Радивој Радић: Mи сами нисмо начисто шта хоћемо

 Људи могу бити слободни у избору, али никада не могу бити слободни према посљедицама учињеног избора (А. С. Панарин)

Интервју са господином Радићем, рађен априла мјесеца 2012. године, својеврсна је прологомена у књизи (у настајању) мојих есеја и интервјуа „Сусрети”. Сусрети су  својеврсна потрага за излазом, за тачком ослонца, за моделом, за стратегијом, за социодуховним, социокултурним пројектом српског корпуса у ова смутна времена. На свом путу ишла сам од човјека до човјека, инсистирајући, када је год је то било изводљиво, на сусрету лицем у лице, на сатрудништву у трагању за одговорима, рјешењима, смјерницама; често постављајући иста питања: Град, историја, Други, језик, вјера, образовање, култура, колонијализација, глобализација, Исток, Запад, однос Исток – Запад…

radivoj-radich-1

Зашто интервју са византологом на почетку? Стога што на извору наше православне цивилизације стоји један град и око њега створена историја – Констатинопољ. И стога што изгледа као да православни свијет мора да понавља једну лекцију из историје – византијску!

Митови могу имати подстицајну компоненту за одржавање неког народа – његовог идентитета и стваралачког капацитета. С друге стране, митови, могу послужити и као изузетно јако оружје за манипулацију. Стога људи попут водећег српског историчара, византолога Радивоја Радића, представљају драгоцјеност за један народ, његову политичку и историјску освјештеност. Радићева студија „Срби пре Адама и после њега” представља глас здравог разума, растрежњујућу анализу. Радић је аутор бројних студија везаних за византијску историју, а као професор на Катедри за историју Византије, Филозофског факултета у Београду, своје дјеловање усмјерио је на историјске везе између Византије и јужнословенских земаља у позном средњем вијеку.

Сукоб Истока и Запада и српски положај – некада и сада?

Супротност хришћанског Истока и хришћанског Запада има дубоке корене који су старији од хришћанства. Подвојеност између латинског Запада и грчког Истока постоји још од старог Рима. Римљани су заузели грчки свет силом оружја, али нису били у стању да га освоје културом. Напротив, као супериорнија култура, грчки Исток је на неки начин надвладао. Није без основа римски песник Хорације закључио: „Оружјем освојена Грчка културом је освојила дивљег побједника, Римљане и унела светлост у сељачки Лацијум.” Онда је дошло хришћанство и супарништвом Рима и Цариграда продубило разлику која је већ постојала. Сукоба два светска центра било је више, али се одлучујући, онај који и дан-данас осјећамо, десио 1054. године. Занимљиво је да савременици тог сукоба нису разумели да се ту десило нешто страшно, јер су и пре тога Рим и Цариград неколико пута били у захледњелим односима после којих су се мирили.

Срби, у средњем веку, налазе се у орбити Византије, дио су Византијског комонвелта. Они су, и то је такође важна чињеница, као најзападнији народ византијске духовне орбите, примили и одређени утицај са Запада, нарочито у последњим деценијама српске средњовековне државе. Ипак, пресудни су били утицаји и обрасци византијске цивилизације.

Да ли је формулацију изнад Истока и Запада, као формулација која дефинише историјско призвање српског народа, заиста изрекао Свети Сава?

Научници су доказали да то Свети Сава није никада рекао. У реченици: „Ми, Срби, смо судбином предодређени да будемо Запад на Истоку и Исток на Западу…” – опрезнији богослови су запазили да Свети Сава никада не би рекао реч судбина, јер то није хришћански термин, нити хришћанска вјера. За хришћане је Бог тај који је господар наших живота и творац свега, а никако судбина. Та изјава је, у ствари, апокриф који се погрешно приписује Светом Сави.

Да ли су се Срби одрекли византијског насљеђа?

Византија се, као цивилазиција, давно срушила. Највеће наслеђе Византије је православље. Православље и дан-данас живи у земљама византијског цивилизацијског круга, и ту се ствари нису много мењале. Затим, постоји византијско насљеђе у појединим уметничким правцима 20. века.

Шта је био највећи домет Византије?

Византија је сачувала блага Антике. Да није било Византије антика би нама највећим делом остала непозната. Византија, међутим, није само преносник антике, она је продубила и променила тековине античке философије и науке.

