Огњена Лазић: Поруке тела

Колико често у току дана застанете и обратите пажњу на то како се осећа ваше тело?

Кад год смо били изложени некој врсти трауме наше тело је запамтило ту таруму на ћелијском и енергетском нивоу. Тек када добро упознамо своје ментално и телесно стање, можемо почети да их полако мењамо.

telo01

Тело има своју урођену мудрост, али исто тако не морамо увек тачно знати зашто се нешто догађа у нашем телу. Не морате знати зашто вам срце убрзано куца или зашто вам се плаче. Човек то схвати након што себи допусти да проживи оно што осећа. Исцелење је органски процес који се догађа у телу једнако као и у уму. Стога ако осећате да сте лоше воље или избачени из равнотеже, препустите се том осећају, допустите му да се појави. Након што га доживите, одвојите неколико тренутака и анализирајте догађаје током последњих неколико сати или дана. Ако осећате да сте болесни или имате неке симптоме, размишљање о недавним догађајима може вам открити оно што је претходило симптомима.

Патња и бол као велики учитељи

Хтели ми то да признамо или не, али туга, бол и патња су нам непрестано за вратом. Међутим, ако покажемо добру вољу они могу да буду и наши велики учитељи. На жалост, савремена култура нас учи да је бол нешто чега се треба бојати и по сваку цену избећи.

Нису нас учили да стекнемо унутрашњу способност савладавања патње, како би и наша тела научила како се то ради. Плакање је један од начина да се тело ослободи токсина. Плакање нам допушта да покренемо енергију свог тела и да је понекад преусмеримо или схватимо на други начин. Када не допустимо себи да осетимо емоције и уместо њих се упустимо у активности као што су јурцање или узимање средстава за смирење како бисмо опет били »добре воље«, заправо стварамо хормоне (енкефалине) који потискују сузе, а тиме и наш потпуни емотивни израз.

Зашто је добро да се исплачемо?

Сузе садрже токсине којих тело треба да се ослободи. Сузе радоснице и сузе жалости имају различит хемијски састав и на њих утичу хормони. Оне такође служе за различите сврхе. Када себи допустимо емотивно олакшање, наше тело, ум и дух се осећају прочишћени и слободни. Обично се догађа да тек након што емотивно проживимо неку ситуацију и пролијемо сузе, ако је то потребно, инстинктивно схватимо шта треба да радимо. Занимљиво је да се сузе радоснице и сузе жалости физиолошки и хемијски међусобно разликују, иако су туга и радост уско повезане. Не можемо осетити врхунац радости, уколико нисмо осетили дубину туге. Иако радост и жалост изражавају различите емоције,обе емоције представљају природни начин на који наше тело прерађује и »вари« осећања. Тако да је данас скоро свима познато да су многе болести тек крајњи резултат емоција које су годинама биле потиснуте, непризнате и непроживљене.

Болест као алатка

Неки људи искориштавају болест тако да њоме привуку пажњу и задобију саосећање ближњих. Често је то потреба да нас слушају, да нам помажу, да нас сажаљевају, да будемо важни. У основи је такво понашање повезано са дубоким осећањем нецеловитости, неисгурности и недостатком самоприхватања. Такви људи обично манипулишу са правом или измишљеном болешћу како би у потпуности заокупиле своје ближње. Јер, шта би се у супротном десило? Они би се морали суочити са собом, својим страховима, незадовољствима, неуспесима, тугама, а то је заправо оно чега се највише боје.

Болест нам такође пружа могућност да избегнемо преузимање одговорности за многе животне ситуације. Врло лако наизглед можемо решити све своје највеће проблеме, ако кажемо да смо болесни. На жалост, болест неким људима омогућује да испуне свој дан, њоме су заокупљени и она им осмишљава живот. Болест исто тако може бити последица осећања кривице, стида, неприхватања себе, или се јавља ако нас често окривљују за наше понашање.

Неретко је и последица стреса, кад се превише трудимо да нешто учинимо у жељи да се докажемо и покажемо, чиме умањујемо свој осећај несигурности.

Добра страна болести је то што мање контролишемо будућност. Као да узимамо паузу током које ћемо се обновити и суочити са собом. Пружа нам могућност да боље упознамо себе и своје дубоке потребе и склоности.

Ослушкујући себе и своје тело, можемо запазити прве знакове неравнотеже у телесном и менталном систему, те тако ублажити, или чак спречити болест и наставити да живимо квалитетно и испуњено.

Шта све утиче на наше тело?

