Псеудо-историјска украјинска пропаганда у вези са Другим светским ратом

(Counterpunch, 4. 5. 2015)

Пре неколико дана сам наишла на вест о два видео-записа које је на Јутјубу (YouTube) објавио Украјински информативни канал отпора, а поводом прославе 70. годишњице победе Совјетског Савеза у Другом светском рату.

На првом видеу приказан је „дед“ (што (и) на руском значи стар човек или деда). Он је совјетски ветеран одевен у војничку униформу, искићен бројним одликовањима из Другог светског рата. Гледа у свој лик у огледалу и размишља док се спрема а крене на прославу Дана победе (9. маја) и за параду поводом те годишњице. Звони његов телефон. Зове га унук, млад Украјинац, регрутован у армију и, како је већ лако претпоставити, распоређен на положај негде у источној Украјини, у склопу тзв. „АнтиТерористичке Операције“ кијевске владе и војске. Исто као и његов деда, и млади војник на десном џепу своје кошуље носи Црвену звезду, близу срца. Младић свом деди честита Дан победе. А деда му одговара речима које су крајње невероватне за било којег правог ветерана Совјетске армије: „Слава Украјини”.

У другом видеу, стара госпођа, бака („бабушка“) има на себи блузу на коју је такође искачено ордење из Великог Отаџбинског рата (како се Други светски рат звао у Совјетском Савезу, а и данас се тако назива у свим из њега насталим земљама, па и у данашњој Русији). Седи за столом на којем је размештен сервис за чај и разгледа фотографије из свог албума. На слици видимо пет болничарки, пет сабораца, жена које су заједно служиле по теренским војним болницама Великог Отаџбинског рата. Телефон звони. Јавља јој се унука са ходника неке велике болнице. И она је одевена у белу униформу. На зглобу руке носи плаво-жуту траку, а то су боје украјинске националне заставе. И она својој баки честита Дан победе. А бака њој одговара опет речима сасвим невероватним и незамисливим за било ког совјетског ветерана: „Слава херојима”. Непосредно после тих речи камера прелази са унуке на болничка колица на којима лежи један савремени „херој”, војник који је, како то гледаоци већ и сами могу да претпоставе, рањен током „АТО“ операције, па га сад некуда односе на даље лечење.

Први видео

Оба та видео-клипа су снимљена на руском језику, а опремљени су и титлом на украјинском. Оба су направљена у продукцији „водеће агенције за украјинско маркетинг тржиште”, фирме Табаско (TABASCO), заједно са „водећом фирмом за продукцију филмова” из Украјине, која се зове Лајмлајт студио (Limelite Studio). Филмски студио наводи да је наменио „колосални” ниво средстава за потребе снимања ова два видео-клипа. Обе те фирме су саме поднеле све трошкове те производње, тако да држава Украјина није имала никаквих издатака за ова два видео клипа намењена за подизање патриотске националне свести (patriotic public awareness clips). Главни продуцент је Владимир Јаценко из Лајмлајт студија, који објашњава како је цела екипа одбила да било шта наплати за своје учешће у њиховом прављењу. „Задовољан сам што постоји толики број патриота у нашој земљи спремних да све своје дају за победу Украјине”, каже Јаценко.

„Креативни” директор Табаска, Александар Смирнов, каже да су ова два видеа део кампање за „подизање свести јавности“, задатак који би организације за „друштвену комуникацију ” попут ове његове требало редовно да спроводе са циљем да у јавности формирају спознају о томе шта је добро а шта је зло. Табаско каже да је њихов задатак да Украјинцима објасне како треба „да ветеранима честитају њихов празник, али и да настоје да очувају породичне вредности и традицију као део онога што јесте добро”. Табаско Украјинцима помаже „да сами изнађу речи уз помоћ којих ће две потпуно различите генерације Украјинаца једна другу боље разумети и тако заједно одбранити будућност јединствене Украјине”.

Када нека рекламна агенција покушава да људима усади сопствено поимање о томе шта јесте добро, а шта је погрешно, то онда збиља и није ништа друго до кампања. Али то никако није и кампања „за подизање свести јавности“. То је обична пропагандна кампања којом покушавају да устоличе мит о „уједињеној Украјини”, штавише – мит који је суштински супротстављен историјској истини, а супротан је и још увек врло живом колективном сећању свих оних Украјинаца који су учествовали у Великом Отаџбинском рату. Ни кроз хиљаду година нико ко се у том рату борио против немачких нациста и њихових сарадника, колаборациониста из Организације украјинских националиста (укр. Організація Українських Націоналістів) скраћено ОУН или Украјинске побуњеничке армије (Українська Повстанська Армія), скраћено УПА, не би своју децу или унуке поздравио слоганом који су још тада користили припадници ОУН-а или УПА-е: „Слава Украјини” и „Слава херојима”.

