Предлог за акцију „Политике“ и „Новости“: Укинути ПДВ за штампане медије на ћирилици

Спасавање редова на ћирилици

„Политика” и „Вечерње новости” покренули су акцију да новине које се штампају на ћирилици потпуно буду ослобођене пореза

Фото: Д. Јевремовић

Фото: Д. Јевремовић

Одлуку скупштинског Одбора за културу и информисање да већином гласова подржи иницијативу посланика СНС-а Саше Мирковића да се смањи ПДВ на дневне, монографске и серијске публикације са 10 на пет одсто и на оглашавање у штампи са 20 на 10 одсто, медији су дочекали са одушевљењем и олакшањем, јер је штампа у изузетно тешком положају. Како би иницијатива о смањењу пореза прерасла у обавезу, неопходно је да се измени члан 23 Закона о ПДВ-у.

Министар финансија Душан Вујовић изјавио је у четвртак да смањење ПДВ-а на штампу не би био фискални проблем за буџет, али да није сигуран да би то значајно помогло штампаним медијима.

– Мислим да је много важније да се у образложењу тог предлога закона покаже шта се тиме постиже, односно да је много важније оно што се дешава у свету, где се штампани медији брзовито смањују у информативном простору – казао је министар финансија.

А у европском информативном свету, који политичари у Србији често узимају као пример за добро уређен систем, већ дуже време порез за медије износи пет одсто, и то у најгорем случају. У најбољем, попут Француске и Данске, штампа је потпуно ослобођена плаћања ПДВ-а. Смањење, па и укидање пореза, била је прва помоћ коју су својим новинама дале земље ЕУ.

Ратко Дмитровић, генерални директор компаније „Новости”, подржава одлуку Одбора за културу и информисање и додаје да су челни људи дневних листова „Политика” и „Вечерње новости” покренули акцију да новине које се штампају на ћирилици добију додатне погодности. То подразумева да у целости буду ослобођене пореза.

– Осим што негују ћирилично писмо, реч је о листовима који пишу о озбиљним темама. С обзиром на то да нису подлегли таблоидном журнализму, одрекли су се и једног дела тиража, па се надам да ће то наићи на разумевање Владе – каже Дмитровић.

Осим „Политике” и „Новости”, текстови се на ћирилици објављују и у војвођанском „Дневнику”, као и у недељницима „НИН” и „Печат”.

Главни и одговорни уредник „Печата” Милорад Вучелић наглашава да то није ни политичко ни идеолошко, већ – питање свих питања.

– Ми се залажемо за нешто што би требало да се подразумева, али кад то већ није тако, онда морамо да покренемо акцију. То није борба за идеологију, борба за овакво или онакво писање. То је борба за национални идентитет и за опстанак ћирилице – каже Вучелић.

Идеју да ПДВ буде укинут за штампане медије на ћирилици подржало је и Удружење новинара Србије (УНС). Како за „Политику” објашњава Нино Брајовић, генерални секретар УНС-а, разлози за то су оправдани.

– Штампани медији који користе ћирилицу имају веће софтверске трошкове. Уз то, текст писан ћирилицом заузима 20 одсто већи простор него латиницом. Дакле, ако би се ова идеја усвојила, поменути медији не би требало да се посматрају као привилеговани. Наравно, посебно треба поменути оно што не може да се мери новцем, а то је заштита ћирилице као националног писма које је у дефанзиви – казао је Нино Брајовић и подсетио да је УНС покренуо сајт ћириловање.срб, који промовише употребу тог писма у медијима.

Ову идеју начелно подржава и Драган Вучићевић, иако дневни лист „Информер”, чији је главни и одговорни уредник, текстове објављује на латиници.

– Немам ништа против, али нисам сигуран колико би Устав то дозволио, односно да ту одлуку не би видео као дискриминацију, нарочито према листовима националних мањина – сматра Вучићевић.

Наш саговорник мисли да би много боље за све штампане медије било да Влада усвоји предлог Националне асоцијације новина и издавача и дозволи оглашавање акцизне робе. То је, објашњава Вучићевић, још једна од мера којима су прибегле и ЕУ и САД, како би спасиле штампу од надолазеће економске кризе.