Да ли је Византија имала афирмативан став према науци?

Јесте. Она је прихватала све оно из античке цивилизације што се није косило са хришћанским догмама. Михаило Псел је рекао: „Византинци прихватају као храну оно што се не коси са догмама, а оно што се коси испљувавају као да је реч о отрову.” Веома је важно да су у 4. веку велики хришћански оци били свесни значаја класичног образовања. Они су пуно тога позајмили из античке философије у борби против многобројних јереси.

У том смислу, када се данашње хришћанство одриче мишљења које није уско догматско, да ли се у ствари одриче духа византијске традиције исповиједања православља?

Да. И то се види и на питању образовања. Византијско образовање је у великој мјери наставак хеленистичког образовања, и чак је, и то данашњи науци са правом истичу, више било световно него што је то било на Западу, односно, на њега је Црква мање утицала.

Значи, категорија мрачног средњег вијека, не може да се односи на Византију?

Видите, предрасуде дуго живе. То је једна поједностављена и нетачна оцена коју су напре изрекли мислиоци ренесансе. Они су, у свом одушевљену антиком, преко средњег века прелазили као преко мрачног периода. Онда су француски просветитељи, у 18. веку, опет ставили Византију и читав средњи век, под једну негативну оцену по којој је историја средњег века историја опадања, и да се у њој није ништа догађало. Затим, ту је и дио марксиста који је уз оцену средњег века као мрачног додао и флоскулу да је „религија опијум за народ“. Један велики руски научник је рекао: „Ништа нећемо постићи ако кажемо да је средњовековни човек верски затуцан. Средњовековни човек је веровао у то што је веровао, али хајде да видимо шта је постигао. А та достигнућа су велика, и постоје и данас.”

И, наравно, средњи век није један хомоген период, и данас се усваја теза да је тај средњи век, који је трајао око 1000 година био детињство модерне Европе.

Постоји и теза да је средњи век у смислу погледа на свијет, у коме је Бог центар, трајао до 20. вијека…

Периодизација у историји је и ствар договора историчара, али је потребна да би се омеђиле поједине епохе. Уз то, у историји се увек догађа да поједини остаци старог продужују да живе и у новој епоси.

Ако периодизацијом обухватимо ову духовну компоненту, може ли онда ова оцјена стајати?

Да. Обично се узима да је  14. век граница. На нашим теренима, који су били под османском влашћу, може се рећи да средњи век траје до краја 18. века. Људи који се баве средњим веком, и који га бране, потежу један озбиљан аргумент и кажу: „Ђордана Бруна су 1600. године спалили зато што је говорио да се Земља окреће, а то су пре њега говорили разни научници још у 14. веку, а није им фалила длака са главе.” Дакле, ниједна подела није једноставна. Средњи век је једна од епоха у раздобљу светске историје, важна, која је имала своје домете, али се никако не може свести на термин ’мрачан’.

Ако узмемо да су Византинци себе већином називали Римљанима, и да је база ране, а на неки начин и потоње Византије – Рим, како онда разумјети толики антагонизам између Рима и Византије?

Корени те подвојености су дубоки. Поменуо сам да је та подвојеност постојала и у оквиру Римског царства, када је оно држало грчке земље. Тада су латински и грчки били два светска језика. Постојало је дакле двојство, и то двојство није укинуто ни после, када Византија преузима римску традицију. Византинци јесу себе називали Ромејима, то јест Римљанима, али их, рецимо, у сукобима са папом, у 9. веку, папа опомиње: „Какви сте ви Ромеји када не знате латински језик” . До 7. века, латински језик је био службени језик Царства, мада се на улицама више говорио грчки. А онда је од 7. века то постао и грчки језик.

А да ли је етнички становништво већином било грчко?

Углавном да, али је погрешно рећи да је историја Византије – историја Грка у средњем веку. Византију треба да замислимо као један етнички казан у који улазе разни народи. Наравно, доминатни су Грци, и временом се остали народи хеленизују.

Ипак, ми нисмо интегрисани, у смислу да смо изгубили своје посебности у оквиру византијског комонвелта, да ли се ту ради о томе да је Византија била условно речено модерна, односно, да је вјероисповијест ставила изнад национа?

