражити у западним савезницима: Енглеској и САД – пре свега, али и у Француској, која је већ од ФБР само полигон за вежбање „нових вредности“.

  2. Извесни подаци о Сарајевском и Марсељском атентату

    Нема ниједне речи која већ раније није казана – Est iam ditum, quod non sit dictum prius, гласи једна латиска пословица. Ако сада погледамо извесне судбоносне, историјске и драматичне догађаје који су се збивали на просторима бивше Југославије, неможемо се отети утиску да су наши најузвишенији циљеви били играчка у рукама бивших и садашњих видљивих и невидљивих господара света, који теже да остваре јединство света са циљем једнојезичког, једнопартијског и једноверског друштва, које би било под контролом међународних корпорација, великих финансијера, тз. великих изабраника и англо-америчких тријалиста, које представља естаблишмент идолатриског друштва чаробњака међународне масонерије, римских католичких темплара и кабалиста…
    Они су крајем ХХ столећа потврдили своје намере да нас униште и обелоданили оно, што су били одлучили пре више од једног века, када су нас избрисали са европске карте из групе слободних и самосталних народа, “недостајала су још само два рата, да би се све спровело у стварност” – “Nous le donnons ici, après ces deux documents du XIXe siècle, afin que le lecteur se rende mieux compte que déjà en 1862 la chose etudiee, elaboree, posee est bien arretee…” ( Види: Pierre Virion, Beintot un Gouvernement Mondial – Une super et counter-eglise? Paris, France, 1967, стр. 131).
    Овде бисмо се осврнули на књигу Паркера Томаса Муна коју је објавио под насловом „Imperialism and world politics“, која одсликава Аустро-Немачку империјалистичку позадину Сарајевског атентата, где дословно стоји:
    “…Велика победа Балканских савезника у Немачкој и Аустрији схваћена је као велики корак уназад: за Русију као истинског заштитника Балканских савезника то је била дипломатска победа. Да је имала подршку Немачке и Италије, Аустрија би напала Србију у јулу 1913. године…”
    “…Само у светлу ових сукобљених империјалистичких планова може се сагледати прави значај атентата, који је почињен на прашњавој улици у Сарајеву у јуну 1914, који је био повод аустриског напада на Србију. То је за Аустрију био већи повод за рат против Србије него сви сукоби који су били са маленим суседом; то је био већи повод за рат него што је било сузбијање пан-српског заговарања распада Хабсбуршке монархије. Такође, био је то кључни потез у игри на блиско-источној шаховској табли, коју су играли Европски дипломати и финансијери. Бечка Влада је вероватно намеравала да изврши окупацију Србије, да је држи у ропском стању, да додели један део српске територије Бугарској а други део Албанији, да је сведе на право ропско стање и да оснује про- Аустриску Балканску лигу. На једној страни Берлин се претварао као незаинтересован због дипломатских разлога а на другој страни је био ангажован у подршци аустриској сили и престижу, како би могла да осигура Аустриско-Немачку превласт на Балкану. Иза Србије стала је Русија, која је имала намеру да доминира на Балкану и Цариграду а иза Аустрије стао је немачки империјализам, одлучан да по сваку цену оствари “Немачки продор на исток.” (Види: Паркер Томас Мун, Империјализам и светска политика ( Поглавље XI, Блиско- источно питање старо и ново) Њујорк, 1927, стр. 258 – 259).
    Енглески текст гласи:
    “… For Germany and Austria the overwhelming victory of the Balkan allies against Turkey was therefore a distinct setback: for Russia, proud parent of the Balkan alliance, a diplomatic triumph. Austria would have drawn the sword against Serbia in July, 1913, had Germany and Italy been willing to back her…”
    “… Only in the light of these clashing imperialist aims can one perceive the full significance of the crime that was committed in the dusty street of Sarajevo, in June 1914, and of the resulting Austrian attack on Serbia. It was more than a quarrel between Austria and her small neighbor; it was more than a question of suppressing pan-Serbian agitation for the dismemberment of the Hapsburg monarchy. It was also a crucial move in the Near Eastern chess game played by the financiers and diplomat of Europe. The Vienna Government probably intended to invade Serbia, assign some Serbian territory to Bulgaria and Albania, reduce Serbia to a properly servile condition, and found a pro-Austrian Balkan league. Berlin, though pretending disinterestedness
    for diplomatic reasons, was vitally concerned, not only to preserve Austria’s strength and prestige, but also to insure Austro-German predominance in the Balkans. Behind Serbia loomed the Russian aim of dominating the Balkans and Constantinople; behind Austria towered German imperialism, determined to safeguard the “German road to the East.” (Vidi: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new, New York, The Macmillan Company, 1927, page 258 – 259).
