(Њујоркер, 17. 4. 2015)

Лондонски Економист (The Economist) је у децембру 2010. објавио чланак о „географији среће“, који је Бугарску (уз Румунију), најновију и вероватно највише опањкавану чланицу ЕУ прогласио за „најтужније место света“ („the saddest place in the world”).

Скоро тачно на годишњицу изласка тог чланка, најпознатији бугарски писац, Георги Господинов, објавио је свој други роман „Физика туге“ („Физика на тъгата“). У интервјуима, Господинов је ту књигу делом представио и као одговор на чланак у Економисту, као и на шире коришћене клишее о темпераменту Источноевропљана:

„Коначно, и мој главни јунак покушава да исприча причу баш о овом, најтужнијем, месту (the saddest place), као и да се бори са сопственом тугом – или бар да их некако доведем у ред и опишем [обе туге]“. Тај роман је у Бугарској постао права сензација: прво издање је распродато за један дан и та књига је постала најпродаванија 2012. године. Покупила је све националне књижевне награде, њен превод је ушао у ужи избор за неколико најважнијих европских награда, укључујући и Premio Strega Europeo и Brücke Berlin Preis.

Међународни успех те књиге је био прилично изненађење за једног аутора из земље за коју, по Господиновљевим речима, „нема много књижевне радозналости“ (literary curiosity).

Господинов је рођен у Јамболу, малом граду на југоистоку земље, а велики део младости је провео у Тополовграду, који је још мањи, и налази се на граници са Турском; сучељавање сцена градског и сеоског живота уз модернистичке књижевне штосове је оно што пружа велики део задовољства у читању овог рада. После двеју књига поезије које су биле добро прихваћене, и после објављивања „Природног романа“ („Естествен роман“) 1999. г., избио је на чело прве генерације бугарских писаца која се појавила после транзиције те земље у демократију.

Ова књига (која је преведена и на енглески и објавио ју је Dalkey Archive Press 2005. г.), позајмљује свој наслов од Фукоа (Foucault). Господинов га цитира у епиграфу: „Природна историја није ништа друго до набрајање видљивога“. Она је збир фрагмената – вињета, дигресија, причица, спискова, метафиктивног размишљања, што је све лабаво груписано око распада брака онога ко то износи. Он и сам каже: „Моја нескромна жеља је да створим роман почетака“, мада понављано поставља и питање животноспособности тог жанра: „Како може бити могућа чак и идеја романа, ако је оно што је лепо и префињено нестало, и све што нам остаје је свакодневни живот?“ Оно што занима Господинова и јесте баш тај „свакодневни живот“ – и то је предмет целог његовог опуса који се састоји од позоришних комада, есеја, сценарија и једне „трагикомедије“ под насловом „Вечна мува“ (Вечната муха) – што је био и први бугарски графички роман (састављен од стрипова). Бележење свакодневног живота у Бугарској јесте покушај да се саопшти бугарска „туга“, што је – бар колико је могуће да се те ствари распетљају – како лингвистичка, тако и метафизичка дилема. Према Господиновљевом схватању, бугарска реч „тъга“ (коју његов преводилац на енглески, Ангела Родел, наводи као „жалост [„sorrow”]) – као и „hüzün“ Памука, или „тоска“ Набокова – јесте реч за коју не постоји енглески еквивалент. (Можда и јесте тако да свако замишља да је његова сопствена туга непреводива – и можда је и у праву.) Господиновљева „тъга“ је „чежња за нечим што се није догодило (a longing for something that hasn’t happened)… када изненада схватиш да живот истиче и да ти се из сијасет узрока – личних, географских, политичких – неке ствари неће догодити“. Та туга није јединствена за Бугарску, како истиче Господинов; у ери несташица и штедње, она прети да обухвати целу Европу. Али, и сама идеја о непроживљеном животу узрокује посебан одјек у земљи у којој је хоризонт могућности тако често бивао прецртаван, и у којој је крајолик пун рушевина „мутних, апстрактних идеологија“ и њихових пропалих обећања – од рушевина социјалистичких споменика у распадању, до запуштених летовалишта и стамбених комплекса из времена бума некретнина слободног тржишта. Господинов у целини одбија опширна излагања, и уместо њих нуди полифону микрохронику појединачних тренутака. Баш као и у „Природном роману“, и овде се онај који прича зове Георги Господинов, и – као и у претходној књизи – он и јесте и није Георги Господинов који то пише. Овај роман нам стиже у времену у коме су амерички читаоци фасцинирани романима који очијукају са аутобиографијом и представљају изазове разлици између фикције и чињеница – последњих година видели смо такве књиге Бена Лернера, Рејчел Каск, Џени Офил и Теџу Коул (Ben Lerner, Rachel Cusk, Jenny Offill, and Teju Cole), а да и не говоримо о Карлу Ове Кнаусгарду и Елени Феранте (Karl Ove Knausgaard and Elena Ferrante). Али – док је заједнички предак који стоји иза тих радова В. Г. Себалд (W. G. Sebald), Господиновљев узор је Борхес, чије уживање у несташно-обесним играријама и фантазији и сâм дели; али и поред Господиновљеве опседнутости тугом, он је у суштини и мућкарош, а то често и врло забаван. Господинов је „Физику туге“ назвао „роман-лавиринт“, па су неки његови делови и добили имена као „Бочни ходник“ , или „Место да се [за]стане“. Онај који износи причу одбија да прихвати тужност дефинитивне, праволинијске приче – приче са унапред одређеним могућностима, и каже: „Покушавам да оставим простор за друге верзије које би се могле догодити, празнине у причи, више ходника и соба, недовршене приче, као и за тајне у које нећемо залазити“.