Да. Нације настају на крају средњег века. Византија је била космополитска држава, јер је обухватала читав низ других народа. На примјер, једно велико истраживање византијских аристократских породица из 11. и 12. века показало је да су чак 25 одсто од тих породица били арапског, словенског, латинског, јерменског и грузијског порекла. Јермени су, рецимо, одиграли велику улогу у византијској историји. Када су Срби у питању, они су имали своју државу и нису могли да изгубе своју посебност.

У појединим историјским класификацијама узима се да је Москва преузела улогу трећег Рима, да ли и садашње поновно уздизање Русије можемо узети као једну врсту рекапитулације византијске сфере, јер видимо да Путин, између осталог, наступа и као неко ко настоји да оснажи везе међу православним земљама?

Један од највећих успеха византијске дипломатије је покрштавање Руса, јер се византијски утицај проширио на огроман простор. За Византију се не може рећи да је имала наследника, али ако је неко могао да буде њен наследник то је једино могла бити Русија. Имамо затим пресек те традиције који је настао стварањем СССР-а, па је даље, кроз цели 20. век православље негирано. Сада се православље несумљиво враћа у темељ Русије.

Поједини историчари сматрају да српски народ највише страда не Балкану, јер је од стране Запада оцијењен као руски фактор, чак предстража Русије – да ли та оцјена може да стоји?

То је велико питање и ја не бих улазио дубље у анализу новије историје, коју не познајем као што познајем историју средњег века. Чињеница стоји да ми непрестано очекујемо руску помоћ, која нам у појединим критичним тренуцима и заиста јесте стизала. Ипак, морамо да имамо у виду да и Руси имају своје интересе, и проблеме. Тешко је да можемо очекивати нам они помогну на своју штету. Распад Јусгославије се десио у време када је Русија била врло слаба, што је по нас било врло неповољно.

Русија се ипак подигла, ту је и Кина, гдје су Срби у свему томе?

Некако смо остали по страни. И ми сами нисмо начисто шта хоћемо. Једни хоће у ЕУ, други не. Сигурно је да морамо прије свега гледати наше интересе.

Који би били наши интереси? Зашто се приклањати једној Њемачкој која нам никада у историји није била пријатељ, и која и сада наступа, чак отворено, непријатељски?

Просто, интереси Немачке, на овим просторима, нису подударни са нашим интересима. Ми, можда, некада прецењујемо себе. Некад се мора схватити ситуација и у складу са тим могућностима треба и делати. Тренутно је наша позиција изузетно тешка. И то сада сви видимо. Још је много нерешених и отворених питања.

Колико је дјелотворна тренутна политика Србије која наступа као да једина треба да буде покајник?

Југославија се, у кратком року, два пута распала на најгори начин. Можда јесте теоретски најбоље да су сви ти народи унутар ње заједно. Међутим, показало се да Југославија, као таква, не може да функционише. Било је, наравно, и страних интереса да се она сломије, али да су народи желели мир, до рушења не би дошло, или бар не на начин на који се све одиграло. Видело се да су готово сви желели да оду из те заједнице. Е, сада, оно што ја сматрам да треба да буде база у односима према бившим републикама, сада државама, јесу интереси. Никаква носталгија. И, мислим да је то веома важно, Србија мора наступити са осећањем самопоштовања.

Али Србија сагиње главу и ондје гдје јој то нико не тражи, па бивше републике узимају оно што нису ни планирале…

Е, сада би требало да имамо веште политичаре који ће проценити шта је могуће променити. Када су на пример економски интереси у питању, ако њихове фирме хоће да послују код нас, а ми не можемо код њих – зашто бисмо пристајали на то?! Ипак, неки дух самонепоштовања постоји код српског народа и то треба мењати.

Је ли то одраз дугогодишњег робовања под Турцима?

То смо ми криви. И остали народи бивше Југославије, изузимајући Црну Гору, још дуже нису имали своју државу и живели су у туђим монархијама. Могу Словенци и Хрвати да нам понуде не знам шта, али ако израчунамо да нам то не одговара не морамо то да прихватамо.

Зар није чињеница и да су Срби изложени највећем притиску од стране Запада?

