Слободан Антонић: Катарза или колективна кривица (нови одговор Ф. Љепаји)

Фадиљ Љепаја и ја на порталу КоСев настављамо да разговарамо о Косову.

Замолио сам прошли пут свог уваженог саговорника за обавештење о приштинским интелектуалцима или политичарима који се залажу да Срби на косовском Северу добију аутономију – онакву исту, или макар сличну, какву су Албанци имали у Србији до 1999. Из одговора колеге Љепаја произилази да нико међу косовским Албанцима тако нешто не жели.

slobodan-antonic-490

Та чињеница је, признајем, дубоко узнемирујућа и можда најбоље показује сву тежину мањинског положаја Срба на Косову. Није ту више реч о реалности аутономије за Србе на Косову – колики су реални изгледи да у Приштини превагну друштвене снаге које се залажу да српски Север добије аутономију. Реч је о ставу који већинска албанска заједница на Косову има према српској мањини.

Фрапантно је, наиме, да нико, али баш нико међу Албанцима и не помишља да можда Срби на Косову треба да добију оно што је за Албанце било потпуно природно да имају у Србији – аутономију.

Чак и тако добронамерни албански саговорник, као што је колега Љепај, на идеју аутономије одговара изношењем листе злочина које су на Косову починиле „српска војска, полиција и паравојне формације“: „побијено је отприлике 13 хиљада цивила“ и „доказано је да су војници, паравојска и полицајци ‘успели’ силовати 30-40 хиљада албанских жена“.

Изгледа да се у албанској јавности на Косову не само верује у ове бројке. Та јавност, што је много горе, изгледа да верује и како ови страшни злочини имају некакве везе са правом преосталих косовских Срба, између осталог и на аутономију. Дакле, то што су неки припадници „српске војске, полиције и паравојних формација“ 1999. године починили злочине против Албанаца, по приштинској јавности, чини се да поништава право неких других Срба на Косову у 2015. години.

Тако су данашњи Срби, рецимо из Косовске Митровице – укључив ту и децу – на неки начин повезани са злочинима својих сународника почињеним 1999. године. Ако то није концепт колективне кривице – а он је, нажалост, готово сигурна увертира у колективну освету – бојим се да заиста не знам шта би „колективна кривица“ уопште и била.

У том склопу, питање „катарзе“ – прочишћења или покајања за неки преступ или злочин – одједном израста у политички услов за неко право. Људи који немају никакве везе са злочинима, према том услову, морају се јавно покајати за поступке других људи како би добили извесно право.

При томе још, садржај захтеване катарзе изгледа да је строго прописан. Није можда више довољно само изразити жаљење због злочина почињених у рату 1999, већ се мора прихватити целокупна слика о тим злочинима изграђена у приштинској јавности. Дакле, када Срби из Косовске Митровице признају „13 хиљада побијених цивила“ и „30-40 хиљада силованих жена“, онда ће тек, ваљда, моћи да добију нешто од мањинских права.

Коначно, уз прописану катарзу, постоји још један необичан услов који косовски Срби изгледа морају да испуне да би имали мањинска права – реципроцитет. „Срби на Косову, и не само овде, шта буду испреговарали на Косову, то ће морати да прихвате и за Албанце у Прешевској долини“. Овај услов је необичан зато што су косовски Албанциу, у Србији пре рата из 1999. године, имали, како су сами веровали, природно право на аутономију – без обзира на реципроцитет са положајем Срба у Албанији. Али, када су косовски Албанци сами дошли на ред да другима дају аутономију, онда су изненада заборавили на право територијално концентрисане мањине на аутономију које су дотле доживљавали као природно, већ су се одједном сетили „реципроцитета са x, y, z “.

Оба концепта – колективна кривица („катарза“) и реципроцитет – нажалост своде косовске Србе на вечне таоце Приштине. То значи да као мањинска заједница, косовски Срби немају никаква права, која им се, као саморазумљива („природна“), морају јамчити. Не, Срби за приштинску јавност имају мањинска права тек када испуне „њене“ услове. Ти услови су, наравно, данас ови, али сутра могу бити и они, прекосутра и неки трећи, и тако даље, у недоглед.

Још једном желим да кажем да за мене није проблем неоствареност потпуних мањинских права Срба на данашњем Косову. Оно што је за мене поразно јесте чињеница да никоме у Приштини – ни једном једином интелектуалцу, а о политичару и да не говоримо – не пада на памет да за Србе макар вербално затражи права која су Албанци имали у Србији. То одсуство осећаја за универзалност права које изгледа да данас постоји у Приштини јесте веома обеспокојавајуће када се размишља о будућности српске заједнице на Косову.

Једна од манифестација тог одсуства разумевања за саму идеју мањинских права у Приштини – што је необично с обзиром на вишедеценијску културу аутономије која је ту била негована – јесте и упорно култур-расистичко одбијање да се српски језик у званичним документима пише ћирилицом. Зашто је то тако?

Због чега, мој уважени саговорниче, Приштина не дозвољава Србима на Косову да на гласачком листићу, на печату или на општинској табли виде ћирилицу?

(Косово север портал, 23. 4. 2015)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4e5



Categories: Преносимо

2 replies

  1. Изгледа, да је и Антонић „пролупао“. Шта ли је очекивао, да сазна од шиптарских „интелектуалаца“? И после текста и јасног саопштења добијеног од „косовског интелектуалца“ наставља дијалог: Да ли је могуће, да му и даље ништа није јасно? Претвори се човек у салонског политичара, а ми замишљамо, да је „аналитичар“! Шта и са ким треба аналитичар, да води дијалог? Као, ја бих радо био политичар, а мало и не би? Победили људи, наши подвили реп и сада очекују, да им неко удели МРВИЦЕ. Победник не даје ни мрвице. Када то „аналитичар“ не види и не зна, то личи на крај крајева.

  2. Оправдана критика г. Млинаревића. „Замолити за аутономију“ приштинске интелектуалце звучи потпуно неразумно. Надам се да ће из ове критике и полемике, уважени професор Антонић, добити идеју да до краја, како би се то учено рекло, „деконструше“ мит о „катарзи“ ( у пракси „прочишћењу“ и обезличењу Срба).

Оставите коментар