    О Сарајевском атентату је написано мноштво књига, расправа и брошура не само на српском већ и на другим светским језицима. Средином шездесетих година XX века у француској је објављена веома интересантна књига Пјера Вириона под насловом „Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise“ – “Ускоро једна светска влада? – Једна супер, над или против црква”. Књига је интересантна и инструктивна по предмету који обрађује, посебно када је реч о нама и Сарајевском атентату, о којем Вирион дословно пише:
    “…Но ево још нешто: рат који је требао да уништи Аустро-Угарску империју, да сруши династију Хоенцолерн, да обори Немачку, чије су претензије постале мегаломанске – на њих Саинт Ивес д’ Алејдре (Saint-Yves d’Alveydre) алудира већ 1890 године; рат који је требао да генерализира демократске режиме најављен је 1894 године, осим, ако би у Европи све државе биле републиканске, сходно плану из 1860 године, а ради се о томе, да се оне остваре помоћу великог рата XX-ог века; ради се и о стварању Сједињених Држава Европе под масонском хегемонијом… Ево најаве Светског рата, потребног, да Европу поново измени… Оно што се неможе порицати, то је најава већ 1912 године од стране Пати де Клам-а (Paty de Clam) опасности, којима је изложен аустриски престолонаследник Фердинанд, убијен у Сарајеву 1914. године. Оно што исто тако збуњује, то су алузије на тај трагични завршетак, које је правио пуковник Хауз ( Edward Mandel House, 1858-1938), члан “Masters of Wisdom” или четири године пре атентата…” (Види: Piere Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 40).
    Француски текст гласи:
    “…Voici mieux encore; la guerre qui devait aneantir l’Autriche, abattre la dynastie Hohenzollern, abaisser l’Allemagne don’t les pretentions devenaient inquietantes, Saint-Yves d’Alveydre y fait allusion des 1890 et cette guerre qui devait generaliser les regimes democratiques est annoncee en 1894, dans la protestation des Hautes-Macon palladistes americains lorsque, percisement, Adriano Lemmi, après la mort d’ A. Pike, vent faire transferer a Rome les archives du Directorie dogmatique.
    ‘Si le palladisme (dogmatique) est transporte a Rome (l’executif politique y est déjà) voila les archives centrales et les plus saintes choses en peril d’un coup de main dans le cas d’une conflagration subite… Le transfert a Rome… ne pourrait etre effectue sans danger que si, dans l’Europe entire, tousses Etats etaient republicains,… conformement auplan de 1860 qu’il s’agit de realiser au moyen de la grande guerre du XXe siècle et sous l’hegemonie maconnique: Etats-Unis d’Europe…’
    Nous ne savons pas si les archives du “pntificat dogmatique” (c’est ainsi qu’on l’appelait) ont ete transferees mais voila bien la these americaine des Etates-Unis d’Europe oppose a la these du Federalisme europeen exposee par Saint-a la these du Federalisme europeen exposee par Saint-Yves d’Alveydre. Voila aussi la soutenance tres palladiste duleadership americain pour la democratie universelle. Voila surtout l’annonce de la grande guerre appelee a transforme de nouveau l’ Europe. Cette protestation, disons-le tout de suite, est tiree d’un ouvrage du F… Margiotta, transuge de la Haute_Maconnerie et, a cause de cela, tres conteste bien sur par les hautes sects. Il n’y a qu’un Malheur c’est que la meme annee, Leon XIII dans une de ses letters s’indignait de voir la Haute-Maconnerie sieger a Rome meme. Ce qui n’est pas niable, c’est l’annonce, des 1912, par du Paty de Clam, des dangers que courait l’Archiduc d’Autriche Ferdinand assassin a Sarajevo en 1914. Ce qui n’est pas moins troublant ce sont les allusions a cette fin tragique faites par le Colonel House des “Masters of Wisdom” quatreans avant l’atttentat don’t on lira les details dans le remarquable livre de M. de Poncins sur la Franc-Masonnerie. Ce qui n’est pas moins troublant encore, c’est cette reunion exceptionnelle de Saint Simon’s Island, en 1913, don’t nous parlerons plus loin et qui constituele premier essai des assises des futures “Bilderbergers (Vidi: Piere Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, (1965/66) 1967, p. 40).