Хрватска, као католичка земља, има савезнике који су тренутно моћнији. И у распаду Југославије су били у бољем положају од нас. Да је био другачији распоред снага ко зна како би све текло. Морамо да имамо свест о могућем, да чинимо оно што је изводљиво у датој ситуацији. Данас је велико питање шта више међународна заједница од некадашњих правила поштује. Бомбардовање Србије – то је било једно силеџијство које нема никакво оправдање. У међународној заједници су се некада поштовала бар нека правила, а сада ни тога више нема.

У Србији се говори се о српској кривици за протекли рат, зашто?

Не знам. И друге државе имају унутарнационална неслагања, али никада у сукобима не иду испод националног нивоа којим ми идемо. Великосрпски национализам је оптужба која постоји, а који је у ствари само флоскула, и не значи ништа. Један наш афористичар је то лепо рекао: „Бити Србин није занимање, а бити антисрбин јесте!” Имамо поједине групације које су једноставно у служби нечијих интереса и наплаћују ту врсту услуга. То је очигледно. Мада, увек ме чуди зашто такви људи добијају толики медијски простор, а у питању су личности које су безначајне. Има и оних који нису у стању да изусте ни једну добру реч о Србима. На пример, неће да признају да су Срби добри у ватреполу, одбојци и тенису или да су добри у производњи шљива и малине. Неће ниједну лепу реч да кажу о Србима. Мислим да, на примјер, код Хрвата нема таквих представника, али шта да се ради.

Како се одбранити од удара који иду синхронизовано споља и изнутра?

Ево, сада се помиње мало Војводина, мало Санџак, а у БиХ нам натурају централизацију. Треба да се сетимо ко смо и шта смо, и да не идемо испод наших интереса. Нешто се мора издражати. Натурено нам је да смо лоши момци и то је сада узело маха. Е, сада следи борба за историјску истину. Треба да изађемо и са истином за Јасеновац, са истинама о српском страдању. Истовремено, морамо да будемо свесни и наших греха. Као историчара мене занима једино истина. Али негативан имиџ, који чињенично имамо у свету, тешко се отклања.

Како постићи да истина одјекује када на РТС-у оперишу са цифром од 8000 страдалих Бошњака у Сребреници?

Треба за одређене теме звати људе који су стручњаци, упућени. А на медијима видимо људе који су само продорни, а нису никакви стручњаци. Свуда псеудонаука, псеудостручњаци. До изражаја долази једино јефтино политиканство, а то је став уредника тих медија. Е, ту се сада поставља питање демократије. Шта је демократија? Као демократија се пласира једна врста анархије: да можеш свашта да кажеш, да можеш свашта да урадиш, а то се олако подводи под израз твоје слободе.

Да ли је појам слободе изгубио своју тежину?

Слобода подразумева и одговорност. Ми се сада позивамо на права, а одговорност јавне речи се сасвим урушила.

У коликој мјери се та општа слика одразила и на школски систем?

Наш сколски систем се такође урушио. Јесте пређашњи систем био конзервативан, али је пружао опште знање. Болоња има неке врлине и неке мане. Ми смо, начелно, преузели све од Болоње. Словенци су нас саветовали да не морамо да узмемо баш све, него да болоњски ситем прилагодимо себи. А ми некада имамо ту особину да хоћемо да будемо већи католици од папе. Срећа је да нам следи реформа болоњског система. Морамо признати да Болоња има и неких одличних предности, прије свега ту је економичност. Мада, један веома угледни професор из Њемачке је, на једном скупу, рекао да је Болоња смрт за хуманистичке науке.

Философи напомињу да специјализација знања води у дебиларизацију…

Јесте, али и време у којем живимо је такво. Ситуација је таква да све више знамо, али у мањем сегменту. Знање не може данас да буде свеобухватно, због обима знања. Данас не могу да постоје свезнадари, људи упућени у све науке као некада, у средњем веку или, поготово, ренесанси. Мада, мислим да је данас просечан грађанин мање образован него прије тридесет година – што је поразно. Јесте да нови медији пружају неслућене могућности, али се мање чита, мање се људи удубљују у било коју проблематику. Живимо површно – клизи се по површини. Већина студената жели да учи из некаквих скрипти, умјесто да прочита неколике књиге које су потребне за тај испит.

Шта је историја – како доћи до истине, до човјека, до појединости…?

Рецимо, када је средњи век у питању, ми не можемо да дођемо до појединачног човека, до његовог менталног склопа, мада се посљедњих деценија раде истраживања која се више окрећу човеку, док су се раније историчали више бавили историјским процесима – војним, економским, политичким…

Која би историја била најмјеродавнија?