Други видео

Аутори ова два патриотска видео-клипа овде су се уједно огрешили и о биолошку истину – ветерани у ова два видеа би требало да буду барем по 90 година стари, ако су као сасвим млади а пунолетни војници учествовали у Другом светском рату. У оба видеа они изгледају неупоредиво млађе од тога. То ме је подсетило на неприродно младе баке у холивудским филмовима, више налик на мајке својих сопствених унука. Одувек сам у сопственој глави упоређивала оне неубедљиве и заувек младе америчке филмске баке са бројним украјинским или руским „бабушкама“ које сам многе и лично познавала, а које би исцрпљене после дугог осмочасовног радног времена на послу, и код куће настављале да обављају никада сасвим завршене свакодневне послове старајући се и о кући и о добробити чланова својих породица. Америчке баке су ми одувек изгледале и превише гламурозне и превише младе!

У свету маште данашње пост-евромајданске Украјине, совјетски ратни ветерани изговарају националистичке слогане „Слава Украјини” и „Слава херојима”. Питам се само, шта ће прави ратни ветерани, а тако их је мало још преостало, помислити када чују глумце како хладно избацују ове слогане у њиховим имагинарним дијалозима укљученим у ова два видеа?

Ти видео-клипови за „подизање свести јавности” немају никакву везу са историјом. Аутор оног новинског чланка из којег сам по први пут сазнала било шта о њима је исправно констатовао да су њихови продуценти чињенице које у њима износе сазнали не од историчара већ од стручњака за „утицање на свест широких маса“. Када се мало заинтересујете и посетите сајтове продуцената ових двају украјинских видео-клипова, прва ствар која ће вам пасти у око биће то да су њихови клијенти били скоро искључиво партнери са Запада. У обе ове фирме су запослени већином млади Украјинци којима је матерњи језик руски. Оба та сајта су дата само на руском и на енглеском језику, а ни један од њих није преведен и на украјински.

То су професионалци који раде за потребе партнера са Запада. Они су добро научили како треба да утичу на јавност, на то да се било која порука може јавности продати само ако је претходно упакована у неки привлачан формат. Но, њихова је порука у основи заснована на полуистинама, а то управо и јесте оно што је чини још привлачнијом. Ти млади Украјинци који говоре само руски одрастали су у независној Украјини у којој су учили једино националистичку, украјинску верзију историје. Највероватније је да у то и сасвим искрено верују као и да је све оно што су тако научили заиста истинито. Верују да је грађански рат, онај који је изазвао евромајдански режим из Кијева, на неки начин симболичан продужетак Великог Отаџбинског рата у којем су управо њихови преци пре 70 година однели велику победу.

Зашто они верују у све то? Па, можда зато што баш сви украјински медији данас говоре да је Украјина у рату са Русијом, у рату против „Путлерових Рушиста“ (Путлер – као Путин+Хитлер, Рушисти као Руси+фашисти). Из неког разлога до њихових мозгова никако не допире здрав разум и елементарна логика: да Русија збиља јесте напала из Донбаса или из било којег другог дела Украјине, тај рат би завршен био за свега неколико дана. Но, овде сад ја правим дигресију коју уопште немам намеру да наставим, нити да се изнова бавим причама о претпостављеној руској инвазији на Украјину. То једноставно није тема овог чланка.