    То исто потврђује и Лeoн де Понкинс (Leon de Poncins) у књизи “The secret powers behind revolution” – “Тајне силе иза револуције“, где дословно стоји:
    “Сарајевски атентат и масони
    Можда ће се једног дана осветлити речи високог швајцарског масона у вези са судбином аустријског престолонаследника: ‘Он је изванредан човек, штета што је осуђен и што ће умрети на положају престолонаследника…”
    Енглески текст гласи:
    “The Sarajevo crime and freemasonry
    On the 15th September 1912 the Revue internationale des Societes secretes, edited by Monseigneur Jouin, published the following lines:
    Perhaps light will be shed one day on those worlds of a high Swiss freemason on the subject of the Heir to the throne of Austria: ‘He is a remarkable man; it is a pity that he is condemned, he will die on the steps of the throne’ …” ( Види: Leon de Poncins, The secret powers behind revolution, Hawthorne, California, No Date, стр. 77; Revue internationale des societies secrets, Paris, 15th september 1912, стр. 787-88).
    Имајући у виду у вези овог и Марсељски атентант на витешког краља Александра Ујединитеља, којег су сценирали и режирали масони, наци-фашисти и комунисти, поменили бисмо италијанску историчарку др. Мирелу Колариети, која је у Београду 1984. године на Петом међународном конгресу балканолога поднела научни елаборат под насловом „Фашистичка Италија и атентат на Краља Александра 1934. године“, у којем дословно стоји:
    „Мусолини сноси пуну одговорност за оно што су усташе учиниле. Не само да су се усташе припремале за атентат под непосредном заштитом и контролом Мусолинија (Ерколе Конти је подносио извештаје директно Мусолинију), већ су уживале ту зашиту и после атентата. ‘Дуче’ је одбио да француској изручи Павелића и Еугена Кватерника… У Државном архиву у Риму налази се лични архив др Ерколе Контија, у 20 свежњева, од којих сам проучила само два са којих је почетком ове године скинут ембарго. Осталих 18 свежњева, како ми је званично објашњено, биће стављени на увид истраживачима тек за 20 година….“ (Види: Др Мирела Колариети, Расправа о убиству краља Александра, Србија – Serbia, бр. 249, јануар 1985,Fruitland, Ontario, Canada).
    У књизи истакнутог америчког обавештајца Питера Томпкинса (PETER TOMPKINS SERVED IN THE OSS IN WORLD WAR TWO…), коју је објавио под насловом „Italy Betrayed“ – „Изневерена Италија“ има један интересантан податак о умешаности Пјетра Бадоља ( Pietro Badoglio, 1871-1956) у Марсељски атентат, где дословно стоји:
    “… Ћано ( Gian Galeazzo Ciano, 2nd Count of Cortellazzo and Buccari, – 11 January 1944) поседовао је докуменат у којем је стајало да је Бадољо уплетен у Марсељски атентат, као начелник Мусолинијевог Генералштаба. Остаје отворено питање: зашто је Бадољо имао чврсту подршку Винстона Черчила и зашто је одликован високим Орденом Британске империје? Да ли је Бадољо био двоструки агент, који је радио у интересу Велике Британије и Француске?… “
    Енглески текст дословно гласи:
    “… With a shock, I recognized her as the wife of Filippo Anfuso (Ciano’s ex-chef de cabinet and Mussolini last Italian Ambassador to Hitler, who had been implicated in the murders of Rosselli, Barthou, and King Alexander of Yugoslavia …
    When it also came out that Badoglio had given Ciano permission to leave Italy after the coup of July 25, but only because Ciano had managed to blackmail him with a document which proved that, as Chief of the General Staff at the time of the murder of King Alexander of Yugoslavia and of French Foreign Minister Barthou, Badoglio had been aware of the plot and approved it – Badoglio decided that Roata had best be prevented from speaking.