Најстарији завет историчара искључује пристрасност. Много тога зависи и од тога колико историчар има докумената на располагању. Имате епохе које су мрачне, у смислу да не можемо да извучемо податке везане за тај период. Много, наравно, зависи и од умећа историчара. Треба представити друштвену историју и човјека сакривеног унутар ње. Има књига које се на тај начин баве историјом. Затим, имамо ново генерације проучаваоца прошлости које имају право на неки свој нови приступ. Прошлост се није променила, али се мења и мењаће се наш приступ и однос према прошлости.

Паралелно са стручњацима, са квалификованим историчарима, имамо такозване неоромантичаре, и не само њих, који сервирају фалсификовану историју?

На Балканском полуострву, хајде да не идемо даље, имамо јак талас псеудо-историје. У Бугарској су врло снажни квазиисторичари који извлаче своје порекло од Трачана. У Македонији се Македонци повезују са Александром Великим што је непојмљиво за здрав разум. У Хрватској и у БиХ се дешава сличан процес. У државу 1918. године ушле су три нације, а 1991. су из ње изашле њих шест:  уз Србе, Хрвате и Словенце изашли су Македонци, Бошњаци и Црногорци.

Колико српски народ кошта то што је дио хрватске и бошњачке нације свој идентитет изградио на српском националном бићу уз помоћ вјероисповијести?

То је начин да се игра политичка игра, да преузимаш територију која није твоје историјско наслеђе тиме што преузимаш одређене квалификације, као што се сада дешава са терминима Босна и Бошњаци. Добио сам књигу једног колеге из Сарајева, кога су изгледа моји текстови охрабрили да изнесе неке историјске чињенице у вези са фамозним пирамидама. Али су из Сарајева стали иза тих пирамида, а њему су почели чак и да прете. Муслимани сматрају да Срби имају резервну државу Србију, Хрвати Хрватску, па зато инсистирају на централизацији.

Владета Јеротић каже да се теорије попут оних да су Срби најстарији народ, јављају у тренутку када се народ осјећа угрожено и има потребу да се неприродно узвелича не би ли опстао?

Може бити, мада ми с обзиром на број становника и величину државе имамо историју са којом се можемо похвалити. Ми смо били озбиљна држава и у средњем веку, и позната. Јесте дошао пресек са турским освајањем, али нема разлога да имамо неки комплекс. Међутим, побуде су разне. Писање такве историје почело је у 19. веку. Људи који су писали такве историје били су патриоте, а тада није било развијене историјске методологије. Историју су тада схватали као неку врсту националне обуке, пропаганде, али се те књиге и данас продају.

Зна ли се тачно поријекло српског имена?

Не зна се етимологија српског имена. Постоје разне теорије, али ниједна није доказана.

Када се Срби најраније помињу?

Константин Порфирогенит помиње наш долазак око 630. године. Будући да су у односу на Римско царство Словени били удаљенији од германских племена, о њима се мало знало, што не значи да нису постојали и дјеловали раније. Руси се први пут помињуу 9. веку, дакле, после нас, али то њима не смета.

Може ли да стоји теза о којој говори Џ. Џ. Норич да је Византија пуно задужила Европу зауставивши Арапе, односно рани продор ислама у Европу?

То можда може донекле стајати, али такве оцене увек носе печат онога: шта би било када би било. Чињеница јесте да су Византинци задржали Арапе у средњем веку – Цариград је издржао две опсаде. Да су Арапи освојили Цариград питање је шта би било са Европом. Арапи су ипак продрли на Запад. Ушли су у Шпанију, па и у јужну Француску гдје су потучени 732. године. И сада један велики енглески историчар каже да тада нису потучени са оксфордских катедри предавао би се Куран и арапски бродови пловили би Темзом. Међутим, за освајање територија треба имати и људство које ће населити новоосвојене територије. Простор, дакле, треба освојити људством. У историји постоји израз „ефекат топионичког казана“. Неко освоји, заузме, а не остане на одређеној територији или буде духовно асимилован. Арапи су оставили свој траг у Шпанији, па Шпанци имају и арапски дио свог наслеђа. Да су Турци и освојили Беч питање је да ли би могли даље да продру, да људством покрију територију.