Позив да се Дан победе прослави на украјински а не на совјетски начин 

Поента коју овде желим да направим је прича о (зло)употреби симболизама пренесених из Великог Отаџбинског рата, који ето играју овако фундаменталну улогу у грађанском рату који се води у Украјини. Про-европска Украјина покушава да совјетску победу у Великом Отаџбинском рату која је један од камена темељаца и руског и источноукрајинског идентитета, претвори у универзалну, пан-европску трагедију, у којој на крају баш Украјинци бивају ти односе коначну победу над Нацистима. Кратки текстови који на Јутјубу прате и један и други видео, све Украјинце представљају као борце против фашизма. Непомирљиве идеолошке разлике које деле данашње потомке совјетских Украјинаца с једне стране и потомке огорчених и анти-совјетски настројених колаборациониста Украјинаца са друге, чланова ОУН-УПА организација, бивају олако и овлаш само премазане слојем шећера у отвореној и сасвим јасно злонамерној тврдњи да се лакше прогура тврдња како је свако од њих дао свој допринос овој великој победи. Колаборација припадника ОУН и УПА покрета са нацистичком Немачком је добро позната и историјски потврђена чињеница, па ја немам намеру да се на њој овде ишта дуже задржавам. Довољно су убедљиви статистички подаци изнети у раније поменутом тексту: било је укупно седам милиона (!) украјинаца који су се борили у саставу совјетске армије и свега око 100.000 оних који су учествовали у ОУН-у. То сасвим довољно говори и о степену доприноса сваког од њих победи Украјине у другом светском рату.

У мом претходном чланку сам писала о губицима совјетске Украјине током Другог светског рата. По украјинским историчарима, животе је у рату изгубило осам милиона цивила и преко 2,5 милиона војника. За те војнике рат је вођен против фашистичких освајача. Њих је покретао истински и дубок патриотизам, што није могуће порећи чак ни у оквирима највише националистички обојених верзија историје. Та реалност је исувише снажна да би је било могуће превидети, заборавити или изменити. А од стране садашњих владара и господара Украјине ни најмање мудро није то што покушавају да на Велики Отаџбински рат примене своју уврнуту логику па да о њему створе слику неког заједничког ратног подухвата у којој су на истој страни против Хитлерове Немачке били и совјетска Украјина и УПА и ОУН као нацистички колаборационисти. Или оно што је и од овога горе, што покушавају да управо од колаборациониста направе највеће и најсјајније хероје тог и таквог крвавог рата.

Украјинци су се борили раме уз раме са Русима, Белорусима, Казацима и безбројним другим народима и народностима Совјетског Савеза. Сећања на ту заједничку борбу су још увек прејака да би их било могуће потиснути. И сам осећај поноса због ове победе једноставно је прејак да би био заборављен. Осећају га чак и они Украјинци које је данас успела за заслепи бесомучна националистичка пропаганда. Њихови медији им упорно говоре да је данас Русија та која је извршила инвазију на Украјину. То код њих изазива забуну и одговарајуће негативне реакције, то да их је данашња Русија изневерила. И баш то је разлог зашто многи од Украјинаца којима је матерњи језик руски данас изражавају овако дубока негативна осећања и за Русе и за Русију. Има ли ичег да може више да заболи од оног кад вас рођени брати изда?

Видео-клипови за „подизање свести јавности” су речити примери пропаганде на делу, и осећања које је она у стању да генерише. Наравно да је све то могуће протумачити и само као пуки производ са Запада подстакнутог и финансираног „претварања маса у зомбије”, да употребим за то термин већ увелико одомаћен на обе унутар Украјине сукобљене стране. Те примењене технике „претварања у зомбије” изузетно су моћне алатке. Сваки пут када читам или слушам вести са украјинских медија, будем слуђена – зашто забога одбијам да поверујем да руске трупе стварно већ јесу размештене унутар Украјине? Сваки пут ми је потребан посебан ментални напор да разбијем сопствену недоумицу у вези с тим, па да се подсетим да нигде нисам видела ни један једини уверљив доказ руског војног присуства унутар Украјине – тек ту и тамо по неку нејасну сателитску слику која чак не потиче ни од америчких обавештајних кругова него од неке мутне приватне агенције, или су то слике првобитно постављене на некој од друштвених мрежа, или је то по неки видео преузет са неког другоразредног веб-сајта.