    When the rumor spread that Badoglio too would be brought to trial before the Hugh Commission for the Punishment of Fascist Crimes, the aged marshal took refuge in the British Embassy, and Roata, whom the interrogating magistrate described as ‘a criminal of rare cunning in whom dissimulation has been raised to a professional technique and a way of life’, was enabled with Badoglio’s aid to escape from detention and was never recaptured… He lives in Spain as Senor Mancini and returns to Italy on business trips whenever he chooses…
    Why was it that Churchill so staunchly supported Badoglio, and why did the King of England award him the Order of the British Empire? Could Badoglio have been a double agent, willing to work in the interest of Britain and France? ( Види: Peter Tompkins, Italy Betrayed, New York, 1966, стр..251, 313 и 325; Martin Clark, Mussolini, London – New York, 2005, стр. 180; Stanley G. Payne, A history of fascism 1914-1945, Madison, Wisconsin, USA, 1995, стр. 406; Gaetano Salvemini, The origins of fascism in Italy, New York – London, 1973, стр. 266; Christopher Hibert, Benito Mussolini, Middlesex, Great Britain, 1962, стр. 156-157; Ernest Nolte, Three faces of fascism – Actione Francaise – Italian fascism – National socialism, New York, 1969, стр. 300).
    Маршал Бодољо је могао де се “захвали својим масонским везама што није изведен на суд” – “mostly thanks to his Masonic contacts, including his superior, General Capello…” ( Види: https://en.wikipedia.org/wiki/Pietro Badoglio)
    У вези овог поменули бисмо и један податак Рад. П. Рашанина, који је објављен у Американском Србобрану о комунистичком учешћу у Марсељском атентату, где стоји:
    „Комунистима је био за време целог његовог живота, главни непријатељ и стајао им је као незалечиви трн у оку блаженопочивши краљ Александар I Ујединитељ… Знамо исто тако врло добро да је својим куражним актом од 6 јануара 1929 године краљ Александар пресекао и скинуо са дневног реда тада највише разбуктало Хрватско и остала од комуниста и њихових сарадника усташа и дефетиста потргнута национална питања и тако тиме спасао Југославију од сигурног расула и пропасти…
    У вези са сарадњом КПЈ – УСТАШИ – ВМРО на рушењу Југославије о којој је горе било речи неће бити на одмет да овде изнесемо још један врло интересантан детаљ. – Пре петнаестину година писац ове расправе боравио је подуже времена у Чикагу. Прикупљајући материјал и разговарајући са још преживелим учесницима многих предратних догађаја у вези са комунистичком активношћу у Југославији и на Балкану био је упознат и доведен у везу са једним истакнутим украјинским националистом, који је тада такође живео у Чикагу. Овај Украјинац је са доста убедљивих детаља и података испричао писцу ових редова и следеће:
    Да је као политички емигрант радник живео 1932/1933 у Софији. Да је тада имао прилике да лично упозна Владимира Владу Черноземског тада механичарског радника и шофера, иначе као што је познато, истакнутог члана ВМРО, обученог и опасног терористу и физичког убицу блаженопочившег краља Александра. Овај украјинац је тврдио да је Черноземски у то време важио и био врло изграђени комуниста иако он из конспиративних разлога није могао установити да ли је био члан КПЈ…“ (Види: Рад П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литературе, извора и докумената, Американски Србобран – American Srbobran, 20. фебруар 1976, Pittsbourgh, Pa., USA).

Оставите коментар