– Дозвола да се рекламирају алкохолна пића, фармацеутски производи, лекарска и адвокатска пракса била би много кориснија него било какво смањивање ПДВ-а. Немам ништа ни против тога, али је неморално да издавачи, такозване мултинационалне компаније, који се хвале милионским профитом и истовремено отпуштају много новинара, траже од државе да се одрекне дела пореза. Због чега? Само да би они имали енормно велике плате. То је перверзно – сматра Вучићевић.

Вишња Аранђеловић

(Политика, 12. 6. 2015)

РТС-ов конкурс за нови ћирилични фонт

Радио-телевизија Србије расписује конкурс за идејно решење ћириличног сансерифног фонта који ће се користити у производњи програма РТС-а и у оквиру израде докумената. Победник конкурса за креативно решење новог ћириличног фонта добиће 400.000 динара

Konkurs-cir

На конкурсу за нове ћириличне фонтове, који нису раније коришћени, могу да учествују сва пунолетна лица. Предложени фонт треба да има уобичајену, искошену (Italic) и подебљану (Bold) варијанту.

Потребно је да буде у ОТФ или ТТФ формату. Презентација фонта се шаље у дигиталном облику – А3 формата. Дозвољено је аплицирати са максимално шест страна презентације, које ће садржати велика, мала слова, бројеве, знакове интерпункције, тежине и величине фонта.

Своју ПДФ презентацију пројекта ћириличног фонта и ОТФ или ТТФ фајл послати на ДВД-у. Радови морају бити потписани пуним именом и презименом, са адресом, телефоном и имејлом аутора.

Пријаве на конкурс са радовима достављају се закључно са 1. октобром 2015. године, на адресу: ЈМУ Радио-телевизија Србије, Таковска 10, 11000 Београд, са назнаком „За конкурс за ћирилични фонт“.

Са ауторима изабраног рада закључиће се ауторски уговор. Хонорар за најуспешније креативно решење ћириличног фонта износи 400.000 динара.

Уколико комисија закључи да је још неки учесник на конкурсу понудио употребљиво решење, доделиће другу награду у износу од 100.000 динара уз потписивање ауторског уговора.

Одлуку о најбољем понуђеном предлогу донеће комисија. Радови који не испуњавају услове биће дисквалификовани, а радови достављени по истеку рока сматраће се неблаговременим и Селекциона комисија их неће разматрати.

Аутори немају право накнадног повлачења пријављених дела, а пријављени радови се не враћају.

Учесници конкурса чији радови буду одабрани пренеће ауторским уговором на РТС сва права на коришћење њихових дела, у складу са уговорним одредбама које РТС примењује у уговорима са носиоцима ауторских права.

Извор: РТС

(Ћириловање.срб, 1. 4. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4Me



Categories: Моба

9 replies

  1. Можемо само поздравити ове активности, као доказ, да се ради на усаглашавању стварности са Уставом и размишљањима свих оних, који се боре, за место ћирилице у Србији и међу Србима.

  2. A, шта ће, уопште, Политици латиничка верзија сајта? Да читам Политику на латиници не могу ни да замислим!
    Ето, могла би Политика сама да овом предлогу допринесе укидањем те верзије.
    Држава би могла истицање сваког јавног натписа који није на српском језику/ћирилици додатно да опорезује (а да није законом уређена врста натписа на језику мањине). То је потпуно легитимно, то раде државе.

  3. @cp6cku
    Када сте протествовали против коментатора који пишу ОВДЕ латиницом? НИКАДА! Зашто потреба, да се уређује „туђе двориште“, а нисмо способни, да уредимо своје.
    Питате се, зашто могућност да се Политила чита и на латиници? Питање би било умесно, када би Политику читали само Срби, који користе ћирилицу. Шта са свим оним Србима и осталима, којима ћирилица није довољно блиска? Треба ли њих искључити? Зашто смо спремни, да у свему претерујемо?

  4. @слободан млинаревић: Не слажем се са Вашом критиком @србског, јер ако тако размишљамо, зашто ниједном хрватском сајту/новинама ни на памет не пада да имају верзију са ћириличним писмом.Зашто? Па, зато што су ментално здрави и знају да чувају своје језичке/националне интересе. За Србе се то тешко може рећи.

