Радован Пантовић: Турбо фолк ода Вучићу

„Кад бих био потпредседник владе, нико не би могао да краде. Вучко, Вучко, све се мења, славиће те поколења. Ти си први који каже – ко то краде а ко лаже.“ Тако је још пре две године певао Захар, признати народни уметник. И ништа, ни у јавности ни у виртуелној стварности.

Сада „Вучић Александар“ by Марија Максима, анонимни спот непознате плавуше данима провоцира  немир, пометњу и страст друштвених мрежа. Пуни насловне стране и збуњује дежурне аналитичаре. На Јутјубу за недељу дана стигао је до зачуђујућих милион прегледа, шеровања, постовања.

Два минута фолка заогрнутог националном заставом, грбом и круном, аранжираног силиконским уснама, тетоважом и пинк естетиком делује као „трејлер“ за нову фазу политичког феномена. „Вучић Александар, он је Вучић Александар“. У једном кадру, у једном даху кантауторка са имиџом певаљке слаже мелодију у речи: „он који нам даје мир и одговорност / који се не каје / наша снага и превасходност / наш спас, глас до Европе и света / нека чује цела планета / Вучић Александар, он је Вучић Александар… Дајте му мандат да нас води… Србин велики, човек народни, јес, јес он је српски Елиот Нес!“

Пре него што је нестала, ауторка је поручила да је инспирацију нашла у еуфорији према једној политици и да песма није пародија, „ту нема места иронији“. Теоретичари нагађају да је читава акција лична и мотивисана „селебрити културом“. А тамо се као и свуда најлакше стиже преко политике. Проницљивији су у политичкој емоцији препознали љубавну песму упућену премијеру. Сумња је пала и на практичнију идеју, удворички поетски занос. Али по форми, свечаној сценографији и амбицији, песма вуче на просту турбо фолк оду која може бити ствар чистог убеђења, али и велике заблуде.

Стари Грци су оде посвећивали боговима, домовини, љубави, олимпијским јунацима. Али – као што је једном запазио Милован Данојлић анализирајући озбиљне уметнике и удворичке песме – „у подастирању пред живим моћницима увек има основа да се посумња у срачунатост и користољубиве намере или у најбољем случају у лош укус а и једно и друго обезвређује певање.“

За случај Марија Максима постоји још једна могућност – да је све последица необјашњивог и несвесног надахнућа, из дубина народног бића, које доноси моћ и мења стање ствари. Maxima као запоседнута певачица Питија.

Ако је то у питању, онда би јунак Маријине оде морао стихове да прими с резервом. У Веберовим књигама лепо пише да у политици не смеју да превагну емотивни елементи и да политичар мора „свакога дана и свакога сата да побеђује своју таштину“, јер, ако подлегне, губи однос према самоме себи.

А Марија, нека пева.

Наслов: Стање ствари

(Радио Београд, 6. 5. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4pf



Categories: Преносимо

1 reply

Оставите коментар