У контексту приче о нападима на Беч и освајањима Сулејмана Величанственог, колико је Мехмед-паша Соколовић, вративши СПЦ ранг патријаршије, сачувао српски народ од асимилације?

Мехмед-паша Соколовић је био други човјек по моћи у Царству, служио је три султана и у великој мјери одлучивао. Видите то су Турци умели – васпитати дошљаке тако да су они искрено ратовали за Османску државу. Хајрудин Барбароса је био по пореклу Грк, а остао је упамћен у историји као један од највећих војсковођа Османског царства. Соколовић је био велика личност и оно што је постигао за српску нацију је велико. Може се рећи да је заштитио свој народ, јер оно што често заборављамо јесте да је велико питање шта би било са српским народом да није било Цркве у то време.

Да ли стоји теза да је пад Византије усљедовао ренесансу на Западу?

Не тако директно, али стоји чињеница да је 100 година пре пада, постојала једна клима у Италији која је тражила да се успостави катедра за грчки језик. И она се основала. Долазили су Византинци да уче младе италијанске научнике. Пуно је рукописа превођено, ширило се интересовање, али су и италијанска, а касније и француска средина биле средине са великим културним потенцијалима.

Како гледате на процес рехабилитације Драже Михајловића?

Пазите, ја увек имам дозу опреза, поготово за делове историје у којима нисам експерт. Научници који се баве 20. веком кажу да постоји јак талас оних који сада пишу једнострано историју 20. свјетског рата.

Неке чињенице као ове везане за енглеску дипломатију у вријеме I и II свјетског рата се чине необориве?

Пазите, чињенично је направљена Албанија да Србија не би имала излаз на море. Енглеска дипломатија је најперфиднија, али она делује у складу са својим интересима. Они ће, рецимо, увек подржавати Турску да би држали Цариград и мореузе, а осујетили руско ширење. То су просто интереси. А то је оно што и ми треба да научимо. Мада ми је сада помало смешно колико Енглези и њихови водећи политичари трче око Америке, а Америка је, ипак, њихов млађи брат. Додуше, и много јачи брат.

За крај, гордост је највеће искушење, када човјек стоји на висини бира обично оне који га не надвисују – како је Јустинијан I Велики имао снаге да око себе окупи најбоље људе?

Историја познаје мало случајева да се у исто време, на једном месту и на истом послу нађе толико способних и даровитих људи као у време Јустинијана I Великог (527-565). Он јесте био скоројевић који је волео да му ласкају, али се није бојао да одабере најбоље уместо најподобнијих и најлојалнијих сарадника. Реч је о најобразованијем човеку свога времена и човеку огромне воље. Историчар Прокопије који га је лично познавао каже да је поседовао демонску енергију, да је живео готово аскетски, да није волео дворске гозбе него је само јео плодове неких дивљих биљака и пио воду, да је спавао веома мало. Уз њега су били: Велизар, највећи византијски војсковођа, Нарзес, генијалан војсковођа и дипломата, Трибонијан, изванредан стручњака за право, Јован Кападокијски, сјајан администратор и финансијски стручњак. Они јесу водили све Јустинијанове велике подухвате, али је изнад свих лебдео Јустинијанов дух који је све то зналачки надзирао и усмеравао.

Аутор: Милана Бабић

(Евроазија.инфо)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4uF



Categories: Поново прочитати/погледати

9 replies

  1. Све је ово из уџбеника званичне историје – све је, како се каже, германска историјска школа. Срба, или Словена, нигде. А како је Византија (Грчка) творац православља, кад су Срби и Руси покрштени у Првом столећу Нове ере? Има о томе књига – о апостолу Светом Андреји, брату Светог Петра. Покрстио је Србе од Босфора до Костолца на Дунаву, а онда отпутовао до Русије (данашња Украјина) и покрстио Русе. Какав утицај је ту могла имати Византија, кад су Балканом владали Римљани? Итд, итд.