Цела прича омогућава Господинову да имитира оно што је назвао „одсуство догађања“ у недавној историји Бугарске, где је комунистичка ера прошла без масовних протеста који су потресли друге делове Источног блока. Чак и 1989. г. пад режима је био „исувише лак“, како он каже: како се Господинов сећа, када је комунистички шеф државе био збачен „речено нам је преко ТВ да смо сада слободни“. Његови „природни романи“ покушавају да обухвате ткиво једног живота у коме догађаји од светске важности изгледа да не доводе до већег напретка, да попуни оно што он у „Физици туге“ назива „празан простор…. између Истанбула, Беча и Будимпеште“.

Врло лабаво, уз много скокова напред и повратака уназад, тај роман следи обрисе Георгијевог живота, почев од његовог рођења и сећања у стилу Тристрама Шендија (Tristram Shandy)[1] – преко школовања и служења војног рока под комунистима, све до одраслог доба, када је књижевник, и постаје све меланхоличнија личност. У детињству, Георги пати од „опсесивног емпатично-соматског синдрома“ – што је изразита, невољна емпатија која га убацује у осећања и живот свега што га окружује: чланова породице, суседа, животиња, па чак и пужа кога је његов деда прогутао као средство против чира у желуцу. Како постаје старији, он губи ту способност – али је компензује тиме што постаје опсесивни сакупљач прича других људи. Роман пише као већ средовечан човек „најнеодлучнији и најнесигурнији међу писцима“, који проводи све више и више времена у подруму. Пати од „Нојевог комплекса“ и против надолазеће апокалипсе, коју предосећа, прикупља и нагомилава приче, мада му облик саме те апокалипсе остаје нејасан: глобално загревање, нуклеарни рат, они јахачи из мајчине забрањене Библије – сами направите избор из тога. Као и „Природни роман“, и ова књига је збирка различитих делова који се спајају само онолико колико се споје – као нека врста обогаљеног, фрустрираног билдунгсромана („bildungsroman manque“) [2], и покушај је аутора да схвати сопствену тугу и мрачно осећање осуђености.

