Драгослав Пакић: Све шта пада и треба да пада (осим Премијера)

У Србију је стигло време великих падавина монсунских размера. После обимних падавина анђеоско доброћудних касетних бомби и бомби са осиромашеним уранијумом, наступила је сезона обичних падежа који су нас опхрвали са свих седам страна света.

Чисто небо и светла будућност пред Србијом

Чисто небо и светла будућност пред Србијом

У школама се деца више не држе текста чувене Радовићеве песме за децу и не певају „Све што расте и треба да расте“, него „све што пада и треба да пада“. Рекло би се, нови, обрнути правац поезије за одраслу децу.

У кладионицама падају опкладе на најневероватније теме. Тако је велики добитак донео тачан одговор на питање: да ли је у Јасеновцу било седам стотина хиљада жртава, како су званичне и непристрасне комисије првобитно утврдиле, или пет стотина хиљада, са тенденцијом досезања Туђманових тридесет пет и кусур хиљада, како се у задње време чује и са званичних места. Ако би се достигла бројка од осам хиљада… страдалих мушкараца и дечака, Међународна заједница би Јасеновац можда прогласила и за место стравичног геноцида.

Пале су и прве опкладе ко ће пре да падне: Председник државе, Председник владе, министарка за енергетику или портпаролка кабинета Председника државе. Најмањи добитак остварује онај ко погоди када ће да падне држава јер опклади пада вредност уколико је резултат лако предвидљив.

На седницама владе падају најсуманутије одлуке, а на фудбалским утакмицама, за које тврде да још увек постоје иако их ретко ко види, падају сумњиви голови. И због једног и због другог, забезекнути и наивни падају на теме.

У Авала филму је пала последња клапа. Крај! The End! Нова клапа седа у склапајућу столицу режисера. Режисер је ионако сер који режи. Неки га називају и премијером, неки свечаним премијером. Од сада ћемо бољи живот моћи да видимо само на филму. И то за мале паре. Ми јесмо продали Авалу, али од нас не очекујте добијање међународног признања. Ни столицу у Уједињеним нацијама. Ни столицу у Олимпијском комитету. Ни уредну столицу, ни….

Пилоти падају у депресију, а студенти падају на испитима где су се најмање надали. Естрадне звезде падају у транс чим се помене Силиконска долина. Сви имају своје разлоге за сопствена падања која су попримила општи тренд.

У народу, навикнутом на гордо падање, ипак се са великом неверицом прима најава пада цена лековима. Неповерљиви тврде да је то још једна подвала у стилу: ваше је само да се разболите, лекове оставите нама.

Падају хеликоптери, падају авиони у покушају, фасаде падају пролазницима на главу, људима пада мрак на очи. Падају пензије, пада вредност динару. Има их који тврде, не без злурадости, да пада и животни стандард. Те су вести, међутим, нетачне, злонамерне и тендециозне. Уперене су против Премијера, који никако да падне, против заштитника грађана који је одавно пао на најниже гране и против лажних докторских титула које никоме не сметају јер ничему и не служе па не морају ни да падну.

Човек не може ништа рећи ако не сме све рећи. Тако пада у воду и теза о слободи говора.

Тачно је да нам незапосленост врло тешко пада, али још теже пада што нам први радни дан пада баш у недељу кад нико не ради.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4fk



Categories: Судбина као политика

Оставите коментар