Позив да се Дан победе прослави на украјински а не на совјетски начин 

Људи који верују у западну верзију ових догађања ми говоре да је то „хибридни” рат и да се такав начин ратовања управо и састоји од намерног пласирања разметљивих лажи и полуистина. Говоре нам да управо Русија све то мајсторски изводи, још од марта 2014. када је извршила анексију Крима. За све који заступају ту и сличне теорије имам само једно питање: да ли је истину говорио Државни секретар САД-а, Колин Пауел, када је пред Генералном скупштином Уједињених нација и читавим светом 5. фебруара 2003. изнео лажне доказе о мобилним лабораторијама за ирачко оружје за масовно уништавање? Канада, Француска, Немачка и Русија то тада нису прихватиле као довољно уверљив доказ, па се нису ни придружиле САД-у у припремама за рат са Ираком. 15. фебруара 2003, негде између шест и осам милиона људи у укупно више од 800 градова широм земаљске кугле изашло је на улице да протестује против америчких планова да изврше инвазију Ирака. Било је то највеће протестно окупљање икада забележено у светској сторији, ако је веровати Гинисовој књизи рекорда. И упркос свом том и толиком међународном отпору, америчко војно чудовиште је наставило са својим припремама, па је већ 20. марта исте године почело са нападом на Ирак. Тај рат је трајао 8 година, а живота је коштао скоро пола милиона људи.

Због тог рата и бројних других њему сличних које су Сједињене Америчке Државе водиле у име чувених „демократије“ и „људских права“, Американци и њихови савезници нису баш у позицији да би требали и смели да било коме држе лекције из моралности, па тако не ни Русији. Међународна политика је једна јако прљава игра. Ја Русију не осуђујем што је одабрала да одбрани етничке Русе и руски-говореће Украјинце у региону Донбаса унутар Украјине. Напротив, убеђена сам да борба у Донбасу представља сасвим легитимну самоодбрану. Истина јесте, руски добровољци су успели да пређу руско-украјинску границу са жељом да се боре заједно са побуњеницима из Донбаса. Ни најмање не сумњам да је и оружје успело да пронађе довољно рупа да мало по мало цурка преко исте те границе. Но, да ли је то ишта мање легално од кампова за обуку ултрадесничарских украјинских паравојних група који одавно увелико функционишу унутар Пољске и у балтичким државама, а за које је сву помоћ обезбедила ЦИА, укључиво и за менаџмент Службе безбедности Украјине, а то су милијарде долара западног новца потрошеног на наводну „промоцију демократије“ у Украјини током протеклих 25 година, а сад чак имамо и кампове за обуку америчких, британских и канадских војски размештене широм западне Украјине.

Оно што за мене јесте крајње нелегално је сам рат, такозвана анти-терористичка операција коју је Кијев повео против народа Донбаса, а са подршком САД-а и НАТО-а. Донбас није започео тај рат, Кијев јесте. И тако сада проамерички режим у Кијеву покушава да осакати и саму суштину Украјине оваквим прекомпоновањем историје, извртањем и искривљавањем сећања на Велики Отаџбински рат. Хтели би да у заборав баце праву прославу Дана победе, 9. маја, и да тај дан преобрате у санитетски прочишћену (sanitized), на „европски” начин изведену комеморацију II светског рата, уз коју би ишла и посвемашња замена дубоко симболичних трака Св. Ђорђа (европским?) цветом булке!

Овакав план у себи садржи бар један суштински недостатак. Није Европа била та која је победила нацизам, то је био Совјетски Савез. Совјетски народи су ту велику победу славили сваке године, свих ових протеклих 70 година. То је и даље истински прихваћен национални празник широм источне Украјине, на исти начин на који је популаран и широм саме Русије. То врло добро разуме чак и Петро Порошенко, уз сав свој лакејски труд да и сам што више личи на Европљанина. Ни њему није на памет пало то да у Украјини откаже прославу 9. маја. Чак је изјавио и то да разуме да ће људи у Љвову и они у Харкову 9. мај прослављати на два различита начина, али да то никако не значи да је и сама Украјина подељена.

Георгијевска лента или трака светог Ђорђа

Порошенко свој живот живи у некој имагинарној стварности. Украјина јесте дубоко и суштински подељена око активности које спроводи њена влада са свим својим савезницима и помагачима. Рат у Донбасу нам се у лице кези као својеврстан доказ управо тога. Црвени цветови булке на реверу које нови режим из Кијева покушава да накалеми на Комеморацију Велике победе немају баш много изгледа да ће да се приме у југоисточној Украјини, а нарочито не у самом Донбасу. Траке Св. Ђорђа се посвуда по Донбасу виде како лепшршају. За побуњенике Донбаса њихова борба против „хунте” из Кијева представља логичан наставак борбе коју су њихови дедови и прадедови водили против нацистичке Немачке.

Током наше новинарске посете Донбасу априла ове године, један од посланика парламента Новорусије ми је показао гроб једног неименованог учесника Доњецке побуне погинулог од украјинске гранате. Сахрањен је био непосредно уз сам споменик победи у Великом Отаџбинском рату.