На стварање нашег психофизичког система утиче пет фактора:

  • Наследни фактори укључују све што смо у тренутку зачећа примили од родитеља. Ту се првенствено мисли на телесну конституцију.
  • Телесна активност укључује: шетање, спавање, седење, бављење спортом, разне врсте вежбања, сликање, свирање итд. Све те активности обликују и тело и ум.
  • Психолошка активност је свакако најутицајнији фактор који обликује наш психофизички систем. Душевно стање у великој мери одређује наше активности, делује на жлезде са унутрашњим излучивањем и на нервни систем. На крају се све наше мисли одражавају на телесном нивоу, као последица нашег психичког стања. Ако нас, на пример, боли грло можда је то повезано са потиснутом љутњом. Или, ако имамо напад астме, можда се тешко суочавамо са бесом закоченим у грудном кошу.
  • Храна је гориво без којег наш организам не може да функционише. Ако је квалитетна и садржи све што је преко потребно за регенерацију и раст ћелија онда доприноси нашем здрављу и виталности. Рафинисана храна и пиће не снабдевају тело потребним састојцима па то дугорочно гледајући ствара темеље за настанак многих телесних болести.
  • Окружење подразумева све телесне, друштвене и психолошке структуре унутар којих живимо. Околина утиче на све нивое нашег живота. Међутим, околину и околности у којима живимо можемо донекле да мењамо или на њих утичемо, док је, на пример, наследне особине веома тешко кориговати и промена захтева дуг временски период.

Без стреса ни преко прага

Још један фактор утиче на нашу телесну и менталну структуру, а то је стрес. Стање стреса неретко прожима сваки наш дан, а код неких људи и сваку активност којој се посвећују. Има појединаца који све своје послове обављају са повишеним статусом телесне и менталне узбуђености. На телесном нивоу то се манифестује као стална активност симпатичке гране аутономног нервног система, која је одговорна за реакцију бег-борба, и као превише активан рад надбубрежне жлезде. Цео телесни систем је узбуђен: мишићи се напињу, срце брже куца, крв брже струји, дисање постаје кратко и плитко. На менталном нивоу стрес искривљује перцепцију стварности, особа није у стању да реално сагледа чињенице, па су јој и реакције најчешће погрешне и непредвидиве. Осим тога, присутан је велики губитак телесне и менталне енергије.

Није важно шта нам се дешава, већ како реагујемо на изазов

Стрес је време између искуства, догађаја или ударца и прилагођавања. Што је време прилагођавања дуже, стрес ствара већу неравнотежу у телесном и менталном статусу. Симптоми постају очигледни, а ако их занемаримо прерастају у озбиљне здравствене проблеме. Потискивање симптома, осим на здравље појединца лоше утиче и на његову околину. Таква особа ускоро ће имати проблема у међуљудским односима – породичним, социјалним и пословним контактима.

Наша реакција на стрес овисиће о томе у каквом смо психофизичком стању. Код особа које су круте како физички тако и ментално, све врсте озледа остављају дубок траг на телесним и менталним структурама. Способност предавања тј. могућност отпуштања менталних и телесних блокада има, с друге стране, изузетно благотворно дејство.

Неколико једноставних питања

Чињеница је да су људи који су под сталним стресом или су већину времена заокупљени негативним мислима и лоше расположени, подложнији различитим тежим оболењима.

Уметност посматрања тела састоји се у препознавању телесних знакова и њиховом повезивању са могућим душевно-емоционалним узроцима. Готово сваки симптом даје неку поруку коју треба на неки начин одгонетнути. Не требамо само сазнати функцију, него и природу одређене тегобе или болести.

Поставите себи неколико једноставних питања:

  • Каква траума постоји у мом телу и шта покушава да ми каже? Зашто жели да привуче моју пажњу?
  • Да ли негирам нешто у свом животу?
  • Да ли избегавам да учиним оно што је нужно у овом животном раздобљу или се бојим да донесем одлуку о томе?
  • Где су похрањена разна емоционалана искуства у мом телу?
  • Где најчешће осећам напетост или бол након емоционалне узнемирености?
  • Шта се догађа у мом телу након прекида везе?

Ако, онда…

Ако, на пример, имамо тешку прехладу, да ли је то зато што желимо да се решимо тежине у грудном кошу; нешто о чему бисмо требали разговарати или зато што задржавамо негативне емоције?

Ако патимо од констипације, да ли је то зато што уносимо неодговарајућу храну или не можемо отпустити старе повреде и задржавамо се у прошлости? Или смо ментално закочени и нисмо у стању отпустити тренутачно непријатну ситуацију?