  2. А где је Србија у раном Средњем веку? Требало је Бабићка да га пита о запису Андрије Качића Миошића из 18. столећа, који је убележио, да је Србија основана 492. године (неки тврде 490), с престоницом у Скадру. Зашто о тој Србији не говори проф. Радић? Србија се столећима простирала од Црног мора до Корушке, зашто о томе не пише проф. Радић? Франци су напали Србију почетком 9. столећа, а са истока су је напали и Грци и Бугари, зашто о томе не пише проф. Радић? Србока се пдржала, мада су јој Европљани окупирали многе територије.
    Зашто о томе не пише проф. Радић?
    Српски краљ Крепимир Оштривојевић је потукао Франке у Истри 829. године, а о томе проф. Радић не изговори ни реч. Пре тога је против Франака подигао устанак Људевит Посавски, а ни о томе проф. Радић не рече ништа, итд, итд.

  3. Срби су истопријски најобмањиванији народ

    Историја јесте учитељица, али је учитељица примала увек многе лажи. Историју су увек и стврали и писали победници. А они је пишу како они желе и како је они фалсификују. Добар део истоприојке, то се данас одлично види, препун је лажи. Толико бомбардоваљња и рушења по свету служило је да се лажима премаже историја. По свему како се данас насилници у свету понашају прерма Србима и Србији, доказује се да је историја легло лажи, обмана, фалсификата. Превише је глупо веровати да су се Срби однекуд доселили у седмом веку. Србе су стално истребљивали и сељакали их на овим балканским просторима. То се све лепо и сданас види, у нашој непотреббној опрошлости. Видимо, ако нисмо ћорави, колијко смо данас протеривани и одавде и одандее. Тако се насуилно ствара и пише историја према нечиним себичним интересима. Према интересима миоћника и насилника. И сасвим је логично. Да би то протеривање Серба оправдавали, наравно да ће насилници наћи нашпу „кривицу“ у том протеривању да би оправдали себе. Зато је насилницима недовољно испитан „геноцид“ у Сребреници много важнији уи „већчи“ од геноцида у Јасеновцу. Насилници и не спомињу Јасеновац. Заменили су га „Сребреницом“.

    Дакле, историја је већински насилна, лажна, обмањивачка и фалсификаторска. Башп као што је фалсификовано у наше време разбијање Југославије и приписуивање највеће „кривице“ Србима за то рушење те бивше државе. Па свака обична будала зна да је Србија једина желела очување Југославихје и „вратства-јединства“. И сви су знали да ту никада није било стварног братства-јдинства“, осим у главама већине Срба.

    Срби су истопријски најобмањиванији народ. Србима се непрекидно и данас подмеће лаж о њима за истину.

  4. Диодатак

    Зато Срби, као народ, и данас живе пиод обмана и од страних и од својих „историчара“.

    Радић овде, очигледну, каже понеку истину, чак и мудрост. Али он то, ипак, слабо схвата.

  5. Додатак 2.

    ИСТОРИЈА, НАУКА СА МНОГО ЛАЖИ, НАЈЛАЖЉИВИЈА НАУКА

    Чак се и Радић спрда са истином о Србима исмевајући оне који сматрају да су Срби старији народ него што се тумачи данас, па у тој спрдњи спомиње библијског Адама. Човек, очигледно, не види и не схвата да ниједна историја није само наука. То је наука са пуно лажи. То је најлажљивија наука.

  6. Zahvaljujem g. Radicu i gdji Babic koji su ovde izabrali i obuhvatili najvaznije momente nase istorije i naseg bica.

  7. И Deda Djole фалсификује историју српске културе и писмености. Пише захвалу Радићу на српском језику, а на хрватском писму. Човек живи у „науци“ и „историји“ из Брозовог „братства-јединства“.

  8. ЦИЉЕВИ СИЛНИКА СУ УВЕК ИСТИ: ДА ПЉАЧКА ИЛИ УНИШТИ СЛАБИЈЕГ

    Историја се, ипак, увек понавља. Што рекао Вук, „исто то, само мало друкчије“. Она се понавља, јер су циљеви силника увек исти — да униште слабијег.

  9. УМЕСТО ДА НАПРЕДУЈЕ, ЉУДСКИ УМ СЕ УМНОГОМЕ СРОЗАВА

    Ум насилника у морало је кроз историју стално падао.У ранија времена ратничке битке вођене су на пољима, а данас се рат води против слабијих на хиљаду начина. И ти су начини све неморалнији и покваренихји,. Људски ум човека насилника у моралу се стално срозава. Срља се ка новој Содоми и Гомори.

Оставите коментар