На дан 9. маја ће и у Доњецку и у Луганску бити одржане војне параде. У Харкову и Одеси, Запарожју и Херсону, прославе које ће се догодити тог дана ће за циљ имати то да подсете на Дан победе у Великом Отаџбинском рату. У Љвову ће Украјинци тај дан обележити у знаку сећања и помирења са свима онима који су у том рату изгинули. Све би то било савршено у реду у некој збиља демократској земљи. Свако би требало да се осећа слободан да прославу обави онако како то највише одговара његовим властитим уверењима и вредностима. Али у пост-евромајданској Украјини, националистички режим из Кијева покушава да Украјинце спречи, да им не дозволи да одају почаст својим дедовима нити да прославе годишњицу њихове победе. У Харкову, да наведем само један такав пример, већ је увелико најављено да ће сваки онај ко буде понео траку светог Ђорђа да буде претресен и задржан под сумњом да је у вези са Доњецком и Луганском Народном републиком. И у Одеси су недавно једног службеника Министарства унутрашњих послова Украјине ухапсили наоружани припадници Десног сектора само зато што је код себе имао траку св. Ђорђа и што је на његовом аутомобилу била залепљена застава Руске федерације. Како ће уопште бити могуће да се Дан победе прослави како доликује, у таквој атмосфери принуде и страха? Оног човека из Одесе су револвераши Десног сектора илегално ухапсили само зато што се трака Св. Ђорђа доживљава као симбол „земље агресора”.

Слика реплике цвета булке какву на западу масовно носе на реверу око 11 новембра, у знак сећања на погинуле у I светском рату

Актуелни режим у Кијеву симболизам Великог Отаџбинског рата експлоатише на заиста перверзан начин, па данашњи грађански рат у Украјини представља као рат против непостојећег руског агресора. Оваква „службена” идеологија део је реалног а не фиктивног хибридног рата који овај банкротирани режим води против властитог народа. Дубоко сам уверена да ће доћи дан кад ће се мој народ, људи Украјине којих је данас тако велики број заслепљен службеном пропагандом, пробудити и увидети ко то данас председава у Кијеву, да ће увидети све лажи којима га упорно засипају. Сетиће се они тада ко су у ствари, сетиће се великих победа за које су се изборили раме уз раме са Русима. Задовољна сам што већ сада успевам да видим значајне показатеље таквог нарастајућег буђења.

Сећање има велику снагу. Оно се полако издиже и пробија покров лажи и полуистина којима покушавају да га за увек прекрију. А сетиће се Украјинци свега, колико год данашњи лакеји Запада који председавају у Кијеву покушавали да их у томе спрече. Истина ће изаћи на светло дана, једнако као и истине о убиствима које је својевремено спроводио КГБ или о депортацијама за совјетског времена западних Украјинаца које су се догађале између 1939. и 1948. Све ће се то вратити зато што је све то у истини укорењено, а истина увек побеђује. Истина је јача и од времена, и од пропаганде, јача је и од било каквог порицања истине. А кад тај дан коначно дође, доњецки момци који се боре на страни побуњеника и доњецки момци у редовима „Украјинаца” ће једни другима пасти у загрљај. А тад ће и овај ужасан братоубилачки рат бити коначно завршен.

Галина Мокрушина (Halyna Mokrushyna) завршила је докторске студије социологије на Универзитету у Отави, Канада, где ради и као професор-предавач лингвистике и комуникација. Редован је дописник програма на украјинском језику CHIN радија (то је први мултикултурални и вишејезични радио програм у Канади) за који ради интервјуе са уметницима и интелектуалцима из Украјине и где емитује извештаје о догађајима из домена политике и културе. Током претходних година је пуно писала и о рату у Источној Украјини. Априла 2015. је као учесник медијске турнеје (a media tour) и службено посетила тај део Украјине.

Такође је и књижевни преводилац, а тренутно на француски језик преводи радове украјинског филозофа Памфила Јуркевича.

Остале њене чланке можете да пратите на сајту NewColdWar.org.

Три генерације – Галина Мокрушина са мајком Олгом и баком, снимљене 2006. у граду Хруст, у најзападнијој, Закарпатској области Украјине, у непосредној близини границе са Румунијом

Са енглеског превео и белешку о аутору написао: Стеван Бабић

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4pG

Categories: Посрбљено