Ако имамо болове у подручју желуца, значи ли то да се не хранимо квалитетно или смо забринути и преузимамо улогу жртве како бисмо привукли на себе пажњу? Да ли примамо превише информација или смо претерали са послом? Можда нам тело сигнализира да особа или ситуација са којом смо дошли у додир нису за нас добре или су чак опасне?

Ако нам се грче мишићи, да ли нас то упозорава на спутаност, ограничење у нашем животу или указује на велику напетост?

Јака главобоља може да упућује на то да неко на нас врши притисак да нешто учинимо или завршимо; или пак сами себе изнутра присиљавамо на активности које су претеране, или смо једноставно превише аналитични?

Мигрене нас можда желе «спасити» од нечег према чему имамо одбојност или осећамо страх. На пример, убија нас трема пред јавни наступ, или не желимо да разговарамо са људима које не волимо, на које смо «алергични».

Ако нас боле зглобови, да ли то значи да нас неко гура у правцу којим не желимо да идемо, већ хоћемо да све остане тако како јесте? Или, кажњавамо себе тако што не показујемо осећања?

Зачарани круг

Све врсте траума и константно стање стреса исцрпљују наш имунолошки систем. Потискивање, избегавање и негирање нелагода и повреда које смо доживели чине нас подложнима многим структуралним проблемима и болестима. Прво наш систем покушава да се уравнотежи на нивоу који је јачи. На пример, ако нам је тело снажније од психе, онда ће оно покушати апсорбовати негативне последице поремећеног имунитета и обратно. Међутим, такво стање обично не може трајати превише дуго, јер један систем не може дуго да функционише добро без оног другог. Зато се најчешће догађају видљиви дисбаланси на једном или другом нивоу психосоматског система. Овај зачарани круг може се прекинути суштинском променом начина живота: умереном телесном активношћу, постом и молитвом, као и активним учешћем у литургијском животу Цркве.

telo02

Духовна перспектива

„Ко зна колико је тесна веза између човековог душевног расположења и његове храбрости и наде, односно њиховог губитка и отпорности његовог организма, лако ће разумети како изненадни губитак храбрости и наде може бити смртоносан“, пише у једном свом раду незаборавни Виктор Франкл.

Та његова тврдња иде у прилог општепознатој чињеници да мисли стварају уверења, а уверења обликују ставове. Неки ставови су благотворни и чувају нас од незгода и неприлика, док има и оних контрапродуктивних. Навике су, опет, последице менталних ставова. У зависности од нашег светоназора, оне или доприносе нашем личном напретку или нас спутавају у остваривању циљева. У сваком случају, пресудно утичу на наше свакодневно понашање: шта и како ћемо јести, да ли ћемо вежбати, да ли ћемо читати или гледати телевизију итд. Навике су материјализација наших мисли и оне су наша друга природа. Према томе, какве су нам навике такав ће бити и наш успех или неуспех у животу.

Променом навика мењамо своја становишта и уверења. Управо је та промена кључна за квалитетан рад на промени наше личности и на путу самопознања.

Тајанстевни лекар

Интересантна је идеја И.А. Иљина како се на основу светоотачких представа о узајамној зависности душе и тела, у лекарским круговима појављује идеја о „унутрашњем“ и „тајанственом Лекару“. Он се не може ни видети ни чути. Он води скривен, тајанствен живот, и не одговара на непосредна питања, него се може и мора ослушкивати. Он се сво време брине о нама, руководи нас и чува; присутан је у свим органима нашег тела. Он у свему захтева равнотежу, сврсисходност и меру. Он нас ујутро буди, увече нам шаље сан; омогућује да препознамо све што је сувишно. Од њега потичу осећања глади, жеђи, хладноће, досаде, туге… Ти се не чуваш и не знаш шта ти је потребно, а он познаје све потребе твог организма и чува те. Тако луцидно Иљин дефинише људски организам као „тајанствени систем самоодржања, самоисхране, самообнављања – као целину у којој све припада једно другоме и једно друго подржава.“

Да би нагласио целовитост људског устројства, Иљин уводи термин инстинктивне духовности тј. органског, природног споја душе и тела у људском организму. „Управо тамо, у тој дубини инстинктивне духовности, живи стваралачко зрно здравља, тај прекрасни дар органског самоисцелења са којим морамо да успоставимо везу,“ истиче овај мислилац.