Отприлике у средини „Физике туге“ сазнајемо да Георги има мало дете, што додаје тежину неким од опсесија у књизи, нарочито стално понављаном мотиву о напуштеној деци. Најглавнији од те деце је Минотаур, који је у Господиновљевом препричавању усамљено трогодишње дете затворено у подруму. Ауторова ћерка се у књизи појављује у само неколико страница, али она му служи као Аријаднин конац[3] који га води из лавиринтске прошлости до садашњег тренутка (он набраја: „Прва зима. Први снег. Први пас. Први облак“), и повремено олакшава своју тугу: „Док пишем о тугама света, португалској saudade[4], турској hüzün[5], о швајцарској болести – носталгији… дође ми она у пола три и изненада ми отме перо из руке“. Георгијева потреба да схвати и прихвати своју меланхолију, ако не да је баш и разреши, постаје све важнија кад схватимо да би неуспех у томе значио да би додао и своју кћер у списак напуштене деце тог романа: у својим најмрачнијим тренуцима, он нам казује: „Желео сам да остале поштедим мог присуства – а нарочито моју кћи.“

Недавна догађања у Бугарској су навела Господинова да и даље медитира на те теме. У фебруару 2013. г. објавио је збирку есеја и прича „Невидљиве кризе“ (Невидимите кризи), у којој тврди да се испод оне финансијске кризе из 2008. г. скрива једна много разорнија криза – оно што он назива десетковањем „депозита значења“. Исте недеље када је књига изашла, избили су протести у Софији који ће убрзо довести и до пада владе десног центра. У интервјуима које је у том периоду давао, говорио је: „Имамо сиромаштво, имамо безнадежност… а иза тога нема хоризонта“ (there is no horizon). Како је говорио (јер немире је покренула превисока цена електричне енергије), није питање у томе „ко ће платити мој рачун за струју, него у томе ко ће платити за мој исфрустрирани живот“. За Господинова, то је исто толико естетска и интелектуална криза, колико и економска. Алтернатива замишљаној будућности је повлачење у замишљану прошлост: повлачење у барове и ноћне клубове носталгично декорисане социјалистичком тематиком (Господинов каже: „Лакше је продавати носталгију него је анализирати“) или – што је још више застрашујуће и што он зове „кич“ национализма – повлачење у фантазије о некадашњој величини Бугарске које изазива екстремно десничарска странка „Атака“, која је задобила на утицају у коалицији створеној после фебруарских протеста. У његовом приказивању – и носталгија и национализам су покушаји бекства или порицања туге садашњице. Отпор против њих изискује прихватање те туге, па је Георгијево стварно трагање у „Физици туге“ –трагање за начином да се нађе начин саживота са тугом, да јој се омогући да она постане извор емпатије и здравог оклевања – као противотров агресивној политици и „похвалама тржишту“ (market exhortations ), а не узрочник „дивљег страха“.

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис

________________________________________

[1] Прим. В.К.: Јунак хумористичког  романа енглеског писца Лоренса Стерна  (Laurence Sterne) – Живот и мишљења џентлмена Тристрама Шендија (The Life and Opinions of Tristram Shandy, Gentleman), објављеног у девет делова у периоду 1759-1767. г.

На српском језику је објављен врло леп превод Станислава Винавера (1955).

[2] Прим В.К.: Видети изм. осталог ОВДЕ

[3] Прим. В.К.: Аријадна је кћи Миноса, краља Крита, и Пасифе, а она је та која је дала Тезеју конац помоћу кога је овај пронашао излаз из Минотауровог лавиринта..

[4] Прим. В.К.: Непреводива једном речи португалска и галицијска  реч, која описује смесу осећања губитка, недостајања, даљине и туге.

[5] Прим. В.К.: Исто тако, непреводива једном речи турска реч за суморно осећање, меланхолију, нејасну ожалошћеност, блуз.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4f6

Categories: Посрбљено