  5. Мислим да се све што су претходни коментатори изнели не искључује. Прво: поздрављам акцију да се ћирилични медији на српском језику ослободе пореза. Друго: то ослобођење ПОДРАЗУМЕВА њихову обавезу да немају латиничних верзија ни у једном облику. Што се тиче мањина – њихова права су регулисана другим законима и не видим потребу да се и у ову – искључиво српску причу – умеће класична антисрпска флоскула како у Србији не живе само Срби и нису сви православни и нису сви ово и нису сви оно, итд, јер се тиме било шта што иде у српску корист обесмишљава и одбацује.

  6. ПО УСТАВУ, ПО ЗАКОНИМА И СВЕТСКОЈ ПРАКСИ НЕ МОГУ СЕ НОВЧАНО НАГРАЂИВАТИ ОНИ КОЈИ СЕ ДРЖЕ ПРОПИСА, НЕГО СЕ МОГУ И МОРАЈУ НОВЧАНО КАЖЊАВАТИ ОНИ КОЈИ СРПСКИ ЈЕЗИК ПИШУ ПИСМОМ КОЈЕ УСТАВНА ОДРЕДБА НЕ ДОПУШТА

    Никако не дозволити дискриминаторски закон. Не верујем да би то и Европа подржала.

    То је можда нека помоћ новинама на ћирилици у новчаном смислу, а за спасавање српске азбуке то нема готово никаквог значаја.

    Не могу Срби стално да раде нешто непрактично и нефункционално што нико у свету не ради. Ко то донесе лингвистичку нормативу и одреди два стандардна писма за један језик, опа онда даје некакав попуст у порезу онима који користе једно од два стандардно и правописно одређена писма.

    Проблем ћирилице, наравно, није у новцу, него је у српским језичким институцијама које су злоупотребљене после 1954. године па одређују за један језик, један народ, само српски, два писма, одузимајући тако природан и уставни суверенитет српском писму који је исправно одређен само у Члану 10. Устава Србије.

    Дакле, предлог о ослобађању пореза за новине на ћирилици је наставак и последица грешака у нормирању српског језика у српским језичким институцијама и непридржавања уставне одредбе о службеном српском језику и ћириличком писму.

    Проблем са српским писмом направила је после Новосадског договора (1954) комунистичка власт која је, експлицитно, отворила расправу о томе како да се „постепено зам,ени српска ћирилица хрватском латиницом“. И то је урађено још крајем седамдесетих година 20. века, а српске данашње језичке институције не дају да се нормално (у складу са целим светом) реши питање писма зу српском језику и међу Србима. Оне су злоупотребљене 1954. године од политике и идеологије, спровеле су уникатно решење питања писма званично у двоазбучју, а притисцима и фаворизацијом хрватске латинице је српска азбука сузбијана и сузбијена је и данас и доведена до десетак процената у оквиру писаног српског језика у свим областима. У појединим областима (банке, етикете на производима, називи производа, продавнице, улични исписи, целокупна област рекламирања, мобилни телефонски апарати и многе друге области у којима се користи српски језик ћирилица је протерана, и то одавно. Данас се то стање задржава јер власти, изван њихових канцеларија, не занима којим се писмом пише службени српски језик, па лингвисти у институцијама имају одрешене руке да могу да спроводе и даље идеологију и политику насиља према српском језику и српском писму исто као у време „српскохрватског језика“.

    Стога су дискриминаторске одлуке у вези с писмом недопустиве јер су у нормалним околностима решавања питања језика и писма непотребне. И још више неуставне.

    За новине на неуставном (латиничком) писму у службеном, званичном, стандардном српском језику тачно и јасно према одредби Члана 10. Устава Србије од нормалне власти морала би да уследи опомена тим новинама да српски језик пишу ћириличким писмом. Ако се на опомену оглуше, морало би да уследи укидање тих новина.