Светоотачка мисао или прича о врлини

Што се тиче древне светоотачке мисли, свети Максим Исповедник најсликовитије описује јединство душе и тела. Он анализира како душа путем телесних органа и чула општи са природом, те како то комбиновање телесних чула и чула душе има за последицу рађање врлина.

Свети Максим каже да човек као што има душу и тело, тако има душевна и телесна чула, и наравно одговарајуће телесне органе путем којих се чула изражавају. У наставку он прави задивљујућу анализу на ту тему, говорећи да се душевне силе кроз телесна чула и одговарајуће им органе преносе у чулни свет, те да оне у душу преносе логосе бића, а тако се постиже јединство човека са свом твари, објашњава у својој студији митрополит Јеротеј Влахос.

Свети Максим даље објашњава да је умна сила (=ум) повезана са чулом вида, словесна сила (=разум) са чулом слуха, афективна сила са чулом мириса, жељна сила са чулом окуса, животна сила са чулом додира. По аналогији, око је слика ума, ухо слика разума, нос слика афективности, окус слика жеље и додир слика живота.

Оно што митрополит Јеротеј посебно наглашава јесте то да је по светом Максиму Исповеднику, афективни део душе тј. афективност, која је сила што нас покреће ка остварењу неког дела, повезана са мирисом тј. са дахом. То веома добро знају спортисти, који се задржавањем даха концентришу на себе, задржавају афекат (раздражљивост) и тако задобијују велку снагу и енергију да на одговарајући начин постигну жељени циљ.

Тело одвојено од душе је леш

У принципу када говоримо о духовном животу, ако нисмо обазриви, мислимо на психолошку страну наше природе, говоримо у смислу нашег свесног познања Бога и сијања нашег емоционалног живота који називамо свесношћу. Такво виђење није сасвим исправно. Не само савремена већ и рана психолошка открића наглашавају свет који мора дубински да се проучи, а то је свет нашег несвесног. Дакле, човек није искључиво душа или свест. Према тумачењу А. Блума, човек је душа и тело заједно и само у том јединству душе и тела он бива потпун. Тело одвојено од душе је леш, а душа одвојена од тела је упокојена.

Скоро по правилу о човеку размишљамо у смислу његовог интелекта или емоционалног живота тј. у којој мери су та два аспекта део човековог свесног живота, а заборављамо да су наши корени много дубљи од таквог промишљања. Ни интелект којим се толико поносимо и веома често бахатимо ни емоције које са муком упознајемо, прихватамо и култивишемо нису цео човек.

Ми смо ми

Наша егзистенција (постојање) укорењена је у чину Божије воље. А Божија воља јесте чин љубави којом Бог ствара човека да би га учинио причасником свега што Он има и скоро свега што Он јесте. Како уче свети Оци, ми нисмо Његова сенка или одраз. Ми смо ми; ми стојимо лицем у лице са Богом изводећи наше постојање из Његове воље, а истовремено смо и независни од Њега у чињеници да можемо да прихватимо или одбацимо и Њега и све оно што нам Он даје. Бог јесте свемоћан, али Он не може да присили ниједно створење да Га воли, зато што је љубав самосвојна слобода и неспојива је са било каквом присилом или предодређеношћу.

Не би требало да будемо у заблуди – ми нисмо искључиво духовна бића, нити је наша душа заточена у телу. Човекова пунота није у његовом духу или у његовој души, већ у јединству духа, душе и тела. У том смислу наше тело има много дубљи смисао и много веће могућности него што ми претпостављамо.

Бог је љубав

Дакле, када размишљамо о човеку морамо да се сетимо да у нама постоје два аспекта – свесни и онај други који не можемо назвати ни свесним ни несвесним, тј. физички, материјални који има своје квалитете о којима ми и не сањамо, а које освешћујемо тек с времена на време, у магновењу, из живота Светих или у догађајима из нашег живота. Чак и тада би било добро да се сетимо да у области коју називамо свешћу или разумом постоји толико тога што не припада ономе што је рационално, а притом нема никакве везе са ирационалним. Постоје области у нашој животној перцепцији, нашим животним активностима које немају везе са интелектом и у којима интелект игра своју праву улогу – улогу слуге, а то су љубав, осећање лепоте, осећање побожности, који далеко надилазе област интелекта, истиче Блум. Зато када размишљамо о односу који постоји између нас и Бога морамо пре свега да се сетимо да је тај однос утемељен у чињеници да је Бог хтео да ми будемо и да нас Бог воли.

(Духовна терапија, 5. 5. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4oG



Categories: Преносимо

1 reply

Оставите коментар