    Узмимо пример Хрватске, Мађарске, Бугарске… и било које земље у Европи и свету. Када би у Хрватској неке хрватске новине н именованом тамо „хрватском језику“ изашле једног јутра на ћирилици за Хрвате, шта мислимо шта би се догодило и како би поступила хрватска власт и хрватска лингвистика. Не морамо уопште да одговарамо на то бесмислено питање јер се у Хрватској, Мађарској, Бугарској и било којој држави на свету то ни у сну не би могло догодити. Зашто? Наравно, само зато што њихове лингвистичке плаћене од народа институције не раде против народа и свога језика и писма и не измишљају такву глупост која је само Србима наметнута (два писма за један језик и један народ).

    Дакле, на основу примене неуставности и смисленог наопаког решења питања писма у службеном српском језику неко сада предлаже, по једном основу, дискриминаторски закон или неуставну одлуку да неко буде новчано ослобођен пореза зато што само поштује уставну одредбу о ћирилици и светску праксу да се за један језик и један народ не пише двама писмима. Не може се у једној држави донети и подржавати наопако и штетно нормативно (правописно) решење питања писма у двоазбучју само за језик Срба, а онда то исправљати новом неуставношћу, непрактичношћу и дискриминацијом у новчаном смислу.

    „Политика“ и „Вечерње новости“ могу се, евентуално, наградити великим друштвеним признањем што се држе Устава и светске праксе у објављивању новина у вези с писмом, али, колико ја знам, нигде се новчано не ослобађају пореза они који поштују устав и законе.

    Дакле, новчана награђивања за оне који се држе Устава и прописа не знам да игде у свету постоје, а знам да нигде у свету не постоји правописно и стручно нормирање било код другог језика (осим српског) на двописму, на тзв. примарном и лажно фаворизованом писму и на „секундарном писму“ хрватској латиници која је насилно и заблуднио прогурана још крајем седамдесетих година као не само „примарно“ него у многим областима и као једино писмо.

    Само неким Србима може уопште пасти на памет да неставност у вези са српским писмом исправљају новом неуставношћу. За такав случај нисам чуо у свету. Можда је чуо овај правник који малопре ово накардно предложено „подржа“.

    „Србски“ је паметно, практично ин једино исправно реаговао овде у вези с новчаним кажњавањем за неуставност у вези с писмом у језику Срба.

  7. НИКО НА СВЕТУ У СУВЕРЕНОСТИ СВОГА ПИСМА У СВОМ ЈЕЗИКУ НЕ ПРЕТЕРУЈЕ

    „Шта са свим оним Србима и осталима, којима ћирилица није довољно блиска? Треба ли њих искључити? Зашто смо спремни, да у свему претерујемо“, пита овде малопре онај који ништа не разуме?

    Питање за оног ко ништа не разуме, а да учи неће: „Да ли претерују, онда, и сви народи на свету (Енглези, Руси, Французи, Шпанци и сви остали од првог до последњег) који не ради као Срби, него имају сви за један језик једно писмо. Како сви ти народи могу да науче своје писмо, а да само Срби нису способни да науче своје (ћириличко) писмо или су то сви само народи чије су лингвистичке институције решиле на нормалан, одржив начин питање свога писма у свом језику?

  8. @Иоанн Дубињин
    Не желим, да се упоређујем са Хрватима. Ако је Ваш закључак, да су „Хрвати ментално здрави“, као да се може прочитати, да сви остали, који не раде као Хрвати, ментално нису здрави? Већ сам рекао, да постоје по свету много њих, српског порекла, друга и трећа генерација, која се тешко сналазе са ћирилицом. Ако неко мисли, да ће они научити ћирилицу, како би могли, да читају ПОЛИТИКУ, грдно се вара. Пре ће се десити, да престану да је читају. Неки тврде, да у свету има преко 4 милиона Срба. Знају ли они ћирилицу? И сада им треба ускратити ПОЛИТИКУ, латинично интернет издање? Живите у иностранству. Колико српске деце зна ћирилицу? Питам се, како то решити? Овде се Збиљић расправља са мном, а о речима уредника ИНФОРМЕРА не проговара. Можда би могао њега да стави на дневни реди њему, да пише. Колико се мени чини, овде смо сви на истој страни. Они који пишу латиницом ћуте и Збиљић их не „дира“.

  9. „Они који пишу латиницом ћуте и Збиљић их не „дира“, написа овде неко.

    „ДИРАМ“ САМО ОНЕ КОЈИ СУ ПЛАЋЕНИ, А КРИВЦИ И ОДГОВОРНИ ЗА ПРОПАДАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ЗАМЕЊИВАЊЕ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ

    Ја нисам тај који треба да „дира“ оне који не уважавају и не примењују уставну одредбу о службеном српском језику и писму. Њих може да „дира“ само државна управа, државна администрација која има задатак и плаћена је за поштовање свих уставних одредаба. Збиљић није плаћен нити је овлашћен да било кога „дира“ и кажњава.
    Збиљи има права да их само обавештава и да их упућује на то какава је уставна одредба и законски прописи у вези са српским језиком и писмом. И он то чини, колико и када стигне, из своје жеље да Срби сачувају своје писмо.
    Проблем је на другој страни. Српске језичке институције су себе „одрешиле“ од обавезе да се и оне држе уставне одредбе и стопостотне светске праксе изван Србије да се народу не намеће давно смишљена норматива о уникатном двоазбучју да би се Срби полатиничили. Доказе да није случајно само Србима наметнуто двоазбучје, него је изречен циљ био: „постепена замена српске ћирилице хрватском латиницом“. То је био планиран начин латиничења Срба насилном и сваком другом фаворизацијом латинице, а истискивањем ћирилице, И то је спроведено по свим озбиљним истраживањима просечно до 90 процената у писаном српском језику.

    Двоазбучје за све Србе је измишљено 1954. године само зато што претходне окупације Срба и Србије и насилно наметање латинице кроз векове није дало коначне резултате. Стога је комунистичка власт у Југославији, уместо ранијих забрана ћирилице, измислила бољи начин латиничења Срба: формално „богатство двоазбучја“ и „спонтана“ и „добровољна“ замена писма у Срба, а суштински голо насиље и ширење заблуда преко школства. Тако је једино могло да успе преко унутрашње власти и својих злоупотребљених језичких институција и школства да се Срби навикну на туђе (хрватско писмо) и да тим писмом замене своју ћирилицу. Ту су онда додавани бесмислена, лажна „застарелост ћирилице“ и сл. а кинеско писмо са четири хиљаде знакова није застарело за Кинезе, него свој језик и данас пишу тим писмом. Ширене су лажи и све супротно од истине. Ћирилица се увек оцењивала као технички, визуелно и по лепоти као савршеније и погодније писмо за језик Срба и уопште, а ширена је лаж како је хрватска латиница модерније писмо. Лагало се о „богатству двоазбучја“, а Срби су на „богатству двоазбучја“ постали један од најсиромашнијих народа на свету и данас су све неписменији, и поред њиховог черечења на два писма у једном језику.

    Све док српске језичке плаћене инстиотуције званично не признају сву погубност српске злоупотребљене лингвистике у последњих стотинак година, посебно после Новосадског договора /1954) и не нормирају српски језик у складу с општом светском праксом у нормирању језика, ми ћемо се појединци расправљати са онима који не разумеју узроке и последице затирања српске ћирилице, а српске језичке институције узимаће народне паре за неговање српског језика и спасавање српске савршене азбуке, а и српског језика и, поготово, српског савршеног писма биће све мање и код нас и у свету.

    Народ не сачињава стандардни језик и не одређује начин решења питања писма, него преко школе учи стандардни језик и своје писмо по правилима како то одреде плаћене институције за тај посао. Тако имамо ми Срби случај: српски језик и, поготово, српска ћирилица су уништени и увелико затрти, а српске плаћене институције ништа у свом раду не мењају у односу на време и лингвистику који су и српски језик и српско писмо довели до полома.

    Не мора се Збиљићу дати никакво признање што каже ову истину, али чињенице у вези са српским језијом и, нарочито, писмом, Збиљићу дају за право иако он то право не тражи. Српски лингвисти готово сви признају да су данас српски језик и писмо у очајбном стању, а за то признато и од њих стање окривљују једино „државу“, а себе као било какве узрочнике и изазиваче тога полома ни да, у шали макар, спомену.